SVETAC
NA STUBU
Ovuda
vrljaše zloduh, grubijan s prtljagom pozamašnim,
Gde kabasto zapne, tu su veselo
ispomerane kuće.
Gde je pišao, lokve brzojavno signale nebu šalju.
A ja,
plava šuma zelenim pticama nastanjena,
Hleb kiselkast pun dovitljivog kamenja,
Ja,
laž, doduše, ali navrh stupa, visoko,
Da me svako isprve uoči,
Ja sam tri
ljudeskare skupa
I pljujem devojkama izmeđ nesmisla sisa,
Ja sam patuljčić,
kojino suknje staricama broji,
Prodajem ćilime načičkane jajima moljaca,
Uz
to tumačim zapise protiv kijavice
I zabijam vam čavle u glavu,
Da vam šeširi
ne otprhnu.
Imam grbu od šećera,
Svakojaki bezum lizao je nju.
Ja sam
četa vatrogasna što gasi svaku žeđ.
LJILJANI
OD SNA
Između
ljiljana od sna
Napreže se budnoga korak.
Kad bi brojku znao on
Slovo
promućurno
Mogao bi oblačini
Kišu da naredi.
Suvorožje jednoroga.
Zasmejane
zverke suvi rože
Nabadaš li zaljubljenima
Tužne ceduljice.
O, njihovih
dana prošnje nabrzo.
To dolaženje i odlaženje
Između ljiljana od sna.
Smeh
je to nečji duboko pod snegom.
Jer na proplanku
Kroz promenljive razmake
Između
spavača
Užurbano pesak sipi.
O, ovozemaljska zlovoljo stara,
Kad se pokrene
mrtvac.
Beše jedan stvor zverinji, bila zvezda
Što ovako žalujući govorahu.
Bile
jedne tanke sanke, nad kristalom,
Lepotanke, u njih seta upregnuta.
Smeh
to je nečiji duboko pod snegom.
Venerina
krv kupljiva u tabletama sivim.
Mršavušne zvezde
Proganjaju pesnici.
O,
povici ovi u snegu
Prstenje od zlata i vapaja.
Tačka
U krajoliku od rožine.
Jedno
dete se probudilo od toga
Videlo je kroz šavove noći
Žurbom zasopljeno
Vreme.
Venerina
krv kupljiva u tabletama sivim.
MOJA
GUMICA ZA BRISANJE
Moja
gumica za brisanje
Viđen
očima moje gumice za brisanje
Berlin je lep grad.
Jedne
nedelje,
ispunjen zuboboljom i dosadom,
reknem svojoj gumi za brisanje:
Trebalo
bi da otputujemo nekud, da,
kako ti to nazivaš, zbrišemo
i raspodelimo zubobolju
našu.
Uvek
sučelice pepeljari
živi se posatirasmo, ona i ja:
Džepovi su mi puni ulaznica
-
pa nikako da nađem ključ.
Gubitak
Juče
izgubih svoju gumicu;
bez nje sam bespomoćan.
Žena zapitkuje: Šta ti je?
Ja
odgovaram: A šta bi bilo?
Izgubio sam gumicu.
Nađena
Našli
su moju gumicu za brisanje.
U razvalinama železničke stanice Lerte,
pomagala
je radnicima pri rušenju:
Sasvim se smanjila,
od nje više vajde nikakve.
Timski
rad
Danas
sam kupio novu gumicu za brisanje,
položio je na upotrebljenu hartiju
i
zagledao se u nju.
Ja i moja gumica smo vrlo vredni,
radimo ruku pod ruku.
Za
popodneva
Kad
moja gumica spava,
ja stvaram, rukama obema.
Vreme ne voli dangubu:
Gumica
moja retko kad spava.
Nevernički
Neki
smatraju, da neuspele linije treba ostaviti,
dok moja gumica
proganja čak
i najispravnije.
Nedavno je pokušala da zlo za vrat zgrabi,
pa je mojoj
olovci srce isisala,
sad eno leži: šuplja i nezaoštriva.
Noću
Uskoro
neće biti ovako svetlo
nad krovovima i odžacima.
Moja gumica i Mesec
Mršaju
li mršaju.
Rastanak
Danas
sam sebi za lovu kupio gumicu novu.
Još je nosim u džepu, nosam tamo-amo.
Još
se tragovi moji sigurnim osećaju, idu za mnom -
ko onomad onaj konobar, kad
sam zaboravio da platim.
Danas
sam sebi za lovu
kupio gumicu novu.
Zbrisao sam bez traga,
moje pivo
platio je konobar.
STRASTAN
DUVANDŽIJA
Dok
ja čorbuljak svoj i bilancu svoju
kao i mekane delove ljuskara vaskolikih,
bdi
moja večno pretposlednja cigareta i pline.
Ne,
veli lekar, i puši.
Ona životari tek tako.
Opušci svedoče o meni.
Samo
bez pauze, automatska harmonika
i kakav film, koji se ne prekida,
kad se
oni ljube ljube.
Neću
da spavam. O ovome se ne sanja.
Mesecima tražiš mesto za parkiranje
i pušeć
u opelu skapavaš od gladi.
Marijice
od Gvadalupe, ti me slušaš,
kad se molim, tri kutije na dan:
pepeo beli
u krilu tvom.
Ne,
neću da se vežem pojasem,
puštam je da tinja u šupljini dlana.
Ne recite,
smrt. Kažite odvikavanje.
DEJSTVO
PARNOG KOTLA
Uvek
spreman na šištanje.
Brže šišti no što mašta.
Pesnica se ostavio,
šišteći
se dokazuje.
Uskoro će da se zucka:
Nasmrt su ga išištali.
Ali on još
živi, zbori.
Na pitanje njegovo šištanje odgovor šišnu.
Pogledajte narod
ovaj, u šištanju ujedinjen.
Šištoman. Šištopleks. Šištofil.
Jer šištanje
malo košta
jednači nas i zagreva.
Al' to košta nečjih para,
da elita
ovakva se
domišljata i šištava
obrazuje i odgoji.
Kao da će ispuštanje
pare
pobuditi najbližeg Nerona
da u datom trenutku spusti palac.
Zviždanje
je lepo. Zviždati ne ume svako.
Međutim, zviždanje ovo, anonimno,
uznemiruje,
strah pod kožu nagoni...
ADORNOV
JEZIK
Seđaše
u toploj sobi
Adorno s lepim jezikom
i lepo se igra s njim.
Tad
mesari dopentraše
odmerenim koracima
tupa-lupa stepeništem.
Adorno
je ogledalom
očišćenim kružnim džepnim
ogledao jezik lep.
Al'
mesari bez kucanja
Otvaraju nožinama
Adornova vrata širom.
Adorno
se zatekao
sâm samcijat sa jezikom;
reči vrebaše papir.
Kad
mesari odmagliše
nosili su niz basamke
lepi jezik domu svom.
Kad
kasnije jezik stiže,
iskasapljen, jezik beli,
zaiska, Adorno, jezik
jezik
lepi, prekasno.
HIMNA
Onako
komplikovano kao slavuj,
onako limeno kao,
dobroćudno kao,
onako nezgužvano,
starostavno,
onako zeleno mrgodno nakiselo, onako prošarano,
onako skladno,
ravnomerno,
onako runjavo,
onako blizu vode, vetropogodno,
onako vatrostalno,
često prekopavano,
onako ko igrarija lako, čitanjem raskupusano kao,
onako
novo i škriputavo, dragoceno kao,
onako upodrumljeno, domaćinski kao,
onako
lakogubivo, glatkoizlizano,
onako tankoduvno, snegom hlađeno,
onako svojeručno,
punoletno kao,
onako nemilosrdno kao,
onako smrtno kao,
onako prosto
ko moja duša.
MOJ
ANĐEO ČUVAR
On
istresa mene, dete;
skupa s vodom punom gada.
Ne
volim da skačem:
ko skače, taj u milost pada.
On
mi teret podvaljuje:
kad tegove dižem, stenjem,
Hoću
s tetkom, on nećaku:
brani drvljem i kamenjem.
Ako
okna porazbijam:
on ih začas kitom stisne.
Ako
li se ja izgubim:
moj nalazač sa mnom klisne
DELFIN
....................Posvećeno apostolu Pavlu i
Peteru Vajsu
Ja,
lakouk, videh u skoku učitelja svog:
Konvertitu za mikrofonom.
Slušao sam
ga kako se odriče prisege
i posprdnuo se ispovesti njegovoj.
Podsmeh učenikâ.
Podsmeh delfinâ.
On se posuvratio, smešno posuvratio:
Tada sam bio, danas
jesam.
Ali čim je izbljuvao bajatu gurabiju
i poslužio me zemičkama svežim,
kad
je Savle, odmah po menjanju svlaka,
u meni - poskočio sam! -
otkrio delfina
brzoukog
kad mi je valjalo mreti, mreti valjalo,
od straha je sprdnja moja
prozuknula:
zvernuo sam levo-desno ka izlazu,
zaronio, spasio se - plivajući.
LAŽ
Vaše
desno rame visi,
veli krojač moj.
Jer sam đačku torbu desno nosio,
rekoh
i pocrveneh.
FOTOGENIČNA
Otišao
sam u šumu
Da fotografišem veverice
Dao sam film na razvijanje
I primetio,
da sam trideset i dva puta
Fotografisao svoju babu.
POTOM
Od
ribe je ostao kostur.
Prozračni međuprostori
koje su naselili veterani revolucije
sa
dečurlijom i pristalicama svojim
i želje
da gaje kupus negdašnji.
Trampadžije.
Ko
je imao na ponudu dućan-kutiju punu rešenja
taj sad pevanjem pozdravlja prazninu
dok
i ona ne postane modom.
Sad mnogi nose štedljivo skrojene kaputiće
kojima
nedostaju rukavi, dugmad, džepovi.
Niko ne priznaje, svi se prave Toše.
Čega
da se poigramo sad?
Podnošenja
pismenih molbi.
Traženja premeštajâ.
U koje stoleće?
Nošenja perčinâ
i javnih odsecanjâ pred publikom.
Ili zaostajanja u seobama naroda
nogobolni,
a odmah potom stalno nastanjeni.
Kad
smo počinjali, pomislismo: valja nam prvo početi.
Ne tako, već u poštenoj nameri.
Želeli
zapravo ovo a ne ono.
Ali nije ispalo onako.
Ispalo je ovako.
Otkud smo
mogli znati.
Ni slučajno, isključeno.
Sad je daleko iza nas.
To što u
brslanju se praznom steklo.
Dobacivanjâ s aut-linije.
Zašto ovo, a ne ono?
Potom
se promenila moda.
Otpočeo
je proces učenja
intuitivno, u čistoj spoznaji.
Živimo skromno.
Škrabotine
u malteru, ostaju.
Dokle god se izmet puši -
i natpis je nov.
Kasnije
se kolekcionari ustumaraju.
Sakupljaju male i poduže krikove.
Na primer
ovaj: Ne nipošto nikad!
Potom
je ispremeštan nameštaj.
Ova
ideja, tako vrletna
i zasad neosvojena
mami planinare iz celog sveta.
Iz
leta u leto ustreme se i zabrljaju.
Krivi su, dakako, gledaoci
sa svojim:
Previsoko. Prestrmo.
Razmaci
između kestenova.
Ili moj prst preko guste žičane mreže.
Ovuda sam više
puta prolazio.
Ovde sustižem sebe.
Šta to oni stalno benave o sreći.
Radujem
se, kad poneko stablo manjka.
A pravilno poređani stoje kestenovi ogoleli.
Još
u Pre toga počelo je Potom.
Smatralo se dobro pripremljeno
i hranilo pomno
u metežu.
Teško je odrediti rez
između pre toga i potom.
Jer čim je izgovoreno
sad, zahtevi
za premeštanje pomenutog Sada već su bili tu.
(Navodno, kasnije
se sve to na nekom sasvim trećem mestu,
delomično zbivalo.)
Potom su fotografisane
neke druge stvari i činjenice.
Poljske
štete se potom procenjuju i obračunavaju.
Potom smo smeteni
i tražimo viceve
negdašnje.
Potom nam stižu neizmireni računi.
Naši dugovi nas ne zaboravljaju.
(S
nemačkog preveo Drago TEŠEVIĆ)
