Iako dramaturzi
priređuju izlete izvan svog okruženja, koga čini tzv. inteligencija velikog grada,
ipak u centru pažnje ostaje njihova generacija. Među autorima je došlo čak do
rivalstva oko toga ko će napisati dramu pokolenja. Za takvu titulu kandiduju se
najmanje tri dela: Krunisanje, Mođelevskog, Klatin Grejprutov smešak i Valčakovo
Putovanje u unutrašnjoj sobe. Junak prvog je provincijski lekar, čiji brak se
raspada. U drugom, glavna ličnost je mladi umetnik koji teži uspehu šokirajućim
hepeninzima. U trećem - večiti student, koji nastoji da po svaku cenu zasnuje
porodicu. Svi oni pripadaju generaciji, koju su publicisti i sociolozi nekako
oko 2000. godine krstili kao "Pokolenje X". Prepoznatljiva crta tog
pokolenja je, prema njima, u potrošačkom odnosu prema svetu, bezidejnost i ogorčena
situacija na tržištu rada, gde su sva mesta zauzela njihova "starija braća".
Najnovije
drame potvrđuju opservacije sociologa i na nemilosrdan način dijagnoziraju situaciju
novog pokolenja Poljaka. S jedne strane, ukazuju na izopačenu potrošnju onih koji
su izvojevali pacovsku pobedu, a sa druge - bezidejni, agresivni protest onih
koji to nisu uspeli.
Prvoj grupi pripadaju junaci komedije Pavla Jurka, Porno
pokolenje, bogati, mladi ljudi iz sveta medija, žitelji velikog grada, koji su
u postojećem kapitalizmu kao ribe u vodi. Jedan od njih, Džoni, producent je na
TV. U stvarnosti njegovo ime je Janek, ali on ne voli kad ga tako zovu. Evo kako
on sumira svoj kućni budžet:
DŽONI: (...) Snimio sam dvesta programa za voajere.
Zaradio sam na njima dva miliona. Sto hiljada sam zaradio kao glumac, pedeset
hiljada je zaradio moj pas. Sve to vreme štedeo sam, jer sam kuću, telefon, hranu
uračunavao u programski trošak. Imam na računu dva miliona sto pedeset hiljada.
Procent od toga je minimum dvesta hiljada. Mesečno imam najmanje dvadeset hiljada.
To mi je, u najmanju ruku, dovoljno. Dve hiljade plaćam stan, hiljadu dajem za
telefon, tri hiljade na hranu. Pet stotina zlota za knjige, bioskop i pozorište,
drugih petsto za teretanu i solarijum. Hiljadu za uklanjanje suvišnih dlaka, sto
na kozmetiku. Na plaćeni seks ode četiri hiljade. Vozaču plaćam dve. Održavanje
automobila petsto. Dodatna kozmetika hiljadu. Odeće imam toliko, da mi je dovoljno
do kraja života. Na šta još mogu da potrošim?
Džonijev problem je u tome što
želi da bude umetnik, ali u stvarnosti, onoj koju je i sam izgradio, nema više
mesta za umetnost. Na rezime drame koju je sam napisao, dobio je u pozorištu samo
šest minuta. "Čekaju reklame" - objašnjava mu direktor. Druga junakinja
ove drame, Agnes (nekad Agnješka), sanjari o tome da postane "zvezda, model,
glumica, prezenterka vremenskih prilika, autorka slavnog talk-show-a". Za
to vreme piše novinske članke o tome gde se najbolje u gradu može obaviti velika
nužda. Sa Kaškom, svojom drugaricom, diskutuje o nedostatku perspektive za mlado
pokolenje:
KAŠKA: Ima nas više od šest milijardi. Više živi na zemlji sada,
nego ikada pre...
AGNES: Utiče na maštu...
KAŠKA: To znači, da su u ovom
trenutku na kugli zemaljskoj, istovremeno vršnjaci Sofokla i Scribe'a, Leonarda
da Vincia i Picassoa... Svetog Tome i Heideggera...
AGNES: Sranje! Ništa čudno,
što za nas nema mesta. Kako se tu probiti? Kako postati slavan?
Jurek se podsmeva
problemima takvog okruženja, parodirajući formu brutalne drame. Poljski "japiji"
su kod njega karikature svojih evropskih vršnjaka, nedovršeni inteligenti, koji
po svaku cenu žele da podražavaju zapadni stil. Za njih je stvarnost tek obilno
postavljen sto. Glavni problem je kako sve pojesti a da te posle ne zaboli stomak.
Drugu
grupu - isfrustrirane ljude sa dna kapitalističke lestvice predstavlja Pšemislav
Vojćešek u scenariju Pobij sve. To je savremena verzija Zajedničkog stana Unilovskog
(Wspólny pokój, Unilowski), u kom su junaci mladi ljudi, koji žive u iznajmljenom
stanu u provincijskom gradu. Zbog karijere u trgovini napustili su studije, pa
sada do grla zakopčani u svoja odela crnče od ponoći do svitanja, a da nemaju
novca ni za zakup. Eva, sestra jednog od njih, naziva ih "pokolenjem prodavača,
koji su dogurali do nigde". Ona je anarhistkinja, do mesta koje obiluje neredima
dolazi samo da bi pokazala svoju mržnju prema establišmentu.
Ona je ta studentkinja
koja iznosi surovu kritiku pokolenja "Solidarnosti", prema kojoj je
scena pijanke službenika državne bezbednosti, koji pevaju pesmu Janek Višnjevski
je pao bežeći od pasa, Vladislava Pasikovskog, naivna šala.
EVA: Moj grad,
to je samo šaka betonskih blokova oko fabrike divana. Idealno mesto da se nađe
posao, uda, rode deca i vaspitaju tako da se ne padnu u ruke režimskih svinja.
GŽEGOŽ:
Kakve opet svinje?
EVA: Ne znaš? Nedavno se u našoj školi pojavila takva svinja.
Jebeni ratnik podzemlja. Bila je neka godišnjica i neko ga je pozvao. Ne znam
ko. Sigurno neka kurva iz direkcije. Ne znam da li tuca nju, njenu kćerku, ili
možda guzi njenog muža. Kurvin sin u garnituri od Diora. Stajao je u sredini i
počeo da razgleda - kao da je izgubio vid pri šapilografu, pa smo mu, možda, prokletstvo,
nešto dužni. Stajao je tako u sredini - smrdljiva fabrika govana - i prosio od
nas milost. Odlučila sam da uništim toga kurvinog sina, upitala sam ga - kad je
već takav junak, koliko je milicajaca raspalio, koliko je svojih garija iščupao
iz zatvora? Plašljiva gnjida. Nadam se da je izdahnuo. Jer je sve njihova krivica.
Smrt tog dečaka je njihova krivica. Potrebno je pokolenje, koje će ih goniti do
mora i potopiti kao pacove. Neće to biti pokolenje prodavaca.
Vojćišek je napisao
taj scenario kad je imao 25 godina. Danas ga smatra "naivnim, pretencioznim
manifestom". Ipak, Pobij sve ostaje dokument viđenja koje ima sve veći broj
mladih ljudi u Poljskoj danas. Većina njih odgovornost za svoju dramatičnu situaciju
prebacuje na političke elite, naročito na ljude koji su se u prethodnom sistemu
borili za slobodu. Sada njihovi sinovi plaćaju za tu izvojevanu slobodu preslane
račune.
Između konzumenata i frustriranih postoji još jedna, treća grupa, neprimećena
od strane medija, a ipak najbrojnija. To su školovani mladi ljudi (između dvadeset
i trideset godina), koji tek stupaju u svet odraslih, nastoje da se osamostale,
pronađu posao, stan, zasnuju porodicu. Njihov problem nije samo opstati na tržištu,
već i izgradnja emocionalnih veza među bliskim osobama. Takav je Koža, junak Putovanja
u unutrašnjost sobe, koji iznajmljuje stan i traži posao, kako bi zadržao uz sebe
svoju devojku. O potrazi za životnim partnerom najviše govori jedna od zrelijih
drama ovog pokolenja - Krunisanje. Junak, tridesetogodišnji lekar iz provincijskog
gradića, posle pet godina braka otkriva da je njegov život čulna praznina - živi
sa ženom koju ne voli. U želji da to promeni, vara ženu, ulazi u veze sa devojkama
koje slučajno susreće, koje pak ne žele ozbiljniju vezu sa njim. Na kraju ostaje
sam sa Kraljem, koji u drami ima ulogu njegovog unutrašnjeg glasa i koji sa ironijom
komentariše njegovu situaciju:
KRALJ: Ostao si sam... Sa sobom... Najzad. Imaćemo
više vremena za sebe. Moraćemo se zavoleti. Inače ćemo stradati. Počinje pravi
život...
Postoji još jedna karakteristika pokolenja, koju su zanemarili publicisti.
To je problem identiteta i strah od preuzimanja odgovornosti za svoj život. "Imam
trideset godina i još uvek ne znam ko sam. Ne znam, čak, ni ko bih hteo da budem.
Ništa o sebi ne znam" - govori Maćek u Krunisanju. Koža, trideset dvogodišnji
junak Putovanja u unutrašnjost sobe, nije u stanju da započne samostalan život,
pa se zatvara u nemuštost svog iznajmljenog stana. Pohode ga jedino vizije njegovih
roditelja, kojima se žali na svet:
KOŽA: Mamatata, žao mi je, oduvek ste želeli
da izrastem u nekog tamo, napolju... A ja sam nekako izrastao, izrastao prema
unutra, i sve mi se nekako tako dešava, mamatata, nekako nerealistički, pa ne
uspevam normalno ni da razgovaram, niti da se smejem, pa ni da budem naivno, spoljašnje
stvorenje. Oprostite mi, mamatata.
Obojica: i Koža i Maćek, imaju nešto od
junaka Kartoteke Tadeuša Ruževiča, koji je kao i oni bežao od stvarnosti u krevet.
Problem je u tome, što su njihove kartoteke još uvek prazne, oni nisu preživljavali
okupaciju, kao njihovi dedovi, a nisu bili ni u opoziciji kao pokolenje njihovih
očeva. I, na kraju, ničim ne ukazuju na to da će se njihove puste kartoteke u
budućnosti ispuniti novim karticama.
Nihilizam
nasuprot hrišćanstvu
U
Varšavi je, 2002. godine, bilo javno čitanje debitantskog komada Roberta Bolestoa
pod nazivom Ubiti Bonda, koji je neka vrsta parafraze Čekajući Godoa Semuela Becketta.
Akcija komada odvija se u hotelskoj sobi, a junaci su mladi ljudi, fascinirani
filmovima akcije. Povezanost sa teatrom apsurda nije slučajna: Beckett je opisivao
svet posle ratnih krvoprolića, u kojim čovek bezuspešno čeka na neprisutnog Boga.
Bolesto je izvršio zamenu: umesto na Godoa, njegovi junaci čekaju Džemsa Bonda,
koga nameravaju da ubiju. Neprisutnog Boga zamenio je neprisutni idol masovne
kulture - teško je pronaći više smrvljenu dijagnozu svakodnevice.
O nihilizmu
je pisano već u prethodnoj dekadi, ali je ta reč sada rezervisana za mlade prestupnike,
koji su u haosu transformacije izgubili osećaj za vrednosti. O tome govori najpoznatija
savremena drama 90-ih, Mlada smrt, Gžegoža Navrockog (Mloda s'mierć, Nawrocki),
zasnovana na autentičnoj priči maloletnih ubica bez motiva, koji su ubijali zbog
zabave. Današnja dijagnoza je još gora, nego pre deset godina: nihilizam se raširio
na sve slojeve društva, bez obzira na godine, obrazovanje i poreklo.
Pavel
Jurek ga opisuje u Porno pokolenju kao primer beneficija poljskog privrednog čuda,
mladih, školovanih i bogatih ljudi iz velikog grada, koji svoju dosadu ispunjavaju
seksom i drogama. Jedna od junakinja, Kaška, regularno ubija svoju novorođenu
decu, a leševe čuva u zamrzivaču, pošto još uvek, kako tumači, "nije spremna
da bude majka". Jan Klata predstavlja deficit vrednosti na primeru umetničkog
okruženja: u Grejprutovom smešku nastupa lik obeležen simbolom & (AND), multimedijalni
umetnik, čiji je najveći uspeh velika nužda u poljskom paviljonu na Bijenalu u
Veneciji. Umetnik tumači da je na taj način hteo da se "posere na celo postkapitalističko
društvo", što mu, pak, nije smetalo da prodaje svoje "skulpture"
za velike pare. AND nije samo reprezetant šokirajuće pojave u savremenoj umetnosti,
koja ruši društvene i religijske tabue, nego, pre svega, vešt igrač na tržištu.
U želji da podigne cenu svojim delima, fingira sopstvenu smrt, jer dobro zna da
je dobar umetnik samo mrtav umetnik.
Dramaturzi se ne zadržavaju na onom što
se dešava sa vrednostima danas, nastoje takođe da predoče svet budućnosti, iz
kog je izbrisan Dekalog (deset božjih zapovesti). Takvu zastrašujuću viziju ima
drugi komad Mođelevskog, Ubij me: dopuštena je eutanazija, u specijalnim centrima
na intervenciju čekaju pacijenti, ali nisu to samo stari ljudi, kao ni oni koji
pate od neizlečivih bolesti. Većinu čine mladi, snažni ljudi koji pate od izmišljenih
psihičkih obolenja, kojima je glavni razlog to što im je dodijao život. Tek pojavom
osobe koja je stvarno bolesna vraća se u toj sredini istinsko značenje reči "život"
i "smrt". Drugi primer te vrste je futuristička slika u Besnilu, grotesknoj
komediji Pavla Jurka. U jednoj od sekvenci upoznajemo dva homoseksualca koji kreću
u specijalnu prodavnicu kako bi kupili dete, pošto je legalizovana adopcija i
za gejeve, a robu dostavljaju genetičari. U prodavnici trenutno nema dečaka, ali
prodavačice prodaju jednog ispod tezge - skupa sa likvidacijom tradicionalnih
vrednosti vratili su se neki od trgovačkih običaja iz vremena komunizma. Dramaturzi
u obličja ekspanzije nihilizma stavljaju možda i najvažnije danas pitanje u Poljskoj,
o mestu vere u ljudskom životu. Kakav je udeo crkvenih službi i obaveznih lekcija
iz religije u kršenju prava, istovremeno ljudskog, koliko i božanskog? Kako je
to moguće, da se društvo, koje je za najveći autoritet smatralo Svetog Oca Jovana
Pavla II, istovremeno oglušavalo o njegove besede, posebno o toleranciji i preovladavanju
duhovnih vrednosti nad materijalnim? Zašto Poljaci više vole da imaju, nego da
bivaju?
Do najsurovije konfrontacije između nihilizma i hrišćanske etike dolazi
u drami Pavla Sale, Od danas ćemo biti dobri, u kojoj se radnja odvija u popravnom
zavodu, koji vode sveštenici. Sukobljavaju se tu dva sistema vrednosti: Dekalog
i lopovski kodeks, koji prihvataju mladi prestupnici. Prvi zabranjuje krađu, u
drugom krađa sto zlota nije greh, jer je pokradeni "mogao da dobije po njušci".
Prvi govori: ne ubij, drugi - možeš da ubiješ, ako neko udari tvoju devojku. Devojka
se ne bije.
Tu pojavu kompletnog brkanja vrednosti Sala je pokazao ponovo u
drugom komadu, naslovljenom Gang Bang, koje se odvija među pripadnicima poljskog
porno-biznisa. Junakinje su devojke koje učestvuju u pobijanju rekorda u vođenju
ljubavi - najbolja mora da primi sedamdesetak seksualnih partnera. U kopuliranju
sa gomilom nepoznatih muškaraca ne vide ništa loše, naprotiv, predstavljaju to
kao podvig u kategoriji sportskih rekorda.
Crkva, koja je odnela pobedu nad
komunizmom, u najnovijim poljskim dramama predstavljena je kao institucija koja
je sve više obuzeta sobom, pa ne hvata korak sa stvarnošću. U komadu Marka Pruhnjevskog,
Lucija i njena deca, paroh seoske parafije je prezauzet remontom svoje svetinje,
da bi primetio tragediju devojke, koju su okolnosti i okolina naterali da pobije
svoju decu. Iz drama Sale, Jurka i Pruhnjevskog isijava velika potreba za moralnim
autoritetima, na koje Crkva nije u stanju da odgovori. Simbolična slika slabosti
te institucije jeste lik starog Svetog Oca, na čiju smrt čeka televizijska ekipa
u Grejputovom osmehu. U finalnoj sceni, kada Papa umire, zvone sva zvona u Rimu.
"Zvone na uzbunu" - dodaje u didaskalijama autor i u toj napomeni nema
ni mrve preterivanja.
Uništenje
porodičnog gnezda
Ako
Crkva nije u stanju da preuzme na sebe odgovornost za moralno stanje društva,
možda je u tome može odmeniti porodica? Budući politički programi, koji su budu
zalagali za porodicu, moraće da je pripreme za nove zadatke. Nažalost, čak ni
ovde drama ne ostavlja iluzije - poljska porodica prestala je da bude azil, postala
je pakao, u kom se legu odvratna zlodela.
Takvu patološku porodicu predstavlja
Sala u komadu Od danas ćemo biti dobri. Jedan od junaka - Kablić, svoj nadimak
poneo je zbog metode kojom ga je vaspitavao otac udarajući ga kablom po glavi.
Kada roditelji pokušavaju silom da ga vrate iz popravnog doma, radije izvršava
samoubistvo. U tom kontekstu, dodatak ironiji je činjenica da vaspitanicima popravnog
doma majku zamenjuje nekakva Ćićolina, lokalna kurva, koja ima više sluha za nepravde
koje su im nanete, od njihovih bioloških majki.
O porodičnoj patologiji govore
takođe i Toksini Kšištofa Bizje. Od pet dijaloga između starijeg i mlađeg muškarca,
koji se naizmenično smenjuju u različitim društvenim ulogama, dve epizode predstavljaju
upravo razgovor oca sa sinom. U prvoj, diler droge doznaje od jednog svojeg stalnog
klijenta da je on njegov otac. To neočekivano priznanje, umesto ljubavi, izaziva
kod njega duboku mržnju:
MM: Znaš li koliko sam se puta u detinjstvu molio
da se pojaviš, kako bih mogao da te vidim? Mama je bacila sve tvoje fotografije,
a one na kojima ste bili zajedno poderala na pola. Ali ja nisam verovao, nisam
verovao. Mislio sam da mora postojati nešto, nešto mora da bude. Maštao sam o
tome, da ćeš se jednom pojaviti i sve mi objasniti. čekao sam, čekao, ali ti se
nisi pojavljivao. A šta si ti radio? Kupovao si moju travu i odjednom si odlučio
da mi se obratiš? Stidi se sebe i svog očinstva, stidi se sebe, stidi. Ja nemam
oca, razumeš li, ja nemam oca.
Najstrašniji prizor porodičnog pakla donosi
komad Lucija i njena deca Mareka Pruhnjevskog, jedna od najvažnijih drama na početku
novog veka. Autor je zasnovao prema autentičnom događaju majke koja je ubila svoju
novorođenčad. Pruhnjevski ocrtava mračan svet, u kojem je došlo do tog zlodela:
despotična Stara, nezainteresovani Stari, muž koji nestaje na celu nedelju u gradu
tražeći posao i vraća se nedeljom pijan, kako bi izvršio svoja bračna prava. Lucija,
koja je došla iz sirotišta, nema ni u kome podršku i podleže pod pritiscima Stare,
koja iskreno ne podnosi ni nju ni njenu decu.
Lucijina tragedija odvija se
pri potpunoj nezainteresovanosti njenih ukućana i celog sela, zavera ćutanja širi
se ovde čak i na lokalno stanovništvo. Domišljaju se ponečeg lokalne žene, koje
neguju figuru Bogorodice kraj puta, ali i one više vole da drže jezik za zubima:
ŽENA
II: Pa, ipak... Ne može tako.
Treba nekome reći, nešto uraditi...
ŽENA II:
Lako je reći... Reći... Šta i kome?
Da li si nešto videla?
Policija, sud...
Dragi, Bože.
KOVALSKA: Treba imati dokaze, ali sam svedočiti.
Niko ništa
nije video, niti čuo.
ŽENA I: Svako ima svoj život. Nikog ne branim.
Drama
Pruhnjevskog pokazuje svet u kome porodica, predodređena da daje život, funkcioniše
kao minijaturni Osvjenćim. Gori od ravnodušnosti je jezik, u kom je zločin počinjen
pre nego li u stvarnosti. Jezik ovde odslikava bolesno prisustvo junaka, koji
čoveka tretiraju u ravni sa životinjama, čak i gore: na kraju životinje u njihovom
domaćinstvu imaju kratkotrajno pravo na život, a čovek - ne.
Izuzetnu poziciju
zauzima na ovom tlu Vilkvistova jednočinka Bez naslova. To je priča o dečaku bolesnom
od SIDE, koji pred smrt poziva roditelje, kako bi umro na njihovim rukama. Bol
umiranja pretapa se u jedno sa materinskom ljubavlju: bolesni, umirući muškarac
povlači se u stanje novorođenčeta, koje traži majčinu toplinu, a otac postaje
Gospod Bog koji dolazi svom sinu Jergu kao Poslednji sud.
MAJKA: Jerg? Jerg?
Znaš li ko je do nas doputovao? Iz daleka doputovao? Ko je tu? Pa, ko? (tepa mu,
grli ga)
JERG (tiho): Gospod Bog?
MAJKA (tepa mu, grli ga): Samo je danas
sa nama... Samo sa nama i ni sa kim drugim... Rekao je da jako dobro zna da ti
nikad nisi radio ništa loše...
Taj heroizam bliskih osoba, koji do poslednjeg
časa ostaju uz umirućeg sina, ne može da odloži surovu istinu: Jergova porodica
spaja se tek pred obličjem smrti, njegov život je pre toga bio samo jedno veliko
bekstvo iz porodičnog gnezda.
U
potrazi za pokidanim vezama
A
kako izgleda, u prethodnom smislu, emocionalna veza bliskih osoba? Ovde takođe
dramaturzi ne daju pozitivne odgovore. Osećajne relacije u njihovim dramama su
neprestano grozničave i narušene, pa većina junaka pati od hronične usamljenosti.
Ljubav poprima formu površnih seksualnih kontakata, u kakve ulazi junak Krunisanja,
Maćek. Autor ne menja čak ni scenografiju, ljubavnice i prostitutke posećuju junaka
u istom krevetu, u kom spava sa ženom.
U Porno pokolenju svi vode ljubav sa
svakim, oni kojima nisu dovoljne heteroseksualne veze upuštaju se u relacije homoseksualne
i biseksualne. Junaci imaju fantazije u kojima upražnjavaju seks na porno zabavi,
a najviše uspeha u tom ima obična devojka iz supermarketa, koja još nije do kraja
izveštačena. Ali čak ni najdomišljatiji sporazumi nisu više u stanju da zadovolje
potrebu za ljubavlju.
Stalne veze ne zadržavaju se dugo. U Putovanju u unutrašnjost
sobe Elka vara Kožu sa njegovim najbližim prijateljom. Umetnik AND iz Grejputovog
osmeha, odbacuje ženu, što je nalik na kreiranje sopstvenog pogleda. Jedina stalna
veza postoji između Lucije i Jaceka u drami Pruhnjevskog, ali je zasnovana na
nasilju: muž posle pijanke redovno tuče ženu. Prava ljubav ostaje samo u uspomenama,
tako daleka da se čini nerealnom:
LUCIJA: Tvoji dlanovi su bili nežni i topli.
Tvoj
dah nije smrdeo na alkohol i bol.
Sećam se kad si me zagrlio... prvi put.
Drhtavim
rukama...
Kao da nisi znao šta da učiniš...
Izuzetak predstavlja Saramonovičev
Testosteron, komedija o muškoj žudnji za stalnom vezom. Šest muškaraca, nalaze
se u kafani, da bi proslavili momačko veče jednog od njih, koji se sprema za brak.
Njihova rasprava vodi se o ženskoj prevrtljivosti, ali se ispostavlja u jednom
trenutku da svaki od diskutanata ima i drugo lice: čak i najtvrđi "mačo"
raznežuje se nad fotografijama dece i daje iskustvene napomene na temu dojenja,
a kelner, zakleti neženja i srcolomac, na kraju trasformiše se u muža monogamistu.
Egzistencijalnu
situaciju savremenih autora sjajno je pojmio Kristijan Lupa u jednom intervjuu,
2002. godine: "Svet je prestao da bude gnezdo za privijanje. Mladi ljudi
postavljaju se spram stvarnosti, koja ih preražava, postaje nakazna, tuđa, a takva
su iskustva mladih stvaralaca, koji traže novi izraz". Lupa je govorio o
Sari Kejn i brutalnom teatru, ali ta situacija bliska je i novoj generaciji poljskih
dramskih pisaca. Najbolje se to vidi u dramama. Junaci poljskih drama su usamljenici,
u svojoj borbi sa svetom nemaju podršku ni u porodici, ni u ljubavi, ni u religiji.
Prema državi se odnose sa nepoverenjem, medija tretiraju kao rasadnike zla i nasilja.
Začuđujuće lako podležu lošem, nezavisno od toga da li su siromašni ili bogati.
U svetu, u kojem žive, nisu samo zaboravljene moralne norme, nego i sve ljudske.
Većina
drama ima tragičan završetak, smrt ili poraz junaka. AND svojom lažiranom smrću
dovodi do očeve smrti. Lucija se ubija. Samoubistvo bira takođe i Kablić iz komada
Od danas ćemo biti dobri. Slučajno gine junakinja komada Pobij sve. Koža iz Putovanja
u unutrašnjost sobe ubija svog prijatelja i bivšu devojku, zatvara se u kuću,
koju okružuje policija. Najverovatnije će i sam poginuti. Pokoljem se završava
takođe Porno pokolenje, u kom Džoni ubija ostale junake, u želji da napravi karijeru
kao ubica, kad već ne može da bude umetnik.
Neko može pomisliti da je crna
slika stvarnosti malo preterana, da u stvarnosti većina Poljaka spokojno gradi
svoju sreću, rađa i odgaja decu, radi i odmara se, a država beleži povećanje svojih
prihoda i postiže uspehe na međunarodnoj areni. Ali negativne pojave, koje iza
fasada otkrivaju dramaturzi, zaista su važne, da bi se prećutale.
Drama u svakoj
kulturi živi od konflikata i protivrečnosti, najbolje hranilište za nju je zlo,
što je besmislenije i surovije, tim je, za teatar, primerenije. U najnovijim poljskim
dramama mogu se pronaći ne samo tragovi svakodnevnog, poljskog zla, nego i predosećaji
neke globalne društvene katastrofe, koju ništa nije u stanju da spreči. Voleo
bih da se autori varaju, voleo bih da su te slike sveta koji tone u kaljuge nasilja
i nihilizma bez osnova. Ali, dok ustajem rano i otvaram novine, moje nade se sve
više rasplinjavaju. Zato je važno da se pročitaju pažljivo ovih deset opisa male
Apokalipse. Možda se ipak može nekako izbeći.
