1. Protivno je
mojoj želji da dajem objašnjenja koja se po običaju nalaze u predgovorima istorija,
ali nagnan sam da dam podatke o sebi samom. Nije mi namera da se previše zadržavam
na vlastitom dignitetu, jer znam da bi one koji čitaju to umorilo; niti imam želju
da klevećem druge istoričare, kao što su to činili Anaksimen1
i Teopomp2 u predgovorima svojih istorija.
(Ja) želim da pokažem sopstvena razmišljanja koja su me navela da preduzmem ovaj
posao i dam mu opis izvora iz kojih sam koristio saznanja o stvarima o kojima
ću pisati, jer sam uveren da svako ima nameru da ostavi ove uspomene njihovog
rada potomstvu kako vreme ne bi uništilo njih, a posebno one koji pišu istorije
u čemu imamo pravo da prihvatimo tu istinu kao izvor mudrosti i slobode.
Prvo
treba napraviti izbor plemenitih i uzvišenih stvari da bi bilo od koristi onima
koji čitaju, a zatim da se sa velikom pažnjom obezbede odgovarajućim materijalima
za rešavanje tog problema; jer oni koji svoje istorijske radove zasnivaju na neslavnim
ili bezvrednim delima, bilo zbog toga što žude da ljudi o njima saznaju i steknu
ime ili zato što žele da pokažu kako je njihov govor dobar, niti im se divi potomstvo
zbog njihove slave, niti su hvaljeni za svoju rečitost. Tako oni radije ovo mišljenje
ostavljaju onima koji dođu do njihovih istorija da su oni sami uživali u životima
koji su bili deo dela koja su objavili. Pošto je prava i cela istina (opšte mišljenje),
da su čovekove reči izraz svake duše (njegovog uma), a oni drugi dok se odlučuju
o najboljim stvarima nepažljivi i nemarni u sakupljanju priča ne podstiču tim
izborom nikakvu vrednost, jer iz takvih izveštaja je mali tračak istine da dopre
do njegovih ušiju. (Ja) ne smatram veoma važnim da istorije proslavljenih gradova
i ljudi koji su bili moćni treba da budu pisane na lak način, pošto verujem da
su ove stvari neophodne i najvažnije istoričarima i kako sam se pobrinuo da to
zapazim, osetio sam nevoljnost ili da izostavim njihovo pominjanje ili da ih stavim
na neko drugo mesto, nego u predgovor u mom radu.
2. Zato sam izabrao da pišem
o plemenitim, korisnim i dobrim stvarima, jer mislim da mnogi neće prihvatiti
neki razlog za one stvari koje nisu povezane sa opštom istorijom, ako bilo ko
usmeri svoje namere ka moćnim gospodarima gradova i naroda da su zapažanja o njima
vodila poreklo iz prošlosti, a zatim posmatrajući ih posebno i upoređujući ih
međusobno želi se otkriti koji je od njih stekao najširu dominaciju i zajedno
u miru i ratu izveo najveće podvige; otkriće se da je vrhovna vlast Rimljana sve
one zabeležene (civilizacije) iz ranijih vremena ne samo na način na koji su dominirali
i veličanstvenošću njihovih podviga koji su se bez obzira na sve slavili, već
i u dužini vremena za koje se održala do naših dana.
Što se tiče drevnog asirskog
carstva kakvo je bilo i vraćajući se u legendarna vremena koje je vladalo samo
malim delom Azije, tako i Mide posle propasti asirskog carstva3
imajući još širu dominaciju nije se održao dugo, zbačen je u četvrtoj generaciji.
Persijanci koji su osvojili Mediju na kraju su postali gospodari cele Azije, ali
kada su napali evropske narode mnogi od njih nisu bili naterani na pokornost,
ne više od 200 godina.
Makedonska dominacija zbacila je moć Persijanaca, učinila
je što je bilo u njihovoj moći, prevazilazeći sve njihove prethodnike. Posle Aleksandrove
smrti4 vlast je počela da opada, jer je odmah
podeljena među mnogim vođama iz vremena Dijadoha5.
Posle tog vremena postojala je druga i treća generacija opterećena sukobima unutar
sebe i na kraju uništena od Rimljana. Ni makedonska moć međutim nije osvojila
sve zemlje niti mora, pošto nisu osvojili Libiju, malu teritoriju na granici Egipta
niti su osvojili čitavu Evropu, na sever su se proširili isto kao Tračani, a na
zapad do Jadranskog mora.
3. Vidimo tako da su najslavniji osvajači rane premoći
o kojima nam istorija pruža neki dokaz nakon što su zadobili slavu i moć, bili
zbačeni. Kada je reč o grčkoj moći nije dobro upoređivati ih sa malo pre spomenutim,
jer nisu dostigli takvu veličinu carstva, niti trajnost vladavine kao ovi prethodni.
Atinjani su vladali samo morem (morskom obalom) za vreme od 68 godina6,
niti se njihova vladavina prostirala preko cele zemlje, nego samo na delove između
Crnog i Pamfilskog mora7, gde je njihova moć
bila najveća. Lakedemonjani gospodari Peloponeza i ostatka Grčke proširili su
svoju vladavinu do Makedonaca, ali su zaustavljeni od Tebanaca pre nego što je
prošlo 30 godina. Međutim Rimljani su vladali svakom nepristupačnom zemljom do
koje su stigli i bili su gospodari svakog mora ne samo onog koje leži unutar Herkulovih
stubova8, nego i Okeanom koji nije bio moguć
za plovidbu9. Ona je prva i jedina država
koja je ikada postojala, a na čijim je granicama u isto vreme sunce izlazilo i
zalazilo. Njena moć nije bila dugotrajna, ali je ipak trajala duže nego bilo kojeg
kraljevstva ili države. Odmah posle osnivanja počela je da za sebe pridobija susedne
narode, koji su bili raznoliki i ratnički raspoloženi i stalno se širila pokoravajući
svakog protivnika. Sada je 745. godina od osnivanja pod konzulstvom Klaudija Nerona
i konzula po drugi put Kalpurnija Pizona, koji je izabran u 193. Olimpijadi10.
Od vremena kada je počela da vlada čitavom Italijom, mogla je da razmišlja o vladavini
nad celim čovečanstvom, čija je pomorska moć bila jača nego ostalih, uključujući
tu i Makedoniju za koju se smatralo da je do tada bila najača sila na zemlji.
Rimska država više nije imala suparnika ni među Varvarima ni među Grcima. I sada
je već 7. generacija11 koja nastavlja da vlada
gotovo celim svetom, a ne postoji narod koji ugrožava njenu dominaciju ili se
buni protiv njene vladavine.
Međutim, da bih ovo dokazao još uvek se nisam
odlučio od mnogih predmeta, niti pisanja o zlu i neslavnim događajima, ali nameravam
da pišem ne samo o najupečatljivijem gradu nego i o neverovatnim dostignućima,
koja nijedan čovek ne bi očekivao, ne znam šta više da kažem.
4. Nije bez promišljenosti
nastala (razumna) namera da se okrenem Ranoj rimskoj istoriji, već imam dobre
razloge kao opravdanje za moj izbor da preduhitrim kritiku drugih, koji uživaju
da svuda traže greške, a koji nisu ni čuli o stvarima o kojima sam ja čuo i mogu
da me krive, uprkos činjenici da ovaj grad koji je danas slavan ima skromne i
neslavne početke, koji nisu bili vredni istorijskog beleženja i da je pre dve
generacije, posle pobede nad Makedoncima i uspeha u Punskom ratu, Rim blistao
u slavi.
Budući da sam mogao da biram jedan od najslavnijih perioda u njegovoj
istoriji za temu koju ću pisati, počeo sam od bezvrednih detalja (za neke), kao
što je stara legenda. Do ovih dan gotovo svi Grci ne poznaju Ranu istoriju Rima,
većini njih su nametnuta pogrešna mišljenja, zasnovana na pričama koja su slučajno
doprla do njihovih ušiju i dovela da veruju kako je nastao od različitih divljaka
bez kuće i doma i varvara ili čak robova koji su je osnovali, a koja je s vremenom
postala dominantna u svetu, ne poštovanjem bogova, pravde i svih drugih vrlina,
nego slučajnošću i uz nepravednu pomoć sreće, što pokazuju njene osobine od kojih
su mnoge nezaslužene. Oni lošiji (komentatori) su skloni da se otvoreno rugaju
Fortuni, što je darežljivo podarila najnižim varvarima blagoslove Grka. Ipak šta
bi trebalo da govorim zbog drugih kada se neki istoričari usuđuju da iznose ovakve
(stavove) u svojim delima, koristeći ovaj metod, ugađajući varvarskim kraljevima
i velikodostojnicima koji su mrzeli rimsku veličinu, odnoseći se prema njoj uvek
servilno kao pravi laskavci. Te istorije niti su bile pravedne, niti istinite.
5.
Da ne bi bilo takvih izmišljanja, kako iz nazivam, cilj mi je da ih iz glava mnogih
zamenim (istinitim). U ovom poglavlju pisaću o osnivanju grada, kada su različite
grupe ljudi došle zajedno iz svoje rodne zemlje. Na ovaj način dokazaću da su
bili Grci i da su došli zajedno iz naroda koji nisu bili ni najmanji, a ni nepoznati.
U sledećem poglavlju govoriću o delima koja su nastala odmah nakon osnivanja i
običajima i drugim vrlinama od kojih su njihovi potomci stvorili toliku dominaciju.
I koliko god sam u mogućnosti, ništa vredno neću propustiti što je zabeleženo
u istoriji do kraja, pri tome da mogu usaditi u glave onih koji će tada upoznati
istinu koja odgovara, ako nisu već preuzeli potpuno nasilan i neprijatan stav
o Ranoj istoriji Rima, koja je prirodno zasnovana u svakom čoveku.
Nije mi
namera da optužujem Sreću koju grad (nije) zaslužio i moć tako veliku i dugotrajnu.
Posebno će iz moje istorije naučiti da je Rim od samog početka, odmah nakon osnivanja
proizveo najlepše primere vrline u ljudima čija nadmoć ni u pobožnosti, ni u pravdi,
u samokontroli ili ratničkom zanosu nijedan grad ni grčki ni varvarski nije stvorio.
Ako ne bih odbranio takvo mišljenje, udaljio bih se od sopstvenog ubeđenja, a
činjenica je da svi Rimljani, koji pripadaju svojoj zemlji, u najvećem broju (takvo
svedočanstvo) je nepoznato Grcima zbog nedostatka odgovarajućeg istoričara. Jer,
do sada se nije pojavila nijedna verodostojna istorija o Rimljanima napisana na
grčkom jeziju. To su bili skraćeni i letimični izvori.
6. Koliko mi je poznato
prvi istoričar koji se dotakao najranijeg perioda rimske istorije bio je Hieronim12
iz Kardije. U njegovom delu "Epigoni", posle njega Timeus iz Sikile
koristio je početke njegove istorije u svojoj "Opštoj Istoriji" i proučavao
u posebnom delu rat sa Pirom iz Epira. Uz njih još Antigon, Polibije, Silen i
mnogo drugih pisaca bavili su se istom temom, mada na različit način, svaki od
njih beležeći nove detalje do kojih su došli bez sopstvenog istraživanja, nego
iz priča koje su slučajno doprle do njih. Slične takvim u svim vidovima su istorije
Rimljana, koji su u Grcima nalazili osnivače grada. Najstariji od ovih pisaca
su: Kvint Fabije Piktor i Lucije Kinkija koji su svoj vrhunac dostigli za vreme
Punskih ratova. Obojica pišu o događajima u kojima su bili prisutni ili dobro
upoznati sa njima, ali spominjući osnivanje grada vrlo kratko. Iz ovih razloga
odlučio sam da opširnije proučim legendarni period istorije Rima, dakle da koristim
pouzdane izvore koji bi me doveli do pravednih i dobrih rezultata. Na umu su mi
hrabri ljudi, ljudi koji su ispunili sudbinu, koji su zadobili slavu i posle smrti
i slavljeni od potomstva. Ne mogu se zaboraviti stvari koje preobražavaju ljudsku
prirodu u božansku i sprečavaju da ljudska dela ne propadnu sa njihovim telima.
I onda zajedno sadašnja i buduća pokolenja tih božanskih ljudi izabraće ne najprijatniji
i najlakši način života, već najplemenitiji uzevši u obzir da svako ko odskoči
od slavnog porekla bude sposoban da prenese tu vrednost na sebe i ne umanji veličinu
njihovih predaka.
Ne okrećem se ovom poslu da bi mi laskali, već zbog pravde
i istine koja treba da bude cilj svake istorije. Na prvom mestu mi je da iskažem
moje stavove dobre volje svim dobrim ljudima i onima koji uživaju u velikim i
plemenitim delima, a zatim u veličanstvenom povratku gradu u sećanju i vaspitanju,
koje sam uživao za vreme mog boravka u njemu.
7. Dajući razloge za moj izbor,
želeo bih da kažem nešto o izvorima koje sam koristio za ovo delo, jer moguće
je da oni koji su već čitali Hieronima, Timeusa i Polibija ili neke druge istoričare
za koje sam rekao da su brzo prešli preko svog dela i da u njihovim delima neće
naći činjenice koje ću ja pomenuti, sumnjaće u mene da sam ih izmislio i zanimaće
ih kako sam došao do tih stvari. Da neko ne bi imao takvo mišljenje o meni najbolje
je da navedem koje sam podatke koristio kao izvor.
Ja sam u Italiju stigao
uoči završetka građanskog rata Avgusta Kajsara 187. Olimpijade. U Rimu sam živeo
22 godine, naučivši latinski jezik, upoznao sam njihovo pismo i predao sam se
poslu, istražujući činjenice potrebne za moje delo. Neke stvari sam saznao iz
razgovora sa najučenijim ljudima sa kojima sam radio, a ostalo sam prihvatio iz
istorija napisanih od priznatih rimskih autora Porkija Katona, Fabija Maksima,
Valerija Ankija, Likinija Makera, Elija, Gelija, Kalpurnija i mnogih drugih koji
su ličili na grčke izveštaje. Ostaje mi da kažem nešto i o podacima u vezi sa
samom istorijom, koje vremenske periode obuhvata, koje sam događaje opisao i kakv
stil ima delo.
8. Počeo sam istoriju od najstarijih legendi, koju su predhodni
istoričari izostavili kao predmet, koji je teško razjasniti. Priču sam doveo do
početka prvog Punskog rata iz treće godine 128. Olimpijade. Uzeo sam u obzir sve
ratove koje je grad vodio u to vreme i sve unutrašnje pobune kojima je bio izložen,
pokazujući razloge za njihov nastanak i kojim metodama i pregovorima su okončani.
Pisao sam i o svim oblicima vladavine Rima u vreme monarhije i nakon njenog zbacivanja.
Opisao sam najzanimljivije običaje i najznačajnije zakone i ukratko prikazao život
starih Rimljana. Oblik ovog dela ne liči na dela autora drugih istorija koji su
sami izmišljali ratove, ni na one koji su izmislili neke forme društvenog uređenja,
niti liči na detaljne izveštaje koje su autori Atida objavljivali, jer onima koji
slušaju ubrzo postaju dosadni. Ipak to je mešavina različitih stilova, teorija
i raznih priča u nameri da izazove zadovoljenje i onih koji su opsednuti politikom,
i onih koji više vole filozofiju, ali i onih koji čitajući istoriju traže razonodu.
Navedene stvari biće tema moje istorije, a forma kao što sam već napisao. Ja sam
Dionisije iz Halikarnasa sin Aleksandra, počeo bih odmah.
9. Grad gospodar
kopna i mora koji sada naseljavaju Rimljani u najranije vreme bio je naseljen
starosedeocima - varvarskim Sikelima. Kada je reč o uslovima u samom mestu i da
li je bilo naseljeno drugim plemenima ili nenaseljeno niko ne zna. Aborigini su
hteli da ga prisvoje što su i učinili u drugom ratu. Oni su u početku živeli na
planinama u neograđenim selima i u razbacanim grupama, ali kada su ih Pelazgi,
sa kojima su se udružili drugi Grci, pozvali u rat protiv suseda, oni su isterali
Sikele sa te teritorije, naselili su mnoge gradove i nastavili da osvajaju zemlju
koja leži između reka Lire i Tibra. Ove reke izviru u podnožju Apeninskih planina,
području kojim je Italija podeljena po dužini i u tačkama koje se na 800 stadija
jedna od druge razdvajaju u Tirensko more. Tibar na sever do grada Ostije i Liris
koja prolazi pored grada Minturne. Oba grada pretvorena su u rimsku koloniju.
I taj narod je ostao na istom boravištu i nikada više nije iseljen odatle i mada
su oni ostali isti narod njihovo ime je dva puta menjano. Od vremena Trojanskog
rata nazvani su Aborigini, ali zbog kralja Latina, koji je vladao za vreme tog
rata nazvani su Latini. I kada je Romul osnovao grad koji je nazvan po njemu 16
generacija posle osvajanja Troje dobili su ime koje i sada nose. S vremenom su
se uzdigli od najmanjeg naroda do najvećeg i od malog do veličanstvenog, kako
po pitanju prijema ljudi koji su se među njih naselili, tako dajući ista prava
građanima koji su se tu naselili posle hrabrog otpora u ratovima. Dozvolili su
svim neslobodnim ljudima da steknu status građana, ne stideći se da ih prime.
Na taj način razvijali su državno uređenje na mnogim primerima iz kojih su uzimali
neko iskustvo.
10. Dokazuje se da Aborigini čiji su Rimljani potomci bili starosedeoci
Italije, loza koja je spontano zaživela, a Italijom smatram celo poluostrvo ograničeno
Tirenskim morem, Jonskim zalivom i Alpima na kopnu i oni kažu da su ih nazvali
Aborigini zato što su bili osnivači porodica svojih potomaka ili kako bi ih nazvali
prvostvoreni ili starodrevni narod. Drugi smatraju da su ti divljaci bez kuće
i doma došli iz različitih mesta i sreli su se slučajno i brzo osnovali sebi boravište
živeći, pljačkajući ratujući međusobno. Menjaju njihovo ime u jedno ime pogodnije
uslovima, zovući ih Abergini, odnosno oni koji lutaju ili se potucaju (u latinskom
aberro 1 - zalutati, zabasati) - što pokazuje da su bili nomadi. Na osnovu ovog
pleme Aborigina ne bi trebalo da se razlikuje od drevnog naroda zvanog Lelegi.
To ime nosio je narod beskućnika i izmešanih ljudi, koji nisu imali stalno boravište.
Drugi opet smatraju da su oni bili kolonisti koje su poslali Liguri - susedi Umbrijaca.
Pošto su Liguri naseljavali ne samo mnoge delove Italije, nego i Galiju ne zna
se koja je od ovih zemalja njihova rodna gruda, jer nema bližih podataka o njima.
11.
Najbolji poznavaoci rimske istorije među kojima je i Porcije Katon, koji se bavio
proučavanjem porekla italskih gradova, Gaj Sempronije i mnogi drugi kažu da su
prvi narodi bili Grci deo onih Ahajaca koji su se doselili mnogo pre Trojanskog
rata. Oni ne tumače grčko pleme kojem su pripadali ili grad koji su naselili ili
vreme osnivanja kolonija i zbog kojih razloga i zahvaljujući kakvoj sudbini su
napustili rodnu zemlju i mada su sledili grčku legendu nisu ih zanimali grčki
istoričari kao autori. Zbog toga je nejasno šta je prava istina. Ipak, ako je
ono što govore istina - Aborigini - mogu biti kolonija naroda koji se sada zovu
Arkađani, jer su bili prvi od svih Grka koji su prešli Jonski zaliv pod vođstvom
Onotrija, sina Likanovog, i naselili Italiju. On beše peti od Ezija i Feronusa
koji su bili prvi kraljevi Peloponeza. Naime priča se kako je Nioba bila kćerka
Foroneja, a Pelazgo sin Niobe i Zevsa; Likon je bio sin Ezija, a Deanira kćerka
Likonova, Deanira i Pelazg su bili roditelji sledećeg Likona čiji je sin Onotrus
rođen 17 generacija pre Trojanske ekspedicije. To je bilo vreme kada su Grci osnovali
koloniju u Italiji. Onotrus je napustio Grčku, jer nije bio zadovoljan zemljom
koju je nasledio od oca. Pošto je Likon imao 22 sina bilo je neophodno Arkadiju
podeliti na toliko delova i zato je Onotrije napustio Peloponez. Sa brodovima
je prešao Jonski zaliv sa svojim bratom Peuketom. Priča se za taj narod da je
bio brojan u to vreme, kao i mnogi drugi Grci koji su imali malo zemlje. Peuket
je pristao uz Japige što je bio prvi deo koji su osvojili i naselili se tamo.
Po njemu stanovnici te oblasti nazvani su Peukti, a Onotrije sa velikim delom
ljudi i pokretne imovine plovio je morem uz zapadnu obalu Italije - Ausonskim
morem, nazvanim po Auksonima koji su živeli pored njega, ali kad su Tireni postali
gospodari mora ime je promenjeno u sadašnje - Tirensko more.
12. Našavši tamo
puno zemlje pogodne za ispašu stoke i oranje, najvećim delom nenaseljene, a gde
je bila naseljena sa malo stanovništva, zemlju je očistio od varvara, sagradio
mala naselja u planini postavljena jedna pored drugih, neuobičajeno za to doba.
Sva osvojena zemlja koja je bila plodna nazvana je Onotrija. To je bio treći naziv
za to stanovništvo. U vreme vladavine Ezija zvali su ih Ezijci. Kada je Likon
preuzeo vlast nazvani su Likonci. Ovo što kaže potvrđuje Sofokle, svedočenje pisca
tragedije u drami "Triptolem". U njoj predstavlja Demetru koja kaže
Triptolemu kako bi trebala veliku površinu zemlje da pređe dok poseje svo seme
koje joj je dao. Posle prve posete istočnoj Italiji, koja se prostire od Japidskog
grebena do Sikelskog moreuza, dodirujući Siciliju sa suprotne strane vraća se
do zapadne strane i obuhvata narode koji naseljavaju ovu obalu počinjući sa naseljem
Onotrijanaca. Dovoljno je citirati jedan jamb u kojem se kaže:
............."A
iza ovog pravo, a zatim desno
.............pruža
se široka Onotrija i
.............zaliv Tirenski,
a zatim zemlja Ligurska
.............pokazaće
ti se"
Zatim Antioh Sirakužanin stari istoričar, u svom izveštaju o naseljima
u Italiji u kojem nabraja najstarija naselja od naseljavanja teritorija, kaže
da su prvi zabeleženi stanovnici na zemlji bili Onotrijanci, govoreći ovo: "Antioh
sin Ksenofona napisao je ovaj izveštaj iz Italije, koji sadrži sve dokaze iz antičkih
priča, zemlju koja se sada zove Italija posedovali su u stara vremena Onotrijanci".
Govoreći zatim o načinu vladavine kaže da je u jednom trenutku Ital postao kralj,
posle čega su oh nazvali Italici. Njega je nasledio Morg nakon čega su ih nazvali
Morgećani, a onaj Sikelus koga je Morg primio kao gosta nasledio je kraljevstvo
i podelio narod, posle čega se dodaje sledeće: "tako oni koji su bili Onotrijanci
postali su Sikeli, Morgećani i Italici".
13. Namera mi je da posvetim
pažnju poreklu Onotrijskog naroda, koristeći kao svedoka starog istoričara Ferekida
iz Atine. Radio je kao genealog kod kralja iz Arkadije. "Deaniar i Pelazg
su rodili Likona, koji se oženio Gilenom nijadskom nimfom po kojoj je planina
Gilena nazvana" - zatim dajući izveštaj o njihovoj deci i mestima gde su
živeli pominje Onotrija i Peukta ovo govoreći: "I Onotrija prema kojem su
nazvani Onotrijanci koji žive u Italiji i Peukt po kojem su prozvani Peukti, a
žive na obalama Jonskog zaliva." Dakle to su izveštaji drevnih pesnika i
pisaca legendi o mestima stanovanja i poreklu Onotrijanaca. I ja iz njihovih dela
prenosim da ako su Aborigini zaista bili Grci prema mišljenju Katona, Sempronija
i mnogih drugih, oni su bili potomci Onotrijanaca, pošto sam otkrio da su Pelazgi,
Krićani i drugi narodi, koji su živeli u Italiji, došli kasnije. Ne mogu otkriti
da je starija ekspedicija od ove došla iz Grčke u zapadne delove Evrope. Smatram
da Onotrijanci osim što su bili gospodari mnogih oblasti Italije, nenaseljenih
i jedva naseljenih, takođe su sebi prisvojili umbrijske zemlje i da su nazvani
Aborigini iz njihovog običaja da žive u planinama kao što neke od Atinjana zovu
gorani, a druge primorci. Ali ako neko ne može da razume vezu u izveštajima tih
drevnih događaja bez pravog ispitivanja i ne zna da su Aborigini u stvari Liguri,
Umbri ili neki drugi varvari neka odlože svoj sud dok ne čuju šta još treba reći
i odluče koje mišljenje izabrati iz mnoštva.
14. Od gradova koji su bili nastanjeni
Aboriginima mali broj je preostao do danas; najveći deo njih pogođen ratovima
i drugim nesrećama je napušten. Ovi gradovi na retinskoj teritoriji, nedaleko
od Apeninskih planina, kako piše Terencije Varon u svojoj istoriji, najbliži su
na dan hoda od Rima. Ja ću navesti najslavnije gradove, koristeći njegove izveštaje.
Palacijum
je 25 stadija udaljen od Rete, grad naseljen Rimljanima pored Kvintiskog puta,
Tribula udaljena oko 60 stadija od Rete, koja se nalazi ispred malog brežuljka;
Svezbula na istom rastojanju od Tribule pored Keraunskih planina od ovog 40 stadija
uzdiže se čuveni grad Suna, u njemu se nalazi drevni hram Marsa. Zatim Mefua koja
je 30 stadija od Sune, njene ruševine i ostaci zidina vide se i danas. Orvinijum
40 stadija od Mefue poznat i velik kao i drugi u tom područiju. Do njegovih zidina
jasno se vide grobnice velike vrednosti, kao i kružni deo gde su sahranjivali
mrtve koji se pruža po visini humki. Na udaljenosti od 80 stadija od Rete kada
se krene kurijskim putem pored planine Korete nalazi se Korzula grad nedavno uništen.
Takođe pomenuto je i ostrvo Isa okruženo jezerom. Smatra se da su Aborigini živeli
na tom jezeru bez utvrđenja, oslanjajući se na močvarne delove jezera, umesto
zidina. Pored Ise je Maruvijum postavljen na početku istog jezera i udaljen 40
stadija od mesta Sedam Voda. Kada se krene iz Rete prema Listinskoj oblasti nailazi
se na Batin 30 stadija udaljen. Zatim grad Tiora zvana Matiena na udaljenosti
od 300 stadija. Govori se da se u ovom gradu nalazi drevni hram Marsa, građevina
slična hramu za koji legenda kaže da je postojao u Dodoni. Proročanstvo kaže da
je tamo na svetom hrastu sedeo golub među Aboriginima koji oni nazivaju pikus
(detlić). Grad Lista nalazi se 24 stadija odaljen od Tiore, postojbina Aborigina
koju su u ranije vreme Aborigini osvojili iznenadnim Amiternovim napadom noću.
Oni koji su preživeli osvajanje mesta, prihvaćeni od strane Retinjana uložili
su mnogo napora da povrate svoje domove, ali kako nisu uspeli u tome dali su zemlju
bogovima spremivši uz to i kletve onima koji su uživali plodove njihovog truda.
15.
Od Rete 70 stadija nalazi se Kutila poznat grad uz planine. Nedaleko od njega
nalazi se jedno jezero od 400 stopa u prečniku. Kažu da se tu nalaze nepresušni
prirodni izvori bez dna. Ovo jezero koje ima nešto božansko u sebi stanovnici
zemlje smatraju svetim jezerom, koje je donelo pobedu. Okruženo je drvenim kočevima
da niko ne može ka vodi; držali su ga neosvojivim, dozvoljavajući svake godine
onima kojima je to sveta dužnost da odlaze na na malo ostrvo u sredinu jezera
i obave te običaje. Ostrvo je široko 50 stopa i nalazi se 3 stope iznad vode.
Ne stoji na jednom mestu već plovi u svim pravcima (potaknut) vetrom koji ga lagano
nosi od jednog mesta ka drugom. Biljke koje rastu na jezeru kao sita i niski žbunovi
su neobični za one koji su nedovoljno upoznati sa čudima prirode i izgleda neverovatan.
16.
Priča se da su se Aborigini naselili u onim mestima iz kojih su bili isterani
Umbrijci. Odatle su polazili u ratne pohode ne samo ratujući sa varvarima, nego
i sa Sikelima svojim susedima u nameri da ih isteraju sa njihove zemlje. Prvo
bi grupa mladih ljudi išla napred, njih su slali roditelji da traže prostor za
stanovanje prema običaju koji su mnogi varvari i Grci koristili. Jer kad god bi
se broj ljudi u nekom od njihovih gradova povećao da zemlja nije mogla da proizvede
dovoljno hrane za sve, shvatili bi da se broj stanovnika mora smanjiti. Tada su
se obraćali bogu ili bi ljude rođene u određeno doba godine naoružavali i slali
van zemlje. Ako bi ovo bio znak odobravanja stanovništva ili zbog pobede u ratu
prvo su prinosili žrtve, a zatim slali ljude u osvajanje kao srećno predskazanje.
Ali ako bi osetili gnev bogova tražili bi oproštaj od zle sudbine koja ih je obuzela
i obavili bi istu ceremoniju, ali u (tužbalici), pri tom tražeći oproštaj mladih
koje su slali. Oni koji su otišli, jer nisu mogli da naslede zemlju svojih očeva
nego moraju da traže drugu, uzimali su svaku zemlju koju bi dobili u znak prijateljstva
ili koju su osvojili u ratu, a bog kojem su bili skloni kada su bili poslati sa
zemlje bio im je naklonjen i kolonije su tada napredovale. Slično ovom običaju
neki Aborigini su u to vreme, kada su im mesta stanovanja postala prenaseljena
- nisu ubijali svoju decu, smatrajući to najgorim od svih zločina - početkom svake
godine decu namenjenu bogu kada bi odrasli slali iz zemlje u kolonije. Oni napustivši
svoju zemlju pljačkali bi Sikele i ubrzo bi postali gospodari svakog mesta u neprijateljskoj
zemlji. Preostali Aborigini, kojima je trebala zemlja, napadali bi svoje susede
i stvarali različite gradove od kojih su neki naseljeni do današnjih dana: Antemna,
Telena, Fikulea, koja se nalazi blizu Kornikulskih planina, kako ih nazivaju i
Tibur gde se deo grada i danas zove Sikelski kvart. Iz ovih nesuglasica nastao
je rat između naroda važniji od bilo kojeg rata u Italiji i trajao je dugo vremena.
17.
Zatim neki Pelazgi koji su naseljavali Tesaliju koju sada tako zovu morali su
da napuste svoju zemlju i naselili su se među Aborigine i pridružili su im se
u ratu protiv Sikela. Aborigini su ih prihvatili u nadi da će dobiti pomoć, ali
ja mislim da je to bilo (prvenstveno) zbog njihovog srodstva. Pelazgi su takođe
bili Grci, poreklom sa Peloponeza, bili su nesrećni. Njihova nesreća se ogledala
u večitom lutanju i u neimanju mesta boravka. Kako mnogi izveštaji kažu prvo su
živeli u susedstvu Ahejskog Arga, kako se sada zove, i bili su starosedeoci zemlje.
Ime su dobili po Pelazgu, svome kralju. Kažu da je Pelazg bio sin Zevsa i Niobe
kćeri Foroneja, a legenda kaže da je bila prva žena smrtnica koju je Zevs upoznao.
Šest generacija kasnije napuštajući Peloponez preselili su se u zemlju koja se
tada zvala Hemonija, a danas Tesalija. Vođe u koloniji bile se Aheus, Ftijus i
Pelazg sinovi Larise i Posejdona. Naselivši se u Hemoni isterali su varvare i
podelili zemlju na tri dela, nazivajući zemlju po imenima vođa Ftija, Ahaja i
Pelazgija. Tamo su ostali pet generacija doživevši za to vreme najveći preporod,
uživajući u plodovima (plodne zemlje), a posle šest generacija proterali su ih
Kureti i Lelezi, koji se sada zovu Etoljani i Lokrani. Jedni od mnogih koji su
živeli pored Parnasa, a vodio ih je Deukalion, sin Prometeja i Kilene, kćeri Okeana.
18.
Raštrkani na putu, jedni su otišli na Krit, a drugi su osvojili ostrva zvana Kiklade.
Neki su naselili oblast zvanu Hestiosis blizu Olimpa i Ose, neki su prešli u Beotiju,
Fokidu i Eubeju, a neki su prešavši u Aziju osvojili mnoga mesta na obali Helesponata
i susedna ostrva, posebno jedno koje se zove Lezbos. Udružujući se sa onima koji
su stvorili prvu koloniju poslatu iz Grčke od vođe Makara, Krinikovog sina. Ali
najveći deo njih vrativši se na kopno izbeglo je među stanovnike Dodone, njihove
srodnike protiv kojih nisu vodili rat jer su ih smatrali svetim ljudima. Tamo
su ostali neko vreme, ali kada su shvatili da postaju teret njihovim domaćinima,
jer ostrvo nije moglo sve da ih primi, sledeći proročanstvo napustili su ga i
trebali su da idu u Italiju, koja se tada zvala Saturnija.
- odlomak iz Rimske
arheologije -
(Sa
starogrčkog prevela Snežana Vukadinović)
..1
Pod ovim imenom poznat je samo Anaksimen, 6. vek s. e., iz Mileta, jonski filozof
prirode.
..2
Teopomp, druga polovina 4. veka s. e., sa Hiosa, grčki istoričar, glavno delo
"Istorija Filipa II Makedonskog". U 58 knjiga opisan period 359-336
god. s. e. Pored ovog napisao je "Grčka istorija" u 12 knjiga; pisao
je monografije, govor i poslanice shodno Sokratovom stilskom pravcu. Istorijsko
kazivanje je podređeno zakonima retorike. Od svih Teopompovih dela sačuvani su
samo odlomci i izvodi.
..3
Asirsko carstvo, država na reci Tigru u Aziji. Osnovana je u 19. veku stare ere,
neizmenično su joj bile prestonice Asur, Jakalh i Niniva. Pod njihovu dominaciju
bili su podvrgnuti Mesopotamija, Sirija, pa čak i Egipat u 7. v. s. e.; Njeni
vazali Miđani i Haldejci pobedili su je i proširili Ninivu, a Asiriju podelili
između sebe 606. g. s. e.
..4
23. septembra 323. god. s. e.
..5
Vreme Dijadoha - period posle smrti Aleksandra Makedonskog, zemlja je bila podeljena
među Aleksandrovim vojskovođama, Antipatar je ostao u Evropi sa titulom kralja,
Antigon je dobio Frigiju, Likiju i Pamfiliju, Ptolomej Egipat, Lisimah Trakiju
i Pont, Leonat Helespontsku Frigiju, Aleksandrov sekretar Grk Eumen preuzeo je
Kapadokiju i Paflagoniju, Piton je dobio Mediju.
..6
Ova tvrdnja nije dokazana pošto se ovaj period protezao sve do predaje Atine 404.
god. s. e. pa do bitke kod Leuktre 371. god. s. e. Tekst je mogao biti falsifikat.
..7
Egejsko more.
..8
Od Gibraltarskog moreuza.
..9
Dionisije je imao Pitasov izveštaj (mora ispunjenog plutajućim ledom, daleko na
sever). Od Eratostena saznajemo takođe da je drugi rani navigator Kartaginjanin
Hano koji je plovio daleko na jug duž zapadne obale Afrike... nije nam poznato
da se vratio.
10 Ovo je bila 745. godina
grada po Dionisiju koji smešta njegovo osnivanje u 751. god s. e.
11
Ovo će normalno značiti šest punih generacija i jedan deo druge. Ako je Dionisije
računao od bitke kod Pidne 169. god s. e., mora da je ovde uračunao generaciju
barem prema njegovoj sopstvenoj proceni za manje od 28 godina, ali mogao je predosetiti
da je Makedonska snaga slomljena kod Kinoskefala 197. god. s. e. ili sedmu generacija
mogu uistinu da se računaju u nekoj značajnoj porodici.
12
Hijeronim, iz Kardije (na Helespontu), otprilike 350-260. g. s. e., grčki istoričar
vremena od smrti Aleksandra Makedonskog do otprilike Pirove smrti 272. g. s. e.,
izvanredno objektivna, delo koje je služilo kasnijim autorima kao glavni izvor.
Od njegovog dela sačuvani su samo neznatni fragmenti.
