DRUGA
PRIRODA
Nakon nekoliko dana, oko se navikava
na vevericu, sivu,
a ne smeđu kako je Gospod Bog naredio,
na automobile, u proseku za pola metra
preduge,
na previše čist vazduh, u kome se ocrtavaju sveže ofarbane
reklame
na krovovima, oblaci i požarne merdevine.
Nakon
nekoliko nedelja, ruka se navikava
na drugačije pisanje jedinice i neprecrtavanje
sedmice,
da ne govorimo o ispuštanju kukice iznad "c" u potpisu.
Nakon
nekoliko meseci jezik ume da se namesti u ustima
na onaj jedini način koji
osigurava pravilan izgovor "the".
Još nekoliko meseci i, klečući
na ulicu da vežeš pertlu
shvataš da si to učinio da bi vezao pertlu,
a ne
zato da bi rutinski pogledao preko ramena,
da li neko ide za tobom.
Nakon
nekoliko godina sanja se:
stojiš kraj lavaboa u kuhinji vikendice
blizu
naselja Šerakuv, gde si posle mature, nesrećno zaljubljen,
proveo raspust,
tvoja
leva šaka podiže čajnik, desna kreće u pravcu slavine.
San, kao da je udario
u zid, naglo staje u mestu,
sa mučnom napetošću koncentrisanom na nepouzdanom
detalju:
da li je ručica slavine bila od porcelana ili mesinga.
Još u snu,
preražavajuće ti je jasno da od toga sve zavisi.
Budeći se, podjednako ti je
jasno da u to nikada nećeš da se uveriš.
RAZGLEDNICA
SA OVOG SVETA
Šteta što nisi tu. Živim na mestu
sa koga mogu besplatno
da se divim otvorenim pejzažima:
gde god da staneš na ohlađenom testu
ove
blago spljoštene kapljice, nad glavom
uvek ista mračna praznina
ćuti svoj
strasni
odgovor. Klima je podnošljiva, čak i kada dođe zima,
vazduh sigurno
bolji nego negde drugde.
Postoji raznolikost: dizalice, senke
palmi i solitera,
grmljavina, paperjasti oblaci.
Ali dosta o meni. Šta je kod Tebe
novo, šta
može da zna
onaj ko je Ti.
Šteta
što nisi tu. U jednom taštom trenu
tvrdio sam da se rađa nova epoha;
mada,
kakvo će joj dati ime, kakvu će koprenu
preko nje da prebace oni koji će nas
prerasti
za debeli geološki sloj, stojeći na
našem prahu, neuništivoj plastici,
lažima,
usavršavajući lična
merila za mešavinu đubreta i očajanja -
ne znam. Kao
presa za otpad, svaka sekunda ugazi
naredni sloj da pod stopalima odzvanja.
Ali
dosta o meni. Kako Tebi prolazi
vreme - i da li vreme nešto znači
onome
ko je Ti.
Šteta
što nisi tu. Tonem sve dublje u telo
u kome su šifrovane tajne osude
na
smrt ili doživotnu robiju - zacelo
znaš da je to isto u suštini,
pa ipak
me ta lektira
privlači, neveran i neistinit
kriminal krvi i užasa, roman-reka,
koji bira
da mi upoznavanje sa svojim mutnim krajem dozvoli
tek kad i tako
ne budem mogao da podignem
toplim dlanom zatvorene hladne kapke.
Ali dosta
o meni. Kaži, kako Ti nosiš
svoju bol - koliko Te boli
Tvoj čovek.
NN
POKUŠAVA DA SE SETI REČI MOLITVE
Oče naš, koji jesi nem,
koji ne
odgovaraš ni na kakav poziv,
i samo rikom sirena svakog jutra daješ na znanje
da svet
još uvek postoji,
progovori:
ova devojka koja tramvajem putuje
na posao,
u jevtinom kaputu, sa tri prstena
na ruci, sa ostatkom sna u naduvenim
očima,
mora da čuje Tvoj glas,
mora da čuje Tvoj glas, da bi se probudila
još
ovog jednog jutra.
Oče
naš, koji ništa ne znaš,
koji čak ni ne gledaš na ovu zemlju,
i samo svakodnevnom
štampom obaveštavaš, da svet, da naš svet,
traje uređen: pogledaj,
ovaj
čovek što sedi za stolom, nagnut
nad mlevenom šniclom, čašicom rakije, stranicom
večernjih
novina masnom od sosa i štampe,
mora da zna, da ti takođe znaš,
mora da
zna, da znaš, da bi preživeo
još ovaj jedan dan.
Oče
naš, koga nema,
čije ime niko čak ni ne priziva,
osim didaktičkih brošura
koji te pišu malim slovom, jer svet
se snalazi bez Tebe,
budi:
ovaj čovek,
koji leže da spava i preračunava
sve današnje
laži, strahove, izdaje,
sva
zla neizostavna i opravdana,
mora da veruje, da ipak jesi,
mora da veruje
da jesi, da bi prespavao
još ovu jednu noć.
DRAGA
EMISIJO GLEDAOCI PITAJU
Draga emisijo Gledaoci pitaju, mada sam po
prirodi
staložen, uvek padam u depresiju na prizor
krvi. Kasno uveče, uključujem
televizor:
ponovo teroristički akt, leševi dece. (MNOGI
OD GLEDALACA IMAJU
TU MUKU!/)
Sna! (ALI NISMO MI KRIVI ZA MRAČNI
I KRVAVI / TOK SVETSKIH DOGAĐAJA.)
Podvlačim:
Želim da spavam! (DOVOLJAN JE MIR / BLAG DODIR RUKU
TERAPEUTA.)
Večita jurnjava
lekara, dim iz ruševina, žene
koje krše ruke: zar svet tako
lako zaboravlja
na nas nevine, kojima ne godi
zlo? A kao rezultat svega,
nažalost, mene
muči nesanica. (MANJE KAFE, VIŠE ŠETNJI PO PRIRODI.)
2.
Dragi
rečniče filozofskih doktrina,
molim za pomoć jer gubim apetit,
kada mi za
vreme doručka iz novina preti
kostur gladi. (I OPET ČOVEK, ISTINA
OPET SA
PROBLEMOM!) Pronađi mi sistem. (VELIKA
KOLIČINA NEČIJIH TRIVIJALNIH POTREBA
NIJE RAZLOG ZA /
ŠIRENJE VERE VLASTITOG ODGOJA)
Ko će da mi povrati mir?
(OD STARIH ETIKA - /
STOICIZAM.) Kako da progutam besmisao nesreća?
Ne mogu
da jedem, kada čovek sa slike ponovo
iracionalno umire. Dobiću poremećaj
metabolizma,
ako ne pronađem stav
što uvodi red u ovaj haos. Pokaži mi više, makar jedno
slovo,
govori. (ZA NEŠTO VIŠE ČOVEK JE PREVIŠE SLAB.)
3.
Draga
nebesa, ne smem da pitam. (PITAJ
I NE BOJ SE.) Kako da pitam tvoje praznine
za
vlastitu pustoš? (ODGOVORIĆU TI SVE, /
MADA NEĆEŠ ČUTI NI REČI.) Ti, tamo
gore,
ma kako se zvao, ma kakve darove
da tražiš, dozvoli da u nečemu pročitam
znak
(SAMO KUCANJE / VLASTITOG SRCA.) Ritam
srca dakle, daha i spuštanja obrve
kaže
mi u svakom trenu da postojiš, postojiš.
(POSTOJIM.) Ne čujem. (NISAM KRAJ
TEBE, /
ZATO ŠTO SAM SVUDA.) I kroz beskrajni
prostor galaksija, virova
mlečnog
puta, ti pratiš ovu mrvu sna, koja od usamljenosti zebe?
(I BOG
JE SAM.) Zar i Bog? (DA, I BOG.)
ZADUŠNICE
Pružaju
sebi ruke
pod zemljom; ležeći na leđima, odguruju
laktovima gnjile daske,
razgrću dlanovima
dubinu, korenje trava, odlomke truleži; ćuteći
kuju zaveru
protiv nas, sakupljaju snagu;
previše ih je već;
*
.......................previše,
sklupčanih
u bremenitim stomacima grobova, što strče
tako oštro, da puca
njihova zemljana kora;
a oni rastu unutra i raste im u plućima
poslednji
čuvani mehur vazduha, mada
probili smo im grudi, kroz zemlju kocem
krsta;
*
.........previše
im je laka zemlja i previše truo krst,
i zato postoji taj okrugli datum: da
bismo mogli
makar jednom godišnje da ih jednim zamahom
prignječimo vencima,
pribijemo svećama
i pridavimo pobožnim kolenom, dok ne izgube
nagomilanu
snagu, dok ne prekinu
podzemni lanac ruku, što opasuje Zemlju.
SNEG
5
Snegu, ti što se tiho beliš, padaš nemo,
šta u februaru, pre jutra,
u tebi možemo
jasnije
da shvatimo, do da se ispod jednog i toplog jorgana
zagrlimo, spletemo međusobno
oba sna, pre nego što ih rana
zora
otera; do da treba nakostrešenim grudima
govoriti toplim jezikom (vredni susedi
koji među prvima
ustaju
već lupaju vratima, lift kroz dva zida
već šumi svoju listu prisustva); do
da svetlost u sobi kida
ta
naga, vlažna hladnoća, od koje samo nago,
vlažno telo štiti - i ono što nastaje
naglo,
dvostruko,
jedinstveno, prigušeno do nepodnošenja,
što se uzdiže sa vriskom, javno i mračno
kao zemlja.
SERENADA,
ŠAPUTANA NA UVO
UZ PRATNJU KLIMA UREĐAJA
Dvadeset devet godina
baš
sve znaš i baš sve radiš;
nešto strano ti, istina,
postoji: da mi dosadiš
ne
umeš. Takve se stvari
jednom dese. Druga otkrića -
bioskop i neki stari
film,
zvuk kineskih štapića
što
se dodiruju blago,
prazna plaža (ide plima!)
pod Mžežinom, nebo tako
skerletno,
i kolibrima
(taj
njihov liberalni flert!)
podatno cveće Havaja,
Ginis, Das wohltemperierte
(stražar
na vratima raja
sluša
Tejtuma i Baha),
Nabokovljevi romani,
čuvene partije šaha,
čaj (i zvanično
- najmanji
među
porocima), čak i
šeboj ili hortenzija -
izgleda da nose ipak
u sebi taj
potencijal
navikavanja.
To znači:
sve se može - kad se hoće.
Glupe stvari nađu način,
A ti, tako
pametna - ne.
