Kroz sučeljene
zaplete, roman Emili Bronte pripoveda o komplementarnim modelima ljubavi: jedan
predočava infantilno-incestuoznu emociju Katarine i Hitklifa čija je snaga upravo
proporcionalna njenoj nezrelosti, a drugi ljubav naredne generacije, proizašlu
iz sazrevanja i samospoznaje. Prvi zaplet, u povišenom tonalitetu "buke i
besa" i narativnom modusu ljubavne martirije, naglasak stavlja na opsesivno
poistovećenje sa voljenom osobom u kome se različitosti naravi i interesa ne tolerišu;
drugi, pak, opisuje put do ljubavi kroz prepoznavanje razlika. Pripovest Katarine
i Hitklifa poseduje, po rečima Džojs Kerol Outs, elemente "bajkolike neumitnosti"1
- njena fatalnost začeta je već u odluci uglednog jorkširskog zemljoposednika
Ernšoa da usvoji cigansko nahoče i nazove ga Hitklif po svom preminulom sinu prvencu,
da bi usledio čitav niz nadrealnih neumitnosti: neumitnost borbe sila prirode
i sila društva, neumitnost tragike u strasti dvoje ljudi, ali i neumitnost rasta
i sazrevanja, uspostavljanja sklada između prirode i društva, muškarca i žene.
"Ono što opstaje, u ime čovečanstva, nije divlja i narcisoidna ljubav Katarine
i Hitklifa (koji se identifikuju jedno sa drugim, više kao fatalni blizanci nego
kao individualne ličnosti), nego lakša i u svemu mnogo verodostojnija ljubav druge
Katarine i Haritona Ernšoa u kojoj ima više prijateljstva", smatra Džojs
Kerol Outs, zaključujući da smo "imaginativnu dijalektiku" Emili Bronte
sve vreme pogrešno čitali.
Snažna strast Katarine i Hitklifa opisivana je
kao kobna gotska romansa, kao incest, kao borba među silama prirode, kao monomanijačko
idolopoklonstvo koje se pretvara u ludilo. To je strast ljubavnika koji odbijaju
da odrastu i prevaziđu detinju fantaziju o integritetu i želju da se sve ima odmah.
Ta infantilnost diktira koliko monumentalnost likova, toliko i njihove nedostatnosti:
Hitklifu takva ljubav ostavlja samo prostor demonske mržnje prema ostatku sveta,
a Katarini oholo samoljublje. Njih dvoje su jedno biće, jedno drugom ceo svet,
a duboka ljubav prema sebi i prema istom, ma kako nepokolebljiva i trajna, istovremeno
je zloslutno stagnantna.
Ljubav naredne generacije više nije nekontrolisana
erupcija strasti, nego proces prilagođavanja: veza Katarine mlađe i Haritona Ernšoa
prolazi kroz razdoblja početnog neprijateljstva, opreznog zbližavanja, saosećanja,
emotivne podrške, da bi se strast javila tek kao posledica prijateljske privrženosti.
Finale Orkanskih visova jasno ukazuje da će njihov brak biti prvi u istoriji
dveju porodica koji ne ishodi iz interesa, samozavaravanja ili nepromišljenosti.
Katarina i Hariton prevazišli su egocentrizam svojih prethodnika: ona kroz nežnu
privrženost ocu i stameno trpljenje s kojim je do smrti negovala mladića za kog
je udata na silu, on kroz bezuslovnu odanost čoveku koji ga je lišio imetka i
upropastio njegovu porodicu. Presudni dokaz zrelosti jedne realistične romanse
koja je prerasla detinjstvo i njegove isključivosti predstavlja upravo Katarinino
razumevanje za tu odanost.
A u isključivostima detinjstva zarobljeni su starija
Katarina i Hitklif, što ne sprečava Bronteovu da do kraja romana pomiri poetičko
i prozaično, metafizičko i fizičko. Vernost slikama fizičkog sveta bila je neophodna
da bi se dočarale obe romantične ljubavi, i između njih je uspostavljena vešta
dijalektika. Da li, pak, slična dijalektika postoji i u rodnim predstavama?
U
svojoj knjizi Žensko oboljenje (The Female Malady, 1985), Ilejn Šovolter
sugeriše da je ludilo metaforički i simbolički predstavljano kao žensko svojstvo,
i da je mentalna bolest "zamena" za pobunu. Želja za nezavisnošću i
seksualnom slobodom dijagnostikovala se kao ludilo i kažnjavala izolacijom u sanatorijumu
za umobolne. "Duševni slom nastupao bi kad se žene usprotive svojoj "prirodi",
kad pokušaju da se takmiče sa muškarcima umesto da im služe, ili kad traže alternative
ili čak dopune svojim materinskim ulogama. Kad se jednom pojavi, duševni poremećaj
mogao je preći na sledeću žensku generaciju, ugrožavajući buduće majke. Svi darvinistički
psihijatri slagali su se da je "veća sklonost majki da prenesu ludilo na
svoju žensku decu" bila među glavnim uzrocima predominacije žena među pacijentima
azila za umobolne".2 Bolest i smrt
Katarine Ernšo primer su pobune zbog ukidanja slobode, nezavisnosti i mogućnosti
izbora. Edgar Linton i Hitklif simbolizuju ne samo sukobljene životne solucije,
nego i dve slike maskuliniteta između kojih se Katarina koleba.
Ona bi želela
sintezu dva modela, i Edgara Lintona kao oličenje urođene otmenosti i odmerenosti,
i Hitklifovu snagu instinkta i želje. Njih dvojica nisu samo dva modela ličnosti
i dva tipa emocije, nego i dva lica prirode: Katarina svoju ljubav prema Edgaru
definiše kao "lišće u šumi", koju će "vreme promeniti", dok
je ljubav prema Hitklifu nalik "večnim stenama", i tako odraz nepromenljivosti
prirode. Međutim, komplementarnost moguća u prirodi nemoguća je u socijalno etabliranim
emotivnim odnosima.
Katarinin konflikt, njena nesposobnost da se odrekne fantazije
o integritetu, pretvara se u tragediju. Strast prema Hitklifu, čoveku bez imena,
imetka i humanosti snažna je koliko opčinjenost Edgarom Lintonom, simbolom otmenosti,
tradicije i nasleđenih vrednosti. Čini se da Bronteova smatra kako bi Katarinin
opstanak bio moguć samo u bigamiji, što otkrivamo kad Neli Din Hitklifov i Edgarov
pramen kose zajedno stavi u medaljon koji pokojnica odnosi sa sobom u grob. Neli
je autorkin glasnogovornik čiji je manje vidljiv ali veoma važan zadatak da čitaocu
otkrije realnost emocije koja se opire društvenom i običajnom pravu. Njenim prividno
romantičnim i dobrodušnim gestom legalizuje se neostvarivi emotivni odnos posthumne
bigamije.
Bronteova sve svoje junakinje predstavlja kao policentrična bića
koja kontradiktornost ne čini nehumanim: tako Neli Din gaji pomešana osećanja
vernosti i podozrivosti prema svojoj gospodarici, a uvek trezveno komentariše
ekstremne situacije; Izabela se udaje za čoveka koji je njena sušta suprotnost
i strasno se predaje njihovoj uzajamnoj mržnji; mlada Katarina pokazuje u svom
ponašanju kako neshvatljive amplitude oholosti i požrtvovanja, tako i gotovo neograničene
mogućnosti psihološkog razvoja. Muški likovi su svedeni na dominantnu karakternu
crtu - Hindli je ohol, Hitklif zadojen opsesivnom mržnjom, sluga Džozef je samoljubivi
farisej. Edgar Linton tretiran je nešto suptilnije, budući da demonstrira žensku
osetljivost, pa je i njegovo delanje predstavljeno kao spoj slabosti i odlučnosti.
Edgar je za Katarinu i Hitklifa slika slabosti samo zato što je nesposoban za
njihov emotivni paroksizam: međutim, njegova ljubav daleko je etičnija od njihove
samožive uzajamne opsesije koja uništava sve ono što nije ona sama.
Katarinin
brak sa Edgarom posledica je čežnje za identitetom do kog se stiže posredstvom
klasne pripadnosti, društvenog statusa i institucionalne integracije - svega što
se dobija u zamenu za slobodu. Otišavši iz Visova pošto je čuo da bi Katarinu
unizilo da se uda za njega, Hitklif joj ostavlja prostor da ostvari socijalne
ambicije i razrešava je obaveze na koegzistenciju dva sveta. To "oslobađanje
od slobode" veoma je bolno, budući da nakon Edgarove prosidbe i Hitklifovog
bekstva nastupa njena duža bolest o kojoj pripovedačica Neli Din govori vrlo šturo.
Tri godine nakon oporavka Katarina se udaje za Edgara, i relativni duševni mir
(praćen razdobljima natmurenosti i potištenosti) traje sve dok se Hitklif ne pojavi
ponovo. Otvoren, fizički sukob Edgara i Hitklifa dovešće je do novog, ozbiljnijeg
i dužeg, nastupa umne poremećenosti i smrti.
Katarinina bolest nije ni ludilo,
ni hronična fizička slabost, ni depresija, ali ni detinji inat kakvim ga pogrešno
predstavlja Neli Din. Njena duševna i fizička patnja zbog nemogućnosti koegzistencije
praćena je tvrdoglavim gladovanjem koje dovodi do anoreksije - posmatrane u širem
smislu kao emotivna i duhovna glad za slobodom. Zapaženo je da žene mučene ovom
bolešću - koja je 1873. definisana kao klinički sindrom mladih žena i kao "nervoza
stomaka" - ne žele da ozdrave, kao da su zadovoljne svojim fizičkim stanjem.3
Fizičko izgladnjivanje "devojaka koje poste" (kako su anoreksičarke
nazivane) predstavljalo je tihi, neartikulisani i nesvesni, protest zbog zanemarivanja
osobenosti ženskog mentalnog i moralnog sklopa. Anoreksija, međutim, nije bila
otvoren vid pobune: zapaženo je da veliki broj žena s takvim poremećajem u ishrani
teži da na svim poljima ostvari viktorijanski ideal ženskosti. "Kroz rigidnu
kontrolu svoje ishrane, anoreksičarka izražava strah od seksualne želje odraslog
bića i oličava prenaglašen vid umrtvljujućeg života poslušne kćeri."4
Shodno tome, anoreksija podrazumeva koliko mazohizam, toliko i ukidanje polnih
odlika. Kod Katarine se želja za samouništenjem javlja onda kad se pojavi kriza
emotivnog izbora, a svest o sopstvenoj ženskosti javlja se samo kao socijalni
impuls približavanja Lintonima: nakon pet nedelja koje je provela lečeći povređenu
nogu u Traškros Grejndžu, dvanaestogodišnja "mala divljakuša" vraća
se u Visove kao doterana mlada dama, a Hitklif se sakriva iza klupe "kad
je ugledao tako blistavu, otmenu gospođicu umesto svog čupavog dvojnika"
(OV, str. 50)5 U svakoj narednoj prilici
kad Katarina bude igrala ulogu otmene gospođice, on će reagovati povlačenjem i
odbijanjem, jer njeno sazrevanje i spoznaja sopstvene seksualnosti udaljavaju
je od infantilne ljubavne strasti. Otud u Katarininom ludilu i elementi infantilne
regresije: povratak u detinjstvo je povratak svom "čupavom dvojniku",
slobodi od svih socijalnih i seksualnih stega. Morbidno zadovoljstvo sopstvenom
bolešću i umiranjem takođe je deo simboličkog povratka u stanje izvan socijalno
definisanih uloga - samo je to ovaj put smrt, izjednačena sa detinjstvom po mogućnosti
bekstva i osvajanja slobode.
Nakon donošenja zakona iz 1823. koji je zabranio
pokopavanje samoubica pored druma, oni koji dignu ruku na sebe sahranjivani su
na groblju, ali bez hrišćanskih rituala, između devet uveče i ponoći, a njihovu
imovinu prisvajala bi engleska kruna. Pominjanje zakona i običaja važno je zbog
nekoliko maskiranih samoubistava u Orkanskim visovima6, odnosno nejasnih okolnosti
u kojima se okončava život Katarine i Hitklifa, i ne samo njih: kao uzrok smrti
Katarininog brata Hindlija pominje se trovanje alkoholom, a Hitklif čak kaže da
bi ga trebalo sahraniti "na raskrsnici, bez ikakvog obreda" (OV, str.
179). Hindli će ipak biti sahranjen po propisima, pošto dostojan obred omogućuje
da Hitklif postane vlasnik Orkanskih visova, da pokojnikovo imanje pripadne njemu
kao Hindlijevom poveriocu, a ne kralju, kao u slučaju samoubistva. Briga za zakon
i imovinu prikazuje se kao odlika maskuliniteta, a žene ostaju nezaštićene, na
milost i nemilost skrbnicima, kao što je to slučaj sa Katarininom ćerkom nakon
smrti njenog muža Lintona.
Katarinina i Hitklifova agonija slične su u mnogo
čemu: oboje gladovanjem i nespavanjem sebe dovode do fizičkog samouništenja, oboje
intenzivno haluciniraju, oboje znaju da smrt ne predstavlja počinak nego početak
tegobnog puta nemirne i nesmirene duše. Oboje odlaze sa ovog sveta nakon što ispune
svoju misiju - ona rađanjem kćeri svet socijalne hijerarhije postavlja pred novi
veliki izazov, on se osvetio svim svojim neprijateljima sa velikim zadovoljstvom
i strašću. Hitklif nalaže Neli da bude sahranjen noću, bez sveštenika i ikakvog
rituala, čime sebe deklariše kao samoubicu. Nedugo po njegovoj sahrani, mali pastir
tvrdi da je video duhove Hitklifa i Katarine, dakle dvoje samoubica. Zajedništvo
se, tako, ostvaruje u zagrobnom svetu, gde socijalna hijerarhija i moralne zabrane
ne dopiru.
Katarinina smrt nastupa kao indirektna posledica svesnog izazivanja
umne i fizičke slabosti; ona je maskirano samoubistvo utoliko što ishodi iz njene
odluke da sebe izloži uzbuđenjima koja ne može da izdrži. Njena mentalna bolest
počinje kao emotivna ucena, onog trenutka kad se Edgar prvi put otvoreno i odlučno
suprotstavi njenim željama. Katarina namerava da Edgaru i Hitklifu "skrha
srce tako što će skrhati svoje": njeno trodnevno gladovanje nakon svađe uzrokovane
Hitklifovim udvaranjem Izabeli namereno je na izazivanje bola i kajanja kod njenog
muža, ali se sa granice voljno izazvanog ludila ona više ne može vratiti.
Katarina
umire na porođaju, i na taj način kao da konačno postiže koegzistenciju neodrživih
izbora: kćer koja će nositi njeno ime i Edgarovo prezime spaja očinsko i majčinsko
nasleđe bez napora. Suprotno postulatima viktorijanske medicine, po kojima je
majka dvostruko verovatniji prenosilac ludila nego otac, Emili Bronte odlučuje
da u finalu romana napravi oštar rez između nasleđenog i naučenog, te da mlađa
Katarina bude simbolički konstrukt prihvaćenih - i prilagođenih - ženskih vrednosti.
Konstatacija
Dejvida Dejčiza da su Orkanski visovi "spoj realističke preciznosti
pripovedanja i čudovišnih simboličkih konflikta u zapletu"7
može se svakako primeniti i na slike roda u ovom romanu. S jedne strane, imamo
precizno predočene rodne razlike u okviru društvenog okruženja, s druge, titanska
borba polova nadilazi sve materijalne interese. Hrana i vatra kao često prisutne
slike sugerišu autentičnost pripovedanja i telesnost junaka, koji nisu eterične
spodobe iz fantastičnih priča i legendi, ma koliko da su im životi predodređeni
bajkolikim neumitnostima. Sve socijalne transformacije samo su površinske, jer
Katarinina divlja priroda nije ukroćena njenim preseljenjem u svet Traškros Grejndža,
kao što ni Hitklifova mržnja nije stišana sticanjem materijalne i finansijske
moći. Uopšte, sve usvojene vrednosti u romanu pokazuju se kao neadekvatna maska
nagonske prirode.
Dijabolični Hitklif je neodoljiv, privlačan kao što je zlo
uvek privlačno; posedujući jake emocije, on ih stvara i u drugima. "Njegova
neumoljiva mržnja prema Lintonima je mržnja prirodno strastvenih ljudi prema onima
koji bi da strast ulepšaju, moralizuju i pretvore u konvenciju", piše Dejčiz8,
i tim rečima otvara mogućnost da rodne razlike posmatramo u okviru moralnih i
socijalnih. Ne sukobljavaju se svetovi Katarine i Edgara samo na polju muških
i ženskih principa, niti u sferi različitih socijalnih vrednosti: jaz između njih
stvara se zbog različitog shvatanja ljubavi. Ipak, Edgarova ljubav prema Katarini
biće dugoveka i postojana kao Hitklifova, i pokazati da razlike u senzibilitetu
nisu presudne, a da se rodni konstrukti stvaraju negde van domašaja pojedinca,
utičući na živote i sudbine bez mogućnosti bumerang efekta.
1
Joyce Carol Oates, The Magnanimity of Wuthering Heights, The Profane Art,
1983.
2 Elaine Showalter, The Female Malady,
Virago Press, 1987, str. 123.
3 Šovolter, op.
cit. str. 127.
4 Ibid, str. 129.
5
Svi citati iz romana dati su prema prevodu Živojina Simića (edicija "Reč
i misao", Beograd, 1963).
6 Barbara T. Gates,
Victorian Suicide: Mad Crimes and Sad Histories, Princeton University,
1988.
7 Emily Bronte, Wuthering Heights,
Penguin Book, London, 1965, str. 10.
8 Ibid, str.
25.
