TREĆI
ČIN
SCENA 1
KOŽA:
Snažan sam, osećam se sjajno. Bože, na kakvom sam putovanju bio. Putovanju po
sopstvenoj sobi. Obišao sam svoje imanje. Kupao sam se u kadi, uz pratnju lastavičjeg
kreštanja. Bilo je tako lepo... Očajnički se hvatam za razne pokrete, gestove,
kojih se još sećam. Na primer, taj gest... Mora da sam ga negde video... Taj glupi
osećaj. Voleo bih da su moji gestovi originalni. Kada bih bolje pamtio sve to,
što je bilo... Mogao bih da razlikujem sopstvene, originalne gestove, od tuđih...
Sve sam zaboravio. Isuse, šta misliš, da li još negde postoji kakav unutrašnji
prostor? Judo! Ja govorim!
JUDA: Tu sam, gospodine.
KOŽA: Uvek kasniš, kada
ja govorim.
JUDA: Oprostite, gospodine.
KOŽA: Znaš li kako to izgleda idiotski,
kad govorim samom sebi? Neko bi mogao da pomisli kako sam ludak.
JUDA: Sačuvaj,
Bože...
KOŽA: Na sreću, sećam se celog problema o kom sam govorio. Izneću ga
još jednom, kako ne bi bilo sumnje, da sam to govorio tebi. Jesi li razumeo?
JUDA:
Da, gospodine.
KOŽA: Snažan sam, osećam se sjajno. Bože, na kakvom sam putovanju
bio. Putovanju po sopstvenoj sobi. Obišao sam svoje imanje. Kupao sam se u kadi,
uz pratnju lastavičjeg kreštanja. Bilo je tako lepo... Očajnički se hvatam za
razne pokrete, gestove, kojih se još sećam. Na primer, taj gest... Mora da sam
ga negde video... Taj glupi osećaj. Voleo bih da su moji gestovi originalni. Kada
bih bolje pamtio sve to, što je bilo...
Mogao bih da razlikujem sopstvene,
originalne gestove, od tuđih... Sve sam zaboravio. Isuse, šta misliš, da li još
negde postoji kakav unutrašnji prostor? Gde čitaju novine, gledaju televizuju?
Bilo bi to strašno. Morao bih da ih uništim. Ubijem, podvrgnem torturi.
JUDA:
Cela unutrašnjost je uništena, gospodine.
KOŽA: Zar cela?
JUDA: Ostale su
neke ruine.
KOŽA: A, vidiš. Ja, Judo, želim samo dobro. Želim, zaista, samo
dobro. Zar ideal ljudskog napretka nije bilo uvek ukrašavanje unutrašnjeg prostora?
JUDA:
Tako je, gospodine.
KOŽA: Da, naravno. I ja, Koža, i ja sam čovek, koji sam
to uradio, lično. U svojoj sobi. U svojoj zagušljivoj sobi, prepunoj bubašvaba.
Mora mi se to priznati, zar ne?
JUDA: U pravu ste, gospodine.
KOŽA: A sada,
sada ćemo da krenemo u osvajanje. Na ruinama spoljašnjeg prostora, izgradićemo
gigantsku unutrašnjost. Oh, vidim, vidim... moja velika soba... Judo! Pa dodaj
mi nekakvu krunu, bilo šta... Hoće da se osećam tako nekako, veliko... Hoću da
govorim...
JUDA: Nema krune.
KOŽA: Bože, pa napravi nešto od zlata, od bilo
čega... Brzo, brže... hoću da govorim... Odmah ću, tim svojim govorom, na sred
moje sobe, izazvati nešto što će jako smrdeti. Pronađi mi nešto, idiote...
JUDA:
Šerpa, a može li šerpa. Može li... Simbolična kruna... Sobna...
KOŽA: Dobro.
Može da bude šerpa. Super. Simbolično. Pažnja... predosećam, kako mi govor stiže
do grla... Pažnja... čuješ li?
JUDA: O da, da.
KOŽA: Izgradićemo sve iznova!
Iznova. Grad ćemo obnoviti, Varšavu ćemo obnoviti, sa metroom i noćima. Ali obnovićemo
je prema unutrašnjem prostoru. Unutrašnjem...
JUDA: Gospodine, pa vi plačete?
KOŽA:
Oh, gde su oni lepi dani, kada smo se zezali po unutrašnjosti? Gde su ti dani,
pitam se? Uistinu, kažem vam, danas nema više te unutrašnjosti, postoji samo čista
unutrašnjost. Bože moj, mislio sam, biće interesantno...
JUDA: Ipak, gospodine...
KOŽA:
Tiho, Judo.
JUDA: Judo?
KOŽA: Dao sam ti ime Juda, zar nisi znao? Moram
ti priznati da sam zaveden unutrašnjošću. Otkad sam uništio sve to, što je bilo...
što je bilo... Bilo... Moj Bože... Tamo je bila neka zemlja... Ne znam kako se
zvala ta zemlja?
JUDA: Poljska, Vaša visosti.
KOŽA: Poljska, Poljska, pa
da... Bila je to zemlja... sočna, mesnata, živa, promašena, prepuna spoljašnjosti...
Prepuna različitih spoljašnjih stvari. Znaš li, kad sada o tome razmišljam, sećam
se koliko sam sve to voleo. Da, voleo... kroz šetnje, sve te spoljašnje stvari.
Ali, očigledno je da sam to morao uništiti, zbog viših ciljeva. Kao Neron. Ja
sam kralj unutrašnjosti, mada volim spoljašnjost. Volim... O, moj Bože...
JUDA:
Sačuvale su se neke uspomene. Uspomene na spoljašnjost.
KOŽA: Uspomene?
JUDA:
Ovo je istinska kaljuga.
KOŽA: Kaljuga... Moj Bože... čemu je ona služila?
JUDA:
Kaljuga je služila za... za valjanje u njoj!
KOŽA: Valjati se u kaljuzi! Bože
moj!
JUDA: A ovo... ovo je autobuska karta... Poništena! Autobuska karta. Za
putovanje.
KOŽA: Odakle ti?
JUDA: Pronašao sam je u đubrištu. Sobnom đubrištu.
KOŽA:
U kuhinji? Sećam se, sećam... Ah, ti dani... Autobusi, tramvaji, metro... mada
nisam voleo metro... Nekako se sporo putovalo. Čuješ li? Sporo se vozilo! Kako
je to smešno, zar ne?
JUDA: Tako je, gospodine.
KOŽA: Imao sam tamo, nekad,
devojku... Jako sam je voleo... Unutrašnjost je bezuslovno prereklamirana. Želim
spoljašnjost! Dajte mi spoljašnjost!
SCENA
2
ELKA:
Kožo...
KOŽA: Moj Bože, šta je to?
JUDA: Iznenađenje... Nju sam, takođe,
pronašao na đubrištu.
KOŽA: A ja sam pomislio, da više nikad... Ela, ljubavi...
ELKA:
Kožo... Bila sam tako okrutna prema tebi...
KOŽA: Oh, ne pominji mi te odvratne
dane. Sada sam kralj sobe. Mogu sve.
ELKA: Kralj?
KOŽA: Kralj, kralj. Sećaš
li se, uvek si mi govorila kako bi volela da si žena nekakvog kralja... Hoćeš
li da budeš moja žena? Postaćeš kraljica sobe?
ELKA: Kožo, uistinu?
KOŽA:
Judo, sačini joj nekakvu krunu, nešto tako... (odlazi JUDA) Divno, divno, što
si tu sa mnom... A ipak, Elka, nekako si mi drukčija... znaš li, drukčija si,
nekako...
ELKA: Drukčija? Kožo, možda ti se više ne dopadam...
KOŽA: Nekako
si musava po licu... To je od zidova. Mora da si se oslonila o zidove. Ali, nije
to ništa, ništa.
(Ulazi JUDA sa šerpom.)
KOŽA: Stavi joj krunu. Tako, lepo.
Kraljica. Upravo sam o tome maštao. Ti i ja u sobi. U našoj sobi.
(Ulazi ZLATNI.)
ZLATNI:
Kožo, Kožo, dođi, poigrajmo se u pesku!
KOŽA: Ko je taj?
JUDA: Neko, njega
sam takođe pronašao na đubrištu.
KOŽA: Podseća me na nekoga...
ZLATNI: Kožo!
Kožo! Pođi sa mnom u dvorište u pesak!
KOŽA: Ponaša se nekako infantilno...
Očigledno je to moj prijatelj, najbolji prijatelj!
ZLATNI: Kožo, izađi napolje,
poigrajmo se!
KOŽA: Ne mogu, Zlaćane, sada sam kralj. Ne bi mi to pristajalo,
zbog protokola, razumeš li.
ZLATNI: Zar je moguće, Kožo! Koža je kralj! Daj
da te zagrlim!
KOŽA: Judo, uzmi ga... On me dodiruje... Ne volim, kad me neko
dodiruje u mojoj sobi... Vodi ih, vodi ih od mene, umoran sam...
ZLATNI: Ali,
šta ti je, Kožo... Zar nisi ti moj drugar, najbolji frend...
ELKA: Kožo, da
li me još uvek voliš? Zar nisam postala kraljica, tvoja kraljica...
(JUDA odvodi
ELKU i ZLATNOG.)
KOŽA: Moj Bože, kako sam ja genijalan... Kako sam sâm i genijalan.
Šteta, što nema ovde nikoga, da primeti koliko sam genijalan.
SCENA
3
KOŽA:
Ko je to, opet?
OTACMAJKA: Sine naš, voljeni, upravo smo se vratili iz Rima,
gde smo išli da se molimo za tebe, i, zamisli, sam Papa je poželeo da te poseti
u tvojoj sobi. Papa lično. Papa je došao!
KOŽA: Kakve su to besmislice?
SPOLJAŠNJI:
Mir s tobom, sine.
KOŽA: Spoljašnji? Šta je vama, poludeli ste?
SPOLJAŠNJI:
Eto, gospodine, napravio sam karijeru u Svetoj crkvi. I postao sam Papa.
KOŽA:
Papa? Imamo mi Papu.
SPOLJAŠNJI: Da, ali ja sam šizmatik. Dopustio sam abortuse
i prezervative. Imam ih tu nekoliko, sa grbom Vatikana. Vole me. Hoćeš li? Dobri
kondomi, posvećeni...
KOŽA: Gospodine Spoljašnji, to je odvratno... Vaš konformizam
je došao do dna.
SPOLJAŠNJI: Pre do vrhunca... I, onda? Zar to nije divno?
Drugi Papa Poljak...
OTACMAJKA: Veličanstveno, sinko, veličanstveno. Njegova
Svetost moli se za tebe, zaista?
SPOLJAŠNJI: Tako je, tako. Pa, šta ćemo, žurim.
KOŽA:
Čudno... mislio sam da je cela spoljašnjost uništena, da sam sâm, a onda, odjednom...
Te spoljašnje stvari dopiru do mene nekako iskrivljene, odvratne...
SPOLJAŠNJI:
E, o čemu vi to, gospodine Kožo. Spoljašnjost postoji. Štaviše, preporađa se.
KOŽA:
Znači li to da sam bio neuspešan?
SPOLJAŠNJI: Treba da znate, spoljašnjost
se ne da potisnuti do kraja, ne da se. Ali, imam
ovde još nekoliko hodočasnika
koji se mogu odgurnuti.
(...)
(Izabrao
i s poljskog preveo Zoran Đerić)
