LETO
2003
Dok libanski prodavac voća
objašnjava, gde u Berlinu možeš
dobiti najbolje falafle,
izuvaš cipele (što nema veze sa verom)
i zariješ
se duboko u obalu jezera.
Zemlja je krhka, ranjena, ali oštri su nevidljivi
rubovi
njene kore. I pustinjski pesak kroz vetar
nosi Baltik u tvoje naručje. Sve
je puno.
I usta pregorelih reči,
mostovi usamljenih osmeha.
Duga
čitanja pred dugim redovima slušalaca
režu nebo i dele ga. Još uvek na dva
pola.
I ti si pomalo od svega. Mimikom otresaš
tuđe priče u prazne džepove
leta.
ULICA
Probudim
se u kišni dan i nakon ručka
je već tama. Zima bez snega je kao
dan bez
svetla. Otac mi svaki put
kaže da pazim kako vozim.
Kiša maže upravo opran
auto.
Onda paradiramo, vozači sa automobilima,
kao Hanibalovi slonovi preko
alpskih vrhova,
hladnim ulicama samoće, u iščekivanju
promena. Odlučni da
napustimo jednu tačku
zbog druge, da kroz dan obesimo okove
ili ih sakrijemo,
uvijene zastave, u prtljažnik
automobila, da bi njima, jednom, mahali
pred
licima, ponoseći se svojom pobedom.
Samo nekima uspeva. Već ono, što izgovorimo,
jeste
polovičan čin. Zato često srećeš
ćutljive vozače, kako hipnotisano
bulje
u imaginarni san.
VRT
OTISAKA
Prošlost se lomi u senci jedva znanog
lica. Strankinja sam,
koja hoda sporednim
putem, i izdaleka gleda, naduvenih očiju,
prekrivena
sve tanjim nebom,
dok se nebo ne pocepa i
u najkraćem trenutku me usrka
u sebe.
U
međuvremenu uvežbah prste i oči.
Ne jezik i ne reči. Drobim svoje potpise
po
koži i crtam tetovaže,
da ih onda berem za sebe, za svoj vrt otisaka.
Još
jedna poruka kroz prste, i daću
ti oči. Onda odoh dalje.
Sa okovratnikom
podignutim na uši,
sa znojavim dlanom na knjizi, sa zviždukom
vetra kroz
pocepan, neprilagođen džep.
REKA
JE IZGOVOR
U trenutku se učini da je sve uzaludno.
Reči su poletele
preko ulice
i nisu se vratile. Ćutiš,
uvijen u težak vuneni šal.
Čekaš.
Ali vreme je isuviše teško
da bi disao. Postaje amalgam
prokletih snova.
Tišina, koja
svojim rovom priziva dubinu,
reka, koja je samo izgovor,
da
se spustiš. Inače bi ostao
na kamenom bregu kao ideja
koja se ne može ostvariti.
Amorfna
spužva, koja u sebe usrka
sav nesklad i gnev.
U
trenutku se učini da je sve uzaludno.
Priznaj. Strah. Priznaj strah.
On
nešto zna o tvojoj budućnosti.
PONEKAD
ME PRESTIGNE
Žena koju govorim,
nije uvek žena koju srećem.
Ponekad
me prestigne, i onda
je reč tuđa i govorim ti tuđe,
i ne želim da me ljubiš
tuđu.
Žena
koju govorim
ponekad poveruje grudvi snega,
da će ostati i da će, kao svetlost
u tami
drobiti mirne razdaljine.
I
ponekad želim da raširim
svoj mali prostor i spustim u njega
druge stvari,
ofarbam zidove,
otvorim vrata, zatvorim vrata, stvorim promaju.
Istresem
stare tepihe,
leptire bez krila, ptice bez pevanja,
natrag u život, u obojeno
ogledalo.
Onda da sednem u naslonjač,
popijem kafu, protresem talog,
oslobodim
nove leptire,
da u taktu svežeg vetra
osuše mokre trepavice koje,
ponekad,
umačemo u velike, neostvarene
ideje, u neismejan smeh, sećanja.
Žena
koju govorim,
nije uvek žena koju srećem,
ponekad se okrene u pravom pravcu
i
tada znaš, da će ostati.
(Sa
slovenačkog prevela Ana Ristović Čar)
