U svetu prepunom
glomaznih, drečavih, pretencioznih knjiga, trinaesti roman Dona DeLila, Kosmopolis,
u fizičkom je smislu privlačna knjiga, elegantna i srebrnasto glatka, čista i
svetla kao produžena bela limuzina, u kakvoj se zapravo i odigrava najveći deo
radnje romana. Na prednjoj strani omota knjige tu limuzinu vidimo spreda, na zadnjoj
otpozadi, dok je između tih korica smešteno nešto više od dve stotine stranica
metafikcije. Erik Paker, dvadesetogodišnji milijarder i upravljač tuđim novcem,
ustaje posle jedne besane noći u aprilu 2000. godine, u svom četrdesetosmosobnom
tripleks stanu vrednom sto četiri miliona dolara (s akvarijumom za ajkulu, štenarom
za hrtove, bazenom, salom za vežbanje) na vrhu jedne osamdesetdevetospratnice
na Prvoj aveniji, i saopštava svom šefu obezbeđenja, "ćelavom i bezvratom"
Torvalu, da želi da se podšiša na suprotnom kraju Četrdeset sedme ulice. Njihova
razmena misli dobar je primer škrte, digresivne, nekako lobotomizovane prirode
dijaloga u ovoj knjizi:
"Hoću da se podšišam."
"Predsednik
je stigao u grad."
"Baš nas briga. Namerili smo da se podšišamo.
Moramo da prođemo kroz grad."
"Upašćete u saobraćajnu gužvu u kojoj
se napredovanje meri centimetrima."
"To mi je jasno. A o kom predsedniku
je reč?"
"Sjedinjenih Država. Biće postavljene prepreke", reče.
"Čitave ulice biće izbrisane iz plana grada."
"Pokažite mi moj
auto", reče on čoveku.
Tako otpočinje ep o putovanju na suprotni kraj
grada. Na svom često prekidanom putu, Paker prati, posredstvom mnoštva elektronskih
ekrana u svojoj limuzini - "u proticanju simbola, dizanju i spuštanju grafikona,
pulsiranju raznobojnih brojeva " - tvrdoglav rast jena, na čiji je pad on
uložio mnogo novca. On zapaža detalje gradskog života ("Čovek u ženskoj odeći
koji šeta sedam elegantnih pasa") i na kontrolnoj kameri limuzine vidi sebe
kako pravi određene pokrete sekundu ili dve pre no što ih načini u stvarnosti.
Ova iščašenost vremena neprestano se ponavlja, ukazujući na unutrašnju pomerenost
paradigme prošlost-budućnost. Pakerov šef odeljenja za teoriju, Vidža Kinski,
tu pojavu objašnjava ovako:
"Moć kompjutera ukida sumnju. Sva sumnja potiče
od iskustava iz prošlosti. Prošlost, međutim, polako iščezava. Nekada smo znali
svoju prošlost, ali ne i budućnost. Sada se sve menja."
Posthrišćansko
traganje za "poretkom na nekom dubljem nivou" dovodi DeLila do globalne
kopjuterizacije, do "binarne prirode sveta, digitalnog imperativa koji određuje
svaki dah miliona ljudi koji žive na ovoj planeti."
Limuzina, čiji je
pod popločan mermerom iz Karare, u svom isprekidanom napredovanju dopušta ulaske
i izlaske drugih putnika, uključujući i dvoje savetnika koji savetuju Pakeru da
izađe iz trke sa jenom, da ne bi doživeo krah. Ovaj to ne prihvata, ali zato nekoliko
puta izlazi iz automobila radi kratkih sastanaka. Najpre spontano odlazi na doručak
sa "ženom koja mu je već dvadeset dva dana supruga, Elisom Šifrin, pesnikinjom
koja polaže nasledno pravo na basnoslovno bankarsko bogatstvo Šifrin, u Evropi
i čitavom svetu"; ubrzo posle toga, ima seksualni odnos sa jednom starom
poznanicom, galeristkinjom, a onda i sa jednom novijom, njegovom telohraniteljkom.
Na Vest sajdu, na raskrsnici Brodveja i Sedme avenije, Paker nailazi na nasilne
demonstracije protiv svetskog kapitalizma, inspirisane, čini se, stihom Zbignjeva
Herberta: "Pacov je postao zvanična valuta", stihom koji DeLilo koristi
kao epigraf za Kosmopolis. Demonstranti ljuljaju automobil, prskaju ga
sprejom, mokre po njemu, i bacaju kantu za đubre na zadnje staklo. Uprkos svemu
tome, Paker u napadnutom vozilu odsutno razmišlja o tome kako: u tom protestu
ima nečeg teatralnog, pritvornog čak... Činilo se kao da postoji neka potajna
transakcija između demonstranata i države. Protest je bio neka vrsta sistematske
higijene, čišćenja i podmazivanja. Njime je iznova potvrđena, desetohiljaditi
put, nenadmašna inovativnost tržišne kulture, njena sposobnost da se oblikuje
u odnosu na vlastite, promenljive ciljeve, i da upija sve oko sebe.
Vidža Kinski,
treća u nizu stručnih savetnika koji ulaze u limuzinu - "omalena žena odevena
u do grla zakopčanu poslovnu košulju, stari izvezeni prsluk i dugu plisiranu suknju
koja je prošla hiljadu pranja", sklona je da se saglasi s takvim mišljenjem,
i povodom jena zaključuje: "Ne bi bilo autentično povući se u ovom trenutku".
Ova
farsa o ekstravagantnom bogatstvu i elektronskom misticizmu možda bi zvučala autentičnije
iz pera Kurta Vonegata ili Pola Ostera, kome je Kosmopolis inače i posvećen. Ovo
je nouveau roman u geografiji Menhetna, pod naučnofantastičnom mesečinom. Vonegat
i Oster, međutim, drže se svojih fantastičnih ravni bez odstupanja, kao da druge
i ne postoje, dok DeLilo pokazuje znake želje da nas spusti u profanu svakodnevicu,
u kojoj postajemo ranjivi. Mada je oduvek pisac sa konceptom, pisac čiji junaci
u dijalozima jedni drugima upućuju lucidne, brzometne eseje, DeLilo je pokazao
- u dobrom delu romana Podzemlje, i u gotovo čitavom romanu Bela buka - da je
vičan strpljivom stvaranju realističkih slika natopljenih životno uverljivim detaljima.
Njegov vizionarski aspekt, pothranjivan sumornim a neverovatnim činjenicama sveta
savremene tehnologije i tabloidne popularne kulture, često je imao protivtežu
u običnim emocijama i jednostavnoj čestitosti. U romanu Bela buka, nadrealistički
supermarketi jesu stvarnost, razdragana i poznata, a himne koje Džek Gledni ispevava
porodičnom životu, iz okrilja gnezda koje deli sa svojom nesnosno starmalom decom
i zastrašujućim bivšim suprugama, nisu nimalo ironične. U Kosmopolisu je na delu
nesputana vladavina neverovatnog, koje narasta sve do fantazmagorične pogrebne
povorke niz Devetu aveniju, prilikom sahrane repera-sufiste po imenu Bruta Fez;
u povorci su i "gradonačelnik i šef policije uozbiljena izgleda", desetak
kongresmena, "lica sa filma i televizije", dostojanstvenici iz inostranstva,
"predstavnici raznih religija sveta u svojim odorama, mantijama, kimonima,
sandalama i sutanima", igrači brejkdensa, časne sestre u punoj opremi, i
uskovitlani derviši.
U redu, čitalac koji otpočinje čitanje romana obično daruje
pisca obilatom početnom dozom suzbijanja neverice. DeLilo troši taj početni kredit
isto onako nepromišljeno kao što njegov junak ulaže u jen. Zaljubljivanje, kako
u životu tako i u romanima, jeste nepredvidljiva rabota, ali zamislite čoveka
povijenog za potrebe digitalnog pregleda prostate, u limuzini parkiranoj ispred
Merkantilne biblioteke, dok se s one strane na kojoj se ne obavlja pregled savetuje
sa svojim šefom finansija, vitkom Džejn Melman, znojavom od džogiranja kojim ispunjava
slobodan dan. Kao nikada ranije, ona sa svojim šefom sedi u bliskom kontaktu licem
u lice:
Usta su joj bila otvorena, i otkrivala su krupne razmaknute zube. Nešto
je strujalo među njima, duboko, neka uzajamna naklonost izvan uobičajenih značenja
te reči, koja je obuhvatala i ta uobičajena značenja, sažaljenje, bliskost, nežnost,
čitavu fiziologiju nervnih titraja, otkucaja srca i lučenja, nekakav snažni seksualni
nadražaj privlačio ga je njoj, dok mu je prst doktora Ingrama bio zariven duboko
u anus.
DeLilova živa inteligencija i njegova precizna, prodorna proza, prepuna
izraza kao što je "ustalasani skupovi informacija", stvara oreole značaja
- ponekad teško dokučivog i proizvoljnog - oko svakog događaja. Međutim, problem
s pričom u kojoj se može dogoditi bilo šta, ogleda se u tome što se odnekud ništa
ne događa. Kako da nas zabrine pretnja atentatom upućena jednom tako nesimpatičnom
i bizarnom junaku kakav je Erik Paker? DeLilo i te kako ume da se uživi u svoje
likove: u romanu Mao II odista nam pokazuje kako je to biti pripadnik sekte munijevaca,
i dočarava nam govor beskućnika.
Ali ako ste voljni da saznate kako je to biti
mladi gospodar sveta, biće bolje da čitate Toma Volfa. DeLilove simpatije do te
mere su na strani siromašnih, da njegov bogataš deluje kao ludak. U jednom od
najočitijih nastupa svoje inače snebivljive destruktivnosti, taj finansijski ekspert
na velikodušnu ponudu vlastite supruge, koja želi da mu svojim bogatstvom pomogne
da se izvuče iz poteškoća, reaguje tako što na računaru veličine ručnog sata skuje
plan kako da se domogne njenih bankovnih računa i potpuno ih počisti. Pri tome
se čak i ruga količini novca kojim ona raspolaže: "Ukupna svota iznosila
je sedamsto trideset pet miliona dolara. Ta mu je brojka delovala slabašno, kao
dobitak na lutriji koji treba da podeli sedamnaestoro poštanskih službenika. Pokušao
je da se postidi umesto nje." Kada joj kasnije prizna šta je učinio, ona
se veselo nasmeje, a zatim vodi ljubav s njim. Njoj je očito sasvim svejedno,
a čitalac se oseća prevarenim zbog toga što je brinuo za nju.
Pretpostavljam
da bi neprestano trebalo da imamo na umu da Paker pokušava da se izbori s krizom
samopouzdanja. Njegova prva seksualna partnerka u tom aprilskom danu prepunom
događaja, galeristkinja Didi Fančer, kaže mu: "Ti počinješ da veruješ da
je zanimljivije sumnjati, nego delati." Čovek koji želi da ga ubije, u razgovoru
toliko prisnom i međusobno usklađenom da ubistvo deluje kao neka vrsta samoubistva,
poredi ga sa "Ikarom u padu" i kaže mu: "To si sam sebi uradio."
Razmišljajući o tome, Paker mora da se zapita: "Želi li on išta što nije
posthumno?" Smrt je postala njegov zanat. Njegova faraonska vožnja limuzinom
do podzemne garaže na samom kraju Vest sajda ima, međutim, nekoliko stanica u
svetu živih, u opipljivom svetu. Sama pomisao o celodnevnoj vožnji duž Četrdeset
sedme ulice komična je i metaforična - usporeno kretanje duše od snobovske okoline
Ujedinjenih nacija, do krajnje bede Hels Kičina, s dijamantskim blokom između
Pete i Šeste avenije u blesku podnevnog sunca. A ideja o postojanju supruge ima
u sebi nečeg svetog i za Pakera i za DeLila; Eliza i Erik, premda od samog početka
međusobno otuđeni, nastavljaju da se viđaju blagodareći nizu sasvim očito sudbinskih
slučajnosti, dostižući najviši stupanj usklađenosti u trenucima dok u ulozi filmskih
statista nagi leže na asfaltu Jedanaeste avenije. Erik "je osećao razlike
u sastavu otpadaka žvakaćih guma, decenijama saobraćaja sravnjenih sa tlom. Osetio
je miris isparenja tla, iscurelog ulja i otpadaka gume, dugih leta na vrelom asfaltu";
s telom koje se "oseća kao bela pena životinjskog sala na industrijskom otpadu",
milijarder se vraća svojoj materijalnoj suštini.
A vraća se, isto tako, i berbernici
iz svog detinjstva, u kojoj potkresana, eliptična DeLilova dikcija zvuči baš kako
treba:
"Nešto te nema u poslednje vreme?"
"Zdravo, Entoni."
"Od
poodavno."
"Od poodavno. Hteo bih da se podšišam."
"Kako
to izgledaš. Uđi da mogu da te vidim... U životu nisam video takvu pacovsku čekinju
na ljudskom licu."
Uspavan tom berbernicom, njenim arhaičnim mirisima
i zvucima, Paker, čiji je otac odrastao u sirotinjskoj zgradi na suprotnoj strani
ulice, opušta se pred kraj dana ispunjenog mahnitim samopotvrđivanjem i neuspesima,
i na nekoliko blaženih trenutaka tone u san. Tu nam i ovaj roman, koji se takođe
nakratko opušta, nudi malo prostora kome možemo da poklonimo svoje poverenje.
(Sa
engleskog preveo Zoran Paunović)
