R E D...V O Ž N J E Z o l t a n   Š e b e k ARHITEKTURA PAŽNJE

1. Da li je Klaudija Šifer lepa?

- Mogu li da koristim internet? - upitala me je jedna otprilike dvadesetogodišnja devojka dok sam ispijao svoj uobičajeni kasnopopodnevni espreso u kafeu berlinskog Tahelesa (Tacheles). Pitanje me je tamo, i tada, toliko zbunilo da nekoliko dugih sekundi nisam bio u stanju da joj odgovorim. Najednom mi je u svesti iskrslo mnoštvo teških i manje teških pitanja, jedan deo tih pitanja sad bih, naknadno, pokušao ponovo da postavim.
Da bih na neki način predočio dramatičnost situacije, moram pre svega da kažem nešto o samom mestu među čijim zidovima je gornje pitanje izrečeno. Nekoliko poznanika mi je predložilo da obavezno posetim ovo mesto, jer je reč, po svemu sudeći, o najuzbudljivijem umetničkom centru Berlina. I zaista, ovde radi pedesetak mladih stvaralaca, a imena nekih od njih već sasvim dobro zvuče i u Njujorku. U sklopu ovog centra postoji i bioskop, i to sa veoma uzbudljivim programom, u ovom zdanju je priređeno nekoliko sada već legendarnih izložbi, a u dvorištu radi pučko avangardno pozorište koje priziva duh i atmosferu teatra arte povera. Ukratko, onaj ko se zanima za izdanke kulture posve bliske budućnosti, dobro će učiniti ako bude redovni posetilac Tahelesa.
Samo što pod sadašnjim okolnostima to i nije sasvim bezopasan poduhvat. Zgrada je, naime, u toliko jezivom stanju, da i sama liči na neko delo sazdano u duhu arte povera, a ne na normalni kulturni centar. Kad sam ga pronašao, u prvi mah nisam se usuđivao da uđem. Bojao sam se da će se srušiti i, kao što se kasnije pokazalo, moj strah i nije bio sasvim bezrazložan. Iz štampe znam da je zgrada ove institucije, u kojoj mnogi vide čak i simbol Berlina, prema mišljenju građevinskih stručnjaka, sklona rušenju, te da je opasna za život. Ovakva reputacija, naravno, nije nezavisna ni od njene istorije.
Prvobitno, početkom veka, u ovoj zgradi bila je poznata, vrlo prometna i stoga profitabilna robna kuća u jevrejskom vlasništvu, i to je trajalo sve dok na vlast nisu došli nacionalsocijalisti. Hitlerovci su joj namenili sasvim drugačiju funkciju: pretvorili su je u radio-stanicu, iz njenih studija je, na primer, Gering (Hermann Göring) upućivao gorljive govore svom narodu. Raniji robno-trgovački centar pretvoren je, dakle, u centar ideološke propagande. Nisu više u njoj prodavali materijalna dobra, prehrambene i industrijske proizvode, luksuznu robu i slično, kao što su činili prvobitni vlasnici, već svojevrsnu ideološku maglu. I time je na neki način i anticipiran onaj radikalni zaokret koji novija literatura kvalifikuje kao prelaz iz industrijskog u informacijsko društvo. Štaviše, mogli bismo reći i to, da je ovde, u Tahelesu, pre vremena, u malome i, razume se, instrumentarijem vlasti, ostvaren i onaj preobražaj koji će u krupnim crtama biti opisan tek u devedesetim godinama i koji uopšte nije nezavisan od okolnosti informacijskog društva.
Mislim na takozvanu ekonomiju pažnje, čiji su rodonačelnici pre svega Mihael Goldaber (Michael H. Goldhaber) i Robert Frank (Robert Franck). Reč je o tome da u najnovijoj situaciji, kada raspolažemo morem informacija, do izražaja dolazi jedna sasvim nova vrsta valute koja će, polako ali sigurno, da zameni novac. Dakako, to je pažnja. Grubo pojednostavivši inače veoma složenu problematiku, Goldaber i Frank govore da u postindustrijskom društvu, u kojem materijalnu proizvodnju sve više potiskuje u drugi plan proizvodnja, skladištenje i prosleđivanje informacija, primarni cilj više nije materijalno bogaćenje već pridobijanje pažnje ljudi. I ne samo pridobijanje. Kao što su to već mnogi i zapazili, pobuđena pažnja se ponaša neverovatno slično kao kapital u Marksovoj (Karl Marx) teoriji ekonomije: ona se akumulira, pa se reprodukuje i, što je najbitnije, svog vlasnika čini prominentnim u očima društva, pridaje mu određenu moć. Mi smo danas svedoci svojevrsnog nadmetanja kapitala materijalnih dobara i kapitala pažnje, ali smo još, naravno, daleko od toga da bismo mogli reći da je ono i završeno - međutim, već se nazire da će krajnji rezultat i te kako zavisiti od toga kako će biti rešeno jedno teško aksiološko pitanje: šta je za nas važnije - da budemo bogati, ili da budemo zvezde.
Ali da se vratimo Tahelesu: tamo je ovo pitanje jednom već rešeno. Poprište akumulacije materijalnog kapitala pretvoreno je u pogon akumulacije pažnje, bogatog čoveka je sa javne scene potisnula zvezda, i to politička zvezda. Samo što se i u slučaju Tahelesa desilo ono što u takvim prilikama obično biva: onima koji su mu promenili vrstu delatnosti, pošlo je za rukom da pridobiju pažnju ne samo pažljivo odabrane ciljne grupe, nego i pažnju onih kojima se ovaj specifični ekonomski manevar nije dopao. Možda se baš ovom okolnošću, ili se i ovom okolnošću može objasniti i to da je pred kraj Drugog svetskog rata zgrada bila meta žestokih napada savezničke avijacije.
Tragove tih savezničkih bombardovanja Taheles čuva i danas, što valjda opet nije posve nezavisno od izvesnih promišljanja u vezi sa ekonomisanjem pažnjom. S obzirom na to da se zgrada nalazi na istočnoj strani nekadašnjeg Zida, komunističke vlasti su odlučile da je ostave nedirnutu. Ovoj ruševini je poveren važan zadatak da upozorava narod: ovako će proći sva ona zdanja koja se usude da pod svoj krov prime centar nacističke propagande. Ovu svoju simboličnu funkciju Taheles je valjano obavljao sve do ponovnog ujedinjenja Nemačke, ali tada je ušla grupa mladih umetnika i postepeno uobličila njen novi, i danas poznati profil. Propagandni centar, nastao u nekadašnjoj robnoj kući, pretvorio se u centar savremene umetnosti u kojem se već, evo, nerazdvojivo prepliće akumulacija materijalnih dobara i proizvodnja ideja. U starovremenoj kovačkoj radionici, smeštenoj u suterenu zgrade prema ulici, na primer, nemoguće je prosuditi u koju kategoriju spadaju krajnje neobične metalne konstrukcije koje se tamo stvaraju.
U svakom slučaju, valjda se iz izloženog vidi da Taheles, u sadašnjem stanju uopšte na ostavlja utisak nekakve high-tech institucije. Dovoljno je reći da u njoj, na primer, nema čak ni toaleta, bar ja nisam mesecima uspeo da ga pronađem. Zašto je onda baš ovde namerila da se nakači na svetsku mrežu mlada dama koja sad nestrpljivo čeka odgovor na svoje pitanje? I uopšte, otkud joj ideja da među ovim ruševnim zidovima postoji internet? Hitro sam se osvrnuo oko sebe, i odmah sam uvideo da je ona u pravu: nema, doduše, toaleta, ali kompjutera ima čak tri. U principu, dakle, mogao bih joj reći da se bez brige "uloguje", premda još ne razumem zbog čega se meni obratila za dozvolu? Možda joj je odnekud poznato da sam u poslednje vreme postao ideolog informacijskog društva, i uskoro više ni o čemu drugom neću ni komunicirati, nego o samoj komunikaciji?
Ne, to je nemoguće, jer mlada dama uopšte ne izgleda kao čitateljka Ekonomskog pregleda. Obratila mi se na nemačkom, bez i najmanjeg traga mađarskog akcenta. Ali, ako se već meni obratila, elementarna pristojnost nalaže da joj odgovorim. Jer zaista, šta ja uopšte mislim o tome što jedna mlada devojka želi da "surfuje" na internetu u nekadašnjem studiju nacističke radio-stanice? Da li da joj to dozvolim, ili zabranim?
Pravu težinu ovoj dilemi pridaje okolnost da sam baš u poslednje vreme pročitao nekoliko ozbiljnih tekstova o ogromnom značaju radija u uspostavljanju, održavanju i učvršćivanju Hitlerove vlasti. U jednom se uglavnom svi autori slažu: Treći Rajh je na vrlo efikasan način koristio ovaj medij koji je u to vreme predstavljao sličnu novinu kao što je danas internet, bez obzira na to što znamo da se dva medija strukturalno, dakle suštinski razlikuju. Vilem Fliser (Vilém Flusser) odlučujuću razliku vidi u tome što radio emituje informacije iz jednog centra, a te informacije slušalac će ili da prihvati ili neće, dok internet (kao i telefon) sa svojom mrežastom strukturom nudi i mogućnost odgovora, odnosno dijaloga. Prema vlastitom priznanju, Fliser je zbog toga i nazvao radio "fašistoidnim" medijem, i zbog toga je u potonjem video medijalni ekvivalent demokratskih odnosa.
Ako stvari posmatram, dakle, sa tog stanovišta, morao bih na pitanje mlade dame dati pozitivan odgovor, naime, ona nije pitala da li može da sluša radio, nego, da li može da koristi internet. Ali, zaustavimo se ovde na trenutak! Ako bolje razmislimo, Fliserova podela je nedopustivo uopštena. Jer očito je da su one radijske emisije koje omogućavaju da se slušaoci jave telefonom i da uživo iznesu svoje mišljenje, strukturalno isto toliko demokratske kao i internet. Namerno naglašavam, strukturalno, a ne sadržajno. Suština demokratije medija, naime, prema Fliseru, nije u tome kakve sadržaje posreduje, već na koji način to čini. Ako neki medij pokuša da nametne primaocu bilo kakav sadržaj, onda se za taj medij može reći, u fliserovskom smislu, da je fašistoidan.
Sve je to veoma važno zbog toga što je, na primer, u nemačkim medijima upravo u toku široka kampanja protiv ekstremne desnice. Glavni, i za sada čini se nerešivi problem za vlast ogleda se u tome kako da se ukinu sve brojniji "sajtovi" sa ekstremno desničarskim sadržajima. Kao što, uzgred, i kineske vlasti zabrinjava sličan problem: kako da se oslobode "sajtova" antikomunističkog sadržaja ili onih na kojima su prezentovane kritike aktuelne kineske politike? Sve je to važno zato što, ako mladoj devojci kažem da bez brige pristupi internetu, istovremeno ću je izložiti opasnosti da se nađe pod uticajem takvih ekstremističkih političkih ideja koje se u sadašnjoj Nemačkoj ne mogu javno artikulisati ni u kojim drugim medijima. Šta bi trebalo da učinim, a da moj odgovor bude na liniji demokratije? Da joj predložim da sluša ipak nemački radio? Na njegovim talasima, naime, garantovano neće nabasati na ekstremno desničarske ideje, niti na emisije u kojima slušaoci, uživo, dakle, bez kontrole mogu da izlože svoja politička ubeđenja. Bar ja nisam naišao ni na šta slično, slušajući često nemački radio za vreme tromesečnog boravka u Berlinu.
Ili, da preformulišemo ovo doista teško pitanje: da li će biti bolje ako ovo, inače naoko posve bezazleno mlado devojče izložim opasnostima sadržajnog, ili pak strukturalnog fašizma? Povrh svega, situaciju je dodatno zakomplikovao i jedan drugi momenat. Naime, u trenutku kad je mlada dama stupila u kafe Tahelesa, upravo sam prelistavao najnoviji broj Tagesšpigela (Tagesspiegel). I već sa naslovne strane mogao sam saznati da je Klaudija Šifer (Claudia Schiffer) napunila trideset godina, a nekoliko redaka niže stajala je informacija da je tačno pre sto godina umro Fridrih Niče. Pošto sam našao da su oba podatka vredna pažnje, hitro sam potražio kulturnu rubriku i pročitao uvodnik. Članak je bio posvećen jednom veoma bitnom pitanju: da li je Klaudija Šifer lepa? Autor je napomenuo da je isto pitanje postavljeno većem broju vodećih nemačkih intelektualaca, i da je većina odbila da odgovori na ovo pitanje, rekavši da je gospođica Šifer glupača. Autor članka nije izneo vlastiti stav o tome, ali nije bio sklon ni da se identifikuje sa argumentacijom gospode vodećih intelektualaca. To bi otprilike bilo isto, napisao je, kada bi o intelektualnim sposobnostima Ridigra Safranskog neko izjavio: ali, molim vas, taj gospodin nije dovoljno lep. (Prećutana aktuelnost ovog primera potiče iz okolnosti da je Safranski prethodnog dana primio prestižnu Ničeovu nagradu za esej.)
Uvodničar je još dodao da, prema njegovom mišljenju, izvan svake slučajnosti, postoji nešto sudbinsko u okolnosti da je verovatno najlepša žena na svetu baš Nemica, a ovaj stav pokušao je da legitimiše jednom specifičnom argumentacijom. Izložio je, i to nadugačko, koliko napora, koliko posla iziskuje uobličavanje i kontinuirano održavanje lepote Klaudije Šifer, naglašavajući da ovakva lepotica, ako ne želi pre vremena da uvene, mora strogo da vodi računa čak i o količini, učestalosti i intenzitetu "vođenja ljubavi".
Pročitao sam navedenu rečenicu baš kad mi se mlada dama obratila s pitanjem da li može da koristi internet. Dugo sam se premišljao, šta bih mogao da joj odgovorim. Osim temeljnih filozofskih, etičkih i političkih pitanja informacijskog društva naposletku mi je na um palo još jedno pitanje: da li će to biti od koristi njenoj lepoti? I pošto sam još pod utiskom maločas čitanog članka pomislio da će "surfovanje" na internetu verovatno biti od koristi njenoj lepoti, velikodušno sam joj odobrio pristup svetskoj mreži.
I kako je sela za jedan od monitora, razmišljao sam o tome, kojim pravom sam se uopšte usuđivao da sve do sada lepotu smatram nekakvim božanskim darom. Tada se mlada dama, za koju, posle svega, ne bih smeo reći da li jeste ili nije lepa, naglo okrenula i u jednom bez sumnje zapovednom tonu rekla:
- Molim jednu kafu!
Prošle su nove, duge sekunde dok nisam shvatio pravi smisao pitanja, ali tada sam u maniru jednog nepatvorenog konobara odvratio pitanjem:
- Želite li sa šećerom, ili bez šećera, molim vas?

2. Luter Bliset u Berlinu

Nabasao sam na zbunjujuću vest, i to na naslovnoj strani jednih berlinskih dnevnih novina, onih koje svrstavamo u kategoriju bulevarske štampe. Prema kratkoj vesti, neki Luter Bliset je naumio da u robnoj kući Lidl (Lidl) u ulici Markgrafen (Markgrafenstrasse) mazne čitavu jednu kutiju čokolada marke Mister Čok (Mister Choc) punjenih jagodama. Opaki zločinac pribegao je u lopovskom svetu dobro poznatoj metodi: na perforiranom delu pažljivo je otvorio zadnju stranu kutije, povadio iz nje posebno i ukusno pakovane čokoladne štanglice, neprimetno ih je strpao u džep i pokušao da napusti robnu kuću kroz izlaz pored kase. Računao je na to, stoji u izveštaju, da su zaposleni u robnoj kući snabdeli sigurnosnim kodom samu kutiju, ali ne i delove njenog sadržaja. Prema izveštaju, njegova računica je bila posve u redu. Međutim, desilo se nešto što se u Nemačkoj, navodno, često dešava: sami kupci su pritekli u pomoć službi bezbednosti, upozorivši je da u robnoj kući hara opasni lopov. Solidno nabildovani pripadnici obezbeđenja su potom lako uhvatili delinkventa, sačinili pedantan zapisnik i time bi naša priča bila i završena, s obzirom na to da se pravedna sudska presuda ni u Berlinu ne donosi već sutradan.
Međutim - i upravo zbog toga je ovaj inače banalan slučaj dospeo na naslovnu stranu - prilikom sastavljanja zapisnika sva trojica kupaca, oni koji su prijavili lopovluk, ali i sam lopov, predstavila su se identičnim imenom i prezimenom. Dvadesetšestogodišnji student, četrdesetogodišnji radnik u mlekarskoj industriji i pedesetšestogodišnji taksista jednako su tvrdili da se zovu i prezivaju Luter Bliset (Luther Blissett). Neobična pojava za sada je ostala bez ubedljivog objašnjenja.
O čemu bi moglo da bude reč? Ne da bih hteo da pomognem službi bezbednosti robne kuće Lidl, ali, među nama budi rečeno, raspolažem nekim saznanjima o pozadini ovog slučaja. Razume se, nije reč ni o kakvom urođenom ili nasleđenom znanju, već sam ga i sam od drugih preuzeo. Igrom slučaja, naime, došao sam nedavno do studije Feliksa Štadlera (Felix Stadler) Digitalni identiteti - obrasci u strujanju informacija. Osim ozbiljnih teorijskih mudrosti ova studija nudi i sijaset korisnih informacija. Štadler, i u međunarodnim relacijama poznati istraživač info-telematičkog društva, ko-direktor Makluan-programa (McLuhan-program) Univerziteta u Torontu, još pre opisane berlinske afere postavio je sebi pitanje: ko li je taj Luter Bliset? Posle opsežnih istraživanja došao je do zaključka da je reč o jednom britanskom fudbaleru, poreklom sa Kariba koji je, trenutno, trener fudbalera irskog ligaša Vatforda (Watford). Početkom osamdesetih godina bio je jedan od prvih obojenih fudbalera koji je igrao u italijanskoj profesionalnoj ligi. Međutim, bio je toliko malerozan da je posle jedne krajnje neuspešne sezone u ekipi AC Milan morao da se vrati u Englesku. U Italiji se pokazao toliko rđavim da su ga navijači i štampa pogrdno nazvali "Luther Missit" (Promašeni Luter).
Prema mišljenju Feliksa Štadlera, marljivog i temeljitog istraživača, nema dokaza da je do jeseni 1994. godine osim ovog fudbalera bilo ko nosio ovo ime i prezime. Ali, kako je onda moguće da su se u Berlinu istovremeno pojavile čak četiri osobe s ovim imenom i prezimenom? U svetlu Štadlerovih istraživanja to, zapravo, i nije tako čudno. Naime, on je od 1994. uspeo da registruje više stotina njegovih pojavljivanja. Dok "pravi" Bliset vredno trenira jednu fudbalsku ekipu u Irskoj, ovaj drugi je u Italiji, ali i drugde, stvorio ogromno prisustvo na internetu i u masovnim medijima, publikovao više knjiga, štaviše, umešan je i u nekoliko sudskih sporova.
Prvi put se u široj javnosti pojavio 1995. godine u šou-programu "Ko ih je video?" italijanske nacionalne televizije. Podstaknuta reportažama objavljenim u lokalnoj štampi, televizija je počela da snima emisiju o Hariju Kiperu (Harry Kipper), performeru koji je nestao negde u bivšoj Jugoslaviji i koji se više puta lažno predstavljao kao Luter Bliset. Snimljeno je mnogo intervjua, međutim, neposredno pre emitovanja, ispostavilo se da osobe ni pod imenom Kiper, ni pod imenom Bliset nikad nisu postojale. Serijal je morao biti skinut s programa.
Prema Štadlerovom tumačenju, ova nameštaljka imala je dva cilja: ova podvala je bila pre svega efikasna demonstracija kako je lako izmanipulisati medije, i drugo, promovisala je u javnoj svesti - samo u medijskom prostoru živu - figuru Lutera Bliseta. Neko je, dakle - ko zapravo i ne postoji - postao poznat u najširim krugovima. Ta okolnost ga, međutim, nije sprečila u tome da, na primer, napiše i objavi nekoliko knjiga od kojih su dve, povrh svega, postale i bestseleri. Jedna je publikovana kao zbirka eseja anarhističkog teoretičara Hakima Beja (Hakim Bey), tek kasnije se ispostavilo da je "lažnjak" Blisetovo delo, druga je pak jedan istorijski roman koji je postao toliko popularan da su mnogi bili uvereni da je sam Umberto Eko (Umberto Eco) njegov autor.
Prema Štadlerovim interpretacijama, Luter Bliset je tipični medijski produkt. Poput mnogih drugih stvari u info-telematičkom društvu, i on postoji isključivo u medijskom prostoru. Premda se već za desetinu ljudi tvrdilo da se zovu i prezivaju Luter Bliset, te da stotine, pa možda i hiljade drugih ljudi deluje pod njegovim imenom širom sveta, na njegovom "zvaničnom sajtu" možemo pročitati sledeće: Luter Bliset nije "radna grupa", već višestruki solista. Bliset je memetički identitet, kaže Štadler, i to s pravom, jer je doista reč o tome da je nekome pošlo za rukom da stvori takav informacijski obrazac koji deluje preko neke vrste virtualne zaraze: ljudima ovaj identitet postaje toliko blizak da ga masovno prisvajaju. Kad je policija jednom prilikom u Rimu prekinula neki performance, u gradskom autobusu je uhapsila četvoricu ljudi. Kad je došlo do legitimisanja, sva četvorica su tvrdila da se zovu, i prezivaju, Luter Bliset, a kad je kontrolor zatražio da pokažu karte, branili su se originalnim argumentom da kolektivni identitet ne putuje s kartom.
Ovaj slučaj već unekoliko nalikuje berlinskom slučaju, međutim, da li će mem pod imenom Luter Bliset i ovde, u Nemačkoj, naići na plodno tle, blago rečeno, veliko je pitanje. Jedna je stvar, međutim, posve izvesna: nije doputovao vozom iz Italije, nego na internetu. Internet je, naime, kako je to Štadler mudro zaključio, idealni medijski ambijent za meme, jer se mogu slobodno i brzo kretati na njemu: ne moraju prolaziti kroz barijere čuvara masovnih medija koji - premda se mogu prevariti - ipak vrše nekakvu kontrolu nad razmenom informacija.

3. Instalacija straha

Pošao sam prema aleji Šenhauzer (Schönhauser), na manifestaciju nazvanu Kunstmejle (Kunstmeile) u okviru koje će - bar prema programskoj svesci - u ovoj beskrajnoj ulici, odnosno u obližnjim parkovima i na trgovima, svoja dela izložiti više stotina umetnika međunarodnog ranga. Pre toga sam, međutim, svratio u jednu malu galeriju da vidim kada se tačno otvara izložba Toma Veselmana (Tom Wesselmann), istaknutog predstavnika američkog pop-arta.
Bilo je lepo, sunčano popodne, pa sam rešio da ne pođem uobičajenim, najkraćim putem, nego jednom ne suviše velikom zaobilaznicom. Skrenuo sam, dakle, u jednu malu, usku ulicu, verujući da će me pre ili kasnije odvesti mom cilju. Međutim, jedva da sam načinio nekoliko koraka, naišao sam na veoma neobične, ali dopadljivo dizajnirane, crveno-bele prugaste stalke koji su, kao niz, tvorili lepu, malu ogradu. Sličnim stalcima se obično ograđuju u gradu prostori na kojima se izvode građevinski radovi, ali iza ove ograde nisu se nazirali ni tragovi ovakvih delatnosti.
Da li je to već početak Kunstmejlea? Možda i jeste, razmišljao sam, jer kako sam se primakao bliže, s one strane ograde primetio sam lepe, op-artistički spiralno razmotane kolutove bodljikave žice. Ovakve, ježevima slične prepreke su se pružale nekad uz veliki Zid. Nije loša ideja, pomislih. Sad, kad Zida više nama, bar sa ovom bodljikavom žicom treba podsetiti stanovništvo na tamne senke prošlosti. Povrh toga, ova namera se posve lepo uklapa u ovdašnju opštu atitudu, toliko da bi se mogala smatrati svakodnevnom.
Nedavno su, na primer, na Šlosplac (Schlossplatz) dopremili jedan izrešetani vagon pomoću kojeg je Joko Ono (Yoko Ono), kako je sama izjavila, želela da podseti narod na žrtve terora, a nešto podalje, na istom trgu, a na predlog dvojice umetnika, Filomena Fuskoa (Filomeno Fusco) i Viktora Keglija (Victor Kegli), postavljene su i uključene sto četiri veš-mašine, i to da bi prljav veš stanovništva ovdašnjeg, odnosno njegova prošlost, konačno bili oprani. A i sam Zid ima ovde veliki kult. Uspomene na Zid čuvaju se i neguju u posebnom muzeju (Checkpoint Charlie), štaviše, i od samog Zida su ostavili nekih dvestotinak metara, sa legendarnim grafitima koji izazivaju divljenje čak i istoričara umetnosti. (Prema svedočenju jednog poznanika, berlinskog arhitekte, ove "autentične" zidne škrabotine su od naknadnih intervencija današnjih "vandala" zaštićene nevidljivo tankim slojem najlona: novovremene škrabotine se s vremena na vreme jednostavno operu običnom vodom.
U svetlu svega toga, novootkrivena instalacija mi se učinila pomalo preskromnom, suzdržanom. Prišao sam bliže da bih je osmotrio očima pedantnog istoričara umetnosti - da utvrdim od kakvog je tačno materijala, ko je autor i kako je uspeo da je strukturiše s ovakvom bravuroznom elegancijom, kad je delo nastalo, pod kojim nazivom i slično. Jer, kad smo već ovde, i kad nam je već zadatak proučavanje savremene umetnosti, budimo temeljiti. Ali kako sam dlanom ovlaš prešao preko zaista majstorski prelakirane površine ograde, i kad sam baš ispružio ruku prema zmijasto vijugavoj konstrukciji od bodljikave žice, krajičkom oka ugledao sam petoricu naoružanih policajaca u zelenim uniformama. Samo na trenutak sam pomislio da su možda i oni delovi instalacije, jer su bili u pokretu, što je isključilo mogućnost da imamo posla sa nekakvim hiperralističkim kiparstvom koje neguje, recimo, Duan Hanson (Duane Hanoson). Ne, ovi policajci su bili ljudi od krvi i mesa, i što me je pomalo zabrinulo, sva četvorica su netremice gledala u mene. Naglo sam okrenuo glavu, ali i na toj strani sam ugledao policajca, doduše, samo jednog. Nemalo zbunjen, pošao sam pravo prema njemu. Pojma nisam imao, doduše, šta sam zgrešio, ali sam imao osećaj da ću moći da se oslobodim sumnje one četvorice jedino ako se upustim u razgovor sa ovim usamljenim. Bio je grmalj koji bi me mogao jednim nekontrolisanim udarcem i da ubije, ali kada sam mu ugledao male đilkoške brčiće iznad usana, nekako sam se ohrabrio. Ljubazno sam ga zamolio da mi objasni kakvo je ovo čudo. Pogledao me je, i potom jezivom brzinom saopštio da je to zgrada američke ambasade. Tek sad sam podigao pogled prema zgradi koja se nalazila iza instalacije, i zaista sam morao primetiti da se na pročelju vije dobro poznata američka zastava koju je, svojevremeno, ovekovečio i onaj Tom Veselman, za čiju sam se izložbu malo pre raspitivao. I, ako smem da pitam - nastavio sam da se interesujem - čemu ova bodljikava žica? Zato, rekao je strogo policajac, jer Amerikanci strahuju od sveta.
Amerikanci strahuju od sveta... - ponovio sam tiho, po svemu sudeći s upitnim naglaskom, jer ništa od svega nisam razumeo. U prvom trenutku sam pomislio da se zavitlava sa mnom. Možda sam se malo i nasmešio, jer sam zaista mislio da je se ovaj grmalj od policajca šali. Zar velesila broj jedan da strahuje od sveta? Jadničica, toliko se boji da se okružila policajcima i dvostrukom zaprekom od bodljikave žice? I to ovde, usred mirnog grada, bolje reći džinovskog sela. Jedva čekam da policajac udari u grohotan smeh, pa da se zajedno smejemo ovom sjajnom malom apsurdu. Ali, ne. Ispričao mi je da čitava ova skalamerija stoji ovde već dve godine, od kada su teroristi pokušali da izvrše bombaški atentat na neku od dalekih ambasada Sjedinjenih Država.
Toliko sam se zabezeknuo da nisam dolazio do reči. Iznenada se preda mnom pojavila slika, u stvari ne baš slika, nego nekakva mora. Kao da sam video ambasadora prve supersile sveta u Nemačkoj kako polazi na posao. Dok maže maslac na tost i pijucka kafu, prilazi mu sinčić i pita ga kuda ide. Idem na posao, kaže čovek užurbano, jednom rukom trpa neke spise u torbu, drugom se muči s tastaturom mobilnog telefona. Zar tamo iza bodljikave žice, tata? - pita dete, i to je ona tačka na kojoj dotični tata mora zaista jako da požuri. Jer šta ako u sledećem trenutku bude postavljeno suštinsko pitanje: zašto su postavljene zapreke od bodljikave žice oko tatinog radnog mesta? U takvim trenucima zaista ne bih voleo da budem ambasador Sjedinjenih Država u Nemačkoj. Jer kakav bi odgovor bio moguć na detetovo još nepostavljeno pitanje? Priznati da se tata boji? Ali, čega se boji i, pogotovu, zašto?
Naime, Rambo se sigurno ne bi plašio - nikoga i ničega. On bi razvukao po njušci neprijatelja, ili bi ga jednostavno ustrelio, i sigurno ne bi sebi dozvolio ponižavajuća rešenja, kao što su policijska zaštita i zapreke od bodljikave žice. Mada ponekad tata i te kako ume da se ponaša kao Rambo. Na televiziji, recimo, obično bi krajnje beskompromisno znao da govori o globalizmu, o inter- i multikulturalizmu, pa i da sevne očima na one koji se tome opiru, tako da u tome nema greške. Ali, čega se onda boji u stvarnosti?
Da je dete malo starije, ja bih zametnuo s njim razgovor o prirodopisu globalizma. Pokušao bih objasniti da globalizacija, u svojoj hemijski čistoj formi, u celosti odgovara logici kapitala, u tom smislu što teži bezgraničnom širenju. Tata, kao predstavnik SAD, mora da zastupa ovu ideologiju. S druge strane, ima ljudi koji ne žele da žive prema logici kapitala, nego, pretpostavimo, prema vlastitoj filozofiji života. Tata bi na televiziji obično baš ovaj tip ljudi proglašavao tako odlučno fundamentalistima. Pri tom, naravno, propušta da primeti - ali za tako nešto, zar ne, na televiziji nema ni vremena - da je reč o veoma fluidnom pojmu.
Ja bih, na primer, objasnio detetu da su, u suštinskom smislu reči, i Rambo i tata - fundamentalisti. Zašto? Prvi zbog toga što još uvek poštuje određene starostavne moralne principe koji su strani logici kapitala: insistira, recimo, na pravednosti, štaviše, ima emocije i porive. Ukratko: zato što je čovek. Ista je situacija, zapravo, i sa tatom. Može on i hiljadu puta da ponovi da je pristalica neograničenog globalizma, ali čim oseti da su vlastita kultura, vlastiti način života i vlastiti običaji ugroženi - i sam će se pretvoriti u separatistu, odnosno, zatvoriće se, izolovaće sebe i svoj životni prostor iz svetog polja neograničene komunikacije i interakcije. Sve je to posve razumljivo. Nevolja sa tatom je samo to da o takvim stvarima ne može da govori javno.
Naravno, nisam se ni ja usudio da u društvu nemačkog policajca načnem tu temu. Zahvalio sam se za ljubaznost, smelo sam mu pružio ruku i pošao prema Šeštraseu, da razgledam pojavne oblike umetnosti. Svestan, naravno, da na ovako monumentalno, iskreno i nadasve aktuelno delo ionako neću naići.
I nisam.

(Ovaj tekst napisan je u jesen 2000. godine, i nakon što je objavljen na mađarskom jeziku u jednom nedeljniku, jedan moj prijatelj poslao ga je redakciji njujorškog časopisa Left Curve. Urednik je u svom odgovoru izneo svoju ocenu da bi situacija prikazana o mom tekstu njihovim čitaocima delovala previše groteskno, jer oni gutaju sve čime ih tamošnji mediji zatrpaju. U svom drugom pismu, datiranom 21. oktobra 2001. godine, izveštava me da je nešto pre 11. septembra dao moj tekst da se prevede na engleski, ali da su ga "događaji izbrisali".)

4. Kant i Dostojevski

Ovo se dogodilo u berlinskoj ulici Kantštrase (Kantstrasse), u kasnim popodnevnim satima. Posle celodnevnog, iscrpljujućeg obilaska galerija odlučio sam da svratim u prvi ugostiteljski objekat na koji budem naišao, da odahnem malkice dušom. Nije ni od kakve važnosti činjenica da me je slučaj uputio u kafe nazvan imenom Imanuela Kanta, ranije sam već primetio da je u ovom kvartu takoreći sve nazvano po velikom nemačkom filozofu, počev od robne kuće, preko bioskopa do kobasičarskog kioska i radionice za oštrenje noževa.
Samo što sam seo, prišla mi je dama četrdesetih godina (u prvi mah sam pomislio da je konobarica) i bez ikakvog uvoda upitala šta bih rekao ako bi me ona sada izmasirala. Vidi se na meni, naime, dodala je zabrinutim glasom, da sam i te kako umoran. Pitanje me je zateklo posve nespremnog. Mojim utrnulim nogama bila je neophodna ne samo relaksacija, već valjda i transfuzija krvi, međutim, ja sam prvobitno hteo samo da malo sednem, da popijem šoljicu kafe, eventualno času piva, i da potom krenem dalje. Na rafinirani rad senzibilnih ženskih ruku, tamo, i tada, bio sam toliko nepripremljen, da sam veoma ljubazno, ali ipak posve odlučno odbio predlog lepe gospođe.
Nisam ni bio u stanju da se uistinu uživim u ponuđenu situaciju, štaviše, to mi i sada prilično teško pada: sedim u kafeu Kant, u uglu naspram ulaza, i jedna nepoznata žena naočigled svih prisutnih počinje da mi masira, recimo, natkolenicu. Ja ne bih podneo, recimo, ni to - mada toga ima dosta u starim američkim filmovima - da neko čuči preda mnom na uglu i da mi čisti prljave cipele. Ne, ja nisam nimalo sklon takvim stvarima. Dodao bih samo to da se ni prema Kantovoj etici drugi ljudi nikad ne smeju upotrebiti kao sredstvo. O tome da i ne govorimo, a to mi je takođe odmah prostrujalo kroz glavu, koliko bi me stajalo jedan takav, osvežavajući tretman.
Bilo je, međutim, i kontraargumenata. Dok sam se zamajavao sklapanjem jedne složenije nemačke rečenice, dama je svojim zamašnim i veoma mekim grudima fino dotakla moje uho (baš se nagnula da ugasi cigaretu u pepeljari koja je zjapila nasred stola), i upitala, kojim se još drugim jezicima služim, osim nemačkog. Zanimljivo je da sam ovde, u Berlinu, već u brojnim slučajevima iskusio ovu suptilnu formu jezičkog ispoljavanja, i moram reći da me je ona uvek zadivila. Dok nemački mediji ne prestaju da govore o opasnoj ekspanziji ekstremne desnice i, sledstveno tome, o rastućoj ksenofobiji, moja iskustva iz svakodnevnog života su potpuno suprotna. Za tri meseca, provedena u Berlinu, nikakvu neprijatnost nisam, kao stranac, doživeo, naprotiv: ljudi su prosto nagrađivali ljubaznim, ohrabrujućim osmesima moj neobičan akcenat i, u datim slučajevima, moje svakako teške gramatičke pogreške. Jer evo, ni ova ljubazna gospođa me nije pitala kakav sam ja stranac na ovoj nemačkoj zemlji, nego, na kojim sam još jezicima u stanju da izvedem slične, bravurozne kombinacije, kao što ih izvodim na nemačkom.
Međutim, pošto tog popodneva nisam bio ni raspoložen, niti sam imao snage da se hvalim svojim raznovrsnim znanjima jezika, ali nisam hteo da budem ni neljubazan, rekao sam da bi meni savršeno odgovaralo ako bismo konverzaciju i dalje vodili na nemačkom, ukoliko to, dakako, i gospođa želi. Na to mi je ona, da bi me valjda na neki način ohrabrila, saopštila da je rodom iz Beograda, i da već dvadeset godina živi u Berlinu. I kad sam je tada upitao čime se bavi, u prvom trenutku nisam tačno razumeo njen odgovor. Naime, upotrebila je meni nepoznati glagol verwehnen, ako sam dobro razumeo, u vezi sa muškarcima. Ali uspeo sam potom da rešim zagonetku: s obzirom na to da u srpskom nema glasa ö, izgovorila je reč verwöhnen u ovako teško prepoznatljivoj formi. U prevodu, ali s rafiniranošću koja potpuno odgovara originalu, saopštila mi je da svoj hleb zarađuje maženjem muškaraca.
Tada sam je već na srpskom upitao, kakav je sad život ovde u Berlinu, kako ide posao, kako provodi slobodno vreme i slično. Kad ne radi, rekla je, čita Dostojevskog, i samo Dostojevskog, jer drži da je on najveći um svih vremena. Filozofi, u odnosu na njega, rekla je s presnom jednostavnošću, mogu da idu u pičku materinu. Posebno je apostrofirala Berđajeva, Šestova i Rozanova, ali i oni su, rekla je, toliko poznati zahvaljujući samo tome što su parazitirali na mislima njenog favorita, Dostojevskog.
O Kantu je imala veoma porazno mišljenje: potanko je obrazložila da ovaj mali mršavko, picipevac, uopšte nije umeo sa ženama (što inače odgovara činjenicama koje smo nasledili), a njegovu čuvenu etiku je apsolvirala, i tu je nekoga citirala, zaboravio sam koga, da moral nije ništa drugo nego nedostatak mogućnosti. Nipošto nemojte čitati Kritiku praktičnog uma, upozorila me je energično, nego Braću Karamazove. (Inače, negde u osamdesetim godinama zaista je na srpskom objavljena jedna odlična knjiga pod naslovom Kant i Dostojevski, u kojoj je njen ruski autor dokazivao, i to prilično ubedljivo, da Braća Karamazovi nisu ništa drugo nego odgovor Dostojevskog na Kantovo glavno delo iz etike.)
A što se Berlina tiče, rekla je samouvereno, nekad se ovde mnogo bolje živelo. Znate, pogledala me je značajno, nevolja je u tome što je posle pada Zida ovde sve više stranaca. Tad sam ustao i, oprostivši se od svoje novostečene poznanice, otišao. Ne samo zato što sam još stvarno imao posla, već da makar tamo, u kafeu Kant bude bar jedan stranac manje.

5. Revolver Nikolaja Berđajeva

Autobiografija Nikolaja Berđajeva, Samospoznavanje, napisana 1940. godine, zaista je neobična knjiga, i to zbog toga što ga autor smatra filozofskim delom. I čini to iz ubeđenja da egzistencijalizam - u čiji se religiozni ogranak obično ubraja i sam Berđajev - određuje filozofiju kao spoznavanje sveta i čoveka kroz subjektivno ljudsko bivstvovanje. A ono što je, prema autoru, ponajviše egzistencijalno, nije ništa drugo nego naše bivstvovanje. U ovom slučaju, njegovo, Berđajevljevo, u čijoj se ličnosti, onako "objektivno", poštuje najuticajniji ruski filozof 20. veka.
Shodno nagoveštaju datom u uvodu, i život i delo, i epoha i ličnost, razmatraju se paralelno - što je već i zbog toga veoma obećavajuće, jer je reč o izuzetno uticajnom intelektualcu i o značajnom, događajima bogatom razdoblju. Za Berđajevljeva života (1874-1948) odigrale su se dve revolucije, započeta su i okončana dva svetska rata, njega samog su pak proganjali, više puta zatvarali, prošao je zloglasni gulag, bio je prinuđen da živi u emigraciji. A kada su ga s vremena na vreme ostavljali na miru, napisao je izuzetno delotvorne knjige, držao efektna predavanja i bio u kontaktu sa najznačajnijim umovima tog vremena. Pre svega sa onim gigantima renesanse ruske filozofije religije kao što su bili Florenski, Šestov, Rozanov, Mereškovski, o kojima bi čitalac vrlo rado stekao neka nova saznanja.
Međutim, u odnosu na uvodna obećanja, dobili smo vrlo malo. Pred nama se iscrtava slika jednog samotnog, u sebe zagledanog tipa, nesposobnog da uspostavi stvarne ljudske odnose s drugima, čoveka koji - kako i sam priznaje - nije bio kadar da se uživi u nevolje drugih, štaviše, prema svojoj okolini odnosio se s "bolešljivim, sveobuhvatnim gađenjem". Izuzetak su bile životinje: psi, mačke, ptice, konji, magarci, koze i slonovi - kako ih je sam pedantno nabrojio. O ljudima tog vremena, ali i o samom Gospodu Bogu, doznajemo pre svega to, u čemu se sa njima on, Nikolaj Berđajev, ne slaže.
To što je autor podvrgao kritici sve postojeće političke sisteme, možda bismo mu i oprostili; to što je isprašio tur bezmalo svim najvećim umovima svoga doba, primamo s izvesnom sumnjičavošću; međutim, kad se ustremio i na samoga Boga, čaša se bogme prepunila. Jer, zaista je teško bilo šta suvislo reći o ovakvim izjavama: "Ja jedino preko Sina mogu da prihvatim Boga, ali on je za mene neprihvatljiv ako ne preuzima na sebe patnje ljudi, ako nije Bog koji je spreman da se žrtvuje." Jer, koga je briga, koga zanima šta jedan grešan i grehu sklon čovek - kakav je prema autobiografiji i sam Berđajev bio - može da "prihvati" od Svevišnjeg? Kako uopšte i dolazi do toga da, kao kakva razmažena gospođica, prebire među Božjim, za njega povoljnim i nepovoljnim osobinama?
Ova prilično aljkavim stilom napisana, dosadnim samoponavljanjima i protivrečnostima krcata knjiga daje neku vrstu psihološkog objašnjenja ovakvog prenemaganja. Sa tog stanovišta svakako je najzanimljivije mladalačko razdoblje, konkretno, opis onih šest mukotrpnih godina provedenih u kijevskoj kadetskoj školi. Ovde mu se za čitav život ogadio celi onaj svet koji njegove kolege filozofi, uglavnom nazivaju "empiričkom stvarnošću". Iz ove, za njega mrske stvarnosti pokušao je po svaku cenu da se iskobelja: zato je toliko i uzdizao slobodu i kreativno stvaralaštvo (jer oni vode ka prostorima transcendencije), ali je istovremeno i zbog toga upozorio samoga Boga, da se ne usudi da bude svemogući, veliki i kazneni Bog.
Kadetska škola, čiji je pitomac morao da bude u najkritičnijim godinama svog duševnog i telesnog razvoja, od svoje četrnaeste do dvadesete godine, bilo je za njega, po svemu sudeći, zaista jezivo iskustvo. Kao što piše, osećao se "nesrećnim i grubim", držao je da su kadeti "grubi, nezreli i ordinarni". Toliko, da za svih tih šest godina ni sa kim nije uspeo nikakav kontakt da uspostavi. Ostali su se pak stalno rugali njegovim vibrantno nervoznim pokretima koji su za njega bili karakteristični još od najranijeg detinjstva. "U meni se nikad nikakva prijateljska osećanja nisu začela" - piše - "i ta okolnost je bila od presudnog uticaja na čitav moj život".
Ali na koji način je ta okolnost uticala na njegov kasniji život? Iz celine knjige se ispostavlja da je uticala veoma, veoma ambivalentno. Godine provedene u kadetskoj školi usadile su u njega averziju prema ne samo vojničkoj atmosferi, nego i prema čitavom ovozemaljskom bivstvovanju. Odlični poznavalac Berđajeva, beogradski profesor Nikola Milošević, baš u tome uočava ishodište verovatno najslabije tačke filozofije ruskog mislioca - eshatološku sklonost. Prema njegovom mišljenju, kod Berđajeva funkcioniše ova logika: bilo mu je tako grozno u kadetskoj školi, da je odlučio da ovaj i ovome sličan svet mora da nestane. I to što pre.
Istovremeno se može primetiti da Berđajev u suštini nikad nije bio u stanju da se oslobodi vojničke atmosfere. U detinjstvu je imao, kao igračku, olovnog vojnika kojem je prema svom ukusu pridavao razne osobine, i ovaj olovni vitez je za njega bio stvarniji od živih ljudi koji su ga okruživali. Hteo bih da naglasim da se već kao dete igrao olovnim vojnikom, a ne čigrom, plišanim mecom, ili bezazlenim anđelčićem. Na jednom drugom mestu priznaje da je još pre odlaska u kadetsku školu više puta oblačio, u potaji, očevu uniformu gardijskog husara, da je pravio i ratne planove. I tvrdi da je time savršeno iživeo svoje vojničke sklonosti.
Ali to nije istina, nikad ih nije iživeo. To možemo da zaključimo ne samo iz nekih uzgrednih polurečenica koje su mu se omakle, nego i iz njegovog stila razmišljanja. "U prošlosti sam uvek imao kod sebe revolver" - piše u filozofskoj autobiografiji mada se, nažalost, ne ispostavlja dokle je trajao ovaj oružani period. Ispostavlja se, međutim, nešto važnije. Premda tvrdi da se uvek gadio nasilja, već se u sledećoj rečenici odaje: "Moj karakter je, međutim, ipak borben, i sklon sam da postupim silom oružja." I to još nije sve, suštinu nalazimo u sledećoj ispovesti: "Ponekad i u svom načinu razmišljanja, spoznavanja stvari, primećujem nešto despotsko."
Da, o tome je reč. U svojoj filozofskoj autobiografiji priznaje da kartanje sa njim nije već u kadetskoj školi bilo zabavno, jer bi umeo istinski da se razljuti na svog partnera. Ukratko: nije umeo da gubi. Jedan njegov monograf, pišući o Berđajevljevom kasnijem, filozofskom periodu, primećuje da ruski mislilac "nije bio kadar da usvoji eventualne protivargumente drugih", a sa onima koji "nisu mogli da ga slede novim misaonim stazama, bespoštedno je prekidao svaku vezu".
Sve u svemu, Nikolaj Berđajev je čitavog života ostao netrpeljivi, agresivni oficir sa sadističkim sklonostima, povrh svega - a to je suština - bio je to podjednako i u civilu, i u svojim filozofskim radovima. Čitajući njegova dela, pred sobom vidim jednog kočopernog tiranina, bez i trunčice osećanja humora koji se s rukama na kukovima šećka svetom kao kasarnom, i izdaje ludačka naređenja. Da, naređenja, jer njegov hleb nije analiza, argumentacija, logičko zaključivanje. Ne, on i u svojoj filozofiji donosi odluke, zapoveda, propisuje i zahteva, i poput najvećeg tiranina, ne spušta se tako nisko da bi svoje odluke, ne daj Bože, ponekad pokušao i da obrazloži. Ono što on naredi, to mora tako i da bude, i gotovo.
U čitavoj stvari zbunjujuće je to, a time je zapravo i prevario takoreći celu evropsku inteligenciju, da vojnicima, odnosno čitaocima pokušava da nametne nešto što u vojsci uopšte nije uobičajeno. Berđajev, naime, nikad ne naređuje red, disciplinu, kao svaki normalan oficir, već slobodu, neprestanu kreativnost. A to se već zaista graniči s ludilom. Ako se na čoveka jedan takav tip normalno izdere, da bude disciplinovan, mada uz škrgut zuba, ali će to naređenje neko vreme umeti da izvrši (drugo je pitanje, da li to i želi). Ali sloboda i neprestana kreativnost koja, prema Berđajevljevoj fiks-ideji, ne sme da se objektivizuje, odnosno ne sme da poprimi trajnu materijalnu formu - jeste neizvršiv zadatak.
Naređenje slobode je pak, što bi se reklo, drveno železo, a zabranu objektivizacije i sam je prekršio svakim napisanim retkom. Povrh svega, pod slobodom ruski filozof ne podrazumeva nekakav vragolasti nered, već nešto mnogo ozbiljnije: podrazumeva slobodu ne u bivstvu, nego slobodu od bivstva, nekakav samouništavajući oganj koji - prema jednom njegovom lucidnom interpretatoru - "iz sebe generiše čak i kiseonik neophodan da bukne vatra". Štaviše, pod berđajevskim kreativitetom ne treba podrazumevati ni onu lukavu domišljatost o kojoj obično brbljaju pedagozi, već neku vrstu ekstaze, prodor u beskraj, u večnost.
Ovakve i slične naredbe nam deli Nikolaj Berđajev, verovatno najpoznatiji ruski filozof 20. veka. A nama, malim i odlučnim vojnicima, ne preostaje ništa drugo nego da strepimo, jer ludačka naređenja per definitionem nismo u stanju da izvršimo, a istovremeno nikad ne možemo znati ni to, hoće li iz džepa da potegne revolver.

6. Navike mokrenja Džeksona Poloka

U uvodu svoje studije pod naslovom Simboličko izražavanje i ja, Artur C. Danto uzgred pominje jednu nedavno objavljenu monografiju o Džeksonu Poloku (Jackson Pollock) čiji neimenovani autor pridaje poseban hermeneutički značaj navikama mokrenja ovog vrsnog slikara. Odlični filozof umetnosti, nažalost, odaje samo toliko da je mali Džekson, na savet svoga oca, uvek pišao u visokom luku - a ta okolnost, i prema Dantoovom mišljenju, može da bude frapantna paralela Polokovoj metodi slikanja čija je suština u tome što umetnik svoje forme na platnu nije oblikovao pomoću kista, već je na platno, rašireno na pod, direktno iz tube cedio, kapao boju. To je onaj čuveni drip-painting, ili jednostavno dripping koji omogućava da se iz slikarskog gesta isključi kontrola svesti, odnosno, da duševno i duhovno stanje umetnika, te njegove podsvesne predstave dođu do izražaja neposredno, bez ikakve konvencionalne transmisije. Da li je moguće da se ishodište ovog dramatičnog načina slikanja širokih gestova, s kojima su američki apstraktni ekspresionisti u pedesetim godinama dospeli direktno u prvi plan svetske likovne scene, nalazi u navikama mokrenja Džeksona Poloka?
Pošto je u svojoj već pomenutoj studiji Danto ovo pitanje, premda s rezervama, ostavio otvorenim, upućeni smo na druge izvore. Nadajući se nekakvom uporištu, ponovo sam pročitao sve intervjue s Džeksonom Polokom, ali u njima - bar u početku - nije se nazirao ni blagi miris bilo kakve banalne mokraće. Slikar je na svako pitanje odgovarao kratko, koncizno, s muškom odlučnošću, posve u skladu s onim mitom koji je o njemu stvorila tadašnja američka štampa. Na zanimljiv način, njegov glas je zadrhtao samo jedan jedini put, ali tada vrlo primetno. Jedan radijski reporter ga je u leto 1950. godine upitao zašto cedi boje na platno, kap po kap, ili u tanušnom mlazu, dodavši da bi, ako bi radio na tradicionalan način, kistom, mogao posve verovatno mnogo bolje da kontroliše nastanak formi. Snimak odgovora je, srećom, ostao neizmontiran, tako da je i u transkriptu bilo moguće naznačiti pauze: "Ne, ja ne mislim tako" - odgovorio je Polok. - "Ja ne... zaista... prema mojim iskustvima... meni se naime čini da sam u stanju da u velikoj meri kontrolišem ceđenje, kapanje boje, i ne koristim... ne, ne računam na slučaj... jer... jer ne priznajem značaj slučaja." To je, dakle, izjavio Džekson Polok leta 1950, protivrečivši ne samo istoričarima umetnosti, već i svojim ranijim izjavama, iz čega sam zaključio da neće biti na odmet da se pozabavim načinom Polokovog mokrenja. Uronivši u more stručne literature o američkom slikaru, međutim, uspeo sam da na površinu iznesem svega dve informacije vredne pažnje. Autorski par Stiven Nejef (Steven Naifeh) i Gregori Vajt Smit (Gregory White Smith) uzimaju zdravo za gotovo da je Polok poduže vreme imao problema s nekontrolisanim noćnim mokrenjem, ali ova informacija je gotovo bez značaja pored drugog podatka, prema kojem je slikar bio i impotentan. Na osnovu jedne, za mene nepojmljive logike dolaze do zaključka da je tehnika kapanja omogućila Poloku da ostvari distancu prema majci, što ga je kasnije, međutim, odvelo do identifikacije s ocem. Samo nekoliko redova kasnije čitamo da je aktivno-pasivno oblikovanje koje se krije u drippingu, zapravo ekvivalent njegovog "sjedinjenja" s majkom.
Bilo kako bilo, pominjanje majke možda i nije bez osnova. Preostala je, naime, jedna neobična fotografija koja je pedesetih godina bila u prometu i kao razglednica: na njoj se vidi kako majka hrani desetogodišnjeg Džeksona. Žena je opasana snežnobelom keceljom, u levoj ruci drži šerpu punu špageta, a desnom pokušava da viljuškom prebaci pozamašni zalogaj u razjapljena usta budućeg čuvenog slikara. Sa fotografije se vidi da su njeni pokušaji imali promenljiv uspeh, jer gomilice špageta, pale na pod, kusa jedan psić. Ali, s našeg stanovišta, daleko je bitnije to da je mnogo špageta palo i na kecelju, toliko da je tamo - baš u visini dečakovih očiju - nastalo jedno pravo apstraktno ekspresionističko delo. Ne samo da donekle nalikuje karakterističnom Polokovom stilu, nego - kao što u to može svako da se uveri - reč je o nepatvorenom polokovskom drippingu.
Kad sam u istraživanju ovog aspekta Polokovog stvaralaštva stigao do ove tačke, rekao sam sebi: stop. Najednom sam naslutio na šta će da izađe ova nova interpretativna igra, i nisam želeo da u njoj učestvujem. Imao sam utisak da je reč o neukusnoj detronizaciji jednog, bez sumnje velikog slikara: navike mokrenja i mamina kecelja uistinu služe za to da banalnostima sklona pop-artovska, odnosno postmoderna shvatanja, retroaktivno, prisvoje poslednji veliki dramatični pravac zapadne umetnosti, da ga razvodne i, konačno, desakralizuju.
Problem mokrenja, međutim, nekako me nije ostavljao na miru. Skoro protiv svoje volje, ponovo sam uzeo album čuvenih fotografija Hansa Namuta (Hans Namuth) koji prikazuju Poloka u njegovom ateljeu, i naprosto nisam mogao da se oslobodim misli da je ovaj tip, jednostavno, popišao svoje slike. Čitavu ovu ludačku fantazmagoriju ispričao sam jednoj koleginici i, čudo neviđeno, primetio sam kako njene oči poprimaju sve neobičniji sjaj. Potom je počela da priča o konfiguracijama nastalim na belom snegu tragom mokraće njenog dede, kao svom prvom likovno-umetničkom doživljaju, a potom je skicirala ontološku razliku između ženskog i muškog mokrenja. Istoga dana uveče pozvala me je telefonom i pročitala mi poslednja dva terceta soneta Artura Remboa (Artur Rimbaud) Večernja ispovest, koja glase ovako:

Kada svarim snove, što brižljivo vršim,
I kad se od piva nadmem kao vreća,
Krenem, sabravši se, da potrebu svršim.

Pitom kao Gospod kedara i cveća,
Ja premokrim nebo, dok svi suncokreti
Šalju pozdrav mlazu što visoko leti.
............................(prev. Nikola Bertolino)

Skrenula mi je zatim pažnju i na neke druge pesnike, pa je počela da mi navodi bisere iz (uzgred budi rečeno, od mene pozajmljene) knjige Kamile Palije (Camille Paglia) Maske seksulanosti. Pa me je podsetila i na to, da je u svetu uobrazilje ove feministkinje pišanje uzdignuto na nivo kritičkog angažmana, i da ova autorka psa, koji svojom mokraćom obeležava svako drvo, svaki žbun, smatra pravim umetnikom grafita. Uistinu sam se, međutim, u izuzetni, skoro već i sakralni značaj ove teme uverio kad sam imao sreću da sebi zabeležim sledeću misao: "Muškarčevo mokrenje" - stoji u Paljinoj knjizi - stvarno je neka vrsta herojskog čina, a luk mlaza njegove mokraće je transcendentalna pojava."

7. Stan Pola Fejerabenda

U svojoj knjizi Filozofija i fizika Susan Lizi Stebing (Susan Lizzie Stebbing) pokušava da opiše šta se događa kad jedan naučnik i jedan takozvani "primitivac" posmatraju istu kružnu formu. Dok naučnik na krug gleda kao na materijalnu stvar određene forme, tvrdi autorica, za "primitivce" isti taj krug ima magično značenje, koje proističe iz njegove ritualne namene. Međutim, i tu je poen, ako naučnik i "primitivac" posmatraju samo deo kruga, onda prema mišljenju Susan Stebing, obojica vide istu stvar. "Ne!" - uzvikuje Pol Fejerabend (Paul Feyerabend) u svojoj autobiografskoj knjizi Traćenje vremena, mada ne razumem sasvim, zašto. Ovaj filozof nauke koji propagira načelo "anything goes", apostol anarhističke, odnosno dadaističke teorije saznanja, navodi primer Anaksimandra, po kojem su Sunce i Mesec po jedna rupa na nebeskom svodu i kroz te rupe prosijava vatra koja gori iza firmamenta. Fejerabend se žali da, šta god da čini, jednostavno nije kadar da na taj način gleda na Sunce i na Mesec, iz čega izvlači zaključak da Stebingova nije u pravu, nego neki Bruno Snels (Bruno Snells) koji je, na primer, smatrao da je svet rane grčke civilizacije za nas nepristupačan, zatvoren svet.
Što se pak tiče argumentacije Susan Stebing, glavni je problem u tome što, za jednog Euklida, na primer, krug ni izdaleka nije materijalna stvar određene forme, već je idealna forma, čija se materijalna predodžba odnosi slično prema pravom krugu, kao što se kod Platona svet pojava odnosi prema večnom svetu čistih ideja. Ali ako ovu "sitnicu" sada na trenutak stavimo između zagrada, moramo primetiti da je naglasak u stebingovskoj argumentaciji na momentu kada naučnik i "primitivac" posmatraju samo jedan deo kruga. Da li u ovom slučaju vide isto, bolje da sad o tome još ne sudimo, u svakom slučaju, pitanje jeste bar toliko lukavo, da ga Fejerabendov primer sa Anaksimandrom zapravo i ne dotiče.
Prema diktatu zdravog razuma, ako vidim deo kruga, treba da vidim, bar svojim duhovnim očima, i njegovu celinu, jer inače ne bih znao čega je deo ono što gledam. Međutim, nadasve je delikatno pitanje da li naučnik, ili "primitivac", u svim slučajevima razmišljaju zdravim razumom. Ako sad "primitivce" na trenutak ostavimo na miru, o nauci smesta treba jasno reći, da ona - počev baš od Anaksimandra - nije ništa drugo nego pobuna protiv zdravog razuma. Da li naučnik zaista vidi svet onakvim kakvim ga formuliše u svojim teorijskim vizijama, nikad nije sigurno. Teško bih mogao zamisliti, na primer, da je Demokrit zbilja i video one sićušne čestice koje prosto vrve u njegovoj teoriji atoma - i koje su, uzgred, po definiciji, nevidljive. Baš zbog toga, ne bi bilo nikakve protivrečnosti u tome, ako bi se kojim slučajem ispostavilo da Anaksimandar isto tako nije mogao da Sunce i Mesec vidi kao rupe, kao što ih takvima nije mogao videti ni Fejerabend.
Ali, bilo kako bilo, odlučio sam da pogledam onu kuću u Beču u kojoj je na trećem spratu Fejerabend kao dete i, delom kao mladić živeo sa roditeljima. Adresu sam pronašao u njegovoj već citiranoj autobiografiji: Aliogase (Alliogasse) 14. Ovu adresu konkretno navodi opisujući svoj povratak iz Rusije, kao teško ranjenog nemačkog vojnika, posle završetka Drugog svetskog rata. Ali i kasnije često pominje ovaj intimni kutak u kojem je počinjao da se upoznaje sa svetom, i za koji se vezuju prvi njegovi emotivni i intelektualni doživljaji. Kao što piše, čak i četrdeset godina nakon što je napustio Beč, poprište njegovih snova veoma često je taj stan u petnaestom kvartu koji je bio i ostao doveka njegov dom u pravom smislu.
A kad ga je krajem osamdesetih nostalgija vratila kući, naravno da je potražio stan u Aliogase 14. Novi stanari su ga ljubazno pozvali da uđe. Opraštajući se od njih, Fejerabend je s velikim zadovoljstvom konstatovao da je stan baš onakav kakvim ga je video u svojim snovima. Domaćini su s nemalim iznenađenjem pogledali u naučnika i saopštili mu da su pre tačno četrdeset godina, pre nego što su se u njega uselili, preuredili, ispregrađivali čitav stan.
Posle svega, naravno da sam otišao u Aliogase 14. Bila je ciča zima, dreždao sam neko vreme na ulici ispred zgrade, zurio u prozore na trećem spratu i morao sam konstatovati da nigde nije gorelo svetlo. Preleteo sam pogledom listu stanara. Pored dugmića interfona ređala su se uglavnom turska, srpska i francuska imena. Kome da pozvonim i, naročito, zašto? Jer, čak i da me ljubazno puste u taj stan, ionako ne bih mogao da vidim ono što je Fejerabend video.

8. Tatari Josefa Bojsa

U stručnim krugovima je opštepoznata činjenica da je Josef Bojs (Joseph Beuys), centralna figura evropske umetnosti poslednjih pola stoleća, u Drugom svetskom ratu punih pet godina služio kao lovac-bombarder u nemačkom ratnom vazduhoplovstvu, sve dok njegov aparat, 16. marta 1944. godine nije oboren iznad krimskog poluostrva. Dugo je izgledalo da istoričari umetnosti o ovoj stvari neće imati bog zna šta da kažu, jer je sam Bojs stalno i naširoko brbljao o tom, za njega sudbonosnom događaju. Kao u kakvom zanosu, uvek je iznova prepričavao da ga, ukoliko - tamo i tada - nisu pronašli i iz olupina aviona izvukli Tatari, lokalni starosedeoci, sigurno ne bi bio među živima. U čemu svakako ima neke istine, jer su nam poznati brojni detalji. Dok je pilot koji je upravljao avionom na mestu ostao mrtav, Bojs je - koji je na tom letu imao dužnost telegrafiste - prilikom pada prošao sa dve frakture lobanje, telo mu je bilo prepuno sitnih šrapnela, a kosa mu je iz korena izgorela. Na svu sreću, međutim, kršni Tatari su stigli na vreme. Rane su mu namazali mašću, njegovo napola smrznuto telo su filcom izolovali od ledene hladnoće, i počeli da ga hrane mlekom, medom i drugim prirodnim materijama. Usled brižljive nege Bojs je - prema sopstvenom priznanju - posle dvanaest dana ponovo došao svesti, ali uprkos ličnoj želji i ljubaznom pozivu njegovih spasilaca, nažalost, nije mogao ostati među Tatarima, jer su ga ubrzo prebacili u jednu nemačku poljsku bolnicu.
Krimski događaji su, uz to, daleko prerasli okvire lične biografije. Prema mišljenju istoričara umetnosti, Bojsovo naglašeno interesovanje za šamanizam - on je inače umetničku karijeru započeo kao crtač i vajar - može da se svede na njegov doživljaj susreta sa Tatarima, kao i ideja primene masti, filca, meda i drugih, u skulptorskoj praksi neuobičajenih materijala, i uopšte, težnja ka - evroazijskom - spiritualnom ujedinjenju Zapada kao nosioca muškog, i Istoka, kao nosioca ženskog principa.
Sam umetnik je u brojnim intervjuima i izjavama potvrdio da sve to može zaista da zahvali Tatarima koji su živeli u tada još prirodnim okolnostima, van pogubnih uticaja savremene civilizacije. Takozvana "tatarska legenda" se toliko učvrstila u evropskoj istoriografiji umetnosti, da se sve do nedavno nije našao niko da je ospori.
Poslednjih desetak godina poluostrvo Krim preplavilo je mnoštvo vrednih nemačkih istraživača s namerom da na licu mesta pronađu neke upotrebljive informacije u vezi sa ovom sudbinskom epizodom u životu nemačkog umetnika. Na zanimljiv način, krimsku najezdu nemačkih istraživača nije zaustavilo ni otkriće dvojice švajcarskih autora, Paola Bjankija (Paolo Bianchi) i Kristofa Dosvalda (Christoph Doswald): unesrećenom nemačkom umetniku je već 17. marta, odnosno samo dan posle pada lovca-bombardera tipa Ju 87 medicinska nega ukazana u obližnjem Kruman-Kemečkom, u improvizovanoj nemačkoj poljskoj bolnici br. 179, što će reći da Bojs nije mogao da provede više od 24 sata među njegovim dragim Tatarima. Ukoliko je, dakle, istina to što je Bojs nebrojeno puta ponovio, to jest, da je posle pada bio ravno dvanaest dana bez svesti, postavlja se mnoštvo pitanja: kako je u takvom stanju mogao da komunicira sa svojim ljubaznim spasiocima, kako je mogao doći do informacija o genijalnim prirodnim metodama lečenja, a o tome da i ne govorimo, zašto bi ga Tatari pozvali da ostane još neko vreme među njima? Naime, prema našim dosadašnjim iskustvima, čovek bez svesti, nezavisno od bilo kakvih verbalnih uticaja, ostaje tamo gde jeste sve dok ga odande ne odnesu.
Samo, kao što je poznato, nije lako načeti mitove racionalnim sredstvima. To je verovatno i u redu. Bar je mene u to uverio članak objavljen u listu Frankfurter Rundšau (Frankfurter Rundschau) u kojem sam pročitao da je nedavno jedan mladi istoričar umetnosti iz Berlina, koji je svoju disertaciju napisao o delu Josefa Bojsa, zanemarivši trezvena promišljanja, ipak othodočastio na Krim, po letovalištima čuveno crnomorsko poluostrvo. Prvo iznenađenje ga je dočekalo na Jalti: službenik agencije u kojoj je nameravao da iznajmi kombi, tačno je znao gde se nalazi olupina aviona s kojim je Bojs oboren. I zbilja je bio tamo gde mu je rečeno: u ataru sela Telpi Saki (u prevodu: Topla Pišaćka). Mada je ubrzo posle Drugog svetskog rata Staljin iselio odavde starosedeoce Tatare, nemački istoričar umetnosti je u selu naišao na meštane koji su se šepurili u onakvoj narodnoj nošnji od filca i imitirali onaj prirodno zdrav način života, kakav je opisao Bojs pričajući o svojim spasiocima. I, povrh svega, većina je vrlo dobro komunicirala na nemačkom. Tako je istraživač, premda nije poznavao lokalni jezik, vrlo brzo mogao saznati da olupinu aviona, koja je zaista bila na rečenom mestu, može fotografisati samo uz određenu novčanu nadoknadu, ali onome ko ima dovoljno novca, otvara se, doduše ilegalna, mogućnost da, kao svojevrsni suvenir, kupi poneki deo olupine. Ali, dobri Tatari su se trudili da udovolje i siromašnijim turistima: za sitne pare mogu dobiti one konzerve mesnih narezaka koje je Bojs, navodno, delio deci u selu.
Pravo iznenađenje, međutim, usledilo je nešto kasnije, kada je igrom slučaja sreo jednog moskovskog sociologa koji je na Krimu prikupljao materijal za svoju studiju Laž kao mogućnost preživljavanja. Ruski istraživač mu je ispričao da je u okolini otkrio već tri naselja čiji stanovnici žive od turizma koji se temelji na Bojsovoj legendi.
Svakog leta dolaze ovamo Nemci, rekao je, koji se interesuju za Bojsa, ali pošto ih baš nema dovoljno, između tri sela se povela žestoka borba: svake godine treba izmisliti nešto novo da bi dotično selo ostalo u konkurenciji. Usled toga u okolini je značajno povećana proizvodnja filca i, za pravo čudo, posle Bojsove smrti ovde su se odomaćile i prirodne metode lečenja na bazi masti i meda o kojima je umetnik pričao u svojim intervjuima i predavanjima.
Život oponaša umetnost - mogli bismo reći pojednostavljeno, ali nije samo o tome reč. Inventivnost meštana, naime, po svemu sudeći se ne iscrpljuje u nekakvoj sluganjskoj imitaciji, već na površinu izbijaju i veoma kreativna rešenja. Da pomenemo samo jedan primer: vešti Tatari su, slično Gospodu, iz ničega stvorili Bojsovog vanbračnog sina. Uredno su mu dali i ime: zove se Viktor Josefovič. Živi u jednoj siromašnoj kućici nadomak sela Trulala, veoma je star i debeo, ali njegove duboko usađene oči, oblik usana i nosa jesu "nepogrešivo bojsovske". Osim toga, za skroman honorar daje i izjave. Mladi berlinski istoričar umetnosti, koji ga je, naravno, posetio, ispričao je da je mati navodnog Bojsovog vanbračnog sina imala dvadeset godina kada je sa drugaricama pronašla olupinu nemačkog aviona i, u olupini aviona, teško povređenog nemačkog vojnika koji se zvao Josef. Mlada devojka je napojila vodom i nahranila medom i hlebom teškog ranjenika kojeg je uskoro potom jedna nemačka patrola pokupila. Šta se u međuvremenu još desilo, ne može se tačno znati, u svakom slučaju, uslužna devojka je tačno posle devet meseci donela na svet njega, to jest Viktora Josefoviča. Kao što je rekao, o ocu zna samo toliko da je kasnije postao veliki umetnik u Nemačkoj, ali i to je saznao od nemačkih turista koji su ga posetili. Pričao je još o svom teškom životu, o kojem bi voleo da napiše knjigu, ali ne dugo, jer je na televiziji počela serija Isura čiju do sada nijednu epizodu nije propustio.
Berlinski istoričar umetnosti kupio je gomilu suvenira, između ostalog, i jedan "autentični" bojsovski prsluk od filca, ali s kakvim je poukama otputovao kući, ne možemo saznati iz članka u listu Frankfurter Rundšau. I zaista je teško izvući odgovarajuće zaključke. Naš sud o Bojsu neće promeniti činjenica da je - blago rečeno - prilično nakitio krimsku epizodu, čak ni ako znamo: na toj priči je izgradio takoreći čitavu svoju umetničku mitologiju. Baš zbog toga, blizak mi je stav da u sve treba slepo poverovati. I to da je Bojs dvanaest dana ležao bez svesti na rukama krimskih Tatara, i to da su ga već sutradan prebacili u poljsku bolnicu, i to da je za onih dvadeset i četiri časa, u besvesnom stanju, zaveo matušku Viktora Josefoviča. Jer onaj ko je sve to kadar da uradi, svakako nije bilo ko. Nisu u pravu oni koji krešte o opadanju nimbusa Josefa Bojsa. Ovaj čovek nije zapravo ni bio čovek, već pravi mitski junak, odnosno, skromnije rečeno: zaista veliki umetnik.

9. Indijanci Vilema Flisera

Prema saopštenjima Vilema Flisera pripadnici pojedinih indijanskih plemena u brazilskoj državi Amazonas raspolažu izuzetno složenom sintaksom i veoma bogatim rečnikom. I ne samo to: svaka imenica se koristi i kao lično ime. Ali jedno od najvažnijih pravila igre ogleda se u tome da, ako nosilac imena umre, dotična reč - bez obzira na to kojoj vrsti reči pripadala - postaje tabu. Ako, na primer, gospodin Kamen premine, ova reč se više ne sme izgovoriti, već treba izmisliti novu reč za označavanje kamena.
Teško je i zamisliti šta bi se desilo, kada bi i naš jezik ovako funkcionisao: onu stalnu pažnju i neprestanu domišljatost koju zahteva jezik Indijanaca iz Amazonasa, mi sigurno ne bismo podneli. Jer, razmislimo samo, ko bi smeo mirne savesti da izjavi ovako nešto: "Lep život je uglavnom Božji dar." Pre nego što bismo izrekli ovu rečenicu, morali bismo nazvati gospođu Leposavu da je upitamo da li je preživela operaciju slepog creva; da proverimo, hoće li gospodin Života da otvori vrata ako mu poštar pozvoni; morali bismo da pogledamo da li čika Boža i ovog prepodneva sedi dole u parku na klupi, i hoće li majstor Darko doći da nam popravi veš-mašinu; trebalo bi potom da se raspitamo u Uredu za promenu imena da li uopšte dozvoljavaju upotrebu prezimena Uglavnom (ako odobravaju, da li se već neko tako i preziva, i nije li možda dotični strastveni pušač). Samo, ni to raspitivanje ne bi išlo tako jednostavno. Da bismo, recimo, mogli da poželimo, bez kršenja tabua, dobar dan nadležnom službeniku, morali bismo prethodno doznati, kakva je situacija sa imenima Dobrica, Dobrila, Dobrinja te Dane, Danko - samo što bismo i o tome mogli da se informišemo tamo gde su nam već i sa pozdravom iskrsli izvesni problemi.
Odnosno, neka ide ured dođavola! Tu je dobri stari telefonski imenik koji sigurno sadrži pažnje vredne informacije. Ostavši kod problematike prostog pozdrava: ako sam dobro izbrojao, ima osamnaest Dobrića, petnaest Dobrovića, osam Dobrinovića, a tu su i dvojica Danojlića i jedan, bogami, Danguba - što navodi na to da ne bismo mogli tako nesmotreno nekome poželeti ni dobar dan. A u istom imeniku nalazimo i Izdavačko preduzeće Dan - šta se zbiva, ako je u međuvremenu propalo, što nije nikakva retkost, zar ne, u ovoj branši? (Nadamo se da to nije slučaj, zanimljivo je, međutim, da se neuspela preduzeća u izvesnom smislu i kod nas pretvaraju u tabu: onaj ko jednom ode pod stečaj, neretko pod drugim imenom mora da nastavi posao.)
Sve u svemu, čini mi se da će amazonski Indijanci dva puta razmisliti da li će glasno obznaniti svoju eventualnu refleksiju o lepom životu. Jer, dok bi proverili upotrebljivost svake reči, neminovno bi se u njima postavio čitav niz gnoseoloških pitanja. Zar je zaista tako lep, i da li je stvarno Božiji dar taj život? Zar su svi životi lepi? Da li se to odnosi i na ovaj bedni, koji ja živim?
Ne moram valjda ni reći da sve ove dileme amazonski Indijanci uglavnom rešavaju u sebi, jer svako glasno izgovoreno pitanje nosi u sebi nove opasnosti kršenja tabua. Da ostanemo kod našeg primera, što se tiče lepote života, moguće su dve vrste konkluzije. Ili će čovek shvatiti da njegova izjava ne pokriva, ili da samo delimično pokriva stvarnost, pa je onda bolje da ne kaže ništa; ili će pak shvatiti da je reč o istini, možda i o svakome poznatom opštem mestu - kog vraga treba onda i on da brblja o tome?
Ukratko, čini mi se da su Indijanci Amazonasa i te kako ćutljivi ljudi. Doslednija plemena, navodno, zapravo i nemaju književnu tradiciju, odnosno, ona se neprekidno menja: posle poneke ozbiljnije epidemije ili bitke rečnički fond se do te mere promeni da moraju prepisati ne samo klasike, nego i jučerašnja ljubavna pisma.
Naučnike, naravno, u prvom redu zanima dinamika lingvističkih promena. Prošlog proleća, na primer, jedna bugarsko-rumunska ekspedicija je postavila sebi zadatak da ispita čitulje, kao nezaobilazne lingvističke dokumente. Međutim, neki brazilski istraživači su u vezi sa tim podrugljivo izjavili da na ovakvim balkanskim predrasudama nije moguće temeljiti normalnu nauku: "čitulja kao takva" - tvrdi jedan od njih - "par excellence je kršenje tabua" (naime, u optimalnom slučaju u čitulji se pominje ime preminulog). O bugarsko-rumunskoj ekspediciji od tada nema vesti.
Što se pak filozofije tiče, putešestvenici izveštavaju uglavnom o "nemoj tišini", o "duhovnoj pustoši". Holandski istraživač Nil Bengharem (Niel Bengharen) jednom je upitao predivnu mladu Indijanku, šta misli o vitgenštajnovskoj, u Evropi čuvenoj tezi, po kojoj: "O onome o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati". Prema slovu anegdote, devojka je "vrlo rečito oborila oči", ali nije ništa rekla.
Indijanci Amazonasa, dakle, ne govore rado ni o tome da treba ćutati, a o insistiranju na uzrocima da i ne govorimo. Dok u takozvanom civilizovanom svetu uglavnom već i odobravanje tišine može biti veoma borbeno i bučno - pomislimo samo na odgovarajuće eseje Susan Sontag (Susan Sontag) ili Džordža Stajnera (George Steiner) - amazonski Indijanci ne prave doktrinu od ovog pitanja. Ćute bez toga da viču za tišinom. Zbilja neobičan svet.

(S mađarskog preveo Arpad Vicko)