POSVETA
VATRI
Građom
srušene kuće
Budim te da bih bio kraj tebe
Bez straha, jer sada moja snaga
Čini
pepeo tvoje i zajedno listaju
Dovratke, vrata, stare okvire,
Pozorište žara.
Izjutra,
maleno si ložište,
S tobom počinje naš dan:
I ovo je tvoja navika
Domaće
životinje koja se sveti.
Sveta i sama, ili kućna profana
Telom jedne sobe
prekrivaš se
I
svaki gubitak je izvestan. Ne gori kao ti
Kreč naših niskih zidova.
TERITORIJA
Da
živim na mestima koja s mukom prepoznajem,
Bude mi jasno kad se uveče približim
istom znaku
I ovde za volanam setim se koje godišnje doba
Živim po tome
koliko mi svetlosti reflektuje:
Izvesni
su samo najstraniji obrisi
Iznenadne prepreke duž saobraćajne trake,
Senke
na mrežnjačama zatečenih pasa
Ili micaji mačaka i njihova bojna polja
Na
nebu punom sazvežđa i antena.
Tako jelen na prelazu sredinom avgusta
S jezikom
u potrazi za zdravijim istokom
A iznad Roma Termini kapriole čaplji
U
jatima ukrštenim nad našim migracijama.
GRAD
Vesela
pesmica,
Danas je, u glavi.
Grade
moj, neka ovo bude poslednja prepreka
U gluvoj rešetki tvojih ulica.
Sutra
ću sa sobom poneti
Veštiju misao,
Lake cipele i možda oca
Koji me čeka
udno bulevara,
Pažljive oči duž nizova
Tolikih skela odakle rasteš.
Ali
goli, nečujni kao dvorište
Usred zime, kao prhut
Što je postao let a niko
ga ne goni,
Već klancaju drugari,
Svaki stiska uz sebe svoj kalendar.
A
gde je moj, gde više?
Vesela
je pesmica,
Danas, glava.
OPTIČKI
GLAS
Beše
to rasejano komešanje duž reke,
Žurba što povezuje podneva:
Tvoj hod ocrtavao
je senku
Dugog koraka na suncu.
Beše to potreba, taj cilj,
Preživljavanje
ili možda taština.
Radnik
agencije za selidbe prođe kroz kapiju,
Tvoj iskošeni pogled pratio ga je
U
ogledalu koje je nosio pod rukom.
ŽIVI
IZVOR
Postoje
ostrva što izranjaju
Samo kad je oseka,
Poslovi što se odvijaju po strani,
Navike
koje ne poznaju
Svetlost dana.
Ali
iza spuštenih očnih kapaka
Samo je svetlucava pena
Na hladnom ogledalu detinjstva:
Tako
pada svaka odblesnuta slika
Zajedno sa ćutnjom tridesetogodišnjaka.
Postoje
ljubavi koje izmiču sećanju,
Fontane ostale bez vode
Koja bi ugasila žeđ
odraslog,
Kamenovi koje uporno zovemo fontane.
*
Padam
u san s korakom dana
U glavi, zbrkani glas hiljadu
Drugih glasova što zovu
U sklonište pred tamnom zveri,
Prisiljen njenim dahom
Da dvaput okrenem
ključ u bravi
A
još nije veče.
Dolazim k tebi s ovim disanjem
Obuzet iščekivanjem koje ne
ume reći:
Pa ipak dolazim, svaki put vratim se,
Svaki put preživim ovu obmanu.
LAKO
Ljubavi
moja, ovo je poslednji voz
Od tolikih koje videsmo kako prolaze:
Razmene
će predahnuti do izjutra.
Ali ja čujem druge šumove, noć,
Drugačiji otkucaj
neke trke
Duž kolosekâ bez šina i pragova.
Neko je to ko nosi moj život
Na
leđima, ali ne liči na mene.
Obići će stotinu ugašenih semafora,
Pensiline
kao pusta ostrva,
Zvučnike koji nikakav polazak
Ne najavljuju. Jer ovo je
poslednji voz,
Ljubavi moja, i niko neće
Doći da ti kaže šta to nedostaje
Našim
zajedničkim danima.
TIRENSKO
Više
nema nikakve granice,
Jer sve su granice već utvrđene;
Više se ne preduzima
nikakvo putovanje
Koje ne poredi dolaske i polaske.
Noć dodaje svoje signale
preko pola
I odgovara joj dan,
Ekstremi jedne neobične proporcije:
Deklamuje
san s jedne strane
Brevijar druge, i u tom jednoglasju
Više se ne mogu međusobno
čuti.
Kiša je iza brodskog okna, na tamnom krilu:
Promiče magla, više ili
manje gusta,
Dok se hemisfera komeša,
Poverava se možda ovoj grudvi neba
Što
za periode ima brujanje reaktora.
