Treba dodirnuti sirovo meso. Držati ga u ruci. Stezati.
Propustiti između prstiju. I dodirnuti telo mrtvog čoveka.
Metafizika mesa trebalo bi da teži otkriću suštine mesa koja je nevidljiva
na površini naše svesti, sa kojom neprestano, premda nesvesno, opštimo.
Meso nam pruža svoju suštinu, demonstrirajući je, iako se trudimo da
o tome ne mislimo. Ono zrači svoj skriveni smisao, tako da mu podležemo,
nesvesni svoje podložnosti. Uzimajući u obzir da i sami lagano postajemo
meso, iako smo možda već to, dužni smo da analiziramo skrivenu životnu
suštinu mesnosti, jer se odnosi na našu sudbinu.
Kategorija mesnosti ne krije u sebi obećanje sublimacije elementarnih
činjenica. Da bi se ispostavilo da nas osnovne činjenice same primoravaju
da ih prevazilazimo u pravcu nečeg što je iza, ispred ili iznad njih.
To ne znamo. U svakom slučaju kategorija mesnosti ne usmerava misli
van same suštine već nas navodi na razumevanje: Na koji način postojimo.
Odnosi se na najjednostavnije elemente, na osnove naše sudbine, na njene
sastavne delove. Radi se o razmatranju toga da meso, emanirajući prema
nama mesnost i poveravajući nam svoju tajnu, otkriva još neku tajnu
našeg postojanja. Možemo li onda bolje razumeti sebe nego kad se prepuštamo
onom što dolazi od strane mesa.
Ovčetina je najbolja u jesen. Meso životinja koje su provele leto
na travnatim, jako osunčanim livadama je ukusno i zdravo. Treba znati
da je pečenje bolje ukoliko je vreme bilo lepše, a trava sočnija. Za
klanje biramo mlađa grla. Meso starih ovaca je tamnomodre boje. Tvrdo
je, žiličavo, pokriveno debljim slojem žutog loja. Najgore je meso od
priplodnih ovnova. Ima oštar, neprijatan, smrdljiv miris. Predrasude
nekih osoba u pogledu ovčetine temelje se na lošem kvalitetu mesa starih
grla, ali se bezrazložno prenose i na jagnjetinu koja je – pogotovu
kada je ukusno pripremljena – basnoslovno vredna namirnica za pripremanje
najfinijih jela. Jagnjetina ima svetlocrvenu boju, beo i delikatan loj,
tanke nerve. Meka je i lepo miriše.
Mesnost je kategorija koja se odnosi na odlike postojanja koje su
nam neposredno date i koje primamo tokom samog čina našeg ovdašnjeg
postojanja. Na meso se ne otvaramo tek zahvaljujući posredstvu pojmova
koji su u stanju da privuku našu pažnju i usmere je ka uočavanju stanja
stvari.
U postojanju mesno je ono što se iz njega ne može izbaciti, čega
se ne možemo lišiti, osloboditi, što se ne može razlučiti od postojanja.
Iako mesnost primamo bez posredstva pojmova i ne čekajući ljubazno
dopuštenje, ni najmanje ne znači da nam mesnost nije data jasno i očigledno.
Čak naprotiv, data nam je intenzivno, jer postoji i zbog toga je očigledna
i onda kada je naša misao ne hvata svojim klještima. Da bismo znali
za nju ne moramo o njoj govoriti.
Mesno je ono što nam je u životu dato tako silovito, da od toga drhtimo
i ne možemo da mu se odupremo.
Naše prisustvo u priličnoj meri svodi se na usmeravanje svega u čemu
postojimo prema nama. U tom prostranom tkivu, čiji smo samo delić –
bar tako se na prvi pogled čini, pre nego što opazimo našu uklopljenost
u celini koja nas okružuje i pre nego što se sudarimo s celinom, ako,
naravno, poželimo da na trenutak odstupimo od visokih zahteva i
lažnog ponosa zvanog razum koji bi trebalo da bude upotrebljen za
važnije ciljeve nego što je naše napuštanje zajednice koja predstavlja
naše mesto – sve tačke tela. Zbog toga su upravo usmerene prema nama,
a mi prema svemu. Istovremeno mesnost je povezana s potpunom otvorenošću
prema saznanju, jer je to određeno stanovište iz koga svet primamo bez
ograda, odnosno bez kože. Dopuštamo da utisci upadaju u nas onoliko
duboko koliko mogu upasti, ne nailazeći na bilo kakvo suprotstavljanje
ili otpor sa naše strane. Međutim to se ne događa uvek zahvaljujući
našoj odluci, katkad je moć samog udarca tako velika da pada neočekivano
i svako tkivo se mora razdvojiti. Ulaženje nezakočivih saznanja upravo
je jedna od manifestacija mesnosti postojanja. Tu se ne radi o vrednovanju
te pojave kao nečeg dobrog ili lošeg već samo o ispoljavanju određenih
vidova postojanja, odnosno mesnog postojanja.
Određena svojstva postojanja koja se naizgled čine osporavanjem mesnosti,
takoreći uništavaju tkivo, iako i ono spada u ovde razmatranu pojavu.
Tamo gde očekujemo kidanje obično više volimo da sečemo, jer se iskidano
kvari i dugo ne zarasta, a i kada zaraste ostavlja ožiljke, belege i
deformacije tkiva, koje ne možemo ukloniti, iako ne želimo da tim posekotinama
iz prošlosti budemo obeleženi. Kidanje nas uverava da se mesnost postojanja
ne može ukinuti, s obzirom da se ispoljava kroz celovitost i kidanje
tkiva. To se ne događa samo zbog pamćenja koje činjenicu cepanja sudara
sa sećanjem na ne narušenu celinu, već pre svega zbog neposrednog nanošenja
bola. Posebna elementarnost mesnosti očigledna je u tome što je ne ukida
ni kidanje tkiva, u vidu sečenja ili mlevenja. Možda smo upravo u tim
najdrastičnijim okolnostima najsvesniji mesnosti, iako se čini da očajanje
pomućuje jasno viđenje stvari.
Kategorija mesnosti obuhvata i gustinu iskustava. Ako na postojanje
gledamo unutar te činjenice – a ne možemo drugačije – vidimo da u njemu
nema praznih mesta. U suštini ono je radosno. Pred nama se otvara u
svoj svojoj tkivnoj masi. Uvek gustoj. Ona nas neprestano okružuje i
dotiče.
Ovde razamtrana kategorija odnosi se i, a možda pre svega, na najčulnije,
najopipljivije i najbujnije u postojanju. Na trijumfalno telesno. Na
ono što se razrasta i širi. Tela koja se razvijaju zrače mesnost postojanja,
prati ih radost. Nikakve zabrane, magične formule i utvrđenja ne predstavljaju
dovoljnu prepreku šikljajućoj sočnosti mesnosti. Sve radosti života
odnose se na sferu mesnog postojanja.
Očiglednost mesnosti koja nam se neposredno i snažno nameće poziva
nas na red, kada fascinirani iluzornim pojmovnim konstruktima i lažnim
predstavama bojažljivo pokušavamo da neposredno učestvujemo, zavaravajući
se uverenjem da će delikatni zastori koje širi naš intelekt biti sposobni
da nam posluže kao pancir. Odnosno, mesnost je autentičnost neposrednog
prisustva suprotstavljena iluzornosti pojmova, ideja, sublimacije. Međutim,
ona ne samo što se suprotstavlja našim predstavama već je i njihov jedini
pravosnažni izvor. Otud je neizmerno važno da se svi naši intelektualni
konstrukti odnose na mesnost, kao njihova suprotnost i izvor.
Moglo bi se reći da se naš poseban zadatak sastoji u ulaženju u mesnost,
ali ne zbog toga da bismo u njoj ostali već da bi smo je pokrenuli.
Uzdizanje koje nam je tako drago i koje nas tako nesrećno odvaja od
stvarnosti mora se obaviti na samom dnu. Samo tada kretanje uvis može
predstavljati realno, a ne imaginarno kretanje, a ono što je povod nemilosrdne
kompromitacije naših ideala, može takođe povezivati realnost i želje.
Naš napor u izgradnji pokretnih formi mora biti okrenut mesnosti, jer
je ona osnova, primarna materija svega.
Poslednji put jagnje hranimo dvanaest sati pre klanja, a kasnije
ga samo pojimo. Moramo voditi računa da poslednje sate životinja provede
u dobrim uslovima i u miru. Ne bi trebalo da gleda ni klanje drugih
grla. Nije reč samo o humanosti već i o kvalitetu mesa. Omamljujući
udarac treba izvesti sigurno i neočekivano. Nedopustivo je ponavljati
udarce. Ko nema sigurnu ruku neka to ne izvodi. Klanje životinja
ne bi trebalo da obav ljaju fizički i psihički slabe osobe. Za ošamućivanje
koristi se teška sekira. Dobro je u poslednjem trenutku staviti malo
sena u jasle, jer će u tom slučaju životinja stajati mirno, tako da
će se mesto u koje udaramo naći u položaju koji nam odgovara. Jagnje
ošamu ćujemo udarcem ušicama sekire posred glave, između ušiju. Ošamućenu
životinju stavljamo na čisto izriban sto ili klupu i nožem probadamo
joj vrat iza samog uha. Vrh noža trebalo bi da izađe ispod uha na suprotnu
stranu. Za klanje služimo se specijalnim bodežom koji ima usku oštricu
i dršku koja dobro leži u ruci. Nakon toga nakrivljujemo klupu da životinja
iskrvari. Krv sakupljamo u činiju koju smo stavili ispod. Proveravamo
da li je iskrvavljena životinja mrtva, a onda je vešamo za zadnje noge,
da bismo joj odrali kožu. Rez počinjemo od rane iza ušiju, izvlačeći
ga sredinom vrata i trbuha sve do čmara.
Posle toga sečemo kožu oko skočnih zglobova na zadnjim nogama i oko korena
šake na prednjim. Dalje sečemo sredinom unutrašnje strane nogu prema
rezu na trbuhu. Kada je cela koža otvorena, pažljivo je skidamo, pazeći
da se pri odvajanju od mesa ne ošteti. Zatim jednim potezom duž središnje
linije rasecamo trbuh. Vadimo iznutrice. Izvlačimo mokraćnu bešiku i
debelo crevo. Vadimo creva, želudac, bubrege, slezinu, odvajamo žučnu
kesicu od džigerice, pazeći da se ne razlije žuč, jer će meso postati
gorko. Ispraznivši trbušnu duplju presecamo dijafragmu i grudnu kost
i vadimo celokupan sadržaj grudnog koša. Odvajamo srce i pluća. Na kraju
odsecamo glavu. Vadimo mozak, odsecamo jezik, a lobanju čistimo od ostalih
nepotrebnih delova.
Kada govorimo o zajednici, mislimo na celinu koju čine sastavni elementi
koji su u neposrednoj vezi i štite jedni druge. Ta vrsta veze ne samo
što zahteva uzajamnu zavisnost nego pre svega međusobnu podršku. Dakle,
nismo ravnodušni prema pripadnosti zajednici. Kao da instinktivno osećamo
zahvalnost zbog podrške koju očekujemo u ”našoj” zajednici. Međutim
zajednica bića je neutralne, gotovo ambivalentne prirode, tako da pripadanje
njoj ne pruža osećanje lagodne bezbednosti, o čemu u dokolici sanjamo,
jer smo uznemireni prisustvom drugih bića, kao i ona našim. S obzirom
da je velika celina, čiji smo deo, u biti krvoločna.
Postoje zajednice kojima se priključujemo svojevoljno. Neke i sami
stvaramo, međutim postoje i one kojima pripadamo bez obzira na to da
li želimo ili ne želimo. Takva je zajednica ishrane, opšta služba telom,
na koju smo svi osuđeni i zahvaljujući kojoj živimo i umiremo. Malo
je u životu situacija u kojima se prinuda i dobra volja, neizbežnost
i požuda slažu.
Zajednicom živih bića vlada zakon ishrane: međusobno se jedemo i
sami smo osuđeni na jedenje. Naša sudbina je postojanje zahvaljujući
ishrani, koju čine druga bića za nas a mi za njih. Učestvujemo u kosmičkoj
gozbi kanibala. Dopušteno nam je da od prvog trenutka jedemo, sve do
trenutka kada sami bivamo pojedeni. Život se svodi na učešće u toj kosmičkoj
gozbi. Sve je hrana i mi smo takođe. To je osnovni zakon postojanja.
Neprijatno je pomisliti na one koje volimo i na nas same. Zbog čega
ne želimo to da pamtimo i prihvatamo posledice koje proističu iz toga.
Činimo hiljade primitivnih i rafiniranih pokreta, da bi smo u mašti
isključili sebe iz te zajednice. O biću na našem tanjiru ne mislimo
u kategorijama smrti. To je samo hrana i njeno mesto je na našem stolu.
Međutim, naša smrt je tragedija. Pre volimo da mislimo da ona remeti,
a ne uspostavlja poredak sveta. Nadu vidimo u mogućnosti izdvajanja
sebe iz zajedničke sudbine. Predviđamo nepoznate puteve metafizičke
promene koju će pred nama otvoriti naša smrt. Jedino ne želimo da mislimo
na onu koju naše oči vide hiljadu puta i koja neumitnim zakonom ishrane
našu smrt pretvara u život. Međutim, odbacimo ličnu tačku gledišta,
jer nije na mestu, kada je reč o zajedničkoj sudbini bića i poklonima
koje jedna drugima upućuju. Činjenica da se naša zajednica sastoji od
bića koja jedu jedna druga, uspostavlja nekakvu jednostavnu ravnotežu,
štedljivost, poštovanje bića, kao zakon trajnosti života unutar celine
kojoj pripadamo. Moglo bi se reći da živimo prema zakonu čije načelo
je očuvanje života koji se prenosi s jednog bića na drugo u vidu hrane.
Kroz čin primanja hrane u sebe uzimamo drugi život, čuvamo ga u sebi
kako treba, jer je zajednička sudbina to biće sada dala nama, kao što
će nas sutra dati nekom drugom. Prema tome, svakodnevno jedenje je esencijalni
događaj koji u sebi nosi informaciju o sudbini, podsećajući učesnika
gozbe na karakter i užas situacije.
Veoma je čudno što jedući drugo telo osećamo prijatan ukus i u nama
to ne budi osećanje zahvalnosti niti mislimo da učestvujemo u konačnom
događaju.
Uzimajući drugo biće kao hranu, vršimo transformaciju smrti u život.
U tom slučaju to je smrt drugog bića a naš život, s tim što će s vremenom
sve biti izravnano. Svaki put kada gutamo drugo telo, postajemo mesto
prelaska na drugu stranu života kroz smrt. Ta promena uspostavlja svetost
čina jedenja, veoma izrazitu u slučaju kada je meso hrana. Dobro je
da smo bića u čijoj svesti se ta pojava otkriva i velika je šteta što
dopuštamo da njegova neobičnost izmiče našoj pažnji, jer na taj način
život neprimetno prolazi sa svakim komadom mesa. Ravnodušnost koju otkrivamo
prema tom činu i ceni iza kojih se nalazi naše i svako drugo biće –
dok traje – jeste neoprostiva i tu kaznu sami neprestano plaćamo, nesposobni
za preživljavanje vrednosti osnovnih događaja, odnosno vegetirajući.
Jer nepobitno činimo jalovim svaki trenutak našeg postojanja. Žive procese
pretvaramo u mehaničke tokove čiji smisao ne samo što ne pokušavamo
da razumemo nego čak i ne pretpostavljamo da je u njima nešto što zahteva
pažnju, što iznenađuje i što pred napetom svešću otkriva spoznatu svetost
postojanja skrivenu u tajnama elementarnih događaja.
Kada se približava smrt trebalo bi da sa zahvalnošću pomislimo na
sva ona stvorenja koja smo tokom života pojeli, jer su bila žrtve koje
su poslužile za naše življenje. Trebalo bi da im se molimo. A onim budućim
da kažemo: Jedite! Ovo je moje telo, ovo je moja krv.
Nakon klanja i uređivanja jagnje zakopavamo na nekoliko dana u zemlju,
da se ukrti. Pre toga meso životinje peremo sirćetom i sušimo. Zatim
ga uvijamo u belo platno. Kopamo rupu u bašti. Nekada su se za to koristili
i podrumi ukopani u zemlju. Moramo da pamtimo da ne zakopavamo meso
dvaput na istom mestu, jer će se osetiti zadah truleži. Rupa treba da
bude odgovarajuće duboka, jer postoji bojazan da bude otkopana. Jagnjeće
meso uvijeno u platneni pokrov stavljamo na dno rupe, zatrpavamo ga
zemljom, a odozgo pritiskamo kamenjem. Meso mekša. Trećega dana raskopavamo
zemlju i vadimo jagnje. Pre pečenja meso peremo u nekoliko voda. Čistimo
ga od masnoće, žila i kožice. Trebalo bi ga i jako istući štapom i pola
sata držati u zagrejanom sirćetu. To doprinosi krtosti mesa. Sada glavu
odsečenu prilikom klanja ponovo spajamo sa vratom. Za šivenje koristimo
polukružnu iglu i tanak, jak kanap. Komade kože navlačimo jedan preko
drugog poput crepa. Na kraju sušimo trbušnu duplju i grudni koš. Čitavu
spoljašnju površinu brišemo lanenom krpom. Zatim meso bodemo oštrim
nožem, špikujemo belim lukom i solimo. Može se izgnječiti beli luk sa
solju i time meso istrljati i ostaviti da odstoji dva sata. Sasvim na
kraju navlačimo jagnje na ražanj koji polako obrćemo nad jakom vatrom.
Često ga mažemo peruškom umočenom u mast, da porumeni. Zatim ga posipamo
brašnom i dalje mažemo, postavivši ispod njega pleh, da sokovi ne bi
iscureli. Na jakoj vatri dovoljno ga je peći sat i po. Meso iznutra
treba da bude rumeno kao rostbif. Prethodno isečene unutrašnje delove
pripremamo posebno. Jezik i želudac kuvamo. Mozak i džigericu pržimo.
Bubrezi koji su u Francuskoj specijalitet, kod nas se bacaju. Izvrsni
su ako ih vešto pripremimo. Pre svega treba ih potopiti u kiselo mleko
ili surutku i držati dan i noć, s tim što mleko treba menjati nekoliko
puta. Sa bubrega skidamo loj i opnu, svaki do pola zasecajući (kao i
teleće bubrege), da bi se po sredini držali zajedno. Po dva, tri navlačimo
na bodež, solimo, biberimo i pržimo na jako zagrejanom maslacu ili stavljamo
na ražnjić i prelivši maslacem pečemo na jakom žaru. Sada ostaje da
se meso još lepo aranžira.
Čini se da ravnotežu te velike celine usmerava načelo: Svi protiv
svih. Naizgled to je destruktivno načelo, mada zapravo ono čuva tu celinu,
jer u krajnjem ishodu označuje uzajamnu odanost, u kojoj je svako predodređen
drugima, konačno žrtvovan, iako ne uvek vlastitom voljom. Ispostavlja
se da se krvoločna zajednica temelji na istoj krajnje uzajamnoj požrtvovanosti.Opoziciono,
polarno načelo bezobzirne borbe i bezgranične žrtve proizilazi iz toga
da pripadnost našoj zajednici jedino garantuje činjenica da si hrana
i da primaš hranu. Jedem, dakle postojim. Garantuje i postojanje drugih,
jer je moje postojanje postojanje hrane. Ako je načelo cogito ergo
sum bilo samozvani pokušaj izvlačenja mislećeg subjekta iz životne
zajednice i imaginarnog stavljanja iznad celine, edo ergo sum vraća
nam svest o ravnopravnom mestu među živim bićima. Smatram da to ne treba
prezirati.
Naravno, može se smatrati da je bolje izostavljati elementarne činjenice
naše sudbine, jer nisu samo očigledne već i neprijatne, čini se da nas
i ponižavaju, prepuštaju nas vrednostima koje cenimo, na čiji smo vrh
postavili sami sebe. Međutim, nije mi namera da nas lišavam bilo čega,
posebno ne dobrog samoosećanja, jer suviše dobro znam kako ih je teško
održavati, te destruktivno delanje u tom pogledu smatram neljudskim,
čak kada sam samo ja u pitanju. Prema tome, ako se i pored svega usuđujem
da govorim o tim elementarnim činjenicama, to se događa zbog pretpostavke
da se i u njima može kriti neka nada. Kada se hvalimo mišljenjem ili
stvaranjem simbola kao odlikama naše vrste, ukazujemo na karakteristike
koje su dodaci naše kondicije. Na tim dodacima gradimo s uverenjem da
je naša posebnost istovetna sa posebnom vrednošću. Međutim, šta na tim
temeljima možemo sagraditi? Upravo na razmišljanje me navodi to, šta
na njima možemo graditi? Prema tome, vratimo se razmatranju temelja
naše kondicije s nadom da neće predstavljati uzaludan trud.
Karakter naše zajednice determiniše činjenica mesnosti. Jer, hrana
može biti gotovo sve, iako je meso telo i krv. Potpuno žrtvovanje. U
tom smislu pripadamo zajednici krvi, u kojoj se zahvaljujući sjedinjavanju
čuva život, onda kada nestaje. Postojanje kao vrhunska vrednost postoji
zahvaljujući konačnoj žrtvi koju žrtvujući pre prima nego što dobrovoljno
daje. Ta krvava pričest razbija iluziju o karakteristikama kao odlikama
na koje se možemo osloniti u razmatranjima naše kondicije ili sudbine.
Sudbina je zajednička i na egzistencijalnom planu pravedno izjednačena.
Žrtva se daje bez obzira na to da li je ono što se smatra nižim posvećeno
višem ili obrnuto, ono što se smatra višim žrtvuje se nečem što se prezire,
npr. čovek crvu. Ne možemo postojati bez sebe i ne možemo uništavati
sebe, odnosno međusobno se ne žrtvovati. Brutalni krvoločni egoizam
i kraj nje altruističko predavanje su dve oštrice iste sile koja oživljuje
našu zajednicu i garantuje joj trajnost.
Filozofija povezanosti čoveka sa svetom, a ne njegovog odvajanja,
dakle, ne zahteva nikakve dodatne pretpostavke osim uočavanja samoživosti
kao apsolutnog načela funkcionisanja zajednice koja kosmičku tišinu
narušava kretanjem donje vilice. Bez obira da li mislim ili ne mislim,
da li osećam ili ne osećam, moje mesto je na zajedničkom stolu. Ma šta
uradila to je dodatak koji se nadograđuje na hranidbeni, mesni oblik
postojanja. Druga stvar je što me ti dodaci pasioniraju i rastržu da
ne mogu da mislim na temelje svoga postojanja.
Postoji jedno, zajedničko telo sveta koje se neprestano žrtvuje samom
sebi. Živi, pateći haos. Preporađanje kroz jedenje drugih ovde mi se
moralno čini neutralnim, jer svako nešto uništava i biva uništavan,
prima žrtvu i sam se žrtvuje. U toj krvoločnoj, žrtvenoj zajednici postoji
uzajamna šansa. A kao što se povremeno možemo uveriti, nije samo šansa
za preživljavanje.
Jagnjeće meso je tako ukusno da vredi učiniti napor i lepo ga servirati.
Skidamo jagnje s ražnja i stavljamo na veliku metalnu tacnu. Sva veština
je tu u dekorisanju mesa. Da se pečenje ne bi ohladilo tacnu pravovremeno
dekorišemo. Koristimo sve dostupno, sirovo i kuvano povrće. Ukrašavanje
mesa je umeće koje zavisi od naše mašte i mora izražavati individualni
ukus kuvara. Osobama lišenim fantazije možemo savetovati uzorke koji
se primenjuju kod serviranja ovčetine: uslovno rečeno, u pitanju je
– livada. Metalnu tacnu oblažemo opranim lišćem zelene salate, kupusa
rudaša i grančicama peršuna. Odozgo štedro prekrivamo grančicama kresave
salate. U tom rastresitom zelenilu pravimo kompozicije sa šarenim cvetovima
od krompira, šargarepe, peršuna, cikorije, šljiva i belih i crvenih
ribizli. Ponekad pravimo cvetove od poprečno isečenih šnitova kivija.
Na tako pripremljenu tacnu stavljamo pečeno jagnje. Jezik, pripremljen
posebno, stavljamo među zube. Ostalu sitnež, kao što su pripremljeni
želudac i srce, prženi mozak i džigerica, bubrezi na ražnjićima, razmeštamo
oko stomaka. Posebno brižno dekorišemo jagnjeću glavu. Oči pravimo od
tvrdo kuvanih i napola presečenih prepeličjih jaja. Od peršunovog korena
možemo isecati male ružice i žicom ih učvršćivati s obe strane lobanje.
S obzirom da je kožica reš pečena, ne prekrivamo je ničim. Međutim,
glavu ukrašavamo nekom vrstom runa koje pravimo od kiselog kupusa ili
uzduž iskidanog lišća cikorije. Sitno iseckan kupus ređamo unapred ispravivši
komadiće ili ih na licu mesta raščešljavamo viljuškom. Tek tada možemo
pristupiti gozbi s jagnjetom.
Ako bi se čulo nešto što najradije nazivam glas mesa, koji nam se
obraća, možda bi se našao nekakav putokaz. Ako ga nalazimo u snovima,
gde se iz neverbalne dubine obraćamo lično i neposredno sebi, kad pitanje
ne čeka na nečiji odgovor sami smo pitanje i odgovor. Ako bismo mogli
shvatiti neposredan govor našeg tela, zajedničkog tela sveta, krenuli
bismo za tim krajnjim glasom koji nam govori iz same dubine postojanja,
bio bi to naš vlastiti glas.
Obraćajući se opštem telu koje se menja i beskonačno preobražava
u sebe, u tom slučaju obraćamo se neugasivoj energiji. Meso je izvor
energije. Istovremeno taj pulsirajući, mesni oblik postaje slika našeg
zadatka. Mesnost postojanja govori nam o nužnosti beskonačnog napora.
Mi treba da činimo napore i postojimo, neprestano se preobražujući.
Zadatak koji se ovde oslikava, odnosno cilj, kome treba da težimo u
nadi da ćemo ga nekad ostvariti, ima izvesno posebno svojstvo. Iako
je to etički cilj, odnosno zadatak koji zavisi od naše volje, čije ispunjenje
možemo smatrati našom zaslugom, u isti mah nezavisno je od naše volje,
jer ne postoji nikakav način da izbegnemo napor koji neposredno određuje
sama forma našeg postojanja.
Moglo bi se reći da je to etika odvažnosti, naša prirodna, neumitna
etika, jer u postojanju nema odmora i načina da se napor našeg postojanja
makar na trenutak ukine ili zanemari. Međutim, ako ne možemo da izbegnemo
odvažnost, možemo biti ponosni zbog nje.
U problemu koji ovde razmatramo postoje dva različita, premda međusobno
povezana etička problema. Jedan se odnosi na odvažnost kao vrednost
otkrivenu u onom što postoji, a drugi na odvažnost kao izabranu i svesno
realizovanu vrednost, koja kao da nadrasta elementarni nivo postojanja,
iako nam tu vrednost sugeriše i njoj teži.
Opservacija mesnosti za nas može biti neka vrsta oslonca ili utehe,
jer nam predočava, iako je napor neizbežan, a cilj nikada konačan, da
je naše celokupno delanje ono što je i što treba da bude – postojanje,
odnosno realizovano delanje.
Metafizika mesa primorava nas na promenu tradicionalnog odnosa prema
vrednosti večnog i prolaznog. Navikli smo da večno trajanje smatramo
veoma poželjnim i vrednim. Obično je atribut koji se pripisuje Apsolutu,
odnosno nečem najvrednijem. Opservacija mesnosti, međutim, uverava nas
da je ono najopštije dato i najbanalnije zapravo beskonačno trajanje
postojanja. Ne možemo ga se osloboditi. Večno trajanje je lukavo i dvolično
pripojeno postojanju u vidu promene. Podržavano svemoćnošću ambivalentnosti.
Međutim, ne radi se o tome da se postojanje ikada može prekinuti, završiti
ili ne. To ne možemo znati. Radi se o tome šta nam govori sama mesnost
postojanja. Ništa se ne završava. Odnosno, ma šta uradili, na neki način
to traje. I možda nije važno što traje. Beskonačno trajanje je ono što
je neotuđivo dato zajedno sa mesnošću. Ali, za njega se ne treba boriti,
truditi, zalagati, jer je iz perspektive mesnosti to svojstvo neosporno.
Treba se truditi oko svakog vrednog, neobičnog momenta, oko konačne
vrednosti svakog našeg prolaznog oblika postojanja. Iz perspektive mesnosti
najvišu, apsolutnu vrednost treba pripisivati trenutnoj individualnoj
formi, kroz koju se mesnost zapravo preobražava, dok se na večnost ne
treba obazirati, jer je sadržana u mesnosti. Udubimo se u trenutak,
koji uobličava nečije istovremeno postojanje. (Zbog čega to retko činimo?)
On je od neprocenjive važnosti. Isto tako trenutak čiji oblik označuje
nečije nepostojanje. On je i veoma značajan momenat bola. Prema tome,
mesnost usmerava našu pažnju ka apsolutu skrivenom u pojedinim trenucima,
u neponovljivo originalnim oblicima, kroz koje prolazi i preobražava
se. Naš zadatak – kako iz toga možemo zaključiti – temeljio bi se na
umeću proživljavanja apsolutne vrednosti, koji mi utvrđujemo. Prema
tome, predmet naše posebne brige i najveće čežnje ne bi trebala da bude
večnost već trenutak koji je osporava.
Mesnost prisutna u zajedničkom telu postojanja, u našem telu, jeste
osnova koja tu sveobuhvatnu celinu ujednačuje i povezuje. Svest o našem
poistovećenju s tim telom zahteva posebno promišljanje tokom svih aktova
uništavanja bilo čega što spada u našu svecelinu, jer u svakom takvom
slučaju uništavamo bliže i dalje delove našeg vlastitog tela. Premda
nikada ne uništavamo samo postojanje, jer se ono mesno preinačava, poprimajući
nove oblike, ipak uništavamo prolaznu individualnu formu, jer ne možemo
osporiti apsolutnu vrednost trenutnih oblika postojanja, podležući sugestivnom
zračenju smislova koji za nas proističu iz mesnosti. Prema tome, ne
radi se o tome da sebi veštački nametnemo osećanje odgovornosti za celinu
već da budemo svesni neraskidivih veza koje postoje, čak kada o njima
ne mislimo, kada pokušavamo da ih raskinemo, nesvesni naše nemoći. Uništavanje
bilo čega u toj mesnoj celini jeste besmislen čin autoagresije. Taj
komad čupamo iz nas samih. Sve što činimo zajedničkom telu sveta, sebi
činimo. Možemo zamisliti da smo privilegovan deo koji misli, ali ne
izbegavajmo zajedničku sudbinu, na koju nas mesnost neprestano podseća.
Ma kakve predstave imali o našoj posebnoj ulozi, samo se pred sobom
pretvaramo, da se iz toga možemo izvući. Jer, nikada stvarno ne napuštamo
ravan mesne sudbine zajedničke svakom biću. Prema tome, zbog čega ne
tražimo vrednosti tamo gde one postoje? Svest o mesnoj povezanosti uopšte
nije depresivna, čak može biti izvor radosti koju pruža bliskost. Okrenuti
smo svemu, čak udaljenim elementima sveceline koji ne samo što imaju
šta da žrtvuju već nam pružaju šansu da žrtvujemo sebe.
Ako mesnost budemo tretirali kao neku vrstu sugestije ili uputstva,
ona govori o kompletnoj misiji života, jer je ono što umire predodređeno
za život. Ta predodređenost (ili sudbina) iz perspektive iz koje je
razmatramo čini se najvišim ciljem. Međutim, ne može se ipak pročitati
konkretna forma koju bi predodređenje trebalo da primi. Prema tome,
tu možda postoji nekakva mogućnost izbora. Možda bismo sami mogli da
odlučujemo o tome šta je konačni život, na koji smo osuđeni. Jedino
je očigledno predodređenje za postojanje, mada ne zavisi od nas kako
ćemo ga nazivati. S obzirom da je sloboda tako velika, možemo tvrditi
da život koji poznajemo nije život već nešto drugo. Neko ko je u apsurdnoj
raspojasanosti volje hteo da umakne u vidu postojanja koje mu je dato,
ne može se opreti predodređenju, iako mu je dopušteno da ga zamišlja
kako hoće.
Ako bi trebalo da sugerišemo govor mesnosti, valjalo bi se zamisliti
nad tim šta zapravo znači postojati mesno? Iz dosad rečenog proizilazi
povezanost mesnosti postojanja i gustine njegovog iskustva, kao i povezanost
sa dinamičnošću, čulnošću i silovitošću. Radi se takođe i o umeću preživljavanja
do kraja udarca noža koji preseca tkivo i o umeću istrajavanja u uverenju
da je sve i tako sačuvano, spaseno, preneto u beskonačnu mesnost. Dakle,
radilo se o našoj moći intervenisanja, sposobnosti, odvažnosti preživljavanja
tuđe mesnosti. Mada bi se prevario onaj koji bi mesno postojanje tretirao
kao nekakvu histeričnu volju moći. Jer, prava mesnost je i dopuštanje
najveće slabosti postojanja koja je i njegova najodgovarajuća forma.
Radi se o tome da budeš onakav kakav si. Kakav možeš biti čineći napor.
Napor koji možeš učiniti.U mesnosti možemo opaziti saglasnost s krajnjim
egoizmom i krajnjim altruizmom, kada oba stanovišta služe očuvanju postojanja.
Krug žrtvovanja koji se ovde zatvara, zasniva se na tome da se u konačnom
ishodu iskoristi tuđa žrtva, da se ništa ne ostavi, a s druge strane
da samog sebe u potpunosti žrtvuješ. Mada, nigde nije rečeno da žrtveni
krug treba shvatati jedino u biološkom smislu. Ako smo se složili da
sada saslušamo sugestiju koju nam upućuje mesnost, možemo sebi dopustiti
(čak smo dužni) da prihvatimo posledice koje iz toga proizilaze i odnose
se na na čin postojanja i na etičkom planu. To znači i međusobno žrtvovanje,
čak kada je dovedeno do krajnosti. Nalaženje u žrtvenom krugu dopušta
slobodu borbe i slobodu pokroviteljstva, nužnost prihvatanja nepravde
i činjenja nepravde. Potpuno uzvraćanje način postojanja svodi na osnove,
na maticu kojom i tako uvek teče. Ima razloga da se misli da se ne može
dogoditi ništa pogrešno, kada način postojanja prilagođavamo njegovom
podzemnom, prirodnom toku. Krajnje instrumentalni odnos prema drugim
bićima i mirenje sa našim krajnje instrumentalnim korišćenjem (pokušajmo
da se ne složimo s tim ili neka ih druga bića ne prihvate) izaziva prekoračivanje
instrumentalnosti i njenu promenu u međusobno služenje, iako je ta reč
ogavna, jer se tu pre radi o uzajamnoj odanosti. Samo što se iz drugog
komada ocedila krv već odlazi i iz mene. I dugo se za to plaća. Nekom
može da se ne dopada, ali mi se čini da mesnost govori o nužnosti potpune
spoznaje egoizma i žrtvovanja, odvažnosti i kukavičluka, dobra i zla,
sile i slabosti. Mesnost omogućuje da budeš onakav kakav si. Ne drugačije,
jer bi se neko ko tako smatra zavaravao da će mu zahvaljujući tome biti
lakše. Jer, na individualnom planu mesnost je bolna živost, koja u istoj
meri dopušta da se nazove srećom ili tragedijom.
U govoru zajedničkog tela sveta razgrešenje putem mesnosti čini mi
se najosetljivijim. Meso kao neizbežan cilj postojanja opravdava postojanje,
razgrešava ga i garantuje mu smisao. Bar u toj osnovnoj oblasti, ukidajući
mogućnost optužbe postojanja zbog apsurdnosti. Naše postojanje nije
apsurdno, s obzirom da smo meso za druge. Iz toga možemo crpsti i minimum
moralne sigurnosti: ma šta uradili, ma koji zločin učinili, naše postojanje
nikada neće postati totalno zlo, jer ćemo uvek biti hrana životu.
I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše
učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je tijelo moje./ I uze čašu i
davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi;/ Jer je ovo krv moja
novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha (Jev.
po Mateju 26, 26-27). I tako se uvek događa, kada se jede telo. Postojanje
biva opravdano, a zajednica utemeljena.
Prema tome, smatram da u mesnosti nije najvažnije da garantuje kontinuitet
postojanja već da osigurava elementarni smisao, a pre svega da oprašta
grehove, čineći ih prihvatljivim. Da nije svesti da živimo da bismo
postali žrtva prineta postojanju, ne znam odakle bismo crpli snagu,
odupirali se sumnji kao i da bez užasavanja gledamo na vlastita dela.
S mesnošću postojanja data nam je nada u izbegavanje osude. Isključuje
se s obzirom na poslednji danak, danak tela i krvi koji svako daje.
Potpuno žrtvovanje postojanja radi postojanja ukida mogućnost totalne
osude, čime onemogućuje krajnje očajanje. Protiv svakog zla uvek je
istaknuta vrednost odbrane postojanja koju svako vlastitim uništenjem
gradi i preko koje – iako na drugom planu – biva spasen. Stoga momenat
prelaska kroz nepostojanje, na putu od jednog oblika postojanja do drugog,
ima moć oprosta grehova. Eto, to je nada koju nam pruža mesnost, ako
joj posvetimo makar malo pažnje.
Valja pomenuti da nam u prvom trenutku kontakt s mesnošću preti činjenjem
egzistencije površnom; taj pogrešan utisak mogao se steći na osnovu
svesnog opštenja s mesnošću. Činilo se da ne obećava ništa osim naše
zatočenosti u plitkoj materiji. Međutim, ono što smo smatrali blokirajućom
površnošću mašte pokazalo se bliskim metafizičkoj nadi. Tada počinjemo
da verujemo da mesnost pred nama otkriva metafizičku perspektivu postojanja
i omogućuje pulsiranje misli najelementarnijih osnova i dimenzije transcedencije
iznad nje. Zar ne bi trebalo da nas čudi da se u tom neizbežnom moraju
nalaziti osnove metafizičke perspektive?
Već ranije uočen energetizam mesa koji nam sugeriše nužnost činjenja
beskonačnih napora sada je dopunjen novom informacijom koja potire prvu
i na nivou misli i volje je u suprotnosti sa njom, sa kojom se nužno
dopunjuje u prvobitnom egzistencijalnom sloju. Ma šta učinili, ne narušavamo
osnovu, u kojoj se i smisao, i vrednost našeg postojanja sjedinjuju
sa samim postojanjem.
Zar nije fascinantno što elementarne činjenice imaju tako veliku
moć radovanja. Međutim nisam uvek sigurna da li dobro čujem taj glas.
I da li ga razumem. I da li ono što mi se čini da je glas, nije običan
komad mesa.
”Nakon završetka obdukcije i uzimanja materijala s leša za dodatna
istraživanja ili uzimanja nekih organa za muzejske preparate – pristupamo
uređenju mrtvaca. Najpre sunđerom sušimo telesne duplje. Čmar i stidne
usne zašivamo. Izvađene organe zajedno s mozgom stavljamo u trbušnu
duplju i grudni koš, da bismo izgled mrtvaca što više približili prvobitnom
stanju. Sva prazna mesta ispunjavamo papirnom vatom ili hartijom, da
ne bi došlo do uleganja tela. Grudnu kost pomoću žice povezujemo s odsečenim
koštanim delovima rebara. Posle toga ušivamo kožu. Koristimo jaču, veoma
oštru i zakrivljenu iglu i tanak, jak kanap. Neprekidan šav započinjemo
od vrata, a završavamo sa preponjačom. Pre početka šivenja na vratu
od kanapa pravimo čvor ispod kože. Iglu ubadamo s obe stra ne šava povlačeći
oba dela jedan preko drugog, poput crepa. Ubodi moraju biti ravnomerno
raspoređeni, na rastojanju ne većem od 2 cm sa svake strane. Završavamo
čvorom na kanapu kod preponjače. Slično ušivamo kožu mrtvaca i na drugim
delovima.
Lobanju ispunjavamo strugotinama ili papirnatom vatom. Nameštajući
svod lobanje pazimo da ne dođe do ulegnuća u oblasti čela. I na kraju,
pre nego što razvučemo kožu na lobanji svod lobanje možemo povezati
sa osnovom žicom koju provlačimo kroz male otvore izbušene s obe strane
glave ili zalepiti ih u krug flasterom. Nakon ušivanja oba kožna dela
glave mrtvaca kupamo, sušimo i oblačimo. Posebno brižno treba okupati
i osušiti glavu, a posle toga očešljati kosu” (E. Chróścielewski, R. Raszeja, Sekcja
zwłok. Technika z uwzględnieniem metodyki sądowo-lekarskiej i wskazówek
diagnostycznych. PZWL, Warszawa 1976, s.
69-70).
Treba dotaći mrtvo telo. Držati ga u rukama. Tada svet može na trenutak
blesnuti pred nama. A šta se tek događa kada pomislimo na prevazilaženje
mesnosti koja malo toga obuhvata?!
(S poljskog prevela Biserka Rajčić)
