Voz je dugo
i sporo ulazio u stanicu. Jedva je, jednom, stao. Cibulka se stiskao sve
vreme puta, mučnina mu se kao kamen spekla u grlu. Činilo mu se da će
ako ustane odmah da se usere. Jebalo te pivo. Kupe je bio pun kao šupak,
neko prdne, a neko udahne, a i u hodniku su svi odreda stajali na jednoj
nozi, mahom marva penzionerska. I da je hteo nikako nije mogao da se
probije do klozeta na kraju vagona koji je smrdeo tako da su svim
putnicima (lepo kažem: svim) po čelu izbijale krupne graške znoja, lele
majke. Pri tom je Cibulka sedeo na strani suprotnoj od kretanja voza,
dupetom napred, a to nikada nije voleo. Kada je probao da zamoli mršavu
gospođicu (odnekud mu je poznata, da, to je poznata manekenka!) koja je
sedela preko puta njega da se zemene, jerbo mu je stvarno bila muka, ona
je, držeći psetance u rukama, gadljivo okrenula glavu prema prozoru,
čistom kao da ga je neko malopre namazao slaninom, i zagledala se u
izmuzgane predele napaćene majčice Srbije. Kraj pruge su promicala
smetlišta, ogolelo drveće, izgužvane automobilske karoserije,
izraubovane veš mašine i ostala bela tehnika kojoj je davno istekao rok
upotrebe. To mora da je strašno teško, baviti se manekenstvom u Srbiji i
Crnoj Gori...
Nabijem te na onu stvar, pomislio je Cibulka (nisam
siguran, možda je to izgovorio poluglasno, siktavo, voz je sve jednako
kloparao) i pokušao da se pribere. Još malo, još malo, još malo, mrndžao
je sebi u bradu u ritmu gvozdenih točkova. Kad će više taj Beograd.
Juče je Cibulka na takmičenju pivopija u jagodinskoj pivari strusio
u sebe između dvadeset osam i četrdeset tri litre piva, jeblo te pivo.
Cibulka je laf od čoveka, bivši krimos, višestruki povratnik, radio je
džep, godinama, ali je to na početku novog milenijuma postalo sasvim
demode. Sada je ekonom fudbalskog kluba "Mladi brodarac". Znate, to je
ona ekipa što ima teren kraj starog železničkog mosta, čim se pređe na
novobeogradsku stranu. S leve strane je cigansko naselje sa "kuće od
kartoni", jebem li ga od čega, od limova i najlona pritisnutog
automobilskim gumama, a sa desne strane je auto-otpad i fudbalsko
igralište. Ponekad, za vreme trajanja prvenstva beogradskog podsaveza,
ljudi koji su, po ceni od 12 i 20 dinara, sklopili jednokratni ugovor o
prevozu vozilima Gradskog saobraćajnog preduzeća, za plaćenu kartu mogu,
pride, dok tramvaj prelazi mostom, da odgledaju i parče fudbalske
utakmice između "Mladog brodarca" i ne znam još koga, u trajanju od dva
do pet minuta, zavisi koliko brzo tramvajdžija vozi. Ponekad im se
posreći pa vide i gol uživo, ali to biva retko. Šta biste vi za te pare!
Juventus – Milan? Nema bate, plati pa klati. U svakom slučaju, lopta
odskače po džombastom terenu. A kad je gužva u saobraćaju i tramvaj se
zaglavi na mostu, srećnicima zapadne da odgledaju i izvođenje penala.
Ua, sudija!
E, tamo je negde i Cibulka, nekadašnji manjov sa
Sajmišta. Eno ga, sedi pored aut linije, otvorio je gajbu s pivom
(čujete li šta vam kažem, gajbu, a ne flašu) i samo eksuje, pola gajbe
prvo poluvreme, pola gajbe drugo. U poluvremenu, naravno, trešti
zvučnik, peva Seksilija. Narodnjaci su zakon! Posle utakmice Cibulka
pokupi kopačke, štucne i dresove, pa toliko. Radne obaveze su za taj dan
završene. Do sledeće nedelje, moliću lepo. Tim "Mladog brodarca" inače
trenira u starim majicama koje igrači nose sa sobom i peru kod kuće.
Cibulkin posao je da vodi računa o novom kompletu. Opere i osuši
šortseve i dresove, ne pegla ih, samo lepo rukom poravna i složi. Zatim
izviksa kopačke, sve to smesti u magacin, pod konac, ključ u džep i ode
na pivo. Mislim, ide on na pivo, jebalo ga pivo, i kad nema šta da radi.
U stvari, on stalno nema šta da radi, pa stalno ide na pivo, u kasinu,
kraj igrališta, i ići će tako, odsad pa doveka, jedino ako petak ispadne
iz nedelje, e, taj će petak preskočiti.
Posao u "Mladom brodarcu"
sredio mu je Žile Leš, drug iz Zabele. Ekonom kluba ima i neku sitnu
kintu, preko Sofke (ne, bre, od Bore Stankovića, znaš li ti šta je
Sofka, to ti je nekakva skraćenica od ne znam čega, neki savez, jebem li
ga šta je), ali je najvažnije da je Cibulka dobio sobičak kraj magacina.
Ušuškan, ne prokišnjava, od tvrde građe. Peć, krevet, ogledalo, ormar,
sto, dve stolice i lavabo, ma milina. Suvo, ima gde da se prespava, može
nešto i da se privede, biva i to. Ruška je super riba, zimska, sto
dvanaest kila. Nekad je Ruža Stoisavljević bila feš ženska, prvo dupe
Aleksinca, ali se posle porođaja ugojila i od tada ni gram dole, ma
kakva dijeta, nema pojma, sve što pojede lepi joj se i prima. Nema veze,
moćno izgleda, brdo žene, pa kad uhvatiš u ruku, znaš šta si uhvatio.
Samo ima jednu manu. Voli da čita, ali, neke se žrtve, majku mu, moraju
podneti. Inače, pivo nije skupo, a i kad se nema, uvek se nađe neko ko
hoće da plati. Osim toga, ispijanje piva je razvijena sportska
disciplina. Cibulka se pročuo kao renomirani takmičar, pisale o njemu i
novine. Makazama koje služe za udešavanje pertli na kopačkama načinio je
nevešt isečak iz "Balkana", članak "Otvoreni šampionat Srbije u
ispijanju piva", i zalepio ga na zid pored napuklog ogledala, iznad
lavaboa. Tako živi Cibulka, golub prevrtač, pivopija, laf, ljubav
Ruškinog života.
Ali, juče je vala baš preterao. Jeste, osvojio je
drugu nagradu, slikali su pobedničku trojku za "Jagodinske novine". Čak
su mu sa lokalne televizije tražili izjavu, ali je montažer iz priloga
izbacio deo kada on govori, jerbo je Cibulka krezav, godinama je pivske
flaše otvarao zubima i malo-pomalo od toga je počeo da se smeje na
prored, trčiš-trčiš, pa zub. Gledaoci Srednjeg Pomoravlja sinoć kad je
pao mrak, posle izveštaja sa mitinga svih političkih šupljih kurtona
mile naše Srbijice, mogli su da na petnaestak sekundi vide i dobrog
Cibulku kako se, otekao od piva, smeši u kameru, bio je to zvezdani
trenutak njegovog života. Posle su ga odneli (čuješ li šta ti kažem,
odneli, a ne odveli) kod neke lokalne udovice koja namernicima izdaje
sobe sa punim ili praznim krevetom, volj ti ovako, volj ti onako, i tu
je Cibulka prespavao, a ujutru se nekako utandrljao u krcat voz...
Sam Bog će znati kako se dokopao mesta, pa još kraj prozora i činilo
mu se, mamurnom, da je sve potaman, da će nastaviti da kunta sve do
Beograda. Ali hoćeš, čim je voz krenuo, krenula je i Cibulkina utroba,
deset žaba kreketuša sa sve punoglavcima meškoljilo mu se u želucu. Još
se nekako potrefila i ta manekenka preko puta njega, koja je u jedan mah
izvadila kuče iz torbe i stala da ga cmače, moš misliti. Kolutala je
očima, razočarana, razumljivo, menadžer koji joj je smestio nastup na
"fashion week-u" u Bijelom Polju ju je ispalio. (Na plakatu je engleski
bio napisan ćirilicom, ijekavicom.) I sad se ona, jelte, prvo lice naših
modnih magazina, vraća za Beograd sa svom tom marvom kojoj je krsna
slava svakog prvog i petnaestog u mesecu, tada jedino mrse. (Ma, jesi li
ti video kako izgledaju stočni vagoni u Austriji? To je bre hotel za
našu prvu klasu, trebalo je da nas porobe bar na jedno dvesta godina, da
nas malo upristoje!)
E, Cibulka, Cibulka, obraća se on samom sebi,
bezglasno. Em ti se povraća, em moraš da gledaš ovu hodajuću vešalicu.
Pa šta ako je maneken! Kakva mi je to pa žena bez dupeta, žena bez
dupeta je kao selo bez crkve. Ko da su te, bre, deca iz drugog razreda
osnove na opštetehničkom pravila. Žica i krpe. Pre bi bata Cibulka
mrtvog Musolinija nego tebe. A i ja sam, majka mu stara, nekakav
maneken, pivski, samo da imam zube sigurno bi me pozvalo za reklamu.
Obukli bi me u dres Bajerna iz Minhena i napisali, onako, ispod, velikim
slovima: Cibulka, šampion u ispijanju piva.
Tako misli Cibulka,
najlepši dečko savskog kupališta u sezoni 71/72, luče belo, dok mu se
stomak skuplja, sad će povratiti manekenki pravo u krilo sa sve njenim
kučetom od litar i po mesa.
Neće. Još malo, još malo, još malo,
ponavlja u ritmu točkova. Voz se nekako ušunjao u grad, prošao Topčider,
evo ga kod Careve Ćuprije.
Još malo, još malo, još samo malo.
A
Ruška? Pa stalno misli na nju. Cibulka je zaljubljen. Ruška, Ruška,
zapet sam ko puška, pevuši Cibulka i misli o tome kako će se čim se
vrati i ispovraća ko čovek zavući sa Ruškom u svoj sobičak. Ruška radi
za šankom u kasini FK "Mladi brodarac", otkad je došla iz Aleksinca to
joj je prvi stalni posao. Mnogo se jadna napatila dok ga je našla. Ima
vanbračnu kćer Zlaticu, zlato mamino, šest godina. Na jesen će u prvi
razred, zna sva slova, naučila je mama Ruška, šta može mama kad voli da
čita, najviše Danijelu Stil, a ni ove naše nisu loše. Ova Iveta Plazinić
i Miljana Škorić Bavrlić, one pišu bolje od Kasandre, mame mi. Zna da će
joj knjige doći glave, već umalo jesu, kad sve što radi, radi zbog
ljubavi. Tako se zgodilo i prvi put, previše je čitala Bavrlićku i
gledala Kasandru i pomislila je da joj se sprema romansa. Napustila je
srednju medicinsku i za Stoletom došla u Beograd. (Ma zaklela se da neće
ni ime više da mu pomene!) Tja, ostavio je odmah, trudnu, posle dva
dana. Izgustirao čovek, šta ćeš.
Posle se jedva snašla. Ali, sada je
sve u redu. Dobila je posao, Cibulka je voli. Jeste, dosta je stariji od
nje. Šta fali? Ima, što se ono kaže, čovek sa nekim reč da progovori.
Zlatka raste, vodila ju je u pozorištance. A i pijanci su fini svet,
samo treba umeti sa njima. Eto, Ruška stvarno ume. Žile Leš joj stalno
govori, i pijan i trezan, znači stvarno to misli, bre, Ruška, ti si
bolja od svih terapeuta i socijalnih radnika, melemna ti je reč, svaka
ti valja.
A voz stao na crveno, Cibulka skoro sasvim izumro. Više ne
može da zadrži gorki talas koji dolazi iz grla. Utroba mu se podiže,
povratiće, poplaviće kupe, manekenka će vrisnuti, životinjo, šta si to
uradio, oneredio si mi se na port-folio u "louis vuiton" tašnicu (sa
pančevačkog buvljaka, ali nema veze, izgleda kao prava). Povratiće
Cibulka, hoće, škole mi.
Hoće.
Neće.
Hoće.
Neće.
Dobro, hoće.
E, neće.
E, hoće.
Na sreću, nije. Voz je
ipak krenuo, i onda se, mic po mic, mileći po šinama, posle desetak
minuta, konačno zaustavio u stanici. Ispovraćaću se, kucnuo je čas,
oštro je sebi naredio jagodinski pivski vicešampion, i to odmah sad,
kroz prozor. Obesio se obema rukama sa namerom da spusti okno, protne
glavu i iz sve snage bljuzne po peronu, ali vraga, prozor ni makac,
pokvaren. Jedino što je mogao da na srpskom, najlepšem jeziku na svetu,
potom i na nemačkom, francuskom i italijanskom pročita: Ne naginji se
kroz prozor. Slaba vajda. Neko je ispod toga na istoj pločici dopisao:
Ne seri dok voz stoji.
Cibulka je rukom pritisnuo usta. Želudačna
kiselina, jebem ti pivo, pokuljala je između prstiju. Kupe se na sreću
već gotovo ispraznio i Cibulka je bukvalno pregazio nekoliko penzionera
koji su vuknjali gomile zavežljaja, kofera i kartonskih kutija uvezanih
kanapom. Bili u zavičaju po provijant, inače žive na sedamnaestom spratu
na Novom Beogradu. (Jednoiposoban stan, lift, da samo znate kakav pogled
imaju!) Cibulka se obesio o kvaku otvorenih vrata i sfuzuljao direktno
na peron.
Šta sad?
Korpa za otpatke. Hvala Bogu i gradskoj
čistoći. Naslonio se glavom na ivicu one mrežaste, pokretne korpe za
otpatke, razjapio čeljust i u cugu izručio deset do četrnaest litara
stomačnog sadržaja. Nesvareni komadi salame zvane "podriguša" i kiselih
krastavaca koje je na brzinu mezetio juče za vreme takmičenja, između
krigli piva koje su pristizale kao da klize po ledu, i padale ravno na
njegovu zabelsku višegodišnji žeđ, razaznavali su se u zelenkastoj
smeši. Gurnuo je prst u usta i sve to prelio sa još dva tri litra
nekadašnjeg piva, jebem ti pivo.
Nije mislio ni na šta. Glava mu je
ječala uprazno, kao olupana pivska konzerva od pet litara. Bio je to
trenutak definitivnog Cibulkinog očišćenja. Nikad više, pomisli najzad.
Te dve reči stigle su odnekud s neba, nekako tuđe.
Odlaknulo mu je,
kao da se ponovo rodio.
Život je najzad mogao da počne.
– Stoka
– rekla je sasvim razgovetno manekenka, prolazeći pored njega. Psetance
je virilo iz šanerske torbice.
Cibulka ništa nije čuo.
Ili se
pravio da ne čuje.
Ili ga nije zanimalo.
Sasvim svejedno.
Mislio je na Rušku. Čekala ga je preko reke, vrela, i spremna,
zavučena u perine, u njegovom zagrejanom sobičku. Ma, kad se opružim
pored nje mogu, bre, da bombarduju Srbijicu s nebesa dvesta pet dana. Ne
vidim, ne čujem, sto dvanaest kila uspaljenog ženskog mesa diše kraj
mene, malo li je.
Osmehnuo se.
Biće večeras kekete kekete.
Kud ćeš više od života, jebalo te pivo.
