U
Solomonovoj zbirci mudrosti, između ostalog, nalazi se i ova dubokomislena izreka:
"Život je putešestvije." Stari Gete (Goethe), sumirajući svoj događajima
prebogati život, zabeležio je 1832. godine u svoj dnevnik: "Naš život je:
putovanje." Među Maksimama princa La Rošfukoa (La Rochefoucauld) nalazimo
sledeću refleksiju: "Ako ga pravilno osmotrimo, moramo shvatiti da naš život
nije ništa drugo, nego putovanje..." U jednom od starijih brojeva bečkog
satiričnog lista Fligende Bleter (Fliegende Blätter) nailazimo na sledeću sentencu:
"Život je - putovanje." Početkom dvadesetih godina prošloga veka bila
je popularna jedna operetska arija čiji refren glasi ovako: "Život je skitnja,
svaki dan zaluta."
Imajući sve to u vidu, u uvodu svog eseja napisanog
1922. godine pod naslovom Tucač kamena Egon Fridel (Friedell) takođe upoređuje
život sa putovanjem, lukavo ostavljajući otvorenim pitanje, za koga bismo morali,
posle svega, da ga smatramo: za jednog Solomona, Getea, La Rošfukoa, nabeđenog
mislioca ili, naprosto, maloumnika.
Sve sam ovo već napisao, u donekle drugačijoj
formi, u svojoj knjizi eseja Umetnički svet iz 1996. godine, što znači da je reč
o višestrukom citatu: citirao sam sebe, time što sam citirao onog Fridela koji
je redom citirao Solomona, Getea, La Rošfukoa, bečki satirični list i refren austrijske
operete, a pri tom sve vreme negde iznad naših glava lebducka pitanje koje će,
po svemu sudeći, ostati bez odgovora - ko je koga od citiranih autora citirao,
eventualno plagirao. I, nadalje, ko je na šta zapravo mislio u trenutku kad je
bacio na papir naizgled identičnu konstataciju.
Vredi na trenutak razmisliti
o nastaloj situaciji. Pre svega, neće biti na odmet da ispitamo, kakve informacijske
vrednosti sadrži izjava da je "život putovanje". Uprkos tome što već
poduže sa ovim pitanjem na umu odlazim na počinak, sanjam ga i budim se s njim,
teško da bih mogao bilo šta suvislo da kažem. S koje god strane pokušavam da se
približim ovoj konstataciji, u poslednjem trenutku mi se odgovor uvek izmigolji.
Verovatno pre svega zbog toga što je stvar suviše uopšteno postavljena. U nekima
od navedenih formulacija ne konkretizuje se čak ni to, o kakvom je životu, zapravo,
reč: životu ljudi, gmizavaca, mahovina, ili nekih gljiva? Ako pretpostavimo da
se ona odnosi isključivo na ljude (većina biljaka je, naime, vezana za mesto),
nomadi bi mogli odobravajući da klimaju glavom, ali šta bi rekli oni koji su privrženi
mestu svog rođenja i naročito vole da se pozivaju na svoje duboke verske, moralne
i kulturne korene? Mogli bismo dodati: kao da žive životom za zemlju vezanih biljaka.
Povrh
toga, ne može se reći ni to da postoji nekakva nužna veza između putovanja i vitaliteta.
Istina je, doduše, da pešačenje pokreće mišiće, pozitivno utiče na krvotok, sledstveno
tome, čovek od svega toga postaje fit - međutim, sve to važi za sve druge vrste
redovnih fizičkih aktivnosti. Citirani mudri autori, međutim, nisu ustvrdili da
je život džogiranje, plivanje, ili, recimo, gimnastika. A o tome da i ne govorimo
da putnik, pogotovu današnji, ne putuje bezuslovno pešice, niti se kreće uvek
predelima gde može punim plućima da udiše čist, zdrav vazduh. Možda se delom i
time može objasniti okolnost da, prema temeljnim i veoma razgranatim istraživanjima,
ljudima izuzetno dugog životnog veka uopošte nije karakteristično da su se svaki
čas muvali tamo-amo po svetu, već naprotiv, da nisu - kao na primer Imanuel Kant
(Immanuel Kant) među filozofima - nikad ni napuštali mesto stanovanja. U tom svetlu,
dakle, ljudski život, naročito kad se baš oduži, pre bi mogao da bude opstajavanje
na rodnoj grudi, a ne skitnja.
Zbog čega su ipak navedeni autori, a može se
pretpostaviti, i mnogi drugi, ustvrdili da je život - putovanje? Možda zbog toga
da bi naglasili nepreglednost, besciljnost ovog našeg "sveta senki".
Jer, putnikom obično ne nazivamo one koji ponekad pešice odlaze na posao, ili
koji se posle podne malo prošetaju, a na večernji randevu stižu trčećim korakom.
U najužem smislu reči, putešestvenicima, iliti vandrokašima nazivamo one koji
tek onako, bez ikakvog telosa skitaraju svetom, odnosno, ako bismo tim lutanjima
bezuslovno hteli pridati neki smisao, mogli bismo u najboljem slučaju reći da
je cilj ovih osoba da budu stalno na putu. Ali ovim putešestvijima nedostaju početne
i krajnje tačke, budući da ovakav putnik već, ili još nema boravište kojem bi
mogao da se vrati, ili u koje bi mogao da stigne. Putnik je u ovom smislu reči
putnik sve dok stvari ovako stoje.
Ovu besciljnost izražava i refren austrijske
operetske arije sa svojom nadasve zbrkanom poetskom slikom zalutale skitnje. I,
po svemu sudeći, na to je od citiranih autora ciljao i La Rošfuko, jer nakon što
je život uporedio s putovanjem, započeo je priču o nenadanim perspektivama, zaokretima,
odmorištima i naposletku o jednom takvom cilju koji ne poznajemo. Pisao je, dakle,
o takvom cilju koji za putešestvenika još ne postoji, sledstveno tome, biće ispravnije
ako pod tim budemo podrazumevali besciljnost. Utoliko pre, jer se ovaj mislilac
s jednom drugom maksimom vraća na isto pitanje: "Svetom upravlja slučajnost
u sadejstvu s dobrim ili lošim raspoloženjem ljudi."
Psihološki je posve
razumljivo što je La Rošfuko, veliki gospodin poznat po svojim bizarnim intrigama,
naizgled besmislenim pobunama i veoma razgranatim ženskim vezama, svoju sudbinu
video baš u ovakvom svetlu, i što je u trenutku svoje slabosti, smetnuvši s uma
mnoštvo i te kako isplaniranih života, dopustio sebi jedno ovakvo brzopleto uopštavanje.
Ali šta je bilo sa starim Geteom, kad je bacio na papir svoju citiranu mudrost?
Ponovo sam prelistao sjajni esej Ortege i Gaseta (Ortega y Gasset) pod naslovom
Gete iznutra, i oko mi je zapelo za sledeće redove: "Život je radnja koju
vršimo prema napred. Živimo iz perspektive budućnosti, jer život neumoljivo znači
stvaralaštvo, odnosno, da svako sam kreira svoj život." Ova rečenica je već
vrlo daleko od atitude putnika, kao i ona koju je španski filozof zapisao na jednoj
od narednih stranica: "U slučaju života biljaka, životinja ili zvezda, život
nema nikakve dvojbe što se njihovog bića tiče. One nikad nisu u situaciji da odlučuju
o tome šta da bude u sledećem trenutku. Zato njihovi životi nisu drama, nego...
razvoj. Ali ljudski život je u odnosu na njihove živote sušta suprotnost: čovek
u svakom trenutku mora da odlučuje šta će da radi, i zato mora biću da otkrije
plan, program svoga bića."
Ortega baš zbog toga kritikuje Getea jer se
ovaj, prihvativši poziv nadvojvode, kao dvadesetpetogodišnjak "sklonio ispod
sterilne staklene bure Vajmara (Weimar)". Umesto da je, nastavlja Gaset,
"pod neizvesnim materijalnim - ekonomskim i društevnim - uslovima lutao po
svetu", stvorio je od sebe neku vrstu "preparata". Drugim rečima,
španski filozof zamera Geteu da njegov život, od najranije mladosti, nije putovanje,
već da "u liku jedne biljke razglaba o životu". Ali na šta je mislila
ta biljka kad je, sede glave, zapisala: "naš život je: putovanje"? Na
čije je živote ciljao i na osnovu čega je i sebe, odnosno svoj život, uvrstio
među njih?
Jedva da ćemo to ikada saznati, kao što će večna tajna ostati i
to, koliko je vrlih mladića u devojačke spomenare užvrljalo sentencu mudroga Solomona,
ni trenutka ne razmišljajući o njenom smislu. I koliko je onih koji su osećali
neodoljivu potrebu da pevuše refren arije austrijske operete, uprkos tome što,
po vlastitom priznanju, obožavaju samo Bahovu (Bach) muziku, a mrze naravno operete,
i toliko su pedantni, da o nekakvim putešestvijima, bez cilja i smera, ne žele
ni da čuju. Kao što i sam, pišući ove redove, neprestano moram da se obuzdavam
kako ne bih iz sveg glasa počeo da pevam: "Put putuje moj jaran, putujem
i ja...!" Mada me sve prolaze žmarci od ovakvih infantilnih pesmica sa radija,
a istovremeno mi je već pun i šešir ovakvih i sličnih komparacija.
Ali šta
se, zapravo, dešava? Oštroumni La Rošfuko brzopleto uopštava, iskusni Gete se
svrstava tamo gde očigledno ne pripada, nepoznati autor plitkoumne operete sa
zbrkanom poetskom slikom izražava tvrdnju ionako spornog smisla, a Egon Fridel,
ovaj mudri austrijski autor nema druga posla nego da popiše sve te nesuvislosti
i da ih stavi kao moto svoje knjige. O sebi da i ne govorim, jer - kao što sam
na to već ukazao - evo, već drugi put citiram sav ovaj galimatijas - mada mislim
da je bilo suvišno citirati ga i prvi put - a sve vreme skoro na silu se uzdržavam
da ne zapevam iz sveg grla što, inače, od srca mrzim. Šta se, dakle, dešava? Da
li smo svi poludeli?
Kad sam tragom Fridela prvi put citirao ovo društvo, možda
sam i pomišljao na to da jesmo. Sad, kada to učinim već i drugi put, rekao bih
da nismo. U međuvremenu sam, naime, shvatio dve stvari. Prvo, svaki od citiranih
autora je u pravu, i to sa onog stanovišta kojeg, u vreme kada su dotičnu sentencu
zapisivali, nisu ni bili svesni, jer tada još nisu ni mogli da budu svesni. Drugo,
danas je jasno da uopšte nismo poludeli, niti citirani autori, niti oni koji su
pevušili refren omrznute arije, nego smo naprosto postali žrtve jedne opasne zaraze
- a zarazio nas je jedan "moždani virus". Naime, tako nazivaju, posve
jednoglasno, gore skiciranu i njoj slične pojave takvi, savremenom načinu razmišljanja
bliski autori kao što su Ričard Dovkins (Richard Dawkins), Denijel Denet (Daniel
Dennett), Ričard Brodi (Richard Brodie), Susan Blekmor (Susan Blackmore) ili Aron
Linč (Aaron Lynch). Od jednog ili drugog možemo doznati i to, u kom smislu je
život doista putovanje, ali pre nego što bismo to i učinili, da bi se stvari unekoliko
pojednostavile, vredi osmotriti verovatno najhitrijeg putešestvenika s najlakšim
prtljagom - virus.
2.
Kad
god učinim herojski i najčešće krajnje jadan pokušaj proučavanja sveta bioloških
virusa (budući da sam na tom polju tek oduševljeni amater), u početku me uvek
obuzme sumnja da je veoma teško zamisliti sićušnije, beznačajnije i prostije biće
od virusa. Jer, i što se njihovih dimanzija tiče, imaju sve razloge da pate od
kompleksa manje vrednosti. Njihova veličina jedva dostiže nekoliko stotina nanometara
(jedan nanometar je milioniti deo milimetra). Istovremeno, ne mogu da se pohvale
ni nekom preteranom količinom svojih gena: dok i najsićušnije bakterije nose u
sebi pet do deset hiljada gena, većina virusa mora da se zadovolji sa desetak,
pa i manje gena - virus boginja, koji može da se pohvali sa čak četiri stotine
gena, smatra se trulim bogatašem u društvu virusa.
Jednu vrstu virusa otkrio
je, takoreći pipajući u mraku, ruski naučnik Dmitrij Josifovič Ivanovski 1892.
godine, budući da su vidljivi postali tek od 1940. godine, na određenom stepenu
razvoja elektronskog mikroskopa. Povrh toga ni mehanizam njihovog delovanja nije
bog zna kako impresivan. U prvom koraku, virus se prilepi za površinu, može se
reći, za "kožu" prijemčive ćelije, a zatim prodire u nju. Valjda zbog
toga da bi stvar unekoliko dobila na pikanteriji, naučnici za označavanje ove
radnje koriste seksistički termin "penetracija", ali pri tom upozoravaju
na okolnost da ni uspešnost prodora ne zavisi od pronicljivosti, snage, iliti
"muškosti" virusa - naime, i sam mehanizam koji omogućava penetraciju,
mora da obezbedi sama ćelija. Dospevši u unutrašnjost ćelije, virus najpre skine
kaput, odnosno, odbacuje svoje zaštitne omotače i ugrađuje se u napadnutu nukleinsku
kiselinu usled čega šašava ćelija prione na posao i, u velikim količinama, počinje
da proizvodi sve one elemente koji su neophodni za dogradnju virusa. Kao rezultat
ove etape, nastaje ogroman broj novih viriona koji - čim se završi proces njihovog
sazrevanja - napuštaju ćeliju i sve počinje iz početka. U međuvremenu, zaražena
ćelija - koja, na posve glup način, u odnosu na proizvodnju za vlastite potrebe,
prednost daje proizvodnji viralnih materija - ili ugine, ili prolazi kroz karakteristično
strukturalne promene.
Stručna literatura je saglasna o tome da virusi, u osnovi,
na tri načina uzrokuju bolesti. Ako su belančevine virusa toksične, on naprosto
uništava ćeliju-domaćicu, i zahvaljujući tome novonastali delići virusa lako mogu
da zaposednu okolinu. Drugi mehanizam je već, bar na izgled, delikatniji: virus
pristupa "samo" modifikaciji funkcionisanja ćelije-domaćice, ali posledice
i u ovom slučaju mogu biti veoma teške (na primer, opasno skače ili opada proizvodnja
hormona). Treći način je najsloženiji i, ako sam dobro shvatio, suština je u tome
da delovanjem jednog, za mene teško razumljivog, ali i stručnjacima za sada nedovoljno
poznatog mehanizma, dolazi do raspada imunološkog sistema organizma, usled čega
ćelije ostaju nezaštićene od napada novih i novih virusa. U potonjem slučaju reč
je o taktici takozvanih retrovirusa među koje spada i po zlu čuveni HIV virus,
uzročnik AIDS-a.
Jednostavnije i slikovitije rečeno (a po cenu da mi naučnici
zamere), dešava se sledeće: u prvom slučaju gost hladnokrvno kokne ljubaznog domaćina;
u drugom slučaju svojevoljno preuređuje njegovu kuću, dekorišući plafon, recimo,
teškim satarama okačenim o tanke končane niti; u trećoj varijanti, pak, konfiskuje
njegovo oružje kojim bi mogao da se brani od budućih napasnika.
Znam da nemamo
pravo ljudskim merilima, moralnim kategorijama da sudimo ovim dirljivo primitivnim
stvorovima, ali ako ipak pribegnemo tome, moramo konstatovati da su počinioci
veoma teških nepodopština. U klasičnim vesternima ovakvi zlotvori izvode iz takta
usamljenog junaka koji, potom, ne miruje sve dok ne udovolji pravdi.
Lovci
na viruse, povrh toga, imaju više razloga za osvetu od junaka starostavnih vesterna,
budući da je ovaj sićušni nevaljalac u stanju da napravi takva pustošenja kao
sve bitange Divljeg zapada zajedno. Jedan tip virusa influence, na primer, koji
je harao krajem prve decenije 20. veka, ubio je najmanje 20 miliona ljudi - više,
dakle, nego što je izgubilo živote u Prvom svetskom ratu. Virus malih boginja
bio je još gadniji: samo u 20. veku oko 300 miliona ljudi je umrlo od malih boginja,
otprilike tri puta više nego što je ljudi poginulo u svim ratovima u istom stoleću.
Žrtve
virusa bile su čitave urođeničke kulture Novog sveta, njihova mesta zauzele su
korenito drugačije evropske kulture. Virus, dakle, ne pustoši samo zarazom tela
već, posredno, pospešuje i zarazu duše. Dobar primer za to je pobeda španskih
konkvistadora pod vođstvom Korteza (Cortés) i Pizaroa (Pizarro) nad meksičkim
astečkim i peruanskim carstvima koja je, prema istraživanjima Majkla B. A. Oldstona
(Michael B. A. Oldstone), omogućena najvećim delom epidemijama malih boginja i
rubeola. Većina konkvistadora je već u Evropi preležala ove bolesti, pa su stekli
imunitet, nasuprot urođenicima Novog sveta. "Zastrašeni Indijanci shvatili
su pomor svog življa i nedodirljivost Španaca" - tvrdi Oldston - "kao
jasan znak nadmoći hrišćanskog Boga nad njihovim bogovima. U takvim okolnostima
nije bilo teško prevesti milione Indijanaca u hrišćansku veru."
Ali neka
nas ovakvi opisi ne zavedu. Mada prema posledicama pustošenja, virus premašuje
i najveće zlotvore u istoriji sveta, u stručnoj literaturi su ipak prisutne izvesne
dileme o tome, da li se virusi uopšte mogu smatrati živim bićima. Krajem 19. veka,
kad je virus otkriven, preovlađujuće je bilo mišljenje da je organizam nešto što
se sastoji od živih ćelija. S obzirom na to da su virusi mnogo prostiji čak i
od ćelija, logika je diktirala da oni ne mogu biti živa bića. Prema mišljenju
Pola V. Evalda (Paul W. Ewald), jednog od najistaknutijih epidemiologa, "ovo
stanovište je takvo, kao da semantičkog psa maše rep dogmatike". Ova sentenca
je izuzetno duhovita, ali - po svemu sudeći - pitanje da li je virus živo biće,
ili neživa tvar, i do današnjeg dana je predmet žive rasprave.
3.
Na
dramatičnost situacije ukazuje između ostalog i onaj neuobičajeni postupak kojem
je pribegao mađarski prevodilac Evaldove knjige Doba epidemija, kada je citiranu
sentencu autora, u formi primedbe prevodioca, prokomentarisao ovako: "Virus
nije živ uzročnik bolesti, jer bez žive ćelije nije u stanju da opstane, jer mu
nedostaju sve one strukture koje bi omogućile njegovu samostalnu reprodukciju!
Sadrži, međutim, sve one informacije koje omogućavaju njegovu reprodukciju kroz
živu ćeliju. Virus je apsolutni parazit!"
Aljkava formulacija i dva štrkljasta
uzvičnika, bar za mene, nagoveštavaju neku vrstu plahovitosti koja najčešće obuzima
ljude kada se, recimo, postavlja pitanje broja mačkinih nogu. U takvim prilikama
prevodilac ili urednik u fusnoti napominju da, molim lepo, prema rezultatima novijih
istraživanja mačka nema osam, već bitno manje nogu. I dodaće još, eventualno,
da u svetlu publikacija prominentnih istraživača i prema važećim matematičkim
zakonima, za osam nogu neophodne su dve mačke. Ali ako je kojim slučajem reč o
teološkom traktatu, prevodiocu ili uredniku neće pasti na pamet da, u zagradi,
koriguje autora, s napomenom da prema nalazima savremene nauke nema dokaza za
postojanje Boga (hvala Bogu!). Odnosno, ako bi mu kojim slučajem to i palo na
um, veoma brzo bi morao da shvati da na tako nešto nema pravo, ili da bi time
počinio tešku nepodopštinu.
Priznajem da analogija pomalo škripi, u svakom
slučaju, Lik Montanjie (Luc Montagnier), jedan od najuglednijih virusologa današnjice,
koji je u Pasterovom (Pasteur) zavodu 1983. učestvovao u otkriću prvog AIDS-ovog
virusa, nazvanog HIV-1, nedavno je napisao sledeće: "Virusi nisu uistinu
živi entiteti - suprotno bakterijima, koje su kadre da se razmnožavaju na autonoman
način - već su paraziti ćelija." Kakav to sad dogmatski rep maše sa Montanjieove
strane iza enigmatične formulacije da virusi "nisu uistinu živa bića"
- ne bih mogao tačno da odredim, u svakom slučaju, nagađam da je reč o principijelnom
pitanju koje se ne može razrešiti imajući u vidu isključivo činjenice. Kao što
se ne može jednoznačno ustvrditi ni to da je naprava za sušenje boca Marsela Dišana
(Marcel Duchamp), izložena bez ikakve prepravke, umetnost - ili da nije umetnost.
Uzalud će se učesnici polemika složiti o tome koliki je broj "rogova"
na ovoj, ježu sličnoj, u krčmama korišćenoj napravi, samo na osnovu toga nijedna
strana ne može, pa ni uz dva štrkljasta uskličnika, dati svetu na znanje (i ravnanje):
ovo, bogme, nije nikakva umetnost, već je reč samo o parazitu umetnosti.
Ako
neko polazi od toga da živo može da bude samo ono biće koje raspolaže samostalnom
razmenom materija, onda virus koji ne raspolaže ovakvim osobinama, ne može da
bude živo biće. Ne može, jer iz ovog ugla gledano ne čini se grubim preterivanjem
ni to, ako ohrabreni njegovim nazivom, to nešto budemo smatrali otrovom (latinska
reč virus prvobitno znači otrovnu sluz ili, jednostavno, otrov). I taj stav može
ovako da egzistira sve dok predstavnik dogme ne razmisli o argumentu engleskog
neodarviniste Ričarda Dovkinsa. Dotični Dovkins, naime, tvrdi da se život temelji
na svetu molekula belančevina koji se izgrađuju na osnovu informacija kodiranih
u DNS-u. Iz ove perspektive, naglasak je na genima, odnosno na njihovim replikama
(kopijama), i budući da su virusi u stanju da replikuju sebe u enormnim količinama,
mogu da ostave utisak i te kako živih bića.
U svojoj knjizi pod naslovom Osvajanje
brda Neverovatnosti Dovkins je izložio da su DNS jednog slona i jednog virusa,
podjednako po jedan program tipa "Copy me!" Razlika između njih je samo
u tome što prvi obuhvata i jednu veliku digresiju: "Preslikaj me, s tim da
stvoriš jednog slona!" "Osnovno načelo je isto" - izvlači pouku
Dovkins. "Razlika je samo u tome što su poneki "Copy me!" programi
komplikovaniji, duži od ostalih. Samo parazitski programi mogu sebi dopustiti
skraćenja, s obzirom na to da njihove naredbe izvršavaju već gotovo dobijene strukture.
Geni slonova nisu toliko neparazitski programi koliko su uzajamno parazitski potprogrami."
Dakle,
posmatrajući stvari iz Dovkinsove perspektive, ova razlika opasno liči na onu
razliku između slike i onoga što se naziva ready-made, i čovek - koji je, naravno,
takođe jedan, s krajnje komplikovanom digresijom ukrašeni program tipa "Copy
me!" - s pravom može da postavi pitanje: zar je doista ova komplikovanija,
duža digresija prava specifičnost života? A njegova instinktivna reakcija bi mogla
da glasi otprilike ovako: ma, nije valjda!
4.
Ali,
bilo kako bilo, čini se da je jedna stvar i te kako evidentna. Kao što je ready-made
sa svojom ciljno usmerenom jednostavnošću doprineo da se iznova postave pitanja
o poreklu, izvoru, suštini umetnosti - ne pozivaju se slučajno svi moderni umetničko-filozofski
tekstovi na Dišana - čini se da veoma sličnu ulogu igra i virus u teoriji molekularne
evolucije. Verovatano najteži problem neodarvinizma, kojeg Dovkins naziva njegovom
kvakom 22, a Denijel Denet velikom slamastikom, ogleda se u sledećem: s obzirom
na to da žive stvari postoje tek od nekog ograničenog vremena, mora da među njima
postoji i ona koja je bila prva, ali budući da svaki živi stvor čini kompletnu
celinu, među njima nije ni moglo da bude prve. Veliko pitanje, najteže pitanje
porekla života: kako je mogao iz mrtve materije da nastane entitet sposoban da
se samoumnožava. Bakterije su najprostija bića sposobna da samostalno obave razmenu
materija i da se, istovremeno, samoreplikuju - njihov DNS, prema stručnim procenama,
raspolaže sa najmanje četiri miliona nukleotida, i skoro svaki od njih čuči na
strogo određenom mestu. Kakva je kosmička slučajnost bila potrebna da racionalni
tekst ovakvog obima tek tako bućne u - postojanje?
U sve većem broju teorija
upravo na ovoj tački preuzima glavnu ulogu u odnosu na bakterije višestruko jednostavniji
virus, ali u vazduhu još lebdi pitanje na koje, čini se, za sada nema odgovora
- na čemu je mogao da parazitira jedan ovakav pravirus? Njegova pretpostavljena
uloga je bila upravo to da pokrene proces koji će postepeno razviti takvu živu
ćeliju na kojoj će, u dalekoj budućnosti, moći da parazitira. Odnosno, za pokretanje
procesa evolucije, nekad davno-davno, bili su potrebni neparazitski virusi. Potrebni
do te mere, da je Denet već dao i ime ovim časnim pionirima života: analogno kompjuterskim
makrovirusima koji su počeli da haraju svetom računara od 1995. godine, nazvao
ih je makroima.
Makrovirus je parazitski kompjuterski program koji sjajno mutira:
kad izgubi neki svoj deo, unekoliko mu se promene osobine; dešava se da se dva
makrovirusa sretnu i da preuzmu jedan od drugog kraće ili duže sekvence; štaviše,
ima među njima i takvih koji su u stanju da ukradu delove antivirus programa i
da ih ugrade u sebe. Postoje, na taj način, takvi makrovirusi koji su prvobitno
bili jedno, ali usled višestruke "izmene gena", na svetskoj mreži se
vrte stotine i stotine njihovih varijanti.
Denet, dakle, zamišlja slične stvorove
kao izvorišta evolucionih procesa: "Budući da su ovi pioniri među makroima
bili u stanju da se reprodukuju, u potpunosti su zadovoljavali uslove darvinovske
evolucije, i danas već pouzdano znamo da su veći deo od nekoliko milijardi godina
proveli mirno se razvijajući na Zemlji, pre nego što je na njoj nastalo bilo kakvo
živo biće."
Sve je to veoma lepo i dobro, jedino sama suština ostaje još
uvek u prilično gustoj magli. Današnji makroi, poput kompjuterskih virusa uopšte,
jesu komande koje su kreirali ljudi, i one dospevaju ilegalno u određene sisteme
u cilju kopiranja - u datom slučaju modifikovanoga - sebe. Time što Denet na razmeđi
živog i neživog sveta zamišlja njima analogne stvorove, bez odgovora ostavlja
upravo ona pitanja zbog kojih je i morao da se obrati makroima za pomoć: ko je
analog današnjeg programera virusa, i iz kojeg neba je pao sistem koji je pra-makro
mogao da upotrebi za svoje ciljeve?
Znamo dobro da neodarvinisti, pa tako i
Denet, čitav proces evolucije, uključujući i sam početak, umesto s "nebeskim
pomagalima" radije objašnjavaju "kranovima" nastalim pukom slučajnošću
- ipak, nije jasno zašto je Denet izabrao takvu analogiju koja ama baš ničemu
ne služi. Trošeći istu količinu energije, mogao je mirne duše i dalje da ulepšava,
na primer, čuvenu Kerns-Smitovu (Cairns, Smith) teoriju preuzimanja skupova koja
je, kao navodni izvor života identifikovala materiju dobro znanu i iz Biblije
- reč je o glini, ili tačnije, o njenim samoreplikujućim kristalnim strukturama.
Da
li ipak taj makro, ta najnovija deus ex machina evolucije, može nečemu da posluži?
Možda i može. U svojoj knjizi Osvajanje planine Neverovatnosti, Dovkins primećuje
da je događaj koji istražujemo razmišljajući o poreklu života - izuzetno neverovatan.
Stoga, vragolasto zaključuje oksfordski genetičar, "predano tražimo teoriju
koju ćemo - kada je konačno budemo pronašli - smatrati veoma neverovatnom!"
Dakle, Denetova teorija, bar ovom zahtevu, u potpunosti udovoljava; međutim, možda
je važniji mogući kulturalni smisao izbora ovog filozofa neodarviniste. On, naime,
opasno liči na ready-made postupke u širem smislu tog pojma.
Svi oni koji pod
ready-made-om podrazumevaju samo dadaističku šalu, samo jedan od brojnih umetničkih
postupaka 20. veka - na pogrešnom su putu. Ali ako kreativni postupak koji je
zagovarao Marsel Dišan, shvatimo na taj način da njegovim posredstvom profani
banaliteti dospevaju tamo gde su nekad bile prisutne sakralne pojave, možemo smelo
izjaviti da od početka rane renesanse u čitavoj zapadnoj kulturi funkcioniše,
zapravo, ovo načelo. Tamo gde su ranije, skoro hiljadu godina, pokazivali uzorne
živote svetaca, iznenada se pojavila profana priroda, neka epizoda iz istorije
sveta, a potom i likovi svakodnevnih malih ljudi, uključujući i prostitutke. U
odnosu na jednorođenog sina Božijeg i paradigmatična biblijske priče, sve je to
delovalo bar onoliko svetogrdno - i upravo zbog toga se i smatra kulturnom inovacijom
- kao što su svetogrdno delovali čuveni Dišanovi izabranici, gotovi industrijski
proizvodi. I pored ostalog, upravo je tu u njima parazitsko: žive od one tradicije,
umesto koje bivaju izabrani i preporučeni našoj pažnji.
U tom smislu se i Denetova
teorija makroa može smatrati izvanredno sjajnim teorijskim ready-madeom, jer je
poznati američki filozof u sferu postanka - poštovanu kao sakralnu u svim dosadašnjim
kulturama i u tradicionalno suverenu oblast Gospoda Boga Tvorca - uneo nešto zaista
najprofanije: banalni kompjuterski virus. Istovremeno, time što je jednom, čini
se nerešivom problemu dao ime, povrh toga jedno opštepoznato ime, Denet je u suštini
pribegao istoj onoj taktici koja je bila poznata već i arhaičnom čoveku: nije
objašnjavao ili interpretirao, već je magijom imenovanja pokušao da pripitomi,
da domestikuje nepoznato - odnosno, Dovkinsovim rečima - neverovatno.
5.
Onaj
način posmatranja stvari kojem polazi za rukom da u blisku vezu dovede virus,
slona i čoveka, kao što smo to maločas videli, obično se naziva genocentrizmom
ili genocentričkim pristupom. Prvi koji je ovaj pristup ozbiljno promovisao, bio
je G. C. Vilijems (Williams) u svojoj, danas već klasičnoj knjizi pod naslovom
Adaptacija i prirodna selekcija, objavljenoj 1966. godine, ali njegovu suštinu
je svakako najefektnije formulisao Semjuel Batler (Samuel Butler), kada je primetio:
"Kokoška je samo sredstvo jajeta za stvaranje jednog novog jajeta."
Ovo jajocentrično, ili genocentrično shvatanje, deset godina posle Vilijemsa,
elaborirao je Dovkins u svojoj danas već takođe klasičnoj knjizi Sebični gen.
Dovkins je u ovoj knjizi popularisao stav da evoluciju najbolje možemo razumeti
ako je ne posmatramo kao nadmetanje jedinki i populacija, nego kao nadmetanje
između gena. Subjekt evolucije uvek mora da bude jedan replikator, odnosno takav
entitet koji je u stanju da kopira samoga sebe. Prilikom kopiranja replikatora
dolazi do slučajnih grešaka, to su spontane mutacije. Neke od varijanti nastalih
na ovaj način nastavljaju efikasno, a neke opet manje efikasno da se preslikavaju.
Plodniji, "vitalniji" replikatori ostavljaju za sobom više kopija, efikasnije
se rasprostiru, i ovaj proces odabira predstavlja prirodnu selekciju. Sa tog stanovišta,
dakle, može izgledati da je evolucija razvoj pojedinačnih interesa - ili da je
u službi vrste - ali pokretač čitavog procesa jeste nadmetanje između gena. Organizmi
su naprosto samo transportna sredstva grupe gena u jedno buduće transportno sredstvo.
Ovaj
veliki proces Dovkins je verovatno najslikovitije predstavio u knjizi Reka iz
Rajskog vrta - u ovoj knjizi evoluciju je opisao kao reku informacija kodiranih
u DNS-u gena, "ta reka protiče kroz tela i deluje na njih, s druge strane,
međutim, iskustva i učinci nizova novonastalih tela uopšte nemaju uticaja na reku
informacija". Dovkins upozorava da se "geni u tom prometu ne poboljšavaju,
naprosto se samo prenose i to, ako zanemarimo veoma retke slučajne greške, nepromenljivo.
Dobri geni nisu rezultat uspeha, nego je uspeh rezultat dobrih gena - i što god
jedna jedinka radila u svom životu, to ni najmanje nema uticaja na njene gene."
Jedan gen može da opstane ako uspešno sarađuje sa drugim genima iste reke,
a nova vrsta nastaje kad usledi račvanje reke gena. Do ovakvih račvanja do sada
je došlo oko tri milijarde puta, ali do danas se isušilo bezmalo devedeset i devet
odsto rukavaca, što znači da danas egzistira svega jedan odsto vrsta koje su ikad
postojale.
Dovkins u ovom eseju govori o reci gena, ali to čini, zapravo, iz
retoričkih razloga. Čini to zbog toga da bi mitsku sliku reke koja izvire iz rajskog
vrta i koja se potom račva u brojne rukavce, ispunio novim, alternativnim sadržajima.
Ali, primećuje sam Dovkins, mogao je isto tako da govori i o "ekipi dobrih
ortaka koja maršira kroz istorijska razdoblja Zemlje". Ovi "dobri ortaci"
su, naravno, sami geni, odnosno njihovi privremeni ili trajni savezi, međutim,
mislim da im ono "marširanje" koje asocira na vojničku disciplinu i
svrsishodnost - ne dolikuje sasvim. Jer neodarvinisti, pa tako i Dovkins, čitav
proces evolucije opisuju kao algoritam, kao jedan posve ravnodušni postupak čijim
sledom nastaju određeni razultati. Krećući se Darvinovim stopama oni razmišljaju
u takvom sistemu koji iz haosa kreira red, bez pomoći svesti, promišljenog "časovničara"
(Boga). Kako je filozof Denijel Denet napisao: "Nema plana, nema ciljne tačke,
i nema planera."
A ovakav proces, bez ishodišta, cilja i smisla, nije
nikakav marš, nego - kako bi mudri Solomon, i posle njega još mnogi drugi rekli
- zaista je tek putešestvije. Međutim, a to ni Solomon, niti autori koji su šantucali
njegovim tragom nisu mogli ni da slute, ni izdaleka nisu putešestvija ljudi, nego
putešestvija u gene kodiranih informacija iz tela u telo. A živi stovorovi, bar
u ovoj paradigmi, stvarni putešestvenici, jesu agensi, prigodni prenosnici gena.
I povrh svega, to se ne odnosi samo na nas, nego i na gmizavce, na mahovine, na
gljivice i viruse podjednako.
U ovoj slici sveta čovek se u suštini od drugih
živih bića razlikuje po tome što je osim gena primoran da tegli i jednu drugu
vrstu replikatora - meme. U knjizi Sebični gen Dovkins određuje meme kao kulturne
analoge gena koji se rasprostiru putujući iz mozga u mozak, u jednom takvom procesu
koji bi se najispravnije mogao nazvati oponašanjem. Memi deluju zarazno, poput
virusa, i parazitiraju u našem mozgu. Naveo je takve primere kao što su melodije,
ideje, reklamni slogani, moda u odevanju, proizvodnja posuđa ili gradnja lučnih
svodova. Pomenuo je i popularne igre, hirove, ludorije, naučne ideje. Ali uopštenije
govoreći, mogao bi kazati i to da na taj način funkcioniše čitava kultura, a da
je hteo da bude sasvim konkretan, kao odličan primer mogao bi da pomene i onaj
neumorno putujući, izuzetno virulentni, a u isto vreme sa sjajnim mutacijskim
sposobnostima obdareni mem, po kojem je "život: putovanje".
(S
mađarskog preveo Arpad Vicko)
