 |
|
V R T
| V l a d a
n M a t i j e v i
ć |
| M L A D
A |
|
|
Tragedija*. Ništa
drugo. Prvo su danima govorili bruka,
bruka i sramota, sada govore tragedija. Svi
se s tim slažu i svi samo o njoj pričaju.
Bio lep dan iako je
bio kraj oktobra. Nema kiše – mlada poštena,
neki su govorili i nekako tajanstveno i bezobrazno se
osmehivali. I dolazili naveliko.
Čika Mijo došao na konju, s
fantomkom na glavi. U ruci nosio zastavu s velikom crvenom
petokrakom. Svi mislili barjaktar nešto
izvodi, a kad su videli barjaktara da sa zetovima
otkriva mladoženjinu kuću, teta Vida već bila na konju. Tata kaže
da ju je čika Mijo zgrabio i prebacio preko sedla,
a mama kaže da je sama naskočila na konja. Iza nje je ostao samo veo
što je s nje spao kad se konj fantastično propeo i
zanjištao, pre nego što je pojurio
sredinom Knez Miloševe.
Svatovi su svojim kolima
pojurili za njima. Grad bio pun. Bila nedelja, lepo
vreme, građani izašli na ulice. Mislili da se snima
film, aplaudirali. Naročito deke i bake. Njima su oči bile
pune suza dok su gledali u zastavu. Čika Mijo nagnao konja kroz
izlog Centrotekstila. Tu su svatovi bili blizu da im
prepreče put i da ih uhvate. Posle im više
ništa nisu mogli. Kad su izašli iz grada, svi
odustali od potere. Samo je dever svojim džipom
jurio preko livada i njiva, dok nije zajebao
karter, ili nešto slično.
Tata kaže da zbog
takve ženske kakva je teta Vida vredi proleteti
kroz izlog Centrotekstila. Mama kratko kaže fuksa.
Ne znam šta znači reč fuksa, ali mi se mnogo sviđa. I zato
što mi se sviđa, a i zato da bih i ja učestvovao u
razgovoru, čim neko pomene teta Vidu ja kažem fuksa. Svi
se smeju. Jedino me mama uhvati za ruku i kaže hajde u
drugu sobu da se igraš. I vuče me za ruku.
Otimam se, ali ne vredi. Pusti dete, kažu joj. I ja joj kažem
pusti dete, ali džaba njoj govoriti, ne pušta. Šta
ima da sluša odrasle, ljutito kaže. Ipak, ostavi
otvorena vrata da bi me gledala. Boji se da ne uvučem
prstiće u utikač sa strujom. Zato, i kad sam u
drugoj sobi, ja sve čujem. Fantastično
prisluškujem.
Da ne propadne pečenje, i da
svadba ne bude bez veze, barjaktar doveo neku Sjeničanku i
zavio je onim velom. Mladoženji bilo svejedno, ali gosti su
primećivali razliku iako je i nova mlada bila
crnka. I niko od njih nije imao pojma ko je ukrao
prvu mladu. Da nije ovaj, da nije onaj, nagađali su,
prisećajući se jednog po jednog mladića s kojim se teta Vida
zabavljala. Lepe dužine se tu spisak napravio, ali od
pomenutih mladića njima niko nije izgledao kadar da onako
nešto uradi, a opet svi su smeli da stave glavu na panj da
je otmičar iz našeg kraja i da ga oni poznaju.
Znali su da tolika drskost ne dolazi iz daleka.
Onda je
jednom čiki što je pušio lulu dunulo u glavu da je
konjanik imao vojničke maskirne pantalone, i konjanika je povezao
sa čika Mijom koji je prethodnog ponedeljka, u kafani kod
Zoke, sedeo u istim takvim pantalonama. Onda se čika što
puši lulu setio i da je čika Mijo tada samo hukao i fantastično
ćutao. Jedino je konobaru, kad je ovaj posle fajronta
raspremao kafanu, rekao, ako do nedelje
ništa ne uradim, celog života ću se kajati. A kajanje je
kad te mama istuče po guzi, pa joj posle žao, i to je vrlo
teško osećanje, kako sam shvatio. Uglavnom, sumnja je pala na
čika Mija, iako za njega i teta Vidu nikad do tad nije bilo ni
reči, a kamoli trača.
Mama je rekla da je
mislila da teta Vidu samo čika Mijo nije nikad. Valjda ni ja,
našalio se tata, na šta ga je mama strogo
pogledala, pa je on oborio glavu i tako pokunjen ostao dugo. I
dugo nije progovorio ni reč. Ali zato su
drugi pričali i razmatrali koliko teta
Vidinog udela ima u njenoj otmici. Većina je već bila nadomak
zaključka da je teta Vida nedužna žrtva kad se moja mama
setila da je, dva dana pre svadbe, teta Vida bila fantastično
uplakana i da je kroz jecaje ponavljala ja bez njega ne
mogu da dišem. A života bez vazduha nema. Ja mogu da
izdržim bez vazduha dok izbrojim do deset, duže ne mogu.
Mami, u njenoj naivnosti, kako kaže, nije bilo jasno kako ne može da
diše kad mladoženja u drugoj sobi, sa svojim
drugovima, igra jamb. A sad je mami jasno, i kaže da je
teta Vida najobičnija fuksa. Tata kaže da među onim moralnim ima
mnogo većih fuksi. Mama kaže jes – no.
Mama ne voli teta Vidu. Tata
je voli, ali ne sme da kaže. Ja smem. Volim je. Teta Vida je lepa kao
jabuka, i fantastično puši. I lepo se oblači. Moderno.
Stalno joj se vidi pupak, a suknjice su joj kratke. I nosi
moderne gaćice. I uvek je vesela. Samo se smeje, i sa svima se
šali. Ja ću sa nekom takvom da se oženim. Mama mi kaže ne sumnjam
u to, a tata se smeška. Radila je u kladionici, uvek popodne i
uveče, pa je spavala do podne. Svi su joj govorili, ti
bre, Vido, znaš što živiš. I svi voleli da
se s njom zezaju, ali niko je nije uzimao za ženu. Plašili se da
ih ne izjede ljubomora. A njoj vreme
prolazilo, deca njenih školskih drugarica
već odavno su išla u školu. Možda zbog toga ona nije bila
vesela jedino u društvu dece. Pre, kad je sa mnom
pričala o mamutima, najednom se tako rastužila. Ti si moj
mamut, rekla mi je, i stisla me uz grudi, jako, tako jako
da me je zabolelo. Ali bez obzira na tužnu sudbinu mamuta i na
bol koji sam osećao, uživao sam u njenom zagrljaju. A njoj
su oči bile pune suza. Da te srce zaboli. I baš sam se
obradovao kad sam čuo da je teta Vida ulovila nekog klinca,
ošišanog do glave, i da se za njega udaje. Mama je kazala
da bi on još malo pa sin mogao da joj bude, a tata se pobunio i
kazao mami da preteruje, da klinac ima lepih godina i da
samo izgleda mlado i nevino. I stvarno, klinac izgleda lepo.
A čika Mijo strašan. Ima bradicu i
brkove. Upravo, prvo je bio mnogo dobar,
završio je fakultet, zaposlio se i oženio, a onda je
skroz poludeo i sve napustio, i pustio bradicu i
brkove, i postao strašan. Samo je pio i spavao sa
lošim ženskim. Fantastično strašan. I otišao
na ratište. Tamo bio dugo. Javili da je nestao, pa da je
poginuo u okolini Zvornika. Mnogima bilo žao, a mnogi i odahnuli.
A onda su ga jedne noći uhvatili kako krade naftu iz kampanjole
pukovnika Baraća. I tada se saznalo da se spetljao s nekom
umproforkom, i da s njom živi pod lažnim imenom. Zbog nje
je i krao naftu, hteo da je u nafti opere. Bila
Crnkinja.
I onda se vratio mesec dana pre teta
Vidine svadbe. I dan-danas niko ne zna da li su oni pre bili u
vezi. Možda i nisu. Možda se sve i dogodilo za tih mesec dana. A opet,
možda je to, celom naselju pred nosom, trajalo
godinama.
Našli su ih u kolibi pored Kamenice.
Kamenica bila mutna, nije valjalo za pecanje. Neki
ribolovci videli prozor zastrt zastavom s
petokrakom, i javili.
Tog dana je bilo naglo zahladnelo. U
vazduhu se osećao miris snega. Sa planine je duvao ledeni
vetar i nosio lišće. Grane su se njihale, one
ostarele, tamnocrne, pod naletima vetra su se
lomile i padale na mokri šljunak. Ljudi, koji su se
primicali kolibi, uvlačili su glavu u dignute kragne.
Jedino vrane nisu marile za vetar, stajale su po
granama drveća i ljuljale se. I tada se
bruka pretvorila u tragediju. I od tada
pričaju tiho kad pričaju o teta Vidi. I ne smeju se. Dok
su govorili bruka i sramota, pričali su
glasno i često su se smejali.
Kad su provalili u kolibu, oni
nisu ni trepnuli, a kamoli se obazreli na
pridošlice. Nepomično su sedeli jedno naspram
drugog, držali se za ruke i gledali se u oči. I da
nije bilo tolike topline i žudnje u tim njihovim očima, svi bi pomislili
da ispred njih sede prikaze što imaju teta Vidin i
čika Mijov lik, i što nose njihovu odeću. Ona je još uvek
bila u prozirnoj venčanici, samo u njoj, ali nije
drhtala, niti nekako drugačije odavala da joj je hladno.
On je bio u onoj istoj odeći u kojoj je dojahao na njenu svadbu,
maskirnim pantalonama i crnoj košulji,
jedino što je ovog puta bio bez fantomke na glavi. Svi su stekli
dojam da se oni tako, danima i noćima, samo drže za ruke i
gledaju ćutke. I dugo, dugo, niko nije imao snage da išta u toj
kolibi poremeti, da išta pokrene. I niko nije želeo
da išta u njoj poremeti, pokrene, iako su svi
gledajući njih videli prazninu svoje duše, iako su svi
osećali zavist. Kao da je vazduh u kolibi bio omamljujući, ista
nepomičnost ih je sve obuzela. Ko zna koliko dugo su bili nepomični, i
ko zna do kada bi takvi ostali da teta Vidina mama nije napravila
jedan korak, zastala, pa onda krenula ka njima.
Prvo bojažljivo, pa svakim korakom sve odlučnije.
Uzela je svoju kćerku pod ruku, svom snagom je
primorala da stane na noge, i povela je napolje.
Teta Vida se nije opirala. Mirno je išla, istina
kao tuđim nogama. I svi su krenuli napolje,
ostavljajući čika Mija da gleda ispred sebe u
prazno, i da drži ispružene prazne
ruke.
Međutim, čovek koji je bio dever na teta Vidinoj
svadbi, mora da je mnogo platio popravku džipa, iznenada
se vratio u kolibu i čika Mija krvnički šutnuo u
slabinu. Sigurno su mu cipele bile one špicaste, i
sigurno je čika Mija jako zabolelo, tek, on je munjevito izvadio
pištolj i deveru sjurio šest metaka u
glavu. Mnogo strašno.
Počinjala je susnežica.
Skoro da šapuću kad pričaju o događajima koji su se
kasnije odigrali. Teško mi je da čujem i kad im se
skroz primaknem. Pitao sam ih jesu li bile
uključene sirene i plava svetla, što se vrte
ukrug na krovu policijskih kola, kad su hapsili čika Mija.
Neki kažu jesu, neki kažu nisu. Mama kaže ćuti. I ja ćutim.
Verovatno su bila uključena. Mada, možda i nisu, možda
čika policajci štede struju. Uglavnom, kad su
sprovodili čika Mija, sve su ga usput tukli. Dever im bio
kolega. Tata kaže da će čika Mijo gadno proći. Mama isto misli. I
svi tako misle, i svi, iz dana u dan, ponavljaju istu
priču. A teta Vida samo spava. Spava, ali će uskoro, kažu
lekari, biti dobro.
* U ovoj priči narator
je mali Saša. On još nije savladao izgovor slova r, lj, š - i ta slova
sam pisao kurzivom. Ikoliko neko hoće da čita, ne onako kako sam ja
napisao, već onako kako govori Sale, onda neka slovo r čita kao l,
takođe i lj, a š neka čita kao s. Ja nisam poštovao autentičnost da Sale
ne bi pomislio da mu se rugam. On to nikako ne zaslužuje, tim više što,
iz dana u dan, govori sve čistije. Ukoliko sam pogrešio, izvinjavam se i
Saši i čitaocima. |
