Ispred crkve, koja
je u sebi čuvala oltar u duborezu, donet iz Nemačke u vreme Tridesetogodišnjeg
rata, stajao je niz od šest konjskih jasala. Načinjene od bele jelovine i postavljene
na puškomet od gradske raskrsnice, bile su bez ukrasa, čak i bez brojeva. Ipak,
njihova jednostavnost i dostupnost bile su samo privid. U glavama onih koji su
jahali do crkve, kao i onih koji su išli pešice, jasle su sleva nadesno bile obeležene
brojevima od jedan do šest, i rezervisane za šestoricu najznačajnijih ljudi u
tom kraju. Stranac koji bi pomislio da ima prava da konja ostavi tu vezanog dok
on u hotelu uživa u Brännvisbordu, po izlasku bi svoju životinju pronašao kako
tumara pored mola, zagledana u jezero.
Posedovanje svake od tih jasala ticalo
se sasvim ličnih odluka, bilo da se radilo o daru ili o nasledstvu ostavljenom
testamentom. No dok su u crkvi pojedina mesta bila rezervisana za određene porodice,
iz pokoljenja u pokoljenje, bez obzira na zasluge, napolju su vladali zakoni građanskog
bogatstva. Neki bi otac mogao da poželi da svoje jasle preda u vlasništvo najstarijem
sinu, ali ako bi se momak pokazao nedovoljno ozbiljnim, takav poklon ne bi služio
ocu na čast. Kada je Halvar Bergren podlegao alkoholu, frivolnosti i ateizmu,
i predao treće jasle u vlasništvo jednom putujućem oštraču noževa, osude su se
sručile na Bergrena, a ne na oštrača noževa, pa su jasle morale pronaći prikladnijeg
vlasnika, u zamenu za nekoliko riksdalera.
Ni za koga nije bilo iznenađenje
kada su Andersu Bodenu bile dodeljene treće jasle. Glavni poslovođa drvare bio
je poznat po svojoj marljivosti, odsustvu svake neozbiljnosti, i po posvećenosti
porodici. Ako i nije bio preterano pobožan, darežljiv jeste bio. Jedne jeseni,
posle uspešnog lova, napunio je jednu jamu cepanicama, preko nje položio metalnu
rešetku, i na njoj skuvao jelena, pa razdelio meso svojim radnicima. Mada nije
bio rođen u gradu, sebi je odredio zadatak da ga pokazuje drugima; posetioci bi
se na njegovo navaljivanje očas zatekli na stepenicama klockstapela iza crkve.
Jednom rukom oslonjen na zvonik, Anders bi pokazivao ciglanu; tamo u daljini,
azil za gluvoneme, a malo dalje no što dopire vid, statuu koja je označavala mesto
sa koga se 1520. godine Gustavus Vaza obratio Dalekarljanima. Krupan, bradat i
energičan, Anders bi čak predložio i hodočašće do Hekberga, do kamena nedavno
postavljenog tamo u spomen na pravnika Johanesa Štirnboka. U daljini, jezerom
je klizio parobrod; tamo dole, u jaslama, smireno je čekao njegov konj.
Pričalo
se da Anders Boden provodi toliko vremena s pridošlicama u grad zato što time
odlaže povratak kući; pričalo se i to da mu se Gertruda, kada ju je prvi put zaprosio,
nasmejala u bradato lice, i da je počela da uviđa njegove vrline tek pošto se
s mladim Markelijusom i sama razočarala u ljubav; nagađalo se i to da kada je
Gertrudin otac otišao Andersu i predložio mu da ponovo pokuša prosidbu, pregovori
nisu bili tako jednostavni. Poslovođu drvare prethodnog puta su naterali da se
oseti drskim zbog toga što se sa svojim predlogom obratio jednoj tako darovitoj
i umetnosti sklonoj ženi kakva je bila Gertruda - koja je, na kraju krajeva, jednom
prilikom svirala duete na klaviru sa Sjegrenom. Brak je, međutim, bar prema glasinama,
bio uspešan, premda se znalo da ona ume da mu pred drugim ljudima kaže kako je
dosadan. Imali su dvoje dece, a lekar koji je pomogao pri dolasku na svet drugog
posavetovao je gospođu Boden da joj ne bi valjalo da ponovo zatrudni.
Kada
su se apotekar Aksel Lindvol i njegova žena Barbro doselili u grad, Anders Boden
ih je odveo da se popnu na klockstapel i predložio im da s njima pođe u šetnju
do Hekberga. Kada se vratio kući, Gertruda ga je upitala zašto ne nosi značku
Švedskog turističkog saveza.
"Zato što nisam član."
"Trebalo
bi da te proglase za počasnog člana", odgovorila je ona.
Anders je do
tada već umeo da se sa sarkazmom svoje supruge nosi pomoću sitničavosti, tako
što je na njena pitanja odgovarao kao da ona ne znače ništa više od onoga što
su reči spolja odavale. Time bi je obično još više razljutio, ali je za njega
to predstavljalo neophodnu zaštitu.
"Prijatni neki ljudi, izgleda",
rekao je prostodušno.
"Tebi su svi dragi."
"Ne, mila, mislim
da to nije tačno." Pomislio je, na primer, kako mu u tom trenutku ona nije
draga.
"Ti bolje uočavaš razliku između klada, nego između pripadnika
ljudskog roda."
"Klade se, mila, međusobno veoma razlikuju."
Prispeće
Lindvolovih u grad nije pobudilo nikakvo posebno zanimanje. Oni koji bi od Aleksa
Lindvola zatražili stručni savet, pronašli bi u njemu sve što je od jednog apotekara
trebalo očekivati: usporenog i ozbiljnog čoveka, koji je laskao ljudima tako što
je sve njihove boljke smatrao opasnim po život, dok ih je istovremeno proglašavao
izlečivim. Bio je to onizak čovek, svetloplave kose: pričalo se da je izgleda
sklon gojenju. Gospođa Lindvol bila je manje primetna, pošto nije bila ni opasno
lepa ni nedostojno ružna, nije se odevala ni vulgarno niti preterano doterano,
a ponašanje joj ne beše ni napadno ni povučeno. Bila je jednostavno tek nova supruga,
pa otuda i neko ko je trebalo da čeka svoj red. Kao novodošli, Lindvolovi se nisu
preterano družili s ljudima, što je bilo u redu, ali su redovno pohodili crkvu,
što je takođe bilo u redu. Pričalo se da je Barbro, kada ju je Aksel prvi put
povezao čamcem na vesla koji su kupili tog leta, zabrinuto upitala: "Jesi
li siguran, Aksele, da u jezeru nema ajkula?" Pričalo se, ali se pri tom,
iskreno, nije moglo znati da li se to gospođa Lindvol tom prilikom samo šalila.
Na
svake dve nedelje, utorkom, Anders Boden bi zaplovio parobrodom po jezeru da bi
pregledao spremišta za drva. Jednom je tako stajao uz ogradu broda pred kabinom
prve klase, kada je osetio da kraj njega neko stoji.
"Gospođo Lindvol."
U trenu kada je to izgovorio, prođoše mu kroz glavu reči njegove žene: "Ta
ima bradu kao veverica." Zbunjen, pogledao je prema obali i rekao: "Ono
tamo je ciglana."
"Da."
Sledećeg trenutka, dodao je: "I
azil za gluvoneme."
"Da."
"Naravno." Shvatio je
da joj je sve to već pokazao iz klockstapela.
Nosila je slameni šešir s plavom
trakom.
Dve
nedelje kasnije, ponovo se obrela na parobrodu. Imala je sestru koja je živela
u blizini Retvika. Pokušao je da joj bude zanimljiv. Upitao ju je da li su ona
i njen suprug posetili podrum u kome se Gustavus Vaza krio od danskih progonitelja.
Ispričao joj je sve o šumi, o tome kako se njene boje i sastav menjaju tokom godišnjih
doba, i rekao kako on čak i s broda može da razazna šta se u njoj događa, dok
bi neko drugi video samo gomilu drveća. Ona je ljubazno sledila pogledom njegovu
podignutu ruku; možda je i bilo tačno da joj je brada iz profila malčice spuštena,
i da joj je vrh nosa čudnovato pokretljiv. Shvatio je da nikada nije uspeo da
nauči kako treba razgovarati sa ženama, i da mu to do tada nijednom nije zasmetalo.
"Izvinite",
reče joj. "Moja žena tvrdi da bi trebalo da nosim značku Švedskog turističkog
saveza."
"Ja volim da mi čovek ispriča sve što zna", odgovori
gospođa Lindvol.
Njene reči ga zbuniše. Da li je to bilo kritika na račun Gertrude,
ohrabrenje upućeno njemu, ili tek iznošenje jednostavne činjenice?
Te
večeri, prilikom obeda, žena ga upita: "O čemu razgovaraš s gospođom Lindvol?"
Nije
znao šta da odgovori, ili pre nije znao kako da odgovori. Kao i obično, međutim,
dohvatio se najjednostavnijeg smisla izgovorenih reči, i odglumio da nije nimalo
iznenađen postavljenim pitanjem. "O šumi. Objašnjavao sam joj šumu."
"I,
da li si joj pobudio zanimanje? Za šumu, mislim."
"Odrasla je u gradu.
Nije se baš nagledala drveća dok nije stigla u ovaj kraj."
"Pa sad",
reče Gertruda, "U šumi ima strašno mnogo drveća, zar ne, Anders?"
Poželeo
je da kaže: ta žena se zainteresovala za šumu više no što je ikada tebi pošlo
za rukom. Poželeo je da kaže: zlobna si kad govoriš o njenom izgledu. Poželeo
je da kaže: ko me je video kad sam razgovarao s njom? Nije rekao ništa od toga.
Tokom
naredne dve nedelje, često je hvatao sebe u razmišljanju o tome kako je Barbro
ime koje u sebi ima neku prijatnu težinu, i koje zvuči nežnije od ... drugih imena.
Razmišljao je i o tome kako mu pogled na plavu traku oko slamenog šešira veseli
dušu.
U utorak ujutro, dok je izlazio iz kuće, Gertruda reče: "Pozdravi
malu gospođu Lindvol."
On namah požele da kaže: "A šta ako se ja
zaljubim u nju?" Umesto toga, odgovorio je: "Hoću, ako je budem video."
Na
parobrodu, s mukom je uspeo da izgovori i one uobičajene sitne ljubaznosti. Pre
no što su zaplovili, počeo je da joj priča o svemu što je znao. O drveću, kako
ono raste, kako se prevozi, kako obrađuje. Objasnio joj je sve o testerisanju
napola i načetvoro. Objasnio joj je koja tri dela ima deblo: srž, srčiku i beliku.
Na drveću koje je dostiglo zrelost, srčika je najveća, dok je belika čvrsta i
elastična. "Drvo je kao čovek", rekao je. "Treba mu sedamdeset
godina da sazri, a sa sto je neupotrebljivo."
Ispričao joj je kako jednom
prilikom u Bergsforsenu, tamo gde je ponad brzaka postavljen gvozdeni most, posmatrao
četiri stotine ljudi kako rade, kako hvataju klade koje su plovile niz reku, a
onda ih razvrstavaju u sorteringsbomar prema vidljivim oznakama njihovih vlasnika.
Objasnio joj je, kao svetski čovek, različite sisteme obeležavanja. Švedska građa
označava se crvenim slovima, pri čemu se lošije drvo obeležava plavom. Norveška
građa označava se plavim slovima sa oba kraja, i to inicijalima prevoznika. Slova
na pruskoj građi upisuju se sa strane, oko sredine debla. Ruska građa obeležava
se na krajevima, suvim žigom ili čekićem. Američka se označava sa strane, crvenom
kredom.
"Jeste li vi sve to videli?" upitala ga je. On priznade da
još nije imao prilike da oproba severnoameričku građu. O njoj je samo čitao.
"Znači,
svaki čovek poznaje svoje deblo?" upita ona.
"Naravno. Da nije tako,
neko bi mogao da ukrade tuđe." Nije bio siguran da mu se ona ne podsmeva
- njemu ili možda čitavom muškom rodu.
Iznenada sa obale blesnu svetlost. Ona
skrenu pogled u stranu, prema njemu, i tako iz anfasa one osobenosti njenog profila
najednom postaše skladne: zbog male brade usne joj postaše izraženije, s njima
i vrh nosa, pa onda širom otvorene, plavosive oči... svaki opis i svako divljenje
bili su slabašni za tu lepotu. Osetio se pametnim zbog toga što je uspeo da joj
u očima pročita pitanje.
"Tamo je jedan vidikovac. Verovatno neko s dogledom.
Nadgledaju nas." No čim je to izgovorio, nekako je izgubio samopouzdanje.
Zvučalo je to kao nešto što bi mogao reći neki drugi muškarac.
"Zašto?"
Nije
znao šta da odgovori. Pogledao je ka obali, gde je vidikovac ponovo blesnuo. Potpuno
zbunjen, ispričao joj je priču o Metsu Ajzrelsonu, ali s pogrešnim redosledom
događaja, i prebrzo, pa mu se učinilo da joj priča i nije bila preterano zanimljiva.
Učinilo se čak i da nije shvatila da je priča istinita.
"Izvinite",
rekla je, kao da je osetila njegovo razočaranje. "Ja baš i nemam previše
mašte. Mene zanima samo ono što se zaista događa. Legende mi deluju nekako...
glupavo. U našoj zemlji imamo ih i previše. Aksel me prekoreva što tako mislim.
Kaže da ne pokazujem poštovanje prema domovini. Kaže da će me ljudi smatrati modernom
ženom. Ali nije to u pitanju. Stvar je u tome što nemam dovoljno mašte."
Ove
neočekivane reči umirile su Andersa. Njima kao da mu je nagovestila kako bi trebalo
da se ponaša. I dalje zagledan u obalu, on joj ispriča svoje sećanje na posetu
rudniku bakra u Falunu. Pričao joj je samo o stvarima koje su se zaista dogodile.
Ispričao joj je kako je to najveći rudnik bakra na svetu, posle onog na jezeru
Supirior; kako se koristi još od trinaestog veka; kako su ulazi u okna nalaze
blizu jednog širokog ulegnuća tla, poznatog pod imenom Stöten, stvorenog krajem
sedamnaestog veka; kako je dubina najvećeg okna 439 metara; kako je godišnja proizvodnja
oko četiristo tona bakra, uz male količine srebra i zlata; kako se ulaznica plaća
dva riksdalera, dok se pucnji plaćaju posebno.
"Pucnji se plaćaju posebno?"
"Da."
"A
čemu pucnji?"
"Da bi se stvorio odjek."
Ispričao joj je kako
su posetioci rudnika u Falunu obično najavljivali svoj dolazak telefonom; kako
su dobijali rudarsku uniformu i pratnju jednog rudara; kako su pri silasku stepenice
osvetljavane bakljama; kako je sve to koštalo dva riksdalera. Ovo poslednje rekao
joj je i ranije. Obrve su joj, primetio je, bile snažno naglašene, i tamnije od
kose.
Rekla je: "Volela bih da posetim Falun."
Te
večeri, Gertruda je bila upadljivo zle volje. Na kraju je i rekla: "Žena
ima pravo na muževljevu diskreciju, kada ovaj zakazuje sastanak s ljubavnicom."
Svaka reč u toj rečenici zveknula je kao tupi jek zvona sa klockstapela.
On
ju je samo pogledao. Ona je produžila: "Trebalo bi, ako ništa drugo, da budem
srećna što si tako naivan. Drugi muškarci bi makar sačekali da se parobrod izgubi
iz vida pre no što počnu sa svojim očijukanjem."
"U zabludi si",
reče on.
"Da je malo manje sklon poštovanju poslovnih sporazuma",
odvrati ona, "moj bi te otac ubio."
"Onda bi tvoj otac trebalo
da bude srećan zbog toga što je i muž gospođe Alfredson, koji drži prodavnicu
slatkiša iza crkve u Retviku isto tako savestan poslovni čovek." Bila je
to preduga rečenica, osetio je, ali je delovala.
Te noći, Anders Boden pobrojao
je sebi sve uvrede koje je do tada dobio od svoje žene, i poređao ih uredno kao
gomilu drva. Ako ona može da veruje u tako nešto, pomislio je, onda tako nešto
zaista i može da se desi. S tim što Anders Boden nije želeo ljubavnicu, nije želeo
neku tamo ženu iz poslastičarnice kojoj će davati poklone i kojom će se hvaliti
u onim salonima u kojima muškarci zajedno puše male cigare. Pomislio je: naravno,
sada shvatam, činjenica je da sam zaljubljen u nju još otkako smo se prvi put
sreli na parobrodu. Do tog zaključka ne bih došao tako brzo, da mi Gertruda nije
pomogla. Nikada nisam ni pomislio da bi od njenog sarkazma moglo biti ikakve koristi;
ovoga puta, međutim, jeste.
Tokom
naredne dve nedelje, nije dopuštao sebi da sanja. Nije imao potrebe da sanja pošto
je sada sve bilo jasno i stvarno i rešeno. Bavio se svojim poslom, a u slobodnim
trenucima razmišljao o tome kako se ona nije zainteresovala za priču o Metsu Ajzrelsonu.
Pomislila je da je to neka legenda. Bio je svestan da ju je loše ispričao. I zato
je počeo da vežba, kao đak koji uči pesmicu. Ispričaće joj je ponovo, i ona će
ovoga puta znati, već i po samom načinu kako je ispričana, da je priča istinita.
Priča i nije bila preduga. Važno je, međutim, bilo da nauči da je pripoveda baš
onako kako joj je pripovedao i o poseti rudniku.
Godine 1719, počeo je, s izvesnim
strahom da bi joj taj davni datum mogao zazvučati dosadno, ali isto tako i sa
ubeđenjem da baš to daje priči autentičnost. Godine 1719, počeo je, stojeći na
doku u iščekivanju parobroda za povratak, u rudniku bakra Falun pronađeno je jedno
telo. To telo, nastavio je, zagledan u obalu, pripadalo je jednom mladom čoveku,
Metsu Ajzrelsonu, koji je nastradao u rudniku četrdeset devet godina pre toga.
Telo je, obavestio je galebove koji su bučno pregledavali brod, bilo savršeno
očuvano. Bilo je to zato, malo je detaljnije objasnio vidikovcu, azilu za gluvoneme,
ciglani, zato što su plamenovi bakarnog vitriola sprečili raspadanje. Znali su
da je u pitanju telo Metsa Ajzrelsona, promrmljao je lučkom radniku koji je na
molu pokušavao da uhvati bačeni konopac, pošto ga je identifikovala jedna baba
koja ga je nekada davno poznavala. Četrdeset devet godina pre toga, zaključio
je, ovog puta sasvim tiho, u vreloj nesanici, dok je njegova žena kraj njega tiho
režala u snu a vetar mreškao zavesu, četrdeset devet godina pre toga, u vreme
kada je Mets Ajzrelson nestao, ta starica, tada mlada kao i on, bila je njegova
verenica.
Sećao se kako se zagledala u njega, s rukom na ogradi tako da venčani
prsten nije bio skriven, i rekla, jednostavno: "Volela bih da posetim Falun."
Zamišljao je kako bi mu neke druge žene rekle: "Čeznem da vidim Stokholm."
Ili: "Noćima sanjam Veneciju." Bile bi to zahtevne žene odevene u gradsko
krzno, i ne bi ih zanimala nikakva reakcija izuzev neskrivenog strahopoštovanja.
Ali ona je rekla: "Volela bih da posetim Falun", i jednostavnost te
želje ostavila ga je bez reči. Uvežbavao je kako će reći, isto tako jednostavno:
"Ja ću vas tamo odvesti."
Ubedio je sebe da bi je, kada bi joj kako
valja ispričao priču o Metsu Ajzrelsonu, naterao da još jednom kaže: "Volela
bih da posetim Falun." A onda bi on odgovorio: "Ja ću vas tamo odvesti."
I sve bi bilo rešeno. Stoga je nastavio da radi na priči sve dok ona nije dobila
oblik kakav bi joj se dopao: jednostavan, čvrst, istinit. Ispričaće joj je deset
minuta posle isplovljavanja, na onom mestu koje je već nekako smatrao njihovim,
pored ograde ispred kabine prve klase.
Još jednom je, poslednji put, projurio
kroz priču kada je stigao do mola. Bio je prvi utorak u mesecu junu. Valjalo je
biti precizan sa datumima. Za početak, s godinom 1719. A za kraj: prvi utorak
u junu ovog leta gospodnjeg 1898. Nebo je bilo vedro, jezero čisto, galebovi diskretni,
šuma na brdu iza grada bila je puna drveća, uspravnog i čestitog poput ljudi.
Ona nije došla.
U
govorkanjima nije ostalo neprimećeno da gospođa Lindvol nije došla na sastanak
sa Andersom Bodenom. Govorkanja su nagađala da je među njima bilo neke prepirke.
Govorkanja su iznela i tome suprotstavljenu pretpostavku da su odlučili da se
kriju. Govorkanja su postavljala pitanje da li bi jedan upravnik drvare koji je
imao toliko sreće da se oženi ženom koja je posedovala klavir uvezen iz Nemačke,
zaista dozvolio da mu zapadne za oko jedna ni po čemu izuzetna apotekareva žena.
Govorkanja su na to odgovarala da je Anders Boden oduvek bio prostačina s piljevinom
u kosi, i da je jednostavno tražio ženu svog ranga, kao što prostačine obično
i čine. Govorkanja su dodala da bračnih odnosa u Bodenovom domaćinstvu nije bilo
još od rođenja njihovog drugog deteta. Govorkanja su se nakratko zapitala nisu
li govorkanja izmislila čitavu tu priču, ali su govorkanja dodala da je najgore
tumačenje događaja obično najbezbednije, a na kraju krajeva i najistinitije.
Govorkanja
su prestala, ili makar utihnula, kada se saznalo da gospođa Lindvol nije otišla
u postu sestri zato što je zatrudnela i čekala Lindvolovo prvo dete. Govorkanja
su takav ishod smatrala srećnim spasenjem ugroženog ugleda Barbro Lindvol.
To
je, dakle, to, pomislio je Anders Boden. Jedna vrata ti se otvore, i onda se zatvore
pre no što imaš vremena da kroz njih prođeš. Čovek je u stanju da upravlja svojom
sudbinom isto koliko i klada obeležena crvenim slovima, kada je ljudi opremljeni
čakljama bace natrag u bujicu. Možda on i nije bio ništa više od onoga što su
pričali da jeste: prostačina koja je imala sreće da se oženi ženom koja je jednom
prilikom svirala duete sa Sjegrenom. No ako je tako, i ako se njegov život od
tada nadalje više neće menjati, shvatio je, neće se menjati ni on sam. Ostaće
zamrznut, sačuvan, u ovom trenutku - ne, već u trenutku koji se umalo nije dogodio,
koji se mogao dogoditi, prošle nedelje. Ništa na svetu, ništa što bi žena, crkva
ili društvo mogli da učine, nije ga moglo pokolebati u odluci da mu srce više
nikada neće zaigrati.
Barbro
Lindvol nije bila sigurna u svoja osećanja prema Andersu Bodenu sve do trenutka
kada je shvatila da će ostatak života provesti sa svojim mužem. Najpre je došao
mali Ulf a onda, godinu dana kasnije, Karin. Aksel je decu obožavao, kao i ona.
Možda je to trebalo da bude dovoljno. Njena sestra se preselila dalje na sever,
u predele gde rastu barske kupine, i svake godine joj je slala tegle sa žutim
džemom. Leti, sa Akselom se u čamcu vozila po jezeru. On se, sasvim predvidljivo,
ugojio. Deca su rasla. Jednog proleća, jedan radnik iz drvare plivao je ispred
parobroda, parobrod ga je udario i voda se obojila krvlju kao da ga je dograbila
ajkula. Jedan putnik sa palube posvedočio je da je čovek postojano plivao do poslednjeg
trenutka. Govorkanja su tvrdila da je žena žrtve bila viđena kako sa jednim od
njegovih kolega s posla odlazi u šumu. Govorkanja su dodala i to da je bio pijan
i da se opkladio da može da prepliva ispred točkova parobroda. Islednik je zaključio
da je čoveka najverovatnije zagluvela voda u ušima i doneo presudu da je reč o
nesrećnom slučaju.
Mi smo samo konji u jaslama, rekla bi Barbro sebi. Te jasle
nisu obeležene brojevima, ali mi svejedno znamo svoja mesta. Ne postoji drugi
život.
Eh, zašto nije umeo da pročita moje srce pre mene. Ja ne razgovaram
tako s muškarcima, ne slušam ih tako, niti ih tako gledam u lice. Kako nije uspeo
da pogodi?
Kada ga je prvi put ponovo videla, pri čemu su i on i ona u paru
šetali pored jezera posle crkvene službe, bilo joj je drago što je trudna, pošto
je deset minuta kasnije imala napad mučnine čiji bi uzrok inače bilo lako pogoditi.
Dok je povraćala u travu, jedina joj je misao bila kako prsti koji joj drže glavu
pripadaju pogrešnom čoveku.
Nikada nije Andersa Bodena videla samog; potrudila
se da tako bude. Jednom prilikom, kada ga je ugledala kako se ukrcava na parobrod
ispred nje, okrenula se natrag ka molu. U crkvi bi ponekad spazila njegov potiljak,
i zamišljala kako čuje njegov glas. Po izlasku, štitila bi se Akselovim prisustvom;
kod kuće, držala je kraj sebe decu. Jednom je Aksel predložio da pozovu Bodenove
na kafu. Odgovorila je da bi gospođa Boden sigurno očekivala maderu i koh, a čak
i kad bi joj to ponudili, svakako bi s nipodaštavanjem gledala na običnog apotekara
i njegovu ženu, koji su pri tom i pridošlice. Predlog nikada nije bio ponovljen.
Nije
znala šta da misli o tome što se dogodilo. Nije imala nikoga koga bi pitala; razmišljala
je o sličnim primerima, no svi su bili nedostojni i činilo se da nemaju nikakve
veze s njenim slučajem. Nije bila pripremljena za postojani, nemi, potajni bol.
Jedne godine, kada joj je od sestre stigao džem od barskih kupina, pogledala je
teglu, staklo, metalni poklopac, okruglu krpicu od muslina, rukom ispisanu etiketu,
datum - datum! - i pogledala je povod svega toga, taj žuti džem, a onda pomislila:
eto šta sam ja učinila svome srcu. I svake godine, kad god bi sa severa stigle
tegle, pomislila bi to isto.
U
početku, Anders je nastavio da joj priča o svemu što je znao, sasvim tiho. Pri
tom bi ponekad bio turistički vodič, a ponekad upravnik drvare. Mogao je, na primer,
da joj priča o oštećenjima drvene građe. "Klinasta pukotina" je prirodni
rascep unutar debla između dva goda. "Zvezdasta pukotina" nastane kada
se rascep raširi u nekoliko pravaca. "Srcasta pukotina" se često sreće
kod starih stabala i širi se od srži, odnosno srca drveta, prema obodu.
U
godinama koje su usledile, kada bi mu Gertruda zanovetala, kada bi ga piće uzelo
pod svoje, kada su mu ljubazne oči saopštavale da je zaista postao dosadan, kada
bi se jezero zaledilo po obodu tako da se mogla održavati trka na klizaljkama
do Retvika, kada je njegova kći izašla iz crkve kao udata žena a on joj u očima
video više nade no što je ikada znao da postoji, kada su noći postale duge i kada
se činilo da mu se srce zatvara u zimskom snu, kada bi mu konj iznenada zastao
i počeo da drhti pred nečim što je mogao da oseti ali ne i da vidi, kada je jedne
zime stari parobrod izvučen na obalu i obojen novim bojama, kada su ga prijatelji
iz Trondhajma zamolili da im pokaže rudnik bakra u Falunu a on pristao i potom
se jedan sat pre polaska obreo u kupatilu gde je gurao prste u usta da natera
sebe da povrati, kada ga je parobrod provezao pored azila za gluvoneme, kada se
sve u gradu menjalo, kada je sve u gradu iz godine u godinu ostajalo isto, kada
bi galebovi napuštali svoja mesta na molu da bi mu kreštali u glavi, kada su morali
da mu odseku levi kažiprst kod drugog zgloba zato što ga je pre toga nepromišljeno
gurnuo u naslaganu gomilu drva u jednoj šupi - u tim prilikama, i u mnogim drugim,
pomislio bi na Metsa Ajzrelsona. I kako su godine prolazile, Mets Ajzrelson se
u njegovoj svesti od skupa jasnih činjenica koje su mogle biti predate kao ljubavni
dar preobrazio u nešto maglovitije ali moćnije. U legendu, možda - dakle u nešto
što nju ne bi zanimalo.
Rekla je: "Volela bih da posetim Falun",
i on je na to trebalo samo da joj odgovori: "Ja ću vas tamo odvesti."
Možda, da je zaista rekla, koketno, kao neka od onih zamišljenih žena, "Čeznem
da vidim Stokholm", ili "Noćima sanjam Veneciju", možda bi joj
tada jednostavno podastro svoj život pred noge, možda bi već sledećeg jutra kupio
vozne karte, napravio skandal, i možda bi se nekoliko meseci kasnije vratio kući
pijan i pokunjen. To se, međutim, nije dogodilo, jer se jednostavno nije tako
dogodilo. "Volela bih da posetim Falun" bila je mnogo opasnija izjava
nego "Noćima sanjam Veneciju."
Kako
su godine prolazile, i njena deca rasla, Barbro Lindvol povremeno bi se predala
užasnoj strepnji: strahu da bi njena kći mogla da se uda za Bodenovog dečaka.
Karin se, međutim, zbližila s Boom Vikanderom, i od toga je niko nije mogao odgovoriti.
Ubrzo su sva deca Bodenovih i Lindvolovih bila poudavana i poženjena. Aksel se
pretvorio u debeljka koji je šištao u svojoj apoteci i potajno strepeo da bi greškom
mogao nekoga otrovati. Gertruda Boden je osedela, a posle iznenadne bolesti za
sviranje klavira ostala joj je samo jedna ruka. Barbro je najpre marljivo čupala
sede vlasi, a onda obojila kosu. To što je uspela da sačuva figuru uz neznatnu
pomoć steznika činilo joj se kao poruga sudbine.
"Imaš pismo", reče
joj Aksel jednog popodneva. Držao se sasvim ravnodušno. Predao joj je pismo. Rukopis
joj je bio nepoznat, poštanski žig bio je iz Faluna.
"Draga gospođo Lindvol,
ovde sam u bolnici. Postoji nešto o čemu bih silno voleo da porazgovaram s vama.
Da li biste bili u mogućnosti da me posetite jedne srede? Iskreno vaš, Anders
Boden."
Pružila mu je pismo, i gledala ga dok je čitao.
"Onda?"
upita on.
"Volela bih da posetim Falun."
"Naravno."
Hteo je da kaže: naravno da bi volela, oduvek su kružila govorkanja da si njegova
ljubavnica; nikada nisam bio siguran, ali naravno da je trebalo da pogodim, otud
tvoje iznenadno hlađenje i sve one godine rasejanosti; naravno, naravno. No sve
što je ona čula bilo je: naravno da moraš.
"Hvala ti", rekla je.
"Otići ću vozom. Možda ću morati da prespavam."
"Naravno."
Anders
Boden ležao je u krevetu i razmišljao šta bi trebalo da kaže. Eto, na kraju, posle
tolikih godina - dvadeset tri, da budemo precizni - videli su jedno drugom rukopis.
Ta razmena, taj prvi iznova razmenjeni pogled, bila je intimna koliko i bilo koji
poljubac. Rukopis joj je bio sitan, uredan, školski; u njemu nije bilo znakova
starenja. Pomislio je, na tren, o svim pismima koja je do tada mogao da primi
od nje.
Isprva je zamišljao da će joj jednostavno ponovo ispričati priču o
Metsu Ajzrelsonu, u onoj verziji koju je usavršio. Tada bi ona sve saznala, i
sve bi shvatila. Da li bi, zaista? To što je on duže od dve decenije svakodnevno
živeo s tom pričom ne znači da ju je i ona pamtila. U tom slučaju, mogla bi da
pomisli da je posredi neka varka, igra, i tada bi možda sve krenulo naopako.
Bilo
je važno, međutim, da joj ne kaže da umire. To bi joj na pleća svalilo breme kakvo
nije zaslužila. Ili, još gore, saosećanje bi je moglo naterati da promeni svoj
odgovor. A on je takođe želeo istinu, ne legendu. Rekao je medicinskom osoblju
da mu u posetu dolazi jedna draga rođaka, ali da joj se zbog toga što ima slabo
srce nipošto ne sme reći istina. Zamolio ih je da mu potkrate bradu i da ga očešljaju.
Kada su otišli, utrljao je u desni malo praška za beljenje zuba, i obogaljenu
ruku zavukao ispod pokrivača.
U
trenutku kada joj je stiglo, pismo joj je delovalo sasvim neposredno; ili, ako
ne baš neposredno, onda svakako nedvosmisleno. Prvi put za dvadeset tri godine,
on je od nje zatražio nešto; zato je i njen muž, kome je oduvek bila verna, morao
da usliši zahtev. Tako je i učinio, ali su od tog trena stvari počele da postaju
manje jednostavne. Šta bi trebalo da obuče za put? Činilo se da nema odeću za
takvu priliku, koja nije bila ni izlet, niti pogreb. Na stanici, prodavac karata
je ponovio "Falun", a šef stanice joj je pogledom odmerio kofer. Osećala
se krajnje ranjivo - da ju je bilo ko makar malo podstakao, počela bi da objašnjava
svoj život, svoje ciljeve, svoju krepost. "Idem da se vidim s jednim čovekom
koji je na samrti", rekla bi. "Sigurno ima poslednju poruku za mene."
Mora da je tako, zar ne - on svakako umire? Da nije tako, ovo ne bi imalo smisla.
Da nije tako, bio bi zatražio da se vidi s njom još onda kada je i poslednje od
njihove dece napustilo roditeljski dom, kada su ona i Aksel ponovo postali samo
par i ništa više.
Smestila se u Štandshoteletu blizu tržnice. Još jednom je
osetila kako joj recepcionar odmerava kofer, bračni status, motive.
"Došla
sam u posetu jednom prijatelju u bolnici", rekla je, premda je niko ništa
nije pitao.
U sobi, zagledala se u vijugavi gvozdeni ram kreveta, u madrac,
u novi-novcati ormar. Eto, na ovakva mesta dolaze žene, shvatila je - izvesne
žene. Osećala se kao da je sva ona govorkanja sada posmatraju - samu u sobi s
jednim krevetom. Izgledalo je neverovatno da ju je Aksel pustio da dođe. Izgledalo
je neverovatno da ju je Anders Boden pozvao da dođe bez ikakvog objašnjenja. Njena
ranjivost počela je da se prerušava u ozlojeđenost. Šta ona uopšte traži ovde?
Na šta je on to prisiljava? Pomislila je na knjige koje je pročitala, knjige one
vrste koje se Akselu nisu dopadale. U knjigama, govorilo se o prizorima u hotelskim
sobama. U knjigama, parovi su bežali u zajednički život - ali ne i kada je jedno
od to dvoje bilo u bolnici. U knjigama, bilo je srceparajućih brakova sklopljenih
na samrtničkoj postelji - ali ne i kada su i on i ona i dalje bili svako u svom
braku. Šta je, dakle, trebalo da se dogodi? "Postoji nešto o čemu bih silno
voleo da porazgovaram s vama." Da porazgovara? Pa, ona je jedna starija sredovečna
žena koja nosi teglu džema od barskih kupina čoveku koga je tek ovlaš poznavala,
dvadeset tri godine ranije. E, pa, na njemu je sada da svemu tome da neki smisao.
On je muškarac, a ona je učinila i više no što je morala već i time što je došla
ovamo. Nije ona slučajno svih ovih godina ostala ugledna udata žena.
"Oslabili
ste."
"Kažu da mi lepo stoji", odgovorio je s osmehom. "Kažu"
je očito podrazumevalo "moja žena".
"Gde vam je žena?"
"Ona
dolazi u posetu drugim danima." Što će za bolničko osoblje stvar učiniti
sasvim očiglednom. Aha, žena mu dolazi u posetu tim danima, a "ona"
mu dolazi kad žena okrene leđa.
"Mislila sam da ste jako bolesni."
"Ne,
ne", odgovorio je veselo. Delovala mu je prilično unezvereno - da, moralo
se priznati, pomalo je ličila na vevericu, sa usplahirenim, nemirnim očima. Da,
trebalo bi da je umiri, da je uteši. "Dobro sam. Biću dobro."
"Mislila
sam..." tu je zastala. Ne, sve među njima mora biti sasvim jasno. "Mislila
sam da ste na samrti."
"Nadživeću ja svaku jelu na Hokbergu."
Sedeo
je i smešio se. Brada mu je bila sveže potkresana, kosa očešljana kako valja;
on, eto, ne umire, a žena mu je u drugom gradu. Barbro je čekala.
"Ovo
je krov Kristine-Kirke."
Okrenula se, otišla do prozora, i pogledala put
crkve. Kada je Ulf bio mali, uvek je morala da mu okrene leđa pre no što bi joj
saopštio neku tajnu. Možda je upravo to trebalo i Andersu Bodenu. Zato se ona
zagledala u bakarni krov koji je blistao na suncu, i nastavila da čeka. Na kraju
krajeva, on je muškarac.
Njeno ćutanje, i njena okrenuta leđa, uznemirili su
ga. Nije on to tako zamišljao. Nije čak uspeo ni da joj se obrati sa "Barbro",
nehajno, kao pre mnogo godina. Kako je ono jednom rekla? "Volim kada mi čovek
ispriča sve što zna."
"Crkva je sagrađena sredinom devetnaestog veka",
poče on. "Nisam siguran kada je to tačno bilo." Ona ne reče ništa. "Krov
je načinjen od bakra iz lokalnog rudnika." Odgovora i dalje nije bilo. "Samo,
ne znam da li je taj krov sagrađen istovremeno kada i crkva, ili je dodat kasnije.
To nameravam da ustanovim", dodao je, trudeći se da zvuči odlučno. Ona je
i dalje ćutala. Jedini glas koji je čuo bio je Gertrudin, koji mu je šaputao:
"Klupska značka Švedskog turističkog saveza."
Barbro je sada bila
gnevna i na samu sebe. Naravno, ona ga nikada nije poznavala, nikada nije znala
kakav je on zapravo. Jednostavno je svih ovih godina bila prepuštena jednoj detinjastoj
fantaziji.
"Niste na samrti?"
"Nadživeću ja svaku jelu na
Hokbergu."
"To znači da ste sasvim sposobni da dođete u moju sobu
u Štandshoteletu." Izgovorila je to na najgrublji mogući način, s prezirom
prema čitavom muškom rodu, njihovim cigarama i ljubavnicama i kladama i taštim,
glupavim bradama.
"Gospođo Lindvol..." Misli mu se sasvim pomutiše.
Želeo je da joj kaže da je voli, da ju je oduvek voleo, da je često - ne, da je
neprestano mislio na nju. "Često sam - ne, neprestano sam mislio na vas",
to je ono što se bio pripremio da kaže. A onda i: "Volim vas od trenutka
kada sam vas sreo na parobrodu. Od tada, vi ste smisao mog života."
Njena
ga je razdraženost, međutim, obeshrabrila. Pomislila je da je on običan preljubnik.
Što znači da bi i reči koje je pripremio zazvučale kao reči preljubnika. A on
nju, na kraju krajeva, nije ni poznavao. Niti je znao kako se razgovara sa ženama.
To ga je razjarilo, to što su tamo napolju šetali muškarci, slatkorečivi muškarci
koji znaju kada šta treba reći. Oh, hajde svrši s tim, iznenada je pomislio, prihvativši
njenu razdraženost. Ionako ćeš uskoro biti mrtav, zato hajde svrši s tim.
"Mislio
sam", reče, a glas mu je zvučao grubo, nasrtljivo, kao u čoveka koji se oko
nečega pogađa, "Mislio sam, gospođo Lindvol, da me vi volite."
Primetio
je kako su joj se ramena zgrčila.
"Ah", odgovorila je. Ta muška taština.
Kako je pogrešnu sliku o njemu čuvala svih ovih godina, pamteći ga kao odmerenu,
taktičnu osobu, gotovo nedopustivo nesposobnu da iskaže ono što joj leži na srcu.
A on je zapravo bio tek još jedan muškarac, koji se ponašao onako kako se muškarci
ponašaju u knjigama, a ona je, zato što je verovala u nešto drugo, bila tek još
jedna žena.
I dalje gledajući u daljinu, odgovorila mu je kao da je on mali
Ulf sa nekom od svojih detinjih tajni. Potom se okrenula prema tom kukavnom, iskeženom
fićfiriću, tom čoveku koji je očito znao kako se odlazi u hotelske sobe. "Ipak,
hvala vam" - sarkazam joj nije najbolje išao od ruke, pa je nekoliko trenutaka
razmišljala šta da kaže - "hvala vam što ste mi pokazali azil za gluvoneme."
Pomislila
je da uzme natrag džem od barskih kupina, ali je procenila da je to neprilično.
Još je imala vremena da uhvati večernji voz. Gadila joj se pomisao da provede
noć u Falunu.
Anders
Boden je dugo ležao bez ikakvih misli. Posmatrao je kako bakarni krov postaje
sve tamniji. Izvukao je obogaljenu ruku ispod pokrivača i njome raskuštrao kosu.
Teglu džema dao je prvoj sestri koja je ušla u sobu.
Jedna od stvari koje
je u životu bio naučio, i koju je smatrao pouzdanom, bila je ta da veći bol uvek
odagna manji. Nategnuti mišić povlači se pred zuboboljom, zubobolja nestaje pred
slomljenim prstom. Nadao se - i to mu je sada bila jedina nada - da će bol od
raka, bol umiranja, odagnati bol od ljubavi. To mu se nije činilo previše verovatno.
Kad
srce pukne, pomislio je, rascepi se kao klada, čitavom dužinom. U svojim prvim
danima u drvari, video je Gustava Olsona kako je uzeo poveliku kladu, zabio u
nju klin, i potom ga malo trgnuo. Klada je pukla po sredini, od jednog do drugog
kraja. To je sve što treba znati o srcu: gde mu je slabo mesto. A onda ga jednim
trzajem, jednim gestom, jednom rečju, možete uništiti.
Kada
je pala noć i kada je voz krenuo obodom sve tamnijeg jezera na kome je jednom
davno sve to i počelo, kada su stid i kajanje malo uminuli, pokušala je da trezveno
razmisli. Bio je to jedini način da se suzbije bol: razmišljati trezveno, zanimati
se samo za ono što se zaista događa, za ono što znate da je istina. A znala je
sledeće: znala je da čovek zbog koga je u ma kom trenutku u poslednjih dvadeset
pet godina bila spremna da ostavi muža i decu, zbog koga je bila spremna da odbaci
svoj ugled i svoje mesto u društvu, s kojim je mogla da pobegne sam Bog zna kuda,
da taj čovek nije bio, i nikada nije mogao da bude vredan njene ljubavi. Aksel,
koga je poštovala, koji je bio dobar otac i glava porodice, bio je mnogo više
vredan toga. A ona ga ipak nije volela, ne ako je pravo merilo stvari bilo ono
što je osećala prema Andersu Bodenu. To je, dakle, bio njen najveći udes u životu,
to što nije volela čoveka koji je to zasluživao, a volela je onog koji nije bio
toga vredan. Ono što je smatrala najvažnijim osloncem svog života, neprekidno
postojećom mogućnošću, odanom kao senka ili odraz u vodi, zapravo i nije bilo
ništa više od toga: senka, odraz. Ništa istinsko. Mada se ponosila time što nije
imala mašte, i mada nije marila za legende, bila je dozvolila sebi da pola života
provede u jednom lakomislenom snu. Jedino što joj se moglo reći u prilog bilo
je to da je sačuvala svoju vrlinu. A kakva je pa to tvrdnja? Da je dospela u iskušenje,
ne bi oklevala nijednog trenutka.
Kada je o tome razmislila na ovakav način,
razborito i iskreno, stid i kajanje joj se vratiše, ali u mnogo silovitijem vidu.
Otkopčala je dugme na levom rukavu, i sa zgloba šake odmotala izbledelu plavu
traku. Pustila ju je da padne na pod vagona.
Aleks
Lindvol bacio je cigaretu u prazno ognjište kada je začuo kočiju kako dolazi.
Prihvatio je kofer iz ruku svoje žene, pomogao joj da siđe, i platio kočijašu.
"Aksele", reče ona vedrim i blagonaklonim tonom, pošto su ušli u
kuću, "zašto uvek pušiš kada ja nisam ovde?"
On je pogleda. Nije
znao šta bi trebalo da učini ili kaže. Nije hteo da joj postavlja nikakva pitanja
da se ne bi desilo da je time primora da mu govori laži. Ili da je primora da
mu kaže istinu. Podjednako se bojao i jednog i drugog. Ma šta, pomisli, ne možemo
živeti zajedno i ćutati do kraja života. Zato je, ipak, odgovorio: "Zato
što volim da pušim."
Ona se lako nasmeja. Stajali su ispred neupaljenog
ognjišta; on je i dalje držao njen kofer. Po svemu što je on mogao znati, taj
kofer je sadržao sve tajne, sve istine i sve laži koje nije želeo da čuje.
"Vratila
sam se ranije no što sam mislila."
"Da."
"Odlučila sam
da ne prenoćim u Falunu."
"Da."
"Grad miriše na bakar."
"Da."
"Ali
krov Kristine-Kirke blista pri zalasku sunca."
"Pričali su mi o tome."
Bilo
mu je bolno da gleda svoju suprugu u takvom stanju. Bilo bi sasvim ljudski da
joj dopusti da ispriča laži koje je pripremila, ma kakve one bile. Zato je dopustio
sebi da joj postavi pitanje.
"I kako je... on?"
"O, sasvim
dobro." Nije znala kako će apsurdno zazvučati te reči dok ih nije izgovorila.
"Odnosno, u bolnici je. Izgleda sasvim dobro, mada ne verujem da je zaista
tako."
"Uopšteno govoreći, ljudi kojima je sasvim dobro ne idu u
bolnicu."
"Ne."
Zažalio je zbog svog sarkazma. Jedan nastavnik
jednom je rekao svojim učenicima da je sarkazam moralna slabost. Zašto li se sada
toga setio?
"I...?"
Sve do tog trenutka ona nije shvatala da će
morati da objasni svoj izlet u Falun; i to ne usputne sitnice, već njegov cilj.
Prilikom odlaska, zamišljala je kako će po njenom povratku sve biti promenjeno,
i kako će jedino biti neophodno da objasni tu promenu, kakva god ona bila. Kako
se ćutanje produžavalo, nju je obuzimala sve veća panika.
"On hoće da
ti preuzmeš njegove jasle. Kod crkve. One su broj 4."
"Znam da su
broj 4. A sada idi da spavaš."
"Aksele", reče ona. "U vozu
sam razmišljala o tome kako bismo nas dvoje mogli i da ostarimo. Što pre, to bolje.
Verujem da je sve lakše kad si star. Šta misliš, da li je to moguće?"
"Idi
da spavaš."
Kada je ostao sam, zapalio je još jednu cigaretu. Njena laž
bila je tako neverovatna da je čak mogla biti i istinita. Svejedno, stvari izlaze
na isto. Ako je to bila laž, onda je istina bilo to da je ona išla, otvorenije
no ikad pre, u posetu svom ljubavniku. Svom bivšem ljubavniku? Ako je to bilo
istina, Bodenov dar bio je sarkastični vid oduživanja podrugljivog ljubavnika
prevarenom mužu. Poklon od one vrste kakvu govorkanja vole i nikada ne zaboravljaju.
Sutra
će početi ostatak njegovog života. I taj će život biti promenjen, potpuno promenjen,
spoznajom o tome koliko toga u njegovom dotadašnjem životu nije bilo onakvo kakvim
ga je zamišljao. Hoće li imati ikakvih sećanja, ikakve prošlosti koja će ostati
neokaljana onim što je večeras bilo potvrđeno? Možda je ona bila u pravu, i možda
je trebalo da pokušaju da zajedno ostare računajući da će, s vremenom, srca otvrdnuti.
"Šta
ste rekli?" upitala je sestra. Ovaj je počinjao da priča nepovezano. To se
često događa u završnim stadijumima.
"Posebno..."
"Da?"
"Pucnji
se plaćaju posebno."
"Pucnji?"
"Da bi se izazvao odjek."
"Da?"
Glas
mu se napregnuo kada je ponovio rečenicu. "Posebno se plaća za pucnje iz
pištolja kojima se izaziva odjek."
"Žao mi je, gospodine Boden, ne
znam o čemu govorite."
"Nadam se, onda, da nikad i nećete saznati."
Na
pogrebu Andersa Bodena, njegov kovčeg, načinjen od bele jele posečene na puškomet
od gradskog raskršća, bio je postavljen ispred izrezbarenog oltara donetog iz
Nemačke u vreme Tridesetogodišnjeg rata. Vikar je veličao upravnika pilane, govoreći
o njemu kao o visokom drvetu koje je palo pod božjom sekirom. Nije to bilo prvi
put da su parohijani čuli to poređenje. Ispred crkve, jasle broj 4 stajale su
prazne u znak odavanja počasti pokojniku. On ih u svom testamentu nije spomenuo,
a sin mu se još ranije odselio u Stokholm. Posle obavljenog prigodnog savetovanja,
jasle su bile dodeljene kapetanu parobroda, čoveku dobro znanom po svojim građanskim
vrlinama.
(Sa
engleskog preveo Zoran Paunović)
