”I pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one, koji
su goreli u požaru života, i koji su sasvim razočarani”1 (7) – tako na samom početku Dnevnika
o Čarnojeviću njegov pisac govori o adresatima svog dela, da bi
nešto kasnije dodao: ”Kome ja ovo pišem? Mladićima, možda mom sinu
bledom i napaćenom” (21). Danas, nakon 85 godina, možemo da se zapitamo:
Da li je to pismo stiglo kroz vreme, ili je ostalo tek lirsko svedočanstvo
jedne izgubljene generacije? Da li su ga zaista pročitali – ne samo
u onom običnom, ”tehničkom” smislu – neki ”novi mladići”, sasvim
razočarani, koji nisu nikad sanjali groktanje mitraljeza u galicijskim
šumama? I pored izuzetne pažnje koju istoričari književnosti poklanjaju
prvom romanu Miloša Crnjanskog, sve doskora nisam bila sigurna da se
život tog dela nastavio na način koji je nagovestio njegov pisac. Kišova
Mansarda ubedila me je da je Čarnojević zaista imao sina (nismo
znali a imali smo / čedo u daljini). Sina koji je pažljivo pročitao
pismo i oglednuvši se u romanu-poslanici, dao iz svog vremena odgovor
na pitanje, kojim počinje Dnevnik: Gde je život?
Početak: staze koje se račvaju
Jesen, i život bez smisla (7). Bezbroj puta ponoviće se u Dnevniku o Čarnojeviću slika
godišnjeg doba, koje nosi dominantno raspoloženje knjige. Crnjanskov
roman je smešten između dve jeseni: jeseni u krvavim rumenim poljskim
šumama, gde se izgubio zivot, i jeseni koju junak dočekuje pogledom
u nebo, utehu svoju, i u kojoj se zemaljske potrage za životom
odriče. ”Evropska jesen” uvodi nas u i prostore romana Mansarda.
Njenom slikom počinju zapravo oba dela tog naslova: i Kišovo, i ono
koje stvara njegov pripovedač. Rožnato suvo lišće služi kao obavezni
detalj unutrašnjeg pejzaža junaka, kao njegova romantična ljubavna postelja,
kao znak koji će uputiti ka jednoj drugoj jeseni. Na kraju Dnevnika
ponegde padne žut jedan list, na početku Mansarde padaju
neke krupne, modre, jesenje šljive (povlašćena slika koju ćemo
sresti u knjizi dvaput). Obe ekspozicije uvode nas, svaka na svoj način,
u svet pisanja. Čarnojević, na tlu žutih šuma, najavljuje pisanje uspomena.
Lautan počinje priču o sebi početkom iz svoje Mansarde. Šta to
kazuje?
Odavde možemo da krenemo različitim putevima, posvetivši pažnju izboru
žanra, priči o glavnom junaku, korespondenciji detalja, i svaki od tih
puteva vodiće ka dijalogu sa Dnevnikom. Zato, obeleživši poneka
od ”mesta susreta” junaka, prepustiću se jednoj od mogućih
logika čitanja-putovanja kroz Mansardu, logici ogledala.
Forma
Tražeći način da predoči priču svog junaka, Crnjanski bira oblik
Dnevnika: Pa, ipak, samo se sami možemo otkriti. Razlika je duboka
i neprimetna, kao između lica i slike2. Njegov Čarnojević piše memoare da bi progovorio iz unutrašnje,
najvalidnije za sina modernističke epohe, perspektive. Kišov junak pokušava
da priča o sebi kroz svoje delo, opredeljuje se za žanr koji podrazumeva
distancu između pisca-pripovedača i pripovedača-junaka. Međutim, i jedan
i drugi, pažljivo birajući pripovedne strategije, stvaraju romane sa
izrazitim autobiografskim elementom, i izbor narativne forme, perspektive,
tona svedoči o potrazi za najadekvatnijim načinom ”lirske transpozicije
proživljenog”.
”Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada
nisu doslovce verni”3, – rekao je M. Crnjanski za Floberov Novembar, čije su senzacije
one strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana duša Floberova4. Videći u toj knjizi ono novo što
će izmeniti roman XX veka, pisac sigurno misli i na svoje delo.
Memoari koji nisu doslovce verni, knjiga o javi, u koju ulazi san –
zar nije ovo ideal kojem teži pisac romana o Čarnojeviću, čija
je sudbina – seobe, a prezime tako liči na autorovo? Liči, ali nije
isto. Dnevnik, koji je pisac vukao sa sobom za vreme rata5, pretvara se u roman o pisanju dnevnika. Ja-oblik, sasvim razumljiv
u slučaju ovakvog žanrovskog izbora, dozvoljava da se iskustvo pisca
pomeša sa iskustvom junaka, i da se duboko lično, intimno na neuhvatljiv
način postane deo romanesknog6.
Nikad nisam voleo da se razgolićujem javno7 (16) – kaže Kišov pripovedač, i piše knjigu
o sebi izmišljenom, zamenjujući realne prostore života književnim prostorima.
Međutim, u tom delu, ima, izgleda, mnogo više autentičnog, bolno-intimnog
nego što njegov pripovedač želi da prizna. D. Kiš pak svedoči o pretvaranju
osobe pisca u romaneskni lik, o čudesnoj transformaciji, gde se između
romanesknog i realnog ja stvara proces istovremenog podvajanja i sjedinjavanja,
jer ja onog koji piše o sebi i ja onog što ga opisuje nisu i jesu isto
lice8. U jednom
intervjuu iz 1965. Kiš kaže da je Mansarda pisana u trenutku
samoubilačke krize, i da je imala dnevnički oblik: Počeo sam da je
pišem u vidu dnevnika jednog samoubice, beležio sam haotično stanje
svoje svesti, slike i zvukove koji su me u grčevima potresali9. Izbor drugačije pripovedne perspektive,
osim kamufliranja gorkog taloga iskustva, dozvoljava junaku da
izbriše granicu između života i književnosti – i da smesti svog naratora
istovremeno u dve realnosti. Brisanje granice između literarne fikcije
i fakta predstavlja znak postmodernog doba, i tim se baca u zasenak
modernističko brisanje granice između jave i sna – na kojem se gradi
Dnevnik o Čarnojeviću.
Vreme
Kišovi junaci žive u svom vremenu: u svom (socijalističkom, istorijskom
vremenu kojem objektivno pripadaju) i svom, sopstvenom, subjektivnom
vremenu koje pripada njima. Istorijski trenutak se podrazumeva, ali
nije bitan, kao zanemarljiv okvir dragocene slike. Osim smene godišnjih
doba, junak ne prati druge zemaljske kalendare. On sve računa svetlosnim
godinama koje mogu da budu izuzetno duge i kratke, po meri raspoloženja
pripovedača. Pismo sa junskim datumom (iz Zaliva Delfina, iz odsanjanih
prostora) napisano je na dan Pandelfinskih svečanosti, koje se slave
prvog maja – 7. januara po našem kalendaru. Datiranje (mada vrlo
uslovno) srešćemo zato u ”Dnevniku Robinsona” (poglavlje Ostrvo)
– dakle, u svetu fikcije. Vreme je neuhvatljivo, kao što se neprestano
smenjuju prostori, i jedino takvo vreme odgovara neuhvatljivom junaku.
Čarnojevićev Dnevnik takođe ne fiksira datume. Vreme u njemu
slobodno protiče u svim pravcima, vraćajući nas u rat i mir, lako prelazeći
iz prošlosti u sadašnjost. Ono je junakovo, intimno, vreme u uspomeni,
snu, misli. Mada – retko – pojavi se povesni događaj, kao znak pored
njegovog puta, kao fusnota Bilo je juna. Veseo dan, Vidovdan.
(7). Datumi su bitni za istoriju, a nju Čarnojević prezire, beži iz
nje u vlastito, privatno vreme. Ali u ovoj buri koja je zavrtela
mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno žive kao ja (7).
Vreme je bitno za akciju – Crnjanskovi i Kišovi junaci nikako nisu za
nju. Oni su za priču, a to je zapravo njena suprotnost. Setimo
se koliko bolesnih, nepokretnih ili izoliranih od života pripovedača
poznaje književnost! Bolest junaka ovih knjiga javlja se pak
kao njihov svestan izbor.
Junak-Pripovedač
Ime:
Kako se zove protagonista Mansarde? Istoričari književnosti
prinuđeni su da se dovijaju, nazivajući ga imenima-nadimcima koje on
spominje u romanu: Orfej (Orfeus), Lautan, Gitaraš. U knjizi koja je
– kako kaže njen protagonista – usmerena protiv subjektivnosti i diktata
prvog lica, osuđeni smo na svojevolju pripovedača koji krije od čitalaca
svoje ime. Neka to ostane mala tajna – kaže on.
Dilema Čarnojević/Rajić takođe predstavlja jednu od najintrigantnijih
zagonetaka koju nam je ostavio Crnjanski10, i odgovor na nju još uvek nije ”zvanično”
utvrđen. Skoro jedinstveni slučaj kada istoričar književnosti treba
da odluči kako će imenovati naratora. Kažem skoro, jer Kišova Mansarda
daje još jedan primer iste enigme, povezane uz to sa likom dvojnika
koji se javlja u tim knjigama – čije ime takođe predstavlja
zagonetku. Konfuzna situacija, kada čitalac niti zna kako se zovu junaci,
niti koliko ih zapravo ima. Prvi kritičari Dnevnika o Čarnojeviću
naslutili su – s pravom – da je zagonetni Dalmatinac za pripovedača
zaista ”više nego brat”, ista ličnost, samo u različitim ulogama11. Kasnije smo se nekako navikli na morskog časnika kao alter ega
protagonista, i problem njegovog postojanja bio je rešen pozitivno.
Najčešće se tretira kao poseban lik romana, ali da li je to stvarno
tako? Ista je situacija sa Lautanom i Jarcem-Mudrijašem, koji na jednom
mestu dobija status rođaka, i u većini studija tretira se kao poseban
lik – Igor Jurin, student, prijatelj i sustanar neimenovanog pripovedača,
vlasnik više imena.
Ime svog glavnog junaka Crnjanski stavlja u naslov romana, i ono
se konstantno javlja u većini radnih varijanata koje spominje pisac
(Život komedijaša Čarnojevića, Mladost učenog gospodina Čarnojevića).
U tekstu Dnevnika ono se spominje jedino u odlomku San (gde
se junak seća oca, Egona Čarnojevića), mada se pitanje imena i prezimena
javlja na raznim mestima romana.
Junak Mansarde od početka intrigira čitaoce svojom namernom
anonimnošću, krije se iza književne maske Orfeja, Lautana, zapravo iza
likova svoje knjige, takođe naslovljene Mansarda. Razlozima i
konsekvencama ove igre vratićemo se kasnije, a sada potražićemo druge
crte srodnosti između pripovedača skrivenih imena.
Godina rođenja:
Kišov junak je vršnjak svog pisca (1935.), dok za Čarnojevića možemo
da to pretpostavimo na osnovu poklapanja pojedinih detalja biografija
naratora i autora. U svakom slučaju, oni su pripadnici iste generacije
mladih i razočaranih: Bili smo samo smešni, i mladi, ah tako mladi
(46) - svedoči Crnjanskov junak. Pošto smo se bili razočarali
u sve, nesposobni za ljubav i za život, već kakvi smo bili... (91)
– nastavlja Lautan. – Za nekoliko svetlosnih godina stariji, a tako
mladi, tako gorki (66).
Roditelji:
Čarnojević se vrlo rado vraća pričama o detinjstvu, o majci i ocu,
o svom poreklu. One su neophodne da bi se dočarao duhovni portret junaka
koji se sklapa od tih detalja i dobija svoju motivaciju. Gledajući unazad,
on traga za sobom. Junak Mansarde pojavljuje se u romanu niotkud:
ništa nećemo saznati o njegovim roditeljima, o njegovom zavičaju. On
je poreklom iz Gutenbergove galaksije, tu su njegovi koreni i geni.
O jednom – zajedničkom – genu lektira rekli bismo na ovom mestu.
U autobiografskoj beleški za Masku mladi Crnjanski zapisaće:
Oh, on je sin Don Kihotov12 – tu crtu, zajedno sa nekim drugima, naslediće
njegov Čarnojević. Donkihotizam junaka Kišovog dela je više nego očigledan:
tu je njegova zanesenost romanima, i način stvaranja lika Prekrasne
dame-Euridike, čak princip na kojem se gradi sama Mansarda. Junaci
Don Kihota čitaju Don Kihota, junak romana Mansarda
čita prijatelju fragmente iz romana Mansarda...
Zanimanje:
Obojica su studenti, mada nijedan od njih ne priča šta studira. Znak
akademca koji nosi Čarnojević izaziva poverenje Lusje – i tako saznajemo
o tome. U slučaju Kišovog junaka taj podatak treba da dedukuje sam čitalac,
dok pripovedač govori o svom prijatelju, a zapravo dvojniku,
kao studentu astronomije. Crnjanskov Čarnojević pojavljuje se u romanu
u vojničkoj uniformi da bismo ga na kraju sreli kao predsednika nekog
kola. Na pitanje Euridike šta je on, Lautan odgovara: Globtroter,
naglasivši izuzetnu važnost putovanja.
Mesto boravka:
Orfej stanuje na mansardi. Tamo živi, za vreme studija, izgleda,
i protagonist Dnevnika, koji se seća mračnih grdnih kuća, gde
smo stanovali visoko, visoko (48). Da bi promenio pogled na svet,
Lautan treba da se preseli u prizemlje – ili bar na prvi sprat, kao
Jarac. Nje gov sused-ložač se pita: Ne znam da li se sa vašeg prozora
dobro vidi bašta... (132). Da bi sagledao mesto gde živi, junak
mora da izađe iz kuće – tek onda je vidi. Sve seobe njegove odvijaju
se u okviru jedne zgrade. Pitanje samo glasi: mansarda ili neki od donjih
spratova, dok se Čarnojević stalno seli, od detinjstva. Menjaju se pejzaži
oko njega, menjaju se pogledi kroz prozor. Ostaje jedino nebo,
vraća se žuto lišće, ponovo sija mesečina.
Veroispovest:
Čarnojević se seća svoje ljubavi prema napuštenim crkvama, molitava
koje je izgovarao u detinjstvu na praznom zvoniku, tuđinske crkve u
koju je ulazio, drvenih Hristova po zidovima krakovske bolnice. Seća
se i popova koji prte, unose i iznose jevanđelije, čita ju Vetar,
s mukom se prisećaju reči maternjeg jezika, hvale se đačkim poznavanjem
latinskog, i kad pričaju o Hristovom grobu, znaju o tome sto gadnih
šala i psovki (32). Njegove su crkve najčešće prašnjave i prazne,
jer i u njemu odzvanja praznina tamo, gde je negde bilo mesto za Boga.
Onaj koji je znao šta je vera (61), sada kaže: i nikad mi
neće pasti na um, da verujem u šta drugo, do u jablanove (78). Sumatraizam
je njegova nova religija.
Među knjigama žitelja Mansarde nalazimo Sveto pismo na
hebrejskom, a o njegovim kosmogonijskim predstavama svedoči slika koju
on vidi na svom vlažnom plafonu: rađanje sveta iz zagrljaja rose
sna i zelene jave (18). Vlaga iscrtava na zidovima sliku biblijskog
bratstva i mitsko čudo prijateljstva: ”I svijaće lasta svoje gnezdo
u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda,
a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila”. (Jevanđelije
po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i
u stihove stavljeno od ... zvanog Orfej ili Orfeus) (20). Komentar
u zagradama, čini se, dovoljno govori o junakovom stavu, koji će potvrditi
u jednom od dijaloga Mudrijaš: Nisi li govorio, Lautane, da ti Bog
nije mogao postati ideal jer pravi kompromis sa zlom (105).
Likovi junaka: komedijaš i učeni gospodin
Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka
i bez ogrebotine. Komedijaši. (120) – zapisaće Orfeus na stranicama svoje Mansarde. Drugačije
misli pisac Dnevnika, koji je svojevremeno dao toj knjizi naslov
Život komedijaša Čarnojevića – uspostavljajući ironičnu distancu
prema svom liku, a istovremeno artikulišući jedan od stalnih motiva
svoje knjige. Komedija, – ponavljaće tih godina u svojim pismima
Crnjanski. Komedija, dragi moj – konstatovaće Čarnojević (59).
Smešno – ta reč je svojevrstan tik, poseban znak prepoznavanja
pisca Dnevnika. Njegov put vodi od smeha do osmeha, sumatraističkog.
U tom dnevniku o ratu, koji je pisac bio nazvao Dnevnik izumiranja,
često zvuči smeh. Gde god krene junak, kikoću se i smeju: popovi
i njihove popadije, devojke i žene. Da li im je zaista veselo ili taj
smeh ima veze za komedijašem Čarnojevićem, koji se potpisuje kao siromah
Jorik i pita se Je li već jednom smešno? (74). Komedijašem
Čarnojevićem, koji glumi junaka istog imena, nosi bledu masku njegovu.
Sve sam čekao, da će još nešto doći u životu, da ovo do sad beše
samo komedija. (43)
Među ironičnim imenima tog pripovedača ima još jedno, koje ulazi
u naslov romana: učeni gospodin Čarnojević. Mi smo vrlo učeni
– voli da ponavlja podsmešljivo taj junak. Usmerivši satiru protiv
sopstvenog idealizma i lirizma, Kiš je takođe prikazao jednog
učenog gospodina Neimenovanog, Orfeja koji živi u svetu knjiga.
Krenuvši u susret vremenu rata, Čarnojević ponavlja u sebi (hladne,
raskošne) latinske reči, a u bolnici čita Tibula. Na zidovima mansarde
noktima junaka ispisane su latinske i grčke sentence (koje imaju za
njih snagu deset božjih zapovesti), a među knjigama se nalazi Spinozina
Etika na latinskom. Međutim, ironičan odnos prema književnom
nasleđu, a pre svega romanima, naći ćemo pre kod Crnjanskovog junaka.
Iz tih dela crpi svoju ”životnu mudrost” i ”ljubavno iskustvo” njegova
žena Maca koja i sama podseća na heroinu kakvog egzotičnog dela (njene
oči i kosa, ramena i vrat sećaju junaka na neki harem u romanu jednom).
Devojke iz njegovog zavičaja, pa i ona, sve odreda uzdišu za Sanjinom,
dok ruski oficiri u bolnici traže Oneove romane. Moda diktira čitanje
Ničea i Bergsona – i Čarnojevićeva Poljakinja, koja želi da se predstavi
kao visoka žena, sledi je nepogrešivo. Podsmevajući se njenoj
želji za otmenošću, junak pomenuće – kao njene krunske dokaze – sonete
gospođe Browning i prsten kralja Ponjatovskog. Mi ne znamo šta
sve čita junak, ali sestra preti da će ga zbog tih ”ludih knjiga” tužiti
lekaru, i da mu odnosi san neki glas, koji mu u uvo šapuće Mikelanđelovu
Noć. Izgleda da Čarnojević zaista puno čita. I vizije koje ga
vode sa sobom, vizije bele i lude, kad mu dušom prolazi Lakomisleni
Balzak – književne su prirode. Nisu one plod samo Čarnojevićeve mašte:
o sličnim slikama govori Crnjanski u eseju o Floberu. Prema njima Čarnojević
nema ironijske distance, kao što je nema ni njegov pisac.
U vremenu koje protiče bez obeležavanja datuma, svako odstupanje
od tog pravila privlači pažnju. Ljubavna priča koja zauzima središnje
mesto u Dnevniku, počinje u novembru, Floberovom mesecu.
Šta ima zajedničko s tim piscem junak Mansarde? Pod staklenim
zvonom nećemo naći njegove knjige. Ali, nećemo tamo naći ni Manov Čarobni
breg – što ne smeta junaku da čita to neprijavljeno delo. Možda
tu negde krije se povest o gospođi Bovari – još jednoj zanesenoj čitateljici,
obožavateljki romana? Nesrećna Ema beži u samoubistvo, koje junak Mansarde
razmatra kao mogućnost i kojim ga kuša Jarac-Mudrijaš. Za nju, za
tu žrtvu nesklada između knjiga i života, Flober je rekao: Madam
Bovari – to sam ja. Kiš se seća: Svoju prvu knjigu Mansarda
napisao sam u jednom trenutku samoubilačke krize na čijem je početku
stajala jedna mladalačka ljubav13, a Flobera smatra začetnikom preokreta
u modernoj prozi (”dekadentna književnost je rođena s njim”14).
Možda Orfej jednostavno ne kaže nam sve o svojoj lektiri, jer ne
voli da se razgolićuje javno? Ima među njegovim knjigama još
jedna, koju junak ne spominje, a koja je morala biti tamo. Ne spominje
je ni Čarnojević, ali taj ne želi da ga zateknemo s knjigom u ruci i
vrlo retko prijavljuje svoju lektiru. Kad ga uhvatimo u toj raboti,
onda se pravda: Budim se zorom i čitam Dantea. Kažu, tako treba (61).
U gradu Jaše Ignjatovića posećuje groblje starih romana, jer su oni
za njega mrtvi, kao i za Crnjanskog.
Učeni junaci romana, poznavaoci stranih jezika, daju čitaocu znakove
koji nisu puka jezička igra. To se ne svodi samo na prevod latinskih
sentenci na grčki ili na domišljate promene u njima (Quod non est
in actis (in artis!) non est in mundo). Mada u ovom drugom slučaju
radi se o vrlo važnom za naratora izjednačavanju dokumenta i umetnosti,
a takođe o primarnoj ulozi poslednje u životu. Zar nije čudno što
reč Larron sa medaljona sa pseće ogrlice prevodi zlatar? Lautan,
”u našem prisustvu”, čita čitave stranice na francuskom, zašto pak saznajemo
da ta reč znači lopuža od nekog drugog, koji mu je prevodi? I
ostavlja bez prevoda Crimen amoris – reči koje nikako
nisu u skladu sa ”objašnjenjem” junaka da je pas voleo krasti šljive?
U Snu, u sobi tajanstvenog Dalmatinca, pred Čarnojevićem izranja
crna tabla sa natpisom na starom engleskom, kao najava spoznaje: Thou
art hearing, Ti sada čuješ...
Bolest
Bolesti su bile moji najlepši doživljaji (10) – nostalgično se seća Čarnojević dana detinjstva, kad su ga
oblačili u belo i metali u prozor. I kasnije retko ga nalazimo
zdravog: u rovovima ga tresu groznice i muči kašalj, kod kuće neprestano
kija (vrsta porodične bolesti), tetke ga vide bolnog. Lusja se jedi
što je bolestan, a njegova romansa sa Poljakinjom odvija se u bolnici
gde mu meću na grudi džakuljice sa ledom... Ljubavni trenuci poklapaju
se kod njega sa vremenom bolesti. Zar nisam još toliko bolestan i
nežan, da te dodirnem? (20) – pita se on. Muči ga i neka čudna glavobolja,
kad se začuju crkvena zvona, boli ga glava kad sluša Dalmatinca.
Na kraju romana ispostavlja se da nema Brankovu bolest, o kojoj stalno
piše, i da mu lekar proriče trideset godina života i kaže da su svi
njegovi boli uobraženje. Možda, junak naprosto ne želi da bude zdrav,
jer nije zdravo njegovo vreme? Zato ga ne privlači zdrava Maca?
Ili zato što mu bolesti i sada nose najlepše doživljaje?
Mudrijaš donosi goveđu supu i konjak Lautanu koji pokušava da pobegne
u san. Uzrok njegove bolesti – ljubav, mada on u razgovoru sa nastojnicom
podrugljivo spominje influencu iliti krvavi proliv. Najnenormalniji
je on, međutim, tada, kada se ponaša kao zdrav čovek sa ”zdravim navikama”:
pije kiselu vodu i pažljivo jede batak. Jarac znak njegovog ozdravljenja
vidi u vraćanju egoizma. Bolest koja je kod Čarnojevića – nasleđe porodično
ili kulturološko, za koju se na kraju on svesno opredeljuje – ovde je
takođe posledica susreta sa životom, ali i junakov izbor.
Prozor
Kad Jarac želi vratiti bolesnog Lautana u realnost, on pre svega
cepa hartiju s prozora mansarde. Otvara mansardski prozor Euridika.
Odlučivši se za novi, zemaljski pogled na svet, Orfej, da bi ga video,
gleda prozore svoje zgrade. Na jednom od njih pojavljuje se mlada žena
koja peva. Kišov junak ne gleda kroz prozorska stakla, to nije njegova
pozicija. U njegovom domu prozor je zapečaćen, a kada dolazi do preokreta,
on ih posmatra spolja, odozdo...
Čarnojević voli prozore. Na veseo dan, Vidovdan 1914, seća
se on, razbili su prozore, i mnogi su putovali (8). U romanu
naći ćemo veliki broj ”prozorskih” prizora – junaku je jako važno šta
se vidi iz njegove sobe. Crnjanskov pripovedač najčešće bira pogled
odozgo: sa zvonika, sa prozora bolnice. I on sluša pesmu mlade
žene, ali je sluša sa visine: Marija peva pod prozorom.
Prozorsko staklo deli ga od sveta još u detinjstvu, kad ga stavljaju
u prozor – što se Čarnojeviću jako dopada. Tu stoje zumbuli koje mu
poklanja Poljakinja. Prozor mu služi kao ogledalo, u kojem će videti
svoje bledu glavu i svoje krvave usne.
Bele rukavice, crne kravate
Uspostavljajući distancu u odnosima sa svetom, Čarnojević koristi
bele rukavice – znak blagog prezira prema prljavštini života. Početkom
rata, u vozu, on ih skida, uplašen. I posle, u jednoj kafani sa ogledalima,
videćemo njegove prljave ruke, zarasle u blato.
Lautan se panično plaši prljanja ruku, što bi, po mišljenju Jarca,
morao jednom uraditi. Junak je zaražen čistotom kao sifilisom,
mada umesto belih rukavica nosi crne kravate. Njihov broj (ima ih oko
dvesta) jasno ukazuje na funkciju tog detalja kao znaka ekskluzivnosti,
nepripadanja ”običnom” svetu. Možda mu nisu trebale rukavice, jer je
suština njegove čistote bila u nečem drugom? Mada i Čarnojević uzdiše:
Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka bela krila i pleča.
(16).
Ali, čiste ruke i bele rukavice ne odvlače junake od razmišljanja
o ubijanju. Lautan i Jarac kupuju pištolj i razmišljaju o iskustvu ubica,
dok Čarnojević ponavlja kako mu se dopada ubijanje: ”Nekad sam hteo
biti vajar i mislio sam da govoriti grčki to je raj. Danas sam željan
ubijati, ubijati” (73). Opet dolazi do korespondencije ove dve knjige,
gde misao o ubistvu javlja se kao vapaj, kao svest o nemoći umetnosti
pred brutalnošću stvarnosti: Gde su sad boginje umetnosti, golišave
žene sa labudovim kljunom među stisnutim bedrima, soneti zlatni i hiljadu
hiljada golih žena, kubeta i bogova, pesnika i majmuna? (73). Ubijanje
ostaje jedina istina, a zapravo jedina činjenica u haosu junakovog života.
Putovanja, vozovi
Na početku Mansarde, zajedno sa slikom jeseni, pojavljuju
se vozovi. Oni se oglašavaju tokom celog romana. Na kraju junak saopštava
da živi blizu stanice, a spisak stanara svedoči da su njegove komšije
– većinom službenici železnice. Ali zvuk vozova nije tek realistički
detalj. Junak ih čuje, oni ga muče svojim jaucima, ali Lautan nikud
ne putuje njima. Globtroter koristi druga prevozna sredstva:
na daleke tople obale, na Ostrvo i u zaliv Delfina stiže se uz pomoć
mašte. A realni voz može je jedino pregaziti. Kad njegova draga nalazi
lutku, Orfej je proglašava njihovim čedom (bezgrešno začeće),
a kasnije, kad Euridika predlaže da je krste, kaže devojci da je baci
pod voz.
Drukčija je funkcija voza u Dnevniku. Čarnojević često putuje,
ali puteve retko diktira junakova želja. Seća se putovanja iz detinjstva
(Bled i neispavan, ja sam uplašeno gledao ljude oko sebe, stanice
i vozove čađave zadimljene (11)) i mladosti (I jednog dana zaviše
me u bunde, koje su zaudarale na obore, napuniše mi prtljag grdnim,
belim hlebovima a džepove sa mustrama mojih tetaka (...), i smestiše
me u mali voz, zaplakaše i izljubiše me (13)). Njegovo putovanje
za Rim osujeti rat, a putne isprave, sumnjive za Austrijance, odvode
ga u zatvor. Za romantični izlet u šumu junak koristi fijaker, a susret
sa Marijom i Izabelom odvija se kad se vozi motornom šalupom – i to
je jedno od putovanja, na koje je krenuo svojom voljom. Vozom pak narator
Dnevnika ide tamo, gde idu drugi – majka, vojnici – ili gde ga
vode život ili smrt. Gde oni kreću, za sever ili za jug, nije ni bitno.
Zar to nije sve jedno? (81) – pita Čarnojević. Ali i on zna za
egzotična ostrva: tamo stiže one čudne prvoaprilske noći kada se njegovo
ja i ja morskog oficira-sumatraiste stapaju u množini: Sećam se stojali
smo pred Kairom (51)
Čarnojević se vraća u zavičaj, među običan svet, i putuju sad samo
njegove misli. Egzotična putovanja pripadaju priči Dalmatinca iz Sna.
Samo, koliko su realna? Da nisu to opet vizije bele i lude, nadahnuta
Floberom književna putovanja?
Lautan silazi u život – i opet se čuje voz, čije žalobno zavijanje
podsetiće junaka na baladu točkova, pesmu vozova izgubljenih
u noći – njegovu najlepšu nenapisanu pesmu. I saznaćemo da su mu
san svake noći donosili veliki beli vozovi, i da su ga možda
oni zatrovali daljinama, zvezdama, sebičnošću.
Crimen amoris
Orfej stvara Euridiku od mašte i mesečine, od mesa i svoje sebičnosti.
Pokušaj da je izvede iz podzemlja fikcije na svetlost običnog dana završava
se katastrofom – on se okreće. Suvišno približavanje idealu dovodi do
neprijatnih otkrića. Jarac, međutim, upozorava Lautana da senka na nečemu
može pripadati nama samim. Posle ”razgovora” sa Euridikom posredstvom
Manove knjige (odlomak Valpurgijska noć) dolazi druga Valpurgijska
noć, sa Prljavom Mačkom. Njoj, ne Euridiki, nosi cveće Orfej – buket
kupljen cenom prodaje laute. Samo, koliko je ”stvarna” ona druga Valpurgijska
noć? Nije li ona samo deo Gitaraševe Mansarde?
Ko je zapravo Euridika, koju Jarac krsti Magdalenom? Da li postoji
ta devojka, lišena ”zemaljskog” imena? U to nije siguran ni Orfej. Međutim,
na stranicama Mansarde ima više Marija: Mudrijaševa devojka-striptizeta,
Osipova dragana. Spisak stanara beleži dve Marije, domaćicu i njenu
ćerku-studentkinju. Koja je od njih – spominjana Marija iz prizemlja,
Marija-Prostitutka i Marija zvana Čedna? Obe? Nijedna?
Kao što vidimo, zagonetka imena važi i u slučaju junakinja oba romana.
Pripovedači kriju ne samo svoja, već i imena svojih ljubavi. Povlašćeno
mesto u Dnevniku o Čarnojeviću zauzima ”bezimena” poljska dragana.
U Mansardi, u sceni predstavljanja, čućemo kako junakinja kaže
da se ne zove Magdalena, samo toliko. Vrlo moguće da se i Euridika zove
baš Marija, otud i Jarčeva asocijacija, zato je oslovljava imenom bludnice
iz Magdale?
Marija, Uranija, Magdalena – u tom nizu junakinja predstavljen je
čitav raspon ideje ženskosti. Od bestelesnosti, preko spajanja čiste
i čulne ljubavi u kultu Afrodite Uranije, do telesnog i grehovnog.
Dvaput ponavlja komentar Čudno zlatar, zato obratićemo i mi
pažnju na ”čudnu” reč koju on prevodi kao lopuža. Osim larron-a
– lopova, razbojnika, postoji larron d’honneur=larron d’amour –
što znači zavodnik. Ne čudi onda drugi deo natpisa: Crimen
amoris.
O časti duše nasuprot časti tela govori sledbenik Kazanove Čarnojević,
u čijem ljubavnom brevijaru povlašćeno mesto zauzima priča o romansi
sa udatom Poljakinjom. Crimen amoris javlja se kao katalizator
strasti, a svest o grehu – kao njen izvor. O svojoj dragani junak kaže:
Ona je lepša sad. Ona je sad puna tame. Ona ima nečeg bolnog sad,
nečeg što pre nije imala, nečeg što se dobija od stida (44). Umesto
nedostižne Marije u njegovu postelju dolazi njena ”grešna” sestra Izabela.
Prebolevši Euridiku, Orfej sluša pesmu nepoznate žene, kao što je Marijinu
pesmu, takođe jednog jutra obeleženog bleštanjem zore na golim ramenima
i belim rubljem, slušao Čarnojević. I ta je pesma opet znak nedostižnosti,
znak nemogućeg: ”Nikad nećeš moći sa mnom // gledati uranke”
(133).
Nedostižna Marija sa ostrva možda takođe nije jedina Marija u romanu:
vrlo je verovatno da to ime nosi junakova žena Maca, koja se igra mačke
i miša sa svojim budućim mužem. Ko zna kako se zove Poljakinja i zašto
junak nikad ne spominje ime te odane majke sinčića koji kao nikad neće
da poraste. Možda baš zato što se i ona zove Marija? I kad umorni Čarnojević
kaže da se gadi svih razjarenih madona, možda je to jedan od
putokaza što vode ka imenu?
Junak Crnjanskog mogao bi da nosi prsten sa natpisom larron,
crimen amoris – taj zavodnik par excellence, o čijem se ljubavnom
životu šuška i nagađa u njegovom mestu. Ali ne on, već sanjar Lautan
daće da mu izrade takav prsten.
Čudno, smešno, strašno
Čudno, – prokomentarisaće natpis na
medaljonu zlatar. Čudno – reći će vozač kola koja su pregazila
pse, taj parodijski par. Čudno – ponavljaće Euridika. Svašta
je čudno u svetu Mansarde, samo se njen junak retko čudi (izuzmemo
li boravak u Zalivu Delfina), a još manje smeje.
Čarnojević koji kaže nema više ničega na svetu, što bi me začudilo
(12), seća se mnogih stvari, koje su izazvale kod njega čuđenje.
To su i detinja sećanja na majku, vrbaci, koje pred veče porumene, Macine
priče i njena lepota, čudno je Dalmatinčevo lice i dani kad u novembru
dolazi proleće. Čuđenje je često povezano sa smehom: razvesele ga začuđenog,
smeje se kad ga žena pita čudne stvari. Međutim, u romanu ubedljivo
dominira verdikt smešno kao zamena za sve druge emocije: za divljenje,
sažaljenje, čuđenje, strah. Smešan je Vidovdanski junak i Dalmatinac-sumatraista,
smešni su rovovi, saloni i nakinđurene devojke, smešno je (bolno,
umoreno) čelo Poljakinje, a najsmešniji je sam Čarnojević. Bio sam
smešan u vojničkom odelu i bled (37), Ah sećate li se kako smo
bili smešni? (46). Ah, sve je to tako smešno (22) – neumorno
ponavlja junak. Ironično, pomalo teatralno omalovažavanje ozbiljnosti
sveta i svega što se događa. Mada, govori junak i o strahu: kako se
prepao, skinuo bele rukavice i seo među seljake, kako oseća suludi
strah kad mu umire majka i na groblju oseća kako je sve strašno.
U bolnici, gde po zidovima vise drveni Hristovi sa zabezeknutim glavama
i čvorugavim kolenima, prvi put oseća strašan strah.
Orfej se plaši vozova (kad ga obuzima istovremeno mužjački nagon
– čega se on, izgleda, takođe plaši). Prva scena obe Mansarde –
ljubavna šetnja na tlu jeseni u pratnji čudnih, ćutljivih pasa, kojih
se junak takođe, na neobjašniv način, boji. I samo na Ostrvu, u fiktivnom
svetu, njega prati pas rečitog imena Argus. Mali Čarnojević je hranio
kučiće, i, čini se, ne boji se pasa. Oficira koji privlači njegovu pažnju
i koga junak zove Ljermontov, u šetnjama prati pseto – što možda i nije
toliko beznačajno za priču.
Lišće, mesečina, daleki predeli
Rumene šume, žuto lišće – tako izgleda idealna scenografija za srećne
susrete oba junaka. Tu Lautan grli Euridiku, ovde Čarnojević ljubi Lusju
– jedinu od junakinja koju pisac Dnevnika bira sam. Orfej je
sreo Euridiku jedne jeseni, kad je lišće prekonoć postalo žuto i svelo,
a junak jednog jutra otkrio s čuđenjem da su grane gole kao cev (16)
– dok je jesen obeležena u Čarnojevićevom životu kao jesen ljubavi sa
Poljakinjom, uobrazila da je proleće – drveće je tada klijalo.
Uvek lišće, tako različito.
Lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila među drvećem i dovodila
do suza, do nežnosti bolne (21) – seća
se ljubavi sa Lusjom Čarnojević. U Dnevniku Mesec često obasjava
emotivno naglašene prizore: junak priča o šumama, gde je igrao jedne
tople noći na mesečini (23). Kad dolazi da se oprosti od majke,
mesečine mokre, svetla čela, dolaze i leže po bunarima (24).
Mesečina pretvara glavu Izabele u jednu blagu, tanku crtu punu suza
(66).
Mesečeva svetlost u Mansardi vezana je za idealne prostore
– ona je neizostavna komponenta priče o Zalivu Delfina. Ovde plaču,
jer moraju veslima da šamaraju mesečinu, nju želi da ponese Lautan,
koji govori o zadovoljstvu da mu Euridika otkriva u očima tamošnje mesečine.
Njegova je draga, kaže on, Svuda prisutna kao mesečina u Magnolija-Gaju
(39), a Mudrijaš neočekivano izjavljuje da je glas njegove Marije
kao mesečina iz Zaliva Delfina (47).
Mesec sja u predelima srećne ljubavi – u egzotičnim krajevima, zato
junak Mansarde uči polinežanske dijalekte (i sanskrit – zbog
rukopisa Euridike, u kojem je sakriven san). Dalmatinac, koji za pozdrav-lozinku
bira reč Polinezija, doživljava trenutke strasti na dalekim ostrvima
(mada saznajemo: Ah on nije hteo u Polineziju (56)). Ali i on
ostaje u krugu svoje civilizacije, njegove su dragane – strankinje,
kao i on sam. I Lautan je tuđinac u Zalivu Delfina, zato mu je nedostupna
tajna šifra ljubavne sreće njegovih žitelja, a njihove pe sme ostaju
suštinski neprevodive. Ideja kafane kod Dva desperadosa rođena
je s nadom da će se u njoj slušati autentične priče, a njih će
donositi mornari. Čarnojevićev put ka spoznaji otvara priča mornarskog
časnika – međutim, koliko je ona autentična?
Sebičnost monologa
Kišov junak smatra monolog duboko nepoštenom stvari (33),
pokušava da ga razbije pismima i dijalozima sa Jarcem-Mudrijašem. On
glasa za objektivnu priču, bez duševnog striptiza, pokušava da svlada
monologičnost govora. Prema tome, Dnevnik o Čarnojeviću trebalo
bi da bude krajnje sebična stvar: u njemu skoro nema dijaloga, ima samo
jedno pismo, koje sadrži njegov zametak – što opet najavljuje klasičan,
egoistički monolog. Ali, da li je to zaista tako?
Ako pažljivo oslušnemo tekst, čućemo da u njemu zvuče glasovi onih,
koje sreće na svom putu Čarnojević. Oni ga nešto pitaju, nešto mu pričaju
– dok on uglavnom ćuti. Saznaćemo šta mu kaže Maca, šta – dragana, šta
vele tetke, čućemo celu priču Dalmatinčevu i fragmente drugih priča
– ali retko ćemo čuti junaka kako komunicira sa svetom. On ćuti, i zato
kad kaže Hoću da Vam pričam – i piše pismo – to zaista treba
pažljivo saslušati. Ali, kad na tetkino pitanje kome on sve to piše
odgovara (!) ”mrtvacima”, da li da mu verujemo? Možda bi i on,
kao i Crnjanski, priznao: ”U životu se ja uvek pretvaram, na papiru
nikad”15. Da li to znači da ima u tom dnevniku razgolićenja duše, kojim se
oduševljava kod Flobera Crnjanski? Kad pogledamo scenu pogreba, zapazićemo
da junak opisuje sebe sa strane, kao posmatrač. Ko zna šta se događalo
u mojoj duši, – kaže Čarnojević (34). Kao što ni Lautan neće ispričati
baš sve o svojoj lektiri.
Orfej pokušava da se izbori sa sebičnošću monologa na više načina.
To je pisanje pisama Euridiki iz Zaliva Delfina, česta obraćanja Jarcu-Mudrijašu,
s kojim se on spori, i, najzad, pisanje Mansarde kao vrhunac
dijaloga sa svetom. Ali to su sve prividni dijalozi, monolozi koje se
kriju pod tom maskom dvoglasja. Pokušaj bekstva od sebe u objektivnost
priče ne uspeva: junak se susreće sa nemogućnošću ostvarenja tog zadatka.
Poražen, stoji on pred spiskom stanara – listom likova koji čekaju na
milost uobličenja – dok u staklu koje ga prekriva, neumitno stoji odraz
njegovog lica. Senka njegovog Ja i dalje prekriva svet njegove
mansarde, jednak svetu Orfejeve nikad do kraja napisane knjige.
Nalazim da je tragično verovati u knjige, uopšte verovati... – zabeležio je u eseju o I. Andriću mladi M. Crnjanski16. Rekli bismo da bi te reči mogao mirno
izgovoriti i Lautan, koji se sve vreme bori sa sobom knjiškim, pokušava
da izađe iz začaranog kruga lektire i junaka-fabulana. Put ka izbavljenju,
kako ga vidi Orfej, leži kroz pisanje knjige. Dakle, opet književnost?
Knjiga priziva knjigu, knjigom se knjiga valja? Ja i danas volim
tu svoju knjigu, ne samo zato što sam joj dužan...17 – kazaće o Mansardi D. Kiš.
Dvojnik
Morskog časnika-sumatraistu čitalac upoznaće u odlomku poznatom kao
San, kao deo vrlo maglovite priče koja je sva satkana od nesigurnosti
snoviđenja. Zanimljivo je da se baš ovde pojavljuje (jedini u romanu!)
datum: prva aprilska noć, sa svim konotacijama i pretpostavkama koje
ona nosi. Čarnojević opisuje lik nepoznatog Dalmatinca, njegovu odeću,
prenosi njegove reči vi ličite na mene, da niste i vi na putu...
(48) – koje čitalac ne može da proveri, jer skoro nista ne zna o izgledu
protagoniste. Ali, u toj čudnoj noći, Čarnojević videće kao u nekom
ogledalu nad svojom glavom svoje lice – lice onog koga zove ”jedinim
mladićem u svetu”. Dalmatinčeva majka liči na njegovu, a otac je veseo
čovek, kao i Čarnojevićev. U tom snu-javi mešaju se ja, on, mi –
dolazi do spajanja junaka u jedan lik. Priča bivšeg morskog oficira
pretvara se u priču Čarnojevića, koji počinje da govori mi; sumatraista
uči iz Čarnojevićevih knjiga, koje se na čudesan način nalaze kod njega.
Omiljena tema sina drvara (korintski stupovi) postaje opsesija
sina pisara na faru. Iz čijeg se sna budi Čarnojević, iz onog gde u
sobu sa ogledalima dolazi Šaljapin sa razbijenim loncem na glavi, ili
onog gde se vode borbe na galicijskom frontu? Ili iz oba? I ko je taj
čovek, koji hoda kao da ne dotiče zemlju? A kad ga pritisnu uz staklo,
širi ruke i kaže: Ja sam sumatraista (49)? Taj, koji odvodi pogled
junaka u visine i otkriva veze, dotad neviđene, daruje mu utehu, taj,
čija priča dolazi kao blaga vest posle tajanstvene najave: Ti sada
čuješ?
Za razliku od Čarnojevića, pripovedač Mansarde ima toliko
obzira prema dvojniku da ga ne opisuje (Nisam li te ovim već
izdao?) (30), darujući mu zato više imena. Zapravo je tebi sudbinski
dodeljena uloga rezonera i mudrijaša (ime ti to veli)... (67) –
aludira on na drugom mestu, a šta kazuje to ime?
Psoglavče, Pticoglavče, Semenoglavče – oslovljava junak svog priajtelja
i ”rođaka” – i u nadimcima je najprisutniji komponent glava,
čime se pojačava racionalistički princip kao osnovno ontološko načelo
tog junaka. Njegovo ime Igor, prevedeno sa zalivskog, gde magnolija
zvuči ajilongam, ”sa druge strane ogledala”, znači Rogi,
– a tema rogova, u raznim varijacijama, stalno izranja na površinu romana.
Naći ćemo je i u još jednom imenu studenta astronomije – Kozorogi. U
toj satiričnoj poemi nije beznačajna ni asocijativna veza između
Jarca i Satira, pogotovu kad se setimo njegove Marije-Uranije: Skopas
je izvajao ovu boginju na jarcu, simbolu sladostrašća.
U najdramatičnijem od dijaloga Lautan mu kaže: Mefistofele, Đavole,
Sotono, i možemo se setiti da je i ranije, u vezi sa tim likom, spominjao
vraga. Sporovi koje Orfej vodi sa Mudrijašem – to su dijalozi savremenog
mladog Fausta sa Demonom. Sa Mefistofelem koji je pratio Geteovog junaka
u obliku crnog psa, vodio na Valpurgijsku noć, kojih u Mansardi ima
čak dve, neorealistička i manovska.
Na mnogim mestima Kišovog romana priče i glasovi junaka poklapaju
se do nerazdvojivosti. Vrlo često zvuči mi, koje je za pripovedača
jednako ja: prodali smo sve svoje stvari (to jest i moj i
njegov kaput...) (15), zajedno dolaze na mansardu, ispisuju na njenim
zidovima svoje ”zapovedi”, ponekad Orfeus nije siguran da li je to on
ili Jarac rekao ovo ili ono – to je u suštini svejedno. I Mudrijaš piše
(roman), slika njegove devojke takođe ukrašava razglednicu sa Velikog
Festivala Mode – da nije slučajno ista? I kad junak preti da će ga izbaciti
”odavde”, on se ponaša prema Jarcu kao prema fabulanu, prema
liku iz svoje Mansarde. Možda je to zaista tek njegovo drugo
lice, Ja-rac(io), Mudri-ja (š) – i njegovo ime govori
o tome? Dvojnik u njemu samom, đavo razuma?
Gledajući spisak stanara, junak vidi u magnovenju, Igorovo
ime i dolazi do zaključka: Krajnje je vreme da se i ja uvedem u spisak.
(Može Igor imati neprilika zbog mene). Jurin Igor, student, 1935. ”Jarac-Mudrijaš”,
rekoh gotovo glasno. ”Astronom. Večiti student. Student-lutalica. Zvezdoznanac.
Mesečar!” (128). Da li to narator kaže što treba da se stavi ispod
Igorovog imena kao ime drugog stanara? Ili je to njegova prava vizit-karta,
vizit-karta studenta-mesečara Orfeja? I ko od njih dvoje ispisuje
te reči? Zaražen književnošću Lautan ili demon Ratio, drugi
deo njegovog Ja?
Složeni odnos između pripovedača i njegovog dvojnika opet doziva
u sećanje Dnevnik o Čarnojeviću. I njegov junak sastoji se od
dva lika. Ko je bio taj mladić pre susreta sa samim sobom-sumatraistom?
Poljska dragana kaže mu: Vi ste demon (39). Ako je to tek komplimenat
u duhu epohe, zašto žene sklanjaju od njega decu kao da je nečastivi?
Koja izgubljena bela krila spominje Čarnojević, koji kaže: Za rumene
čase i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu (41)? Zašto gleda
preneraženo stare ikone, zašto su mu one pekle oči, ”kao da
su me zraci, što su se odbijali sa njinog tamnog zlata probadali”
(13), a zvuk zvona izaziva kod njega glavobolju? I lice koje on vidi
u ogledalu prozora, bledo lice i krva ve usne – da li je to tek bledilo
bolesnika ili maska komedijaša? Ako jeste, onda možemo zanemariti čudnu
i jezivu scenu, kada tetke nameravaju probosti iglom srce njegove majke.
Ako pak nije?
Modernistički junak sklon je dvojnosti, raspolućenosti između tela
i duha, spoju anđeoskog i demonskog, čežnje za verom i bola zbog nemogućnosti
njenog ostvarenja. Takav je Čarnojević, zagledan u nebo gde traži utehu
rumenih oblaka. Njegovim stopama ide i Lautan, tražeći izgubljeni raj
u književnosti.
Koji od likova junaka odnosi pobedu u Mansardi? Lautan kaže
Izbacio sam ga. Na jedvite jade (117), ali i to da mu se smučilo
od magnolija, od lauta i lakrdija. Smučilo mu se od atributa
Orfeja? Ako Dalmatinac-sumatraista odvodi misli pripovedača Dnevnika
u visine, Jarac ga usmerava ka zemlju, i Orfej silazi sa zvezde,
u život.
Gde je život? – ovim pitanjem počinje
Dnevnik. U potrazi za tim odgovorom lutamo zajedno sa junakom
predelima njegovih uspomena i snoviđenja. Moj život je dovršen ovako,
a da nisam primetio gde je stao, a onog što nazivam život i nema, i
nema (43). Drži ga u rukama kao crni evnuh prsten sultanije,
a nije njegov. Jedino, ga, možda, ima u sumatraističkom snu? Isto pitanje
stoji iza Lautanove potrage za knjigom, kad Osip komentariše njegovu
Mansardu: Nije li život negde između toga? (...) nije li pravi
život, realitas, negde između tvoje mansarde i tvoje Valpurgijske noći?
(119), i tako razgovor o književnosti postaje razgovorom o realnosti.
Kao što Čarnojević ne razlikuje stvarnost života od stvarnosti sna,
ni Kišov junak ne pravi razliku između stvarnosti života i stvarnosti
književnosti, u kojoj ima la part de Dieu i la part de Diable.
Možda zato, sišavši sa zvezde, on se nađe u sceni koja reprizira Čarnojevićev
doživljaj, dakle, opet u književnosti?
U Objašnjenju Sumatre, svom manifestu, Miloš Crnjanski izjavljuje:
Nismo odgovorni za svoje ja!18 – i u tim rečima, izgleda, leži ključ
neuhvatljivosti njegovog junaka, njegovih osećanja koja su sva od sopstvene
negacije. Njegov Čarnojević je nepokolebiv u svojoj kolebljivosti, dosledan
u promenljivosti raspoloženja i lapidarnih stavova. Razgradnja psihološki
motivisanog junaka, koju je otpočeo Flober, nastavlja se u Dnevniku
o Čarnojeviću, da bi sledeći korak ka njenoj destrukciji učinio
autor Mansarde.
Kiš nastavlja razgradnju likova tamo gde je stao Crnjanski. Kao što
ima dva Čarnojevića, demon i sumatraista, ima dva autora Mansarde
u Mansardi: Orfej i njegov Mefistofel. Ako u Dnevniku
samo u sceni Sna dolazi do udvajanja junaka, kada se njihove
priče stapaju, u Mansardi su one neodvojive, podjednako nesigurne
– jer nad njima ne vladaju zakoni psihološkog građenja likova niti zakoni
klasičnog romana. Zapravo, reč je o destrukciji sistema likova i fabule,
kada ”realnog života” sa njegovim uzročno-posledičnim zakonima nema,
on nestaje u književnosti. Zato se gubimo, pokušavajući pratiti kretanja
junaka, kada svaka scena potire prethodnu, kada Mudrijaš truje bubašvabe,
a Lautan posle namerava da se time pozabavi, kada mansardskog kreveta
čas ima, čas nema, pojavljuju se i ne staju junakinje, kad je jedina
činjenica u koju bismo mogli da se zakunemo – citat iz Manovog romana.
Kiš pravi roman-lavirint, sličan Borhesovom vrtu staza koje se račvaju.
Račvaju se priče njegovih junaka, od kojih svaka u nekom svom zasebnom
vremenu mogla bi biti zaokružena. Čitaoci veruju da su krenuli jedinom
pripovednom stazom, dok se ne nađu na raskršću i ne uvide da tih puteva
ima više. Mansarda, roman u nastajanju – u suštini je roman u
raspadanju.
Zbilja, nije li moja Mansarda samo okvir. Okvir – čega? (119) – pita se pripovedač. U ovom slučaju, ona je bila okvir ogledala
– jednog od ogledala Borhesove Biblioteke – u ko jem sam uvidela lik
junaka Dnevnika o Čarnojeviću. Okvir za mogući razgovor o razgradnji
klasičnog modela književnosti, koji uspešno nastavljaju primaoci pisma-dnevnika,
postmoderna deca Čarnojevićeva.
..1
Ovde i u daljem tekstu citati iz Dnevnika
o Čarnojeviću navodiće se prema izdanju: Miloš Crnjanski, Dnevnik
o Čarnojeviću, BIGZ, Beograd, 1984.
..2
Miloš Crnjanski, Novembar Gistava Flobera
u Miloš Crnjanski, Eseji, Nolit, Beograd, 1983, 235
..3
Miloš Crnjanski,Novembar Gistava Flobera
u Miloš Crnjanski, Eseji, Nolit, Beograd, 1983, 240.
..4
Isto, 239.
..5
O tome Miloš Crnjanski piše u Komentarima
uz Liriku Itake (Miloš Crnjanski, Pesme, Nolit, Beograd,
1983, 200).
..6
Detaljnije o tome u: Tri zumbula u
prozoru: u potrazi za junakom Dnevnika o Čarnojeviću (Polja, br.
428, 2004, 112-123).
..7
Ovde i u daljem tekstu citati iz Mansarde
navodiće se prema izdanju: Danilo Kiš, Mansarda, Stubovi
kulture, Beograd, 1999.
..8
Isto, 141.
..9
Cit. prema Viktorija Radič, Danilo
Kiš, Život & delo i brevijar, Forum pisaca, Beograd, 2005, 79.
10
Rešavam je u korist Čarnojevića, obrazlažući
svoj izbor u Tri zumbula u prozoru: u potrazi za junakom Dnevnika
o Čarnojeviću
11
Nedeljko Ješić, Mladi Crnjanski,
Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2004, 237.
12
Cit. prema Radovan Popović, Crnjanski:
dokumentarna biografija, Prosveta, Beograd, Dečje novine, Gornji
Milanovac, 1993, 22.
13
Cit. prema Viktorija Radič, Danilo Kiš,
Život & delo i brevijar, Forum pisaca, Beograd, 2005, 79.
14
Danilo Kiš, Idioti i martiri u
Danilo Kiš, Homo Poeticus,... 24.
15
Radovan Popović, Crnjanski: dokumentarna
biografija,... 34.
16
Miloš Crnjanski, Ivo Andrić: Ex
Ponto, u Miloš Crnjanski, Eseji,... 100.
17
Cit. prema Viktorija Radič, Danilo
Kiš: život & delo i brevijar,... 79.
18
Miloš Crnjanski, Pesme,... 210.
