*
* *
Na
proplanku pod drvetom čekao je Johann Kaspar Lavater
prepoznao sam ga po kabanici
za kišu i plesnjivim ustima
"Es ist schan spät wir müssen uns beeilen"
Brodom?
- pitao sam - "Si" i pokazao je štapom sunce
zgaslo zvezde koje su
prišle blisko i počele da sikću
Trčali smo stepenicama na kojima je bila gomila
bosih ljudi
s otvorenim ustima Kroz pacove hodnike kristalne sale
i prazne
okvire kao izbijene oči čak do kutija za šešire
Lavater mi je pružio ruku nikad
neću zaboraviti dodir
Penjali smo se dahćući pamučnim lestvicama
pratio
nas je oganj video sam mu leđa i ljubičasti gunj
padanje: kao kad neko brzo
lista ilustrovanu knjigu
Prenuo sam se nad sivim okeanom sa ustima punim kose
oganj
je ležao poleđuške sa razlupanom glavom
Lavater je bio manji nego inače
vrzmao
se oko mrtvačkog sanduka punio ga lokvanjima
ušli smo u njega i tada je započelo
normalno putovanje
KOSA
Kosa
raste
noću
na zidu
nije
to uvojak
iza pametnog uva
ne
pripada takođe
ni pokretnom krilu noći
odvojena
od kože
vodi život
suv i zaseban
pokrete ima nemirne
za bivšim dodirom
rasteže
se
bolesno
ni
belo
ni crno
njena boja je pre
šušanj
škrgutanje
zubima
nagli krik
pucketanje prstima
nije u stanju da je otera
kosa
raste jednostavno na zidu
*
* *
večernji
grad
stanište voćnjaka
plesnivi
prozori
rđa u baštama
ćutanje kvaka
na
konopcu
poderana košulja
u
svitanje
je otplovio brod
dugo
se moglo videti
to drvo zeleno
terano kroz so
*
* *
slavuji
na ostrvu svetog Ludviga oglašavaju se polovinom marta
uvek prerano cepaju
oblačni vazduh
kakav je to glas
između pospanog pokreta i nerealnog krila
to
što se dešava je otkidanje od zemlje a ne let
slavuji polovinom marta su kao
krstaški rat dečji
pohod po prozorskoj dasci pod suvim izdancima sunca
to
što se dešava je bez značenja i bez računice
nema ni korena ni krune čak i
vetar
je bez pameti bez ikakve budućnosti
sa mirisom prekinutim oknom i
stubištem ruine
kalvarija glasova u jalovom vazduhu
spotiču se dok idu
kavezima
slavuji
na ostrvu slavuji polovinom marta
MIKENA
Egist
spava. Hrkanje zidina
Krv na kamenju malo je izlapela
Elektra zeva. Pet
je ujutro
Obremenjena pleća obramice
Stepenik
po stepenik do cisterne
gde je noćna vlaga kao šišmiš
I pre nego što vedro
vodu zamuti
u vodi ogromne očeve oči
nalivene
strahom. Tako bez krika
razgovara sa kćerkom Agamemnon
Celi dan pranje.
Hrpa prljavštine
Na čaršavima se stvrdnula krv
Uveče
gozba. Klitemnestra
lepa kao uvek. Piju puno
Plaču i smeju se ponovo plaču
u
ćošku muca slepi guslar
Epopeja
stara i istrošena
kao kada preko kostiju pređe drljača
vuče se glas neugledan
po kamenju
u neumoljivoj tamnosti megarona
A
zatim da bi bilo življe
iznose leševe svoje iz podzemlja
do stolova trupove
nalivaju
vinom do grla kojih nema
Trenutak je tišine kada se vratovi
pritisnuti snažnom krivicom
u izmaglici
pomire umrli i ubice
senka što skida sa zida sekiru
GOSPODIN
KOGITOV PRILOG MAJERLINGOVOJ TRAGEDIJI
U
proleće 1889. godine moj pradeda je izgubio apetit. Budio se noću i vikao. Postao
je bolesno oprezan. Nije verovao više Caru, osudio je grofa von Taaffe za najgore
stvari, bojao se ljubomorne Mizzi Kaspar, a o kočijašu Bratfischu i o sobaru Loschku
govorio da su za novac spremni sve da učine.
Pradeda je voleo Mariju Vetsera,
ljubavlju velikom, skrivenom i beznadežnom. Pod sivim redengotom tajnog dvorskog
savetnika besneo je požar, koji nije hteo da ugasi.
Nagnuta, kao nad uskršnjom
štrudlom, moja prababa, bez gneva i uzbuđenja, zabija veliki kuhinjski nož u predivno
telo Marije Vetsere.
Ko bi mogao da predvidi da će u istom trenutku prekomerne
izmučenosti stati i srce moga pradede, poistovetivši se na taj način sa mračnom
tragedijom propadajućeg carstva.
ANĐELI
CIVILIZACIJE
Na
prelomu između XIX i XX veka činilo se da su nas zauvek napustili anđeli i da
je nestao i najmanji njihov trag. Zapošljavali su ih još samo ponegde u pogrebnim
preduzećima. Podupirali su takođe zastarele baldahine. Ali u suštini čamili su
u besposlici i pretvorili se u ružičasti puder.
Prava renesansa anđela usledila
je u vezi sa razvijanjem avionskih linija. Može se bez preterivanja reći, da su
se vratili na zemlju i dobili životno rumenilo. Pomažu da se pređe preko klada
podignutih visoko iznad okeana. Sa aerodromskih zvučnika njihovi visoki nestvarni
glasovi cede se polako kao da žele da nas ubede da još uvek postoji nekakav spas.
Govore
sve jezike, ali osmeh imaju jedan i za nebesko uspenje i za katastrofu.
MAČAK
Može
da bude bilo koji: podivljali, rimski riđan sa iskidanom dlakom i njuškom svom
u ožiljcima, poput veterana carskih legija, koga sam bezuspešno vabio iz ruševina
Foruma Romanuma.
Ili ovaj neobuzdani, crni div iz Pasadene, koji me upozorio
na zemljotres, a kako nije naišao na razumevanje, otišao je zauvek, i ostavio
me zamišljenog u mraku neznanja o okeanima, zvezdama i vulkanima.
Ili taj ovdašnji,
koji je rođen u štali, usred procvetalih livada, sena, potoka mokraće i blagih
brda mesa koje pahne na mleko.
Može da bude bilo koji - mačak - neshvatljiva
duša, koja se ne podiže nad magličastim vodama, već ide stazama samotnih mudraca
na četiri meke šape.
ČVOR
Kada
Gospodin Kogito konačno ostari, neće sakupljati poštanske marke, antički novac,
ali ni retke knjige. Osnovaće prvu na svetu kolekciju čvorova. Nastojaće da ubedi
druge u tajanstvene čari među čvorovima.
Ljudi nisu nikada cenili čvorove.
Nisu naučili takođe da se dive njihovoj komplikovanoj lepoti. Presecali su čvorove
mačem, kao onaj makedonski cimbal, ili su prosto uspevali da ih razmrse i ponosili
se time što imaju sada gadan konopac, kojim mogu da privežu prase uz drvo ili
da obese za šiju bližnjega.
GOSPODIN
KOGITO SAN-BUĐENJE
neprimetno
se pomerala kao izvor
obučena u suknju od kamenčića
u svetlo breza u koru
jutra
sa desne strane bilo je svitanje sa leve
staza tako dakle išli su
- vreme i mesto
nisam
ja kriknuo i odbačen
pao u javu pa sada tražim
štapom šibice oznojenom rukom
među
lekovima pismom iz sna
a njena paslika u praznim očima
šušti kao makom pahne
kao uže
CONTRA
AUGUSTINUM PONTIFICEM IN TERRA NUBICA
PECCATOREM IN PURGATORIO
A
ipak svetac. Biskup Hippo. Plamen.
Beo od vreline piše veštim stilom
zavodničkim
perom ognja rečenice od ognja
a pored svega to blasfemično
ama ef fac quod
vis.
Vekovima
će to biti ratni poziv
nasilnika tih koji prelaze lako preko klade iznad provalije
tih
koji prelaze sa nežnih šapata
na viku centuriona ciku bitke vrisak ubijenih.
Više
neće moći da opozove tu rečenicu. Ničemu
bojažljivo ćutanje sinoda kletva u
vazduhu
napor sholastika da se ipak nešto spasi.
Tada
mi koji u toj istoj školi počinjenih zločina u dobroj intenciji
učili smo stepenovanje
- tamno - tamnije - ništavilo
svetlo - svetlije - ushićenje
molimo
se za njega.
NAŠE
DETE
Naše
dete iz epruvete razvija se sjajno
plavooki švrća ružičasti Futurus
mimoišle
su ga male boginje veliki kašalj
šarlah noćno mokrenje strah od Baba Roge
voleo
je NLO - žmirkao mu je sa simpatijama
Kad
je imao tri godine pao je u staračku demenciju
pa mu je zamenjena glava u istoj
fabrici
gde je ugledao svetlo dana hitro nam se vratio
u sitting-room i
bučno zabavljao sa robotom
Pozabavio se njime pronicljivi analitičar duša
(prema
toj rupi koju je Platon nazvao dušom)
sinov I. Q. razorio je sve poznate skale
i
mališa je uskoro postao mister sveta testova
kao ljudi imućni nismo ga dali
u cirkus
ipak je to naše dete iako je iz epruvete
jedan TV nastup i na tome
se završilo
Sposoban
kao mladi Pascal prelomni kao Einstein
ne pohađa školu jer bi se mogli iskompleksirati
sam
uči i piše i sluša muziku Istoka
koja dozvoljava da se pronikne u spojeve izvan
razuma
Kada
je imao dvanaest godina objavio je nekoliko knjiga
koje su odmah dospele na
liste bestselera
recenzenti su hvalili kapitalne sinteze
poređenje Marksa
sa Budom Hristosa sa Talleyrandem
zlonamerni su mu prebacivali brkanje pojmova
od
kojih se naš sin odavno oslobodio
Jedino
nas malčice brine njegova sve prisutnija tuga
često biva jako razdražljiv
ne
smeju se pred njih izgovoriti određene reči i fraze
takve kao Gospod Bog sumnja
i narod
tada lupa nogama i zatvara oči
ali zato ga neizmerno zanimaju pogrebi
ratovi
zaraze glad
Naš
sin iz epruvete postaće profesor
čeka da se otvori prikladan departament
radi
na sistemu koji je imenovan kao Prezentizam
u kom je smelo odbacio celu ontologiju
trule
kategorije vremena i prostora
par drugih sitnica
vrlo uprošćavajući
to
je filozofija trenutka momenata nepovezanih
međusobno niti s kosmosom apologija
slučaja
drugim rečima apsolutna sloboda
kada
je to ništavilo poslalo svetlucave signale
a drugo ništavilo odgovorilo grohotnim
smehom
(S
poljskog preveo Zoran Đerić)
