IZ
RATARSKE BELEŽNICE
Od
svekolike, i u ovom času, dosuđene mi sposobnosti,
Inteligencije, snalažljivosti,
iskustva...
Ništa, ni trešnjevu minđušu, sa imanja Petlovo brdo,
Kamo me
dovuče potraga za krovom, s naramkom knjiga,
Ne ubrah, ni vezicu peršuna ili
majčine dušice.
Ni hrpicu boranije, ni mrkvu, ni paškanatov koren,
Ne donesoh
domu svom, da pojačam čeljadima supicu,
O, ni komad paradajza ne položih na
obiteljski sto,
Od prvih koji se diče srcolikom punoćom crvenila...
Pola
veka mi prođe u praznovanju uludog seljaštva,
Gde prolećne pripreme mimo mog
pera obavljene behu,
A darovi, stvoreni inače težačkim odgrtanjem zemlje
Zalivanjem
vreža, plevljenjem, prihranom stajskim đubrivom,
Nesanicom da sitnozubi glodari
ne satru biljni povoj,
Ni ne bi stigli do mene, ni prispeli kao naklonost duha
Da
sunce-ratar sav posao ne obavlja kosmički tačno,
A ne moje reči i rečenice,
ta, ipak, gotovanska vrsta
Što me u ropskoj opkoljenosti zime mantaju i ubeđuju
Da
jedino su samo one sposobne za takav učinak -
Za prinos koji s pravim prinosom
i nema rodbinske veze
Ali ima sa osnovnom potkom - jedinstvom čoveka i želje,
Kao
jedinstvom čoveka i gladi, savezom čoveka i snova
U dosuđenoj mi sudbini, umeću,
volji, i tako dalje... sreći,
Odluci da udahnjujem svoj život stvarima oko
sebe
U ličnoj rešenosti na bekstvo od njihove mrtve prirode!
NETO-MALIŠAN
Likvidiran
juče, posle jurcanja
Na očigled nezainteresovane majke.
Psihopata ga je,
oborenog, držao,
Dok ga je manijak klao,
Natrljanog solju veštica
Gurnula
u Aušvic na drva.
Sad je to komad, otprilike
Sedam-osam kilograma,
Ušuškan,
postrance, toplim
Krompirićima koji se još puše.
O, bebo, politirana pivom,
Dete
moje što mirno,
Okrenuto na mekani stomačić,
U svom belom prasiću spavaš.
O,
mališanu bez trepavica,
Kako me samo razdireš
Svojim poluotvorenim, snenim
očima!
O, radosti mojih raširenih usta
I zubne drobilice,
Trganje i meljava
po zapovesti zajedničkog oca!
Čak se i šalimo, drugovi i ja
Što nas posle
stenjanja u toaletu
Uvek neko preostalo rebarce,
Krckavo uvo ili papci
Ili
reš repić čeka!
MISIJA
Pokaži,
potezom skice, da će jedna od pet-šest naših sudbina
Postati pupčana vrpca
nekoj u sledećem veku
Ukoliko ne bude odustajanja, jer će taj i taj monsinjor,
Povezan
tajnom šifrom, morati da posopstveni krivicu
Najgorih mesta u pesničkoj Loži,
malih tiraža i poneku
Zastrašujuću biografiju nagona - otpušivača ženskih grlića
Ali
i stalno prisustvo gneva tamo gde je stvoritelj omanjivao.
Iz
sažaljenja ili zbog toga što nas je štampa naduvavala
Do aversa na novčiću
Slave, čak uvodila u područja viceva,
Dizali su nas talasi rukopljeskanja,
nasukivali na preživele oaze
Neizbežnih pitanja i odgovora: ko kome više duguje,
Pesnik
rečima ili obratno, kad ga izvuku iz šešira, kao zeca...
Uglavnom, prvi smo
počinjali sa pokaznom vežbom
Iz apetita i plivanja po piću, do samog potonuća.
Prvi
smo, iz čiste egzaltacije, prelazili u familijarnost
Dila: "Šefe, direktorski
care, kad ćeš nam pljunuti honorare?".
Pokaži
da bez tog očaja prostitucije ne prođosmo ni mi -
Bogovi svojih Pegaza, mada
smo se plašili racije,
Gonoreje, side, poreznika, starosti koja poče od nas
da pravi
Polurazumne cinične makroe; razmatrali to stanje u povratku
Kućama,
onako smoždeni, podbuli od truckanja putevima:
Biti potrošen, odnosno izmužen,
ne šireći ni noge ni ruke
Zatečen u nekom isključenom, izdrndanom, otpisanom
vagonu
Gurnutom na slepom koloseku, niko sposoban da razgraniči
Šta je proizišlo
iz ljubavi, šta iz plaćenog podavanja,
Uz grozno cvrckanje u gaćama pri pomisli
da doživimo stotu.
KAD
SE SETIM 1965. GODINE
Ženka je još van kuće, mužjak,
Uzrujani, nakostrešeni
vrtiguz
U panici je, šta da radi s nama.
Već
se prelivamo preko gnezda, niz prozore,
A tamo na uličnim ćoškovima
Mašine
na kriminalni pogon vrebaju kao seizmografi
Podešene
su odmah da reaguju
Na miris krhkih ptića, na finoću domaćeg paperja -
Haos,
haos od mog pijanog oca te godine u Strumici
Jedva
smo ga, troje, držali za zaklaćene noge
I dizali, umokrenog, na gore, a dvoje
pokušavalo
Da olabavi remen i vrati mu pomodreli jezik u usta!
OKREĆUĆI
LEĐA
Moji ekvivalenti, teze, sklopovi, moje
Arhetipske situacije
vokacije, moja
Leksikonska tumaranja po latinskom, zbog konstrukcije
Izama,
da se ne bismo prepirali i vređali
Najbolji način da od mene napravite ugodnu
budalu
Jeste da me pustite da kažem ono što govorim mom mačku.
Da,
u toj prohladnoj planinskoj kući, sa natrulim podom,
Ostali smo sami i spavali
na odvojenim starinskim krevetima,
Govor je pokušavao da nas spoji danju, a
stvari noću -
Dizala se tvoja pamučna haljina i moj kaput, da plešu
U praznom
prostoru, kao tela koja se neizmerno vole
A žive mimo nas, u stalnom pokušaju
da nas uzmu, otkopčaju i spoje.
POSTOJE
DISERTACIJE
Bili smo jako smeteni, ti i ja, draga
Jedva smo pronašli
mesto
Gde smo prethodno parkirali spaček.
Mašili smo hiljadu puta i kroz
tuđe šoferšajbne
Zagledavali da prepoznamo stvari, dok nam se sam
Nije pokazao
rasturenim, levim svojim žmigavcem.
Sto
posto smo mislili, posle šetnje i virenja u izloge
Ako smo do te mere zagrejani
jedno za drugo
Zašto se ne potrpamo brže u njega i navalimo.
Prošlo je pola
sata, svetiljke se tužno hlade,
Niko da otvori vrata, obori prednja sedišta
I
pusti sa radija muziku koja podržava ovakve parove.
Što
se mog rezervoara tiče, pun je do vrha
I menjač bez problema može da se ubacuje
u brzine,
No nešto se baš večeras događa čudno sa nama
I sa našim uveliko
naslućenim dvostrukim životima
Ali pošto o tome postoje izvanredne, nove disertacije
Sutra
ćemo razglabati o tome, još mirnije i izvitopereno.
DŽOZEFINA
Malopre
ostadoh nasamo s čovekom moje sudbine.
U lošem stanju ga zatekoh, kvario se
naglo,
Posegoh da ga pomilujem, obrazom uz obraz
No on me odbi resko, baš
tako, kao kurvu.
Satima sam presedela u jedan a on u drugi ćošak
I pred
njim se hladila kaša kao skrama u očima ludaka
Koji beše rešen da me satre
neprepoznavanjem
Svih onih noći kad je mač njegov mogao bez zastoja
Da rovari
vrhom po meni, kao po štabnoj mapi.
Ne odustadoh od njega, zbodrena i sažaljenjem
majke
Parčad hleba mu prinesoh i kašiku po kašiku od bućkuriša
Nekakve smeše
rezanaca, slanine i povrća
Pokušavala sam da mu uturim kroz stegnute zube,
Ali
nesabrana, zbog svega, svaku bi drugu prosula
A oči njegove, optužujuće zurile
u mene.
Te se okretoh da potražim ubrus, ali se stražar smejao
Znači da
otkinem od haljine, i taman da krenem u cepanje
Moje se oči otvoriše da vide
šta sam uradila,
Nailazeći na ispunjenje u onome što snovi rade za mene.
ODLAZAK
PRIJATELJA
Da ćeš mu ukliziti u noge, cvileći
Od sreće, kao nijedan,
Šeneći
potom nalik
Pudli dresiranoj za rukoljub,
Rođenim očima ne poverovah.
Pa
to tarenje o pantalone nabiguze
I puzeće praćenje koračaja...
A kod dvorišne
klupe, kad je stao
Da osekne prehlađeni nos,
To tvoje neopisivo, snishodljivo,
Kroz
jesenju vlagu vile,
Šaputanje-podavanje:
"Gazda moj, voljeni i mili,
Dve
nedelje vas nema!".
Još
mi se živci ne mogu smiriti!
Ne znam šta da činim sa sobom!
Da
si me, reda radi,
Makar predstavio ćelavku.
Dve nedelje te u svemu odmenjujem,
Dve
nedelje nisam zatajio
A da ne zarežim, posle ponoći
Na senke mrtvih što
su silovito
Upadale preko živice, odasvud,
Da te odvuku sa sobom u noć
Nisam
im dao!
Dve
nedelje je prošlo, seti se,
Od kad sam ti rekao,
Kad si me pozvao da uđem
na plac:
"Nemoj da se, star i oronuo
Bakćeš okolo svraka.
Te crno-bele
pernate vaške
Srediću brzo ja!"
I
baš sam ih munjevito rasturio
Da nijednoj ne padne na pamet
Da te vuče za
rep i uši, ubada kljunom u slabine
I sprda iznad tebe u preletanju!
Ako
se toga ne sećaš
Moraš se sigurno setiti,
Koliko sam ti puta, drugarski
Olizao
sor sa glavića
I micao skoravelo krmelje
I pazio da se nikad moj izmet
Ne
nađe tebi na domak...
A
sad kao da me nema,
Kao da nisam dve nedelje postojao!
Kao
da ti nikad nije godila
Toplota mojih bedara
Dok smo spavali zajedno,
Skoro
muž i žena jedno drugom!
Kao
da je neko drugi a ne ja
Dovukao sa klanične deponije
Onaj goveći hrbat!
Bilo
mu je metar dužine
I kud ga sve nisam provlačio
Kroz kakvo trnje i šipražje
I
katranisane cevi kolektora
I spustio ga tebi pred njušku,
A moja zarada
- razderotine na koži
I tek u predvečerje šansa da se i moji
Zubi omrse
ostatkom.
Još mi, još mi u glavi sve puca od svega
Poludeću od ovog što
vidim!
Ne
samo što postao si krpa
Ti si sve vreme, zapravo
I bio i ostao poltron
A
ja poltronov šegrt!
Svisnuću,
svisnuću zbog toga,
Kako te nisam odmah pročitao!
No,
našem druženju je kraj.
Upravo se neopaženo izvlačim
Iz ove mrske mi kuće
I
tvog ograđenog života
Dok vi ispod nastrešnice magaze
Proveravate mešalicu
za beton
Koju sam ja spasio od lopova
Ali ni to se neće znati...
Stvarno
ću ovde geknuti
Glava mi puca od pritiska!
Najbolje je da se pomokrim
I
odlunjam svojim putem.
Barem neću više gledati
Kako te tip zbog nečega grdi,
A
ti, kao ćutuk, žmirkaš
I možda baš tada misliš o meni
I zašto si mi sve
ovo uradio, prijatelju?
Zašto
si se tako nedolično poneo
I glupo za svoje iskustvo
Udaljio od naše vrste
A
opasno približio ljudima,
Postao ovisnikom od ovog jednog
Koji te uopšte
ne podnosi
Ali drži, jer ga ništa ne koštaš -
Kesu kostiju na dve nedelje!
I
ono što ti moram reći
A najmanje ti je to bilo potrebno
Da, kad o tebi naokolo
govore
žene, deca, starci, naša braća i sestre
Svi do jednog, sa gađenjem
kažu:
Onaj švercerov džukac,
Ona olinjala mrcina!
NASTAVAK
RECEPTA
..........Ima li tog srpskog oka
koje nije slepo
..........I srpske duše koja nije
pukla?
..........(M. C. Mihajlović)
A
to bi trebalo da znači: ima li i ovde, među nama
Kakvog iskusnog iscelitelja,
u rangu starih ćirurgosa
Koji bi nam bez uvijanja rekao i meni i tebi doviknuo
I
onima koji tek počinju da sriču sa školske table
Poslednji lek za ozdravljenje,
poslednju liniju odbrane!
Da svako uradi sebi što je krajnje vreme da uradi
Da
gurne celu šaku, nabije je do samog ždrela
I sav taj nataloženi otrov milionske
šarke-nacije
Povuče na usta, bez zadrške, šljune ga brzo i snažno
što dalje
od sebe, odbaci, kao genetsku grešku
I zauvek svrši s mučninom koja često,
a nenadno, zna
Da nas u grcajima žitkim, ko pomije, sa sobom ispovraća!
GLAS
Čuo
sam jednom iz dubine
Puteva, bregova, polja
Koje narod zove domovina:
Dobro
je što se i naše rane
Pretvaraju, preko noći, u ruže...
Barem svoje ružičnjake
mirišemo
Kad ništa drugo nemamo!
