Na jednom mestu u
knjizi Putovanje u putopis Vida Ognjenović postavlja pitanje: "Šta
ja to ovde radim?" Mada stavljeno pred čitaoce, takvo pitanje autor uvek,
pre i posle svega, postavlja samom sebi. Ali kada postane izgovoreno, takvo pitanje
pokazuje senku jedne egzistencijalne situacije, životnog okvira u kome se tek
kroz pisanje i neprestano preispitivanje može doći do odgovora.
Svako u sebi
nosi po jednu knjigu, to je napisao Danilo Kiš, a to su svojim iskustvom i svojim
knjigama potvrdili i toliki drugi pisci. Knjigu Putovanje u putopis Vida
Ognjenović svakako duguje vlastitom iskustvu. Odlučujući se da se primi diplomatske
službe u Norveškoj, Vida Ognjenović nije samo promenila žanr svojih javnih poslova
već je otputovala u samo središte jedne neobične književne tradicije iza koje
ona prepoznaje i jednu životnu i književnu dramu, jednostrano osvetljenu primećenu
u našoj književnoj istoriji.
Svesna da svaki izbor poznaje svoju cenu, i to
mnogo pre nego što je upozna onaj koji je izbor učinio, Vida Ognjenović odlaskom
u Norvešku stupa i na tlo književnog znanja koje se u srpskoj kulturi neumitno
vezuje za Pisma iz Norveške Isidore Sekulić. Put u Norvešku postaje, na
taj način, put do knjige koja je, gotovo pre jednog veka, opisivala Norvešku.
Nastajući, dakle, u susretu života i literature, knjiga Vide Ognjenović jeste
i autentično svedočanstvo i autentično pripovedanje. Ali će čitalac, svakako,
lako zapaziti kako se u knjizi Putovanje u putopis mnogo više vidi koje su promene
zahvatile putopis kao žanr nego koje su promene, u istom vremenu, zahvatile Norvešku
kao zemlju.
Da je u Norveškoj napisala samo knjigu Putovanje u putopis,
Vida Ognjenović bi mirno mogla da odgovori na pitanje koje u toj knjizi postavlja:
"Šta ja to ovde radim?" Ta knjiga jeste i jedna avantura i kazivanje
o toj avanturi. U njoj se govori o književnosti i nekim njenim formama, najpre
o putopisu i romanu, ali i o najličnijem i najneposrednijem iskustvu onoga koji
književnost piše. Ona svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako
vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje
se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača. U isto vreme Putovanje u putopis aktivira
i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije,
kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa.
Otuda je Putovanje u putopis
najbolje doživeti kao izraz tolikih raznovrsnosti i kao otvoreno uživanje u raznolikostima.
U ovoj knjizi se ne menjaju samo teme, već se u njoj ukazuje i raznovrsnost u
govoru, u tonu, u formi obraćanja čitaocu, u tipu predočavanja stvarnosti. Idući
za tim oblicima, čitalac se kreće između pronicljivih eseja i zanimljivih putovanja,
između govora o pozorištu i govora o prostorima iza pozorišne rampe, između Isidore
Sekulić i novog susreta sa Norveškom.
Na početku knjiga Vide Ognjenović je
svedočanstvo o susretu sa novim poslom i sa novom kulturom. Ali ubrzo ova knjiga
postaje izvrsna studija o tradicionalnom i modernom putopisu, o onome putopisu
koji je detaljan putnički izveštaj i o onom putopisu u kome fikcija uzima glavnu
reč, a opisani prostor postaje samo jedan od junaka priče. U modernoj književnosti
putopis je postao žanr sa narušenim suverenitetom. Proistekao iz potrebe da čitaoce
jedne jezičke zajednice izvesti o kulturama iz bližeg i daljeg okruženja, tradicionalni
putopis je u modernom dobu postao žrtva sopstvene informativnosti. Slika koju
je nekada mogao da prenese samo putopis postala je masovno dostupna zahvaljujući
novim medijima, da bi u dobu televizije i digitalne kamere takav putopis postao
žanrovski atavizam. Novi mediji su ukinuli egzotičnost koja je nekako uvek stajala
u prisenku putopisnih poduhvata. Iluzija poznatosti i dostupnosti, kakvu stvaraju
novi vizuelni mediji, ukinula je iluziju informativnosti, kakvu je oblikovao stari
putopis. Čitava poglavlja u knjizi Vide Ognjenović posvećena su ispitivanju ove
književne i društvene promene.
Na prepoznavanju ove promene autorka zasniva
prirodu svoje knjige. Otuda, umesto putopisa, ona ispisuje putovanje do putopisa,
uzbudljivo svedočenje o putovanju do Pisama iz Norveške Isidore Sekulić,
o tome kako se Isidorina knjiga na različite načine otkriva, sve dok, u trećem
čitanju Vide Ognjenović, ne bude pročitana iz ugla koji je kombinacija autentičnog
ličnog doživljaja i pronađene analitičke perspektive. Tri čitanja Isidorinih Pisama
nisu samo tri čitalačka iskustva, već i model predočavanja jedne intelektualne
biografije.
Opredeljujući se da, u završnom delu Putovanja u putopis,
napiše nekoliko pisama Isidori Sekulić, o prostoru kroz koji je ona prošla, ali
koji više nije isti, Vida Ognjenović na neki način obnavlja osnovnu situaciju
putopisa svoje prethodnice. Ti putopisi su, takođe, pisma, nedvosmisleno obraćanje.
Ali uvođenje obraćanja Isidori Sekulić ukazuje na ono što bismo i bez toga teško
prevideli. Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman
u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni
žanrovi.
