Selo moje malo
(Gradska biblioteka, Novi Sad, 2005), po mome računu deseta knjiga Đorđa Randelja,
predstavlja svoga autora u dvostrukom ljudskom i književnom svetlu. Prvo mu je
svojstvo humor, drugo melanholija, ako je razdvajanje mogućno i uputno. A da je,
bezmalo, nemogućno i neuputno, govore gotovo svi književni leksikoni, u kojima,
kao po pravilu, čitamo kako je humor smeh kroz suze, kako izvire iz afektivnih
dubina ličnosti, kako podrazumeva razumevanje, saosećanje i setan blagonakloni
smešak prema ljudskim slabostima, kako i humorista biva do izvesnog stepena ono
čemu se sâm smeje. Prirodno, prirođeno srodstvo humora sa melanholijom kao da
nagoveštavaju i definicije koje ga određuju kao vic sa ljubavlju, odvajajući ga
od duhovitosti, koja je više bezlična, te od ironije i satire, koje su lišene
njegove blagosti, nezlobivosti i dobrostivosti, pa i od burleske i groteske, s
kojima humor deli moć uočavanja i karikiranja neskladnosti, ali ne i sklonost
cinizmu.
U ovakav žanrovski ram za sliku Randeljevog humora prožetog melanholijom
valja, međutim, smestiti i poneku crtu koja nije nužno afektivna, pogotovo ne
melanholična. Naime, nekim morfološkim i stilskim osobenostima kao da se Randeljev
humor potpuno poklapa s još ponekim od osnovnih poetičko-žanrovskih zahteva koje
ovo stvaralačko načelo obično podrazumeva. U tom smislu, jedno teorijsko određenje
humora, iz pera Ive Tartalje, kao da je imalo na umu tad još nenapisano Randeljevo
Selo moje malo. Ili stvar stoji obrnuto, pa je knjiga našeg sugrađanina,
zakonito ili slučajno, verno ilustrovala teoretičerev model? Naime, Tartalja veli
da humor obično uključuje metod pripovednih digresija, tzv. šendizam, zatim dijalektizam,
kazivanje u prvom licu, te bogatstvo u "aluzijama koje iziskuju razumevanje
i saglašavanje čitalaca". Svakom od ovih zahteva svaki će čitalac lako naći
odziv u Randeljevoj knjizi. Kad je o digresijima reč, odmah se setimo kratkih
i živih "izvanputica" o kučencetu, ćuranu, gusanu, maminom kombinovanom
prašku, očevim dobrostivim suzama, tetkinim kolačima, rođačkim i komšijskim tortama
i kompotima, te onih o prvi put viđenom liftu, klaviru i soliteru. (Srodstvo našeg
savremenika sa Stevanom Sremcem, u pogledu bizarnog dara za detalj, tek valja
istražiti). Ako je, pak, reč o dijalekatskom belegu ove proze, on lako - mada
nenapadno - pada u oči, makar i prečuli izričit koliko i šaljiv piščev iskaz da
je ovde posredi "tečni kaćki i južnobački književni jezik, šajkaškog dijalekta".
Pripovedanje u prvom licu, opet, svakom ko zna Đorđa Randelja, iz milošte ponekad
zvanog Ja-pa-ja, nije nikakvo iznenađenje. Šalu na stranu, moglo se i onih dvadesetak
redaka Beleške o piscu, zarad poetičke doslednosti, sročiti u prvom licu. Najposle,
nikome neće promaći ni bogatstvo u aluzijama, koje računaju s našim razumevanjem
i saglašavanjem, bilo da su na delu natuknice lokalne ili epohalne, sportske ili
muzičke, književne ili političke. Mada ove poslednje, zna Randelj, ne prolaze
baš uvek s punim "saglašavanjem čitalaca". Teorija je jedno, tzv. naša
stvarnost nešto sasvim drugo.
Humor Đorđa Randelja, autora dveju knjiga o Bibliji,
mogao bi - u drugoj prilici - dati nov podsticaj starim našim nedoumicama o poreklu
i prirodi smeha. Čitali smo kako se Isus nikad nije nasmejao, kao ni Dante Aligijeri.
Justin Popović, povodom Nušića, setno nagađa kako u činjenici da se samo čovek
smeje "leži neka velika tajna. Možda jeziva i strašna. (...) Ima u smehu
nečeg luciferskog. Izgleda, star je smeh koliko i greh." Tako otac Justin.
Smeh u Randeljevom životopisu, međutim, nešto je drugo i drukčije. Igriv je, infantilan,
iskričav, paradoksalno-očuđujući i otkrivalački, a u njegovom svetlu i svet i
čovek poprimaju pre neko detinje i anđeosko negoli lucifersko obličje. Zna naš
pisac, dakako, i za drugo lice stvarnosti, i za drukčije ljude i ljudske udese,
ali je u Selo moje malo pripustio, uglavnom, "rajske duše", smrtnike
nesavršene ali drage, bliske, nezaboravne. Nije drukčije ni moglo biti u ovim
"fragmentarnim uvodima u Veliku Knjigu o Detinjstvu", kako je spis imenovan
u jednom samo naoko šaljivom autopoetičkom komentaru. Nije, doista, ni moglo drugačije
biti ako su detinjstvo i zavičaj, kako negde veli Sioran, uvek utopija srca, utopija
koju srce izmišlja, jastuk za sve naše vaseljenske umore.
Naknadna svest o
tim potonjim našim umorima senči svaki iskaz u ovoj knjizi, ali njen humor i njena
igrivost ne bivaju njome poreknuti. Oni su joj lekovita protivteža, spasonosna
negacija. U toj ravnoteži tzv. metafizičkih kvaliteta ukazuje se, rekao bih, dragoceno
svojstvo zrelosti našeg pisca i njegovog, svojevrsnog, romana o odrastanju. Podrobnija
strukturno-stilska analiza otkrila bi, pretpostavljam, u ovom delu dva preovlađujuća
obrasca humorističkih iskaza. Prvi bih označio kao munjevit humoristički obrt,
dosetku kazanu u svega nekoliko reči. Tih randeljizama puna je ova knjiga, lako
se prepoznaju i pamte po karakterističnim, iskošenim i kapriciozno-alogičnim obasjanjima
i prosevima. Istrgnuti iz konteksta, ovi skazi gube podosta na svome dejstvu,
ali osim citata i parafraze nema drugog načina da ih, ovde i sad, kako-tako predočimo.
Pisac, elem, ne voli figuru afektirane skromnosti, pa će svoju knjigu o svome
detinjstvu nazvati "apsolutno neodoljivom". Zato, međutim, na tolikim
drugim mestima, voli smeh na sopstveni račun (Selbstironie). "Uvek me je
život šibao sa svih strana, pa vidite i sami", tako je prokomentarisao rođenje
sestre, taj "tako važan događaj, gotovo ravan izgonu iz raja". Otac
će je više voleti, možda upravo stoga što sina duže poznaje. Sa sličnom, vedro-tužnom
neumoljivošću autor konstatuje kako je samo neka velika muka mogla naterati nastavnike
da njemu drže privatne časove muzike i da su Pogorelićev dolazak i njegov, Randeljev,
odlazak sa umetničke scene predstavljali, i jedno i drugo, "veliki korak
napred za jugoslovensku muziku". Naš pripovedač sa istom, spasonosnom otvorenošću
- jer "izraz je isceljenje", ako je verovati Krleži - kazuje i svoje
ljubavne rane jade, posebno trenutak od koga je počelo novo računanje vremena,
"kad je ono Đoleta Popinog nasred škole na velikom odmoru istukla devojka".
Ako bismo sad, "u roku od odmah", randeljevski rečeno, morali izdvojiti
još samo jedan primer, odlučili bismo se za iskaz: "Sve što je dobro, nije
novo, a sve što je novo, nije dobro." Ovom nazovi-refleksijom, mudrom koliko
i smešnom, propraćen je opis pripovedačeve bake koja uvek zahvaljuje Bogu kad
čuje da nema ništa novo.
Ovaj nas detalj uvodi u priču o drugom strukturno-stilskom
obrascu Randeljevog humora. Priču moramo skratiti, pa ćemo reći tek toliko da
su sad na delu ne obrti, ili dosetke, već prizori, razuđeni i upečatljivi, sa
svojom sižejnom okosnicom i junacima, ili antijunacima. Humor je ovde redovno
nerazlučiv od optike i tehnike očuđenja, koje su - kao osnovni umetnički postupak
- prvi proučili ruski formalisti. Oneobičavanje naš pisac nije mogao izbeći -
sve i da je to hteo. Dete detetom, najposle ili ponajpre, i čini čuđenje. Malog
Randelja u malom selu čudili su i izluđivali svojom nedokučivošću odrasli ljudi,
roditelji, susedi i rođaci, filmovi, glumci i ostali "svetski ljudi",
te spratni autobusi, radio-emisije i, posebno, dnevne novine koje, kako ga je
otac uveravao, noću sama piše i štampa a danju raznosi po kućama tetka Stana.
Ukratko, ako je mladost doba očajanja, kako bi rekao Lorens Darel, onda je detinjstvo
doba velikoga iščuđavanja. U tom pogledu uz sva druga srodstva, Randeljevo Selo
moje malo kao da prepoznaje svoga pretka i u Čika-Jovi Zmaju i njegovom pesništvu
za decu.
Melanholija, koju smo označili kao drugo svojstvo, drugi bitan tonalitet
ove knjige, prožima u većoj ili manjoj meri svaki od njenih dvanaest segmenata,
posebno njihove zaključne rečenice. Naratološko razlikovanje ja koje priča od
ja o kome se priča, kao i vremena pričanja od vremena priče, u Randeljevom slučaju
istovremeno označava i razdaljinu između melanholije i humora. Pedesetogodišnjaka
koji priča o svome detinjstvu i dečaštvu više ne greje negdašnje sunce nade i
vedrine, osim upravo u času kad, pišući i sećajući se, pokušava da "unatrag
odmota", pa tako možda i ponovo proživi minulo vreme. Vreme prvobitne svežine,
bujnosti, začudnosti i svakojakih "fascinacija", sad nam tako dragih,
makar i ne zaboravili kako su nas umele raspametiti, pa i pozlediti. Selo moje
malo čitamo kao živu i neposrednu ispovest, ispričanu u jednom dahu, s lakoćom
i nepretenciozno. Samo njen autor, kao nesuđen muzičar i potvrđen pisac, zna,
međutim, koliko minulog rada podrazumeva njena prividna jednostavnost. I koliko
medijskog i spisateljskog iskustva. Pa čak i izvestan "danak u sreći",
kako stoji u jednoj pesmi o pesmi Veljka Petrovića.
Autor, takođe, bolje od
nas zna i ko su mu srodnici i susedi. Ipak ćemo se usuditi - mada se još Dučić
srdio na kritičarska "fatalna i razorna upoređenja" - da ustvrdimo kako
nas neke Randeljeve poente podsete na Zmajeve šaljive pesme i pesme za decu, njegovo
oko za pojedinost na već pomenutog Sremca, žanrovski postulat vedrog životopisa
na Nušićevu Autobiografiju, a poetička jednačina humora i melanholije na Ćopićevu
Baštu sljezove boje. Sjajan fragment o Loli i Kusi priziva, pak, u sećanje neke
divne priče Veljka Petrovića o životinjama. Ambijentom i tzv. lokalnom bojom Randeljevo
Selo moje malo odaje, možda, i blizinu s njemu dragom prozom Dragomira
Popnovakova i Boška Ivkova.
Za kraj, ipak, ostavljam nagoveštaj o bliskosti
s jednim umnogome zaboravljenim piscem. Mislim na Jovana Subotića i njegove uspomene
na detinjstvo u Dobrincima, pisane 1881. Randeljeva knjiga, okrenuta već i naslovom
Kaću i kaćkom detinjstvu, kao da naknadno overava Subotićevu tezu: "Na selu
je život čoveka dublji, u gradu širi. (...) Selo odgaja pesnika duše, grad razuma".
Druga je srodnost u činjenici da su oba pisca sveštenički sinovi, i da obojica
s mnogo šaljive srdačnosti opisuju svoje očeve. Koji su, opet, u oba slučaja sušta
blagost i pitomost. Subotićevu ocu najžešća psovka je bila: "Huncute jedan!",
a Randeljovom: "Id' u peršun". Pazite, oba pisca vele: "najžešća
psovka". I tako - nek ovi detalji u znaku familijarne veze priče sa životom
budu i kraj moje priče o novoj Randeljevoj knjizi, punoj doživljaja i opažaja
iz živog života, čudesnog i jednostavnog. Ostaje nam da mu poželimo, posle mladosti
proživljene za sećanje, dug spisateljski život od sećanja. Ionako nas, kako bi
rekao Seneka, "u pedesetoj ne zovu pod zastavu, a u šezdesetoj ne zasedamo
više u senatu".
(Reč
na predstavljanju knjige u Ogranku SANU u N. Sadu, 11. maja 2005.)
