U neumitnoj elegiji Veselje bujno razvejanih leta... (1830)
Puškin izražava nadu da će mu preostale dane ("smiraj dana tajni") ipak
krasiti uživanje u ljubavi i umetnosti ("da ću nad bajkom opet suze liti").
Pesnik doduše ne precizira ima li u vidu radost sopstvenog stvaralaštva ili pak
snažne utiske od tuđih tvorevina. Za naš razgovor ova neodređenost je čak i poželjna,
pošto vrli i pronicljivi stručnjaci danas imaju podjednako loše mišljenje kako
o čitaocima - ljubiteljima savremenih bajki, tako i o njihovim tvorcima; prve
smatraju laicima a druge - prevejanim profesionalcima-beletristima ili prostodušnim
rutinerima.
Nećemo sada o beletristima - želeo bih da popričamo upravo o rutinerima,
tačnije o "rutini".
Svojim vičnim pogledom eksperti su već uočili
sličnost današnje imaginativne proze, koja pretenduje na ozbiljnost, sa već nošenom,
"second hand" odećom. Prognozira se ili čak konstatuje i konačno odrođavanje
tog vida pisanja, čije mesto će s pravom i vrlo uskoro zauzeti formacija non
fiction. Ne možemo protiv činjenica, a pogotovo kada nemamo nikakvih aduta.
Ostaje nam ipak osećanje velikog gubitka. Sa čime se to mi i nehotice, kao hipnotisani,
rastajemo, i šta to dobijamo u zamenu?
Ne bismo imali razloga za brigu da
smo sasvim izgubili potrebu za tradicionalnom duhovnom hranom - za plodovima fantazije.
Ali nije tako. U pitanju je kura gladovanja, nalik na onu Vasisualija Lohankina
iz Zlatnog teleta, kada s vremena na vreme krepimo snagu proverenom klasikom.
Umesto da odlučno pređemo na novo duhovno porcionisanje, mi korigujemo estetsku
dijetu, tako što neumetničke žanrove (prepisku, dnevnike, marginalije, filološke
zabeleške) koristimo nenamenski, odnosno čitamo kao da su u pitanju umetnički
tekstovi.
Ali i najdramatičniju prepisku, i najupečatljiviji dnevnik, najtananije
i najbritkije zapise zbližava upravo oslabljeno estetsko punjenje. Autori takozvanih
"dokumenata ljudskog života" nisu računali na punu meru njihovog umetničkog
efekta, čak i kada su ti tekstovi izlazili ispod pera neospornih talenata i prvoklasnih
stilista. Balerina koja hoda, koja stoji u redu pred tezgom ili žuri na tramvaj
- to čini plastičnije i lepše od obične domaćice, i mi smo slobodni da se tome
divimo, ali ni u jednom od nabrojanih slučajeva balerina se ne bavi umetnošću.
U pokretima njenog tela nema namernog, usmerenog napora talenta; znači, odsutna
je čitava jedna dimenzija, ukinuta je, naime, sama intencija. Tjutčev je, doduše,
rekao: "I nije nam dato da predvidimo kako će naša reč da odjekne..."
- ali on je upravo rekao "kako" a ne "kakva"!
Osim odsustva
estetske zamisli, dokumentarni i dokumentalistici naklonjeni žanrovi, već po definiciji
obuzdavaju uobrazilju. Neosporno je da kod kreativnih ljudi fantazija i mašta
prožimaju mnogo toga, ali u sferi non fiction-a to se odvija indirektno,
po ovlašnom principu tangente - čas kao lažno sećanje, čas kao direktno i pragmatično
podmetanje činjenica, čas kao erupcija entuzijazma i sl. Analogija sa svakodnevnom
elegancijom balerine i tu je umesna, jer non fiction ne poznaje načelnu
orijentaciju na igru uobrazilje - ona se ovde začinje usputno i s pola snage.
Zauzvrat je, u oblasti dokumentalistike, autor višestruko prikraćen, i to delovanjem
umetnosti sasvim tuđih činilaca: na delu je uzročno-posledična veza realnih činjenica
a ne logika igre; autorom često rukovode pristojnost i taktičnost (mada su u poslednje
vreme česti slučajevi nadomeštanja nedostajućeg artizma upravo narušavanjem moralnih
normi) te drugi sasvim neumetnički obziri.
Međutim, optika "magičnog
kristala" ne samo što ne zamućuje prikazanu koliziju ili karakter, već ih,
naprotiv, izoštrava, čini jasnijim. Poznato je, na primer, da je stari knez Bolkonski
"prepisan" sa Hercenovog oca, Ivana Jakovljeva, jednog od najupečatljivijih
junaka Prošlosti i razmišljanja. Kod koga je simpatični starac ispao životnije
- kod hroničara ili beletriste? Suština, očito, nije samo u tome, što je "opis"
junaka kod genijalnog Tolstoja ispao bolje nego kod talentovanog Hercena, već,
pre svega, u tome da se genije ne zadovoljava pukim činjenicama. Geniju je dato
da na realne događaje gleda sa rastojanja fantazije i da ih vidi u pravom svetlu,
dok talentovani pristup stvarnosti počiva upravo na činjenicama i, eventualno,
na njihovoj analizi.
Čini se da su Pasternakove reči o tome da je "metaforizam
prirodna posledica ljudske nedugovečnosti i ogromnosti zadataka koje je sebi namenio",
i da predstavlja "izraz duhovnog bogatstva čoveka, koje se preliva preko
krajeva njegove bezizlaznosti" - tačne i u odnosu na igru umetničke uobrazilje
uopšte uzev.
Ovde sad postaje vruće, jer je pitanje veoma oštro postavljeno:
ili je ideja smisla primenjena na život - načelna izmišljotina, koja ne odgovara
stanju stvari ili ipak, ponekad, u naletu fantazije, uspevamo da naslutimo ne
toliko smisao stvarnosti, već ono nešto što nas miri sa odsustvom toga smisla.
U prvom slučaju imamo neutešnu tugu - jedinu moguću i čak zdravu reakciju
čoveka na uzaludnost sopstvene sudbine; u drugom, pak, ima izvesne nade da je
antinomija smisao-besmisao običan rebus, poput one pitalice o vuku, kozi i kupusu,
od čijeg rešenja ne zavisi ništa presudno. Osim toga, u remek-delima uobrazilje
ponekad se može naslutiti izlaz iz logičkog ćorsokaka.
Eto o čemu se tu radi,
a ne o jednostavnoj smeni književnih formacija!
Ja uopšte nisam vatreni pristalica
antologijskog "artizma": on zauzima svoje zasluženo mesto u nizu maškara
- ruku pod ruku sa vaskrslim plemstvom, kozaštvom i drugim koloritnim lopticama-skočicama.
Nisam rad da me proglase za nekakvog zagriženjaka i zagovornika beletre: talasanje
vazduha je nedovoljan argumenat, a drugih i nema. Ali smatram da treba položiti
pred sobom račune. Dok lakomisleno pokazujemo srednji prst umetničkoj intuiciji
i poletno držimo stranu književnosti činjenice, mi zapravo praznujemo svoj metafizički
ustupak, ugađajući svakome, osim samima sebi.
Mogu da mi zamere, u smislu
da se zrelost uvek rastaje od slatkih iluzija mladosti - jer zato i jeste zrelost.
Da, ali samo ako jeste. A šta, nameće se misao, ako su njena nemoć i malaksalost
tek privremeni? Mnogo je poštenije, po mom mišljenju, ne uzdizati današnji raspored
snaga u rang objektivnog procesa. Tako, samoljubivo, možemo još i da prizovemo
zlo, i taj proces će, daleko bilo, i stvarno postati objektivan i nepovratan.
Čak
i da mi vajni specijalisti pomoću cifara dokažu da je pesmica mašte otpevana,
neću biti spreman da krenem u susret smelom pobedniku, sa hlebom i solju na izvezenom
ubrusu.
2003
(S
ruskog prevela Draginja Ramadanski)
