Imre
Kertes
ZAPISNIK
...i oprosti nam naše grehe,
kao što i mi opraštamo
dužnicima našim.
I ne uvedi nas u iskušenje,
i izbavi nas
oda zla...
Donji
zapisnik, antizapisnik onoga drugoga, svakako zvaničnijega, s druge
strane, nikako ne verodostojnijega, biće pozvan da držanjem i (očitom)
evidencijom na određenom mestu, određenog dana i određenog sata prikaže
stvari, čije pojedinosti, međutim, ovde smatramo zanemarljivim.
Ovaj
zapisnik nije sačinjen za to kao da bismo hteli da ispravimo fakta, da
ih okrnjimo ili dopunimo, kao da verujemo, recimo, u važnost fakata,
možda u istinu. Mi već ne verujemo ni u šta; jedino ako ne podjednako
gluvo i slepo u istinu, u laž, u puku snagu ispovedi koja nas čini
bratom u našoj sopstvenoj osami, i kao da nas uklapa u naše konačno
otkriće, čije grozno ime odjednom preobražava u jagnje koje trčkara
ispred nas, jagnje koje – tek smo sada toga svesni – već odavno sledimo;
i ovaj put, ako od svoje doslednosti ne popustimo ni za jotu, možda ćemo
ga i sustići.
*
Hiljadu
devetsto... jednog lepog aprilskog dana iskrsla mi je plodotvorna misao
da bih nekolika dana, recimo dva, ali najviše tri mogao provesti u Beču.
Ko bi mogao dovesti u sumnju potrebu ovakve povremene promene mesta i
vazduha zdravlja radi, štaviše, čak i s gledišta opšte kreativnosti, one
određene stalne psihičke pokretljivosti (motus animi continuus) koja –
bar u meni – takoreći odmah zaklikće čim prestupim preko granice ove
države. Pa i pored svega ipak su me u prvom redu vodili čisto praktični
ciljevi. Da budem kratak, trebalo je da načinim kurtoaznu posetu doktoru
U. u ministarstvu kulture, gde su moji prevodi austrijskih pisaca na
mađarski jezik – odista – izazvali određenu pažnju, a ovi ljudi se i
nisu ustezali da to razglase; navratio bih još i u Institut za
antropološke nauke, koji me je tek pre neki dan obavestio da bi
prevođenje Vitgenštajna, kojim se upravo bavim, pomogao bečkom
stipendijom, mada ta čast povlači za sobom neke probleme sa smeštajem,
što bi ipak bilo najbolje raščistiti na licu mesta; i tako dalje. Treba
da dodam, međutim, kako ova žudnja za psihičkim osveženjem, ona se tajno
u svima nama krije, katkada gotovo predstavlja naizgled prirodnu
sklonost da o sebi samima razmišljamo kao o privatnim ljudima, uopšte
kao o ljudima, čak u meni ne bi iz svoje stare i duboke obeznanjenosti
ni iskrsla kao iluzija lične slobode bez onih inspiracija čiji izvor u
prvom redu treba nesumnjivo tražiti u zahtevima moje sopstvene
nestrpljive, grešno nestrpljive (i upadljivo naprasne) duše, ali čiju su
iluziju slobode – ili iluzornu slobodu – izgleda pothranjivala neosporno
određena zvanična očitovanja i neodgovorne izjave u minulom vremenu.
Znači da su započeli hitni telefonski razgovori između Budimpešte i
Beča; uglavljiva-nje termina s damama i gospodom iz ministarstva i
instituta, rezervacija sobe u pouzdanom i jeftinom hotelu, i tako dalje.
Brižno procenjivanje da li smem čak i na samo dva dana da ostavim svoga
bolesnika čije stanje, izgleda, postaje kritično. Ipak, kupujem kartu za
voz i rezervaciju sedišta. Još istog dana uveče dobijam temperaturu, a
uz to zapa-ljenje zuba, lice mi otiče. Noću me obuzima strašno
snoviđenje. Zvono na vratima, i kroz okruglu špijunku pred vratima vidim
mladog čoveka, prizor me užasne. Traži me moj iskupitelj; ali koliko je
u drugačijem obličju nego kad mi se – pre dobre četiri godine – prvi put
pojavio, neposredno pored i iznad moje postelje, kao da se spustio s
nebeskih visina i ušao kod mene kroz zid sobe, koji mu vidljivo nije
predstavljao prepreku; imao je riđu bradu, njegove sužene, plave oči
posmatrale su me s neizrecivom blagošću koja je posramljivala svaku
sumnju, s nespretnim, pa ipak određenim blagosiljajućim pokretom ruke
odobrio je moje postojanje, osnažio me je u tome da treba da živim tako
kako živim, i da treba da činim ono što činim. Ovim osnaženjem me je
pelcovao kao istinom koja zrači, čiju je toplinu dugo čuvalo moje srce,
a katkada me još i danas prožima.
Ovaj mladi čovek koji je stajao
pred mojim vratima čak nije ni podsećao na onoga; izgledao je kao
beskućnik koji je iznenada iskrsao iz dubine grada koji apokaliptično
ključa oko nas: alkoholičar srozane spoljašnjosti, lice obraslo plavom
čekinjom, ipak nisam sumnjao ko je. Mogao je da izostavi svoje sumnjivo,
suvišno i mutno pozivanje na negdašnju vezu koju je održavao s mojim
bolesnikom koga je katkada posećivao, jer, znam to, kao neka vrsta
propovednika, čak mu je prodao i primerak Biblije. I sada njega traži.
Osećao sam, mada govori istinu, ni jedna reč mu nije istinita; verovatno
me samo iskušava, i u odnosu na moje ponašanje saobraziće svoje; i kako
se u meni pojačavalo sramno, ali sve neobuzdanije nepoverenje, tako se
menjao i on, iako su mu u međuvremenu lice i plave oči i dalje ostajali
blagi, kao da ništa ne zna o tome šta mu za to vreme radi ruka. Ta ruka
se, naime, već provukla kroz okruglu špijunku; užasnut sam uzmicao u
dubinu predsoblja, pa u kuhinju; međutim, ruka koja se pružala za mnom,
kao slonovska surla ili džinovska zmija, već je na svom kraju više
ličila na neki alat za hvatanje nego na ruku, svuda me je sledila, svuda
je prodirala za mnom. Počeo sam da zovem upomoć; pošto je nisam pustio
da uđe kroz vrata, video sam u njoj svoga ubicu; iz naše neimenovane, ne
ovosvetske veze nastao je odnos progonitelja i progonjenog, a ovaj drugi
– ja – na neshvatljivo smešan način je pozivao policiju da me oslobodi.
Na koncu me je prodrmala moja supruga, ali istinski ne znam da li iz sna
ili iz života, jer je razlika tako lomna, i svakako, osećao sam, bilo bi
mi potrebno objašnjenje. Pribegao sam pisanju, kao i toliko puta, kao
sada već uvek, i kao sada ipak sve manje od kako sam istovremeno (u
nedostatku nečega boljega) pisanje pretvorio u svoje zanimanje. Samo se
moglo ispostaviti ono što je očito: iza pokreta koji je upućivao na bol
koji se gnezdio u korenu zuba, korenito loš odnos prema sebi samom, moja
neljubav uopšte i posebno prema meni samom. A onda: memento mori – i
ovaj put ne kao podsticajna uteha, kao u mojim dobrim razdobljima, nego
kao teška i bezizgledna pretnja. Iskupitelj, dobro sam shvatio, poručuje
da je u krizi, da je zapušten, i da hoće da kažnjava, čak se sprema da
ubije – mene, to jest sebe samog. Zbrzanim, improvizovanim slovima
zapisao sam u svesku sledeće redove: "Pripaziti dakle, potražiti vezu s
prablaženstvom koje se krije na dnu svega, sa svemirom; pisati; a s
druge strane motriti na ono što me okružava – tragati za samoćom, čak je
stvarati, ali po mogućnosti ipak se ne obračunavajući grešno sa svim kao
što obično činiš."
Sutradan rano ujutru telefonsko obaveštenje da je
umro moj bolesnik. Umro je bez mene, a i ja ležim bolan. Da li je to
razlog? Ili izgovor? Čovek je svakako pomalo kriv. Još pod temperaturom
odlazim kod zubara koji mi je izvadio zub. Sutradan u bolnicu, gde je
umro moj bolesnik, razgovor s divnim, harizmatičnim lekarem L. "Ja
krećem da mrem, ti da živiš; ali ko od nas dvojice ide u susret boljoj
sudbini, to ostaje svakom skriveno, izuzev bogu" – citira s tihim
smeškom. Dugo smo razgovarali. A potom upadam u bezdušne žrvnjeve
administracije koja nekako ipak deluje otrežnjavajuće, u krajnjoj liniji
blagotvorno. Pribavljam posmrtnicu, sređujem pogreb, a pre svega plaćam,
plaćam, plaćam.
Posle malo premišljanja ipak se odlučujem za put u
Beč. Novi telefonski pozivi, izvi-njavanja, otkazivanja, novi termini.
Nova rezervacija karata, povratne karte. Nepotrebno, blagajnica veli,
voz je obično poluprazan. Ali ja želim da putujem bezbrižno, pouzdano,
zaštićen od svih slučajnosti. U ovom trenutku me ne zanima doplata, koja
je ionako zakon moga života. Ovo putovanje namenjujem sebi kao poklon,
iznenađujem sebe samog kao svoj prijatelj dobrotvor široke ruke. Volim
da putujem, odista volim isključivo da putujem. I ja sam uvek dobar
putik i loš dolaznik, kao što to Bernar tvrdi za sebe. Volim da budem na
putu, to jest nigde. Imam u fioci četiri hiljade šilinga; kad bih imao
prijatelje koje bih mogao da nazovem "svojim vernim čitaocima": e pa,
oni znaju da sam 1989. godine, odnosno pre dve i po godine boravio u
Beču uz jednomesečnu studijsku stipendiju; ovde ću im odati i to da sam
istovremeno otkupio sumu deviza ili šta-ti-ga-ja-znam kako se to zove,
što mi sleduje za tri godine, u čekovima i gotovini; inače nemam pojma o
ovakvim stvarima, kada vidim paragrafe i članove zakona, odmah zaspim;
zaspim i nasuprot tome što su u ovoj zemlji, gde mi je dato da živim,
ovi članovi zakona i paragrafi već od samog početka nastali protiv mene
– praktično protiv mog pukog postojanja, a oni pak koji bi možda
poslužili za moju zaštitu, praktično se uvek ispostavlja da se mogu
okrenuti protiv mene; nemam zašto da ih proučavam. Ovih četiri hiljade
(to jest 4000) šilinga znači, koji su mi preostali od putovanja 1989.
godine, sada ću prosto tutnuti u džep. Ne krećem u Beč da škrtarim: ako
uveče primetim koncert dostojan pažnje na programu "Koncerthausa" ili
"Musikvereinsaala", odslušaću ga; ako poželim da večeram, večeraću, i
tako dalje.
Ne mogu da ne unesem u Zapisnik da sam dan pre polaska
na put dobio dobročiniteljski telefonski poziv; u najčistijem i
najizvornijem smislu reči pitaju me da li bih želeo da odslušam Verdijev
Rekvijem, jer konkretno imaju jednu slobodnu ulaznicu. Tako sam u
predvečerje puta slušao Verdijev Rekvijem u Operi: na povratku kući
odzvanjali su mi u glavi potresni zvuci libera me Domine de morte
aeterna, dok su se u meni borili sumnja i ganutost, kao i uvek; pred
svim povijam glavu, ali s misli o vaskresenju sve do sada nisam u stanju
da se sprijateljim: "Onda neću ni da umrem" – kao što je navodno rekao
Mara.
Ali nije to bio razlog što tokom cele noći nisam ni oka
sklopio, nego putna groznica, ona detinjasta neuroza koja me od
detinjstva progoni, i u zrelim, moglo bi se reći već prezrelim mojim
godinama čini me uvek i iznova detetom; bespomoćan sam u odnosu na nju,
mada se uporno branim od nje kao od takvog očitovanja infantilnosti u
kojoj se konačno i svesno zatičem: ali, velim, bespomoćan sam u odnosu
na nju, a onda gde su još oni skriveni otrovi infantilnosti koji
neprimetno prožimaju i vladaju celim mojim organizmom poput alkohola ili
neke neophodne droge.
Tražio sam buđenje u pola pet, ali sam na
nogama već u četiri. Grozim se ranog ustajanja, ali ako već treba rano
da ustanem, onda ustajem još ranije. Jadna moja supruga priprema doručak
teturajući se od pospanosti, i sendviče meni za put. Pomorandže.
Čokoladu. Istočna železnička stanica, kao da iznenada pristižem na obale
Ganga, upravo na neki hindu praznik. Prosjaci obolelih nogu, prodavci
starudija koji se deru, alkoholičari podmuklog pogleda. Provlačim se
između njih, i rukom čuvam, stežem torbu o ramenu, ne smem da zastanem,
nikome nište ne udeljujem, ništa ne kupujem, nepoverljiv sam, nema u
meni ljubavi. Nema u meni ljubavi. Nalazim svoj voz, broj kola, i
numerisano sedište pored prozora. Uglavnom sam na sigurnom. Greju. Vrata
se zatvaraju automatski. Pored mene su prazna mesta: radujem se što niko
ne sedi pored mene, nema u meni ljubavi. Vadim novine. Odvratni dnevni
list s dnevnim vestima. Unutrašnji uvodnik ima neko moralno držanje, ali
to još otežava situaciju. U nemoralnom svetu nemoralno je biti moralan.
Šta je rešenje? Ne znam. Tako mi duše i poštenja, Kaća, ne znam. Savijam
dnevni list i nabijam ga u mrežu koja se nalazi iza sedišta ispred mene.
Vadim časopis 2000. Preletevši sadržaj, vidim, da će me najviše
interesovati Dalijev dnevnik. Diary of a Genius, "Dnevnik genija" – ne,
nema preterivanja, slažem se s naslovom, mada je možda malo prezvučan;
prvim rečima me već obara i osvaja genijalnost, ta neobična smeša
neobuzdanosti dečjeg srca i razmetljivosti, i u ovoj teškoj sredini
stižem do malo vazduha samo kroz one otvore koji mi ostavljaju ponegde u
tekstu praznine laži. Brza, opora asocijacija: moj dnevnik. Naime, kakav
sam mu naslov dao? Galiotov dnevnik. Izvan svake kvalifikacije i razlike
u veličini, genije se ovde može osećati samo kao krivac; na ovoj
istočnoevropskoj polulopti, naime, kome bi uopšte palo na um da pomisli
na sebe da je on genije, izuzev antigeniju, nekolicini masovnih ubica i
uzurpatoru.
Oblak smrada zapahnjuje kroz zatvoren prozor kao
atmosferska ilustracija za elemente nečisti o kojima se raspravlja u
tekstu; dižem glavu s teksta: Tatabanja. Štrči opustošen, izmrcvaren,
ogoljen predeo koji podseća na strašni sud, masovni betonski odžaci,
cevi, skele koje ukoso presecaju nebo, poput dela teksta ili parčeta
života koje izbacuje oštar potez pera, neprikrivena korisnost na sve
strane, obesna svrsishodnost, racionalnost, ružnoća, die Wüste wächst,
odgovaram Daliju, pejzaž bez pejzaža, više nije užasan, samo je neutešan
kao istina. Pasoš mi je već ranije pregledan, sada po vagonu gamižu
ljudi u sivom. Jedan mi prilazi, crnomanjast, brzih pokreta. Mađarska
carina, kaže. Traži pasoš, ravnim tonom, skromno, kao neko ko sebi ne
pridaje nikakav značaj. Pa ipak: dok ustajem opet kako bih iz
unutrašnjeg džepa kožnog prsluka ponovo izvadio pasoš, potpuno
neobjašnjivo i tako bezrazložno kao što sunce sija, sevne mi misao: u
ovom čoveku nema ljubavi. Možda je to još uticaj Dalijevog dnevnika,
osećanje moje sopstvene narcisističke dečje i umetničke duše, večito
žedne ljubavi, koja me je načinila jednovremeno nezaštićenim i
prijemčivim. Carinik je za to vreme očito završio pregled; sklapa i kao
već hoće da mi pruži pasoš; međutim, još malopređašnjim ravnim tonom,
ali nekako veoma brzo, po čemu možda samo moj sluh, izbrušen upravo na
Salvadoru Daliju, oseća neku podmuklu nijansu, pita me koliko valute
(ili deviza: razliku između to dvoje verovatno nikada neću naučiti)
"iznosim", reče. Hiljadu šilinga, odgovaram bez kolebanja, a ko zna
zašto. On na to reaguje na iznenađujući način: "Mnogo, mnogo, mnogo" –
prošapće tri puta uzastopce, kao za sebe (kao što se navodilo u ranijim
didaskalijama u pozorišnim komadima). Zašto je to mnogo? – iznenađujem
se ja. Odgovara, zato što je to "preko" nečega što ja na brzu ruku ne
razumem tačno. Ali da mu pokažem tih hiljadu šilinga, poziva. Počinje da
me obliva ono bezbedno osećanje koje – bar u ovom pogledu – toliko
precizno znam po svom bogatom životnom iskustvu: napustio sam pozornicu
u određenom smislu, ono što se sada odvija, to se već ne događa meni. U
ovom osećanju se krije smirenost i ispunjenost predanošću. To je ona
vrsta spremnosti s kojom čovek kreće ka svom baksuzluku, uvek s
bezuslovnim poverenjem prema vremenu, pojedinosti koja je na redu i
sitnim koracima, dok tajno zna – i možda i ne mari – da je konac
neminovan. Samo nas jedne stvari ne pošteđuje preostala oštrovidost koja
tada kao da zamenjuje naše prisustvo: s potpunom jasnoćom zapažamo kako
smo postali deo određene mehaničke gluposti koja je – mislili smo –
potpuno strana nama, najbitnijem svojstvu našeg bića, i to nas do kraja
pomalo uznemirava: ali sasvim jednostavno, poput nedostojnog podizanja
dijafragme kada gledamo lošu lakrdiju, ni ovu samohodnu mašineriju nismo
sposobni da zaustavimo.
Dakle opet se mašam unutarnjeg džepa; čak mi
ni ruka ne podrhtava, jedino što malo okleva, dok od presavijene četiri
hiljadarke, pokretom mađioničara, koji je prisiljen da nastupi u
trenutku svoje velike indisponiranosti, vadim novčanicu od hiljadu
šilinga. Koliko imate mađarskih para, glasi sledeće pitanje. Sedamsto
forinti, odgovaram. Da mu pokažem. Pokazujem. Brojimo, tačno. A sada –
glasi tih ali veoma određen zahtev – da ispraznim sadržinu džepova.
Praznim. Papirne maramice, mesečna za tramvaj, brica, brašnjenica.
Posmatrač iz daljine, kakav sam u ovom trenutku sve više, nego što sam
ovo čaplinovsko biće koje istresa sopstvene džepove. On sve više za to
vreme odmahuje glavom, uz besmislen, mada izvinjavajući osmeh. Carinik
mora da pokaže, i to kažiprstom, onaj džep koji sam očigledno sasvim
zaboravio. Mogao bih da se čudim njegovoj intuiciji, trenutno pak ničemu
se ne čudim; a kasnije to ne činim zato što pogađam da su nepogrešive –
bar u ovom pogledu – njegove sitne oči: to je carinsko i finansijsko oko
koje čuva iskustvo i rafiniranost od više hiljada godina od kako su
stari Egipćani, Persijanci, Inke ili Etrurci pronašli carinski pregled:
ovo oko je već odavno zapazilo i registrovalo već malopređašnje
kolebanje moje ruke. S detinjskom radoznalošću takoreći mašam se toga
džepa; i gle, šta nalazim: tri hiljade šilinga. Istinski se iznenadim.
Carinik pak smesta zapleni novac. To mi i saopšti: zaplenjuje, kaže,
pošto sam "prijavio" hiljadu šilinga – baš tako –, mada je našao kod
mene četiri hiljade. Tačno. Što je tačno, tačno je. Ali još ne razumem
precizno kakva je moja krivica, sem što nisam kazao tačnu sumu. Konačno,
pronašao je kod mene moj sopstveni novac, ne tuđi, ne ukradeni. Da, kaže
carinik, trebalo je da tražim "dozvolu za iznošenje novca". Iskreno se
iznenađujem, to nisam znao. Niko mi nije rekao. Uvek slušam samo o tome
kako je sve liberalizovano, čovek slobodno ulaže svoj novac u banku i
uzima ga, ne onako kao u ranijim nacionalizovanim vremenima. Ni pasoš ne
moram overavati pred svako putovanje, nisam mislio da je moj novac –
ukoliko je pravi, to jest zapadni – i dalje državni. Nema problema, kaže
carinik, oduzima mi tri hiljade forinti, kao i pasoš.
U tom trenutku
je kraj čarolije: odjednom se osvešćujem. Odlučnim tonom ga pozivam da
to ne čini; u 12 sati imam dogovor za susret s gospodinom iz
ministarstva u Beču, popodne me očekuju u drugoj ustanovi; a rezervisao
sam i sobu u hotelu. Ne mogu u Beč praznih džepova. Nisam znao da treba
dozvola za iznošenje deviza. Ne mogu me dovesti u takvu situaciju. "U
redu, g. Kertes, sedite, sada nemam vremena, radim, kasnije ću se
vratiti" – kaže carinik, doslovno; i odlazi s mojim parama i pasošem.
Sednem. Ništa ne osećam sem malo jeda; posle izvesnog vremena mi tek
pada na um da su me zapravo očito obrukali. Neko posebno uzbuđenje me
zbog te misli ne obuzima kao nekoga ko je donekle vičan ovakvim
stvarima. Zato usput razgledam po vagonu: paralelno sa mnom na duplom
sedištu nalazi se usamljena žena od koje me odvaja prilično široka staza
između redova sedišta, zadubljena je u novine; ostali možda ništa nisu
ni primetili; cela stvar nije trajala više od dva minuta; sem mene i
carinskog inkvizitora – čije kolege su se bavile putnicima koji su
podalje sedeli – niko ne može znati šta se među nama odigralo.
Šta
mi se može dogoditi? "U ime naroda Francuske odrubiće mi glavu na trgu?"
Očito da mi moraju vratiti pasoš pre nego što prispemo na austrijsku
granicu. A moraću da se pomirim da sam izgubio tri hiljade šilinga. Ne
bih rekao da me ta pomisao navodi na plač. Činjenica je da za moj odnos
prema novcu nije karakteristična preterana strast. Ako je to s jedne
strane nedostatak, u ovom trenutku pre uživam u prednosti. A u Beču ću
naći poznanika koji će mi rado pomoći u nevolji ako treba.
Ali zašto
sam priznao samo hiljadu šilinga (što je prema svim znacima inače isto
takav prekršaj kao da sam priznao sve četiri hiljade)? Ne znam. Dugo,
pošteno premišljam o tome, ipak ne nalazim odgovora. Ne znam. U ovom
cariniku nije bilo ljubavi: ali to ipak ne može biti razlog, i gde je
carinik koji ima ljubavi za svoje klijente? Zašto ste, recite, zašto ste
pucali u telo koje je ležalo na zemlji? Zašto odmah nisam priznao sve
četiri hi-ljade? Ne znam. Duboko ponirem u sebe. Tvrdim da imam nešto
prakse u samoispitivanju. Ipak ne znam. Tako mi duše i poštenja, Kaća,
ne znam.
Uzimam časopis, nastavljam Dalijev očaravajući dnevnik.
Pokušavam da razumem tesnu uzajamnu vezu između fekalnog i zlatnog
Dalija, ali, kao što sam obavešten, veza se može iskazati i prema
psihoanalitičarima. Odista ni to ne razumem, ma koliko da o tome
razbijam glavu: s druge strane moja osećanja nekako saosećaju s
osećenjem kojem ne mogu pristupiti s mojim racionalizmom, da ovakva
uzajamna veza, dabogme, postoji. Ko ovu uzajamu povezanost, tesnu
uzajamu vezu između fekalije i zlata prozire, ne samo da razume, nego je
s plodnom trijumfalnom vikom i odobrava, on postaje bogat kao i Dali.
Očigledno je, s druge strane, da je ova vrsta lucidnosti potpuno
nezavisna od genija, ako mu, naime, nije upravo dijametralno suprotna.
Bio bih veoma radoznao koje je od Dalijevih odista genijalnih platana
inspirisao, tako da kažem, čisti genije koga nije dotakla nečistoća, a
koje njegov pohlepni novčanik koji je bio u uzajamnoj vezi s
funkcionisanjem creva, koji stalno vreba pražnjenje; činjenica je koliko
god svoj život predstavlja kao neusiljen trijumfalni tok, ipak ne može
toliko biti bez oblaka, razmišljam.
Već je prominuo Komarom, Đer,
vreme juri: gde mi je pasoš? Počinjem da strepim, mada ne toliko koliko
onaj dotični ili oni dotični računaju. Na koncu se pojavljuje carinik.
Užurbaniji je nego pre, a izgleda tmurno. Traži preostalu hiljadarku; pa
umesto da mi vrati pasoš, saopštava mi da u Heđešhalomu treba da siđem s
voza. Zaprepašćen, glupi protest čujem. Ne zanima ga. To mi direktno i
kaže. Umesto "prijavljenih" hiljadu našao je kod mene četiri hiljade
šilinga. Žao mu je. U Heđešhalomu ćemo se naći u poslednjem vagonu,
saopštava mi; ali je to već naređenje. I nestaje.
Jedno vreme
paralisan sedim na svom mestu. Precizan izraz: kao neko koga su klepili
po glavi. Potom iznenada skočim. Osećam kako me razjaruje bes, život,
pothranjujuća vatra agresije. Trgnem torbu s police, i kloparam duž
kompozicije, do poslednjeg vagona. U poslednjem kupeu, iza zatvorenih
staklenih vrata, sede ljudi u sivom. Vidljivo su raspoloženi. Odmah
ugledam i svoga carinika. Posle kratkog kucanja trgnem vrata. Zaćute,
posmatraju me s neskrivenom odvratnošću: moje osetljivo srce istinski
jaukne. Kao praktični umetnik, više volim aplauz, nego mržnju. Ali bože
moj: ovaj put nastupam u lošoj roli. Moja dalja slabost je što u sredini
koja mi je antipatična nisam sposoban da trezveno, povezano izlažem
svoje argumente; a uz to ne samo da mi afekat ne pojača glas, nego ga
tom prigodom priguši. Opet nešto mucam o svojim obavezama u Beču: njega
to ne zanima, ponavlja carinik; pozivam ga da mi vrati pasoš i hiljadu
šilinga, a tri hiljade da stavi u depozit, jer ću se – kao što to
dokazuje i moja već kupljena rezervacija – sutra uveče vratiti i onda
možemo srediti stvar; tri hiljade, smeši se na to (ako i ne milo)
carinik, ostaju, jer su oduzete, a preostala hiljadarka ide zajedno s
pasošem; i ponavlja monotonu činjenicu kakva se razlika ispostavila
između prijavljene sume i novca koji je on našao kod mene. Ne pada mi na
um bolja ideja do da mu čestitam na sjajnom poduhvatu: uspeo je da mi
oduzme 4000 šilinga, dok dobro znamo da pametniji od mene iznose
milione. Ukoliko saznam za ovakav slučaj, treba da prijavim – on će na
to – a do tada da ne klevetam druge, jer je kod mene nađena suma veća za
tri hiljade od "prijavljene". Dostojan odgovor, nema sumnje. Osećam da
sam na ovaj način iskapio čašu, ni jednu kap nisam uštedeo za sebe.
Zatvorio sam vrata na kupeu, i na poslednjoj platformi poslednjeg vagona
čekam sve požudnije da konačno stignemo u Heđešhalom.
Heđešhalom!
Simbol decenija: in hic signo vinces – u odlasku u inostranstvo; Ti koji
ulaziš, napusti svaki nadu! – Rad je stvar poštenja i ponosa –, tip
parola Rad oslobađa na ulasku u zemlju. Ali kao stvarnost, kao mesto,
kao železnička stanica: tužna prašnjava selendra. S dosadom stupam iza
sivih uniformi. Treba da čekam u belo okrečenoj, ogoljenoj prostoriji
koju uzduž i popreko presecaju pregrade čija je namena za mene
nepoznata. Nisam sam; sa mnom zajedno je iskrcan iz voza još jedan
putnik; visok, neodređenih godina; između kaiša i džempera tužno preko
pantalona visi salo; siva košulja, siva jakna, sive pantalone, ugojeno
lice koje se ne može zapamtiti, naočari pokrivene parom, iza stakala
ništa se ne vidi, ponajmanje pogled. Prilikom sačinjavanja zapisnika,
čujem, da je po zanimanju neki "šef odeljenja". Dahće, uzdiše,
iskašljava se, sevnu na me naočarima, izbegava me; uzaludan, ni ne
obraćam pažnju na njega; ne smatram ga saborcem, ne želim da podelim s
njim svoju sudbinu, ne interesuje me njegova priča. Užasno mi ga je žao.
Nema u meni ljubavi. Pa i pored svega treba da vidim da je nezgrapno
nestrpljiv, kako revno potpisuje ono što treba. Pozivaju ga, izlazi,
povremeno se vraća. Vrata ostavlja otvorena. U nezagrejanoj prostoriji
promaja mi duva za vrat, oko nogu, užasni oblak dima ulazi, napolju
manevarka prolazi. Molim ga da zatvori vrata. Zatvara, ali ne kvakom,
promaja ih opet raskrili. Nogom sprečavam otvaranje, tresnem vrata.
Nepristojno, priznajem, ali ni oko sebe ne nalazim mnogo pristojnosti.
Vidim kivnost gospodina šefa. Moja neotesanost čak i na njega može da
baci loše svetlo, brzo se ograđuje: Bilo je šta je bilo, sada se više ne
treba nervirati – javlja se prekorno. Odgovaram da ni malo nisam
nervozan, ali u kaznu ne spada da moram sedeti na promaji i gutati smrad
dizelke koja manevriše.
Potom se zagnjurim u Dalijev dnevnik.
Uzrujavaju me njegovi prigovori Ničeu. Već sam odavno zapazio:
osetljivost Španaca prema Germanima. I Ortega je bio Ničeov učenik; a
Unamuno bi mogao da dobije naziv najdosadnijeg Ničeovog učenika. "Niče
je bio takav mlakonja da je u svojoj neživotnosti na koncu poludeo, iako
je na ovom svetu samo jedna stvar istinski važna: ostati normalan!" Ova
Dalijeva misao me duboko uznemirava. Pa zar ovaj čovek ne razume da je
najpošteniji i najdosledniji Ničeov čin bio ludilo? I da analna zlatna
dijarea nikada ne bi pljuštala s takvom nezadrživom obilnošću u njegov
otvoreni novčanik da je Niče ostao tako "normalan", to jest trezven i
proračunat, kao on, Dali? Konačno, neko je trebalo da bude razapet na
krst za poštenje kako bi drugi potom mogli da se rasprodaju za tako
dobre pare...
Ali nisam mogao dalje da razmišljam, pozvali su me;
"hitro je dakle skočio kako bi sledio carinika u kancelariju". Tamo sede
svi, sivi ljudi. "Jedan od njih je pušio, drugi je listao neke spise,
treći je njega promatrao – pod njegovim maglovitim pogledom tako su se
slili da je Keveš na koncu video jednu jedinu mašinu s tri glave i šest
ruku": sopstvene, profetske reči, iz mog romana Fijasko. Moj carinik,
stavlja pred mene papire: da pročitam i potpišem. Šta je ovo? Zapisnik,
kaže. Počinjem da čitam. Na prvoj rečenici – gotovo tri reda – zastaje
mi dah. U tom trenutku me obuzima, obliva i očarava jasnovidost. U tom
trenutku već precizno znam šta mi se dogodilo. Gotovo da kliknem Eureka.
Sve, sve, sve razumem, sve prozirem već! Čujem šum krila tvojih
gavrana... – da: ova tri reda u suštini sadrže da sam 16. aprila 1991.
godine, i tako dalje, pošto me je on, carinik, obavestio o propisima
koji se odnose na valutu i devize, gornju granicu sume koja se može
izneti i obavezu da se za sumu preko toga mora pribaviti dozvola, pozvao
me je, i tako dalje. E pa, ovaj čovek me nije ni o čemu obavestio. Da me
je pozvao, jeste: ali to nije učinio ni najmanje u korektnoj i zakonskoj
formi, već u formi neočekivanih unakrsnih pitanja. Time je pitanje
rešeno, pokrenut je određeni mehanizam. Bar je pedeset godina od kako je
moja zemlja stupila u rat s kulturnim svetom i naročito sa samom sobom,
od tada u ovoj zemlji – recimo, uz prekid od tri godine – svaki zakon
uvek je bio bezakonje. Iza podmuklog pitanja ovoga carinika, koje
unapred pretpostavlja krivca, meni u ušima odzvanja bat čizama, odjekuju
masovne pesme, vrište zvonca u ranu zoru, ispred mojih očiju se uzdižu
zatvorske rešetke i bodljikava žica. Onaj ko je na to pitanje odgovorio,
nisam bio ja, nego decenijama mučeni, dresirani, povređen u svojoj
svesti, ličnosti, nervnom sklopu, ako baš i ne na smrt ranjeni građanin
– ali pre rob, nego građanin. Još i sad, još i ovde, još i u deliću ovog
trena zaprepašćuje me i uskomeša samosažaljenje, saznanje da sam ovako
proživeo svoj život kako sam ga proživeo, i da je ovaj nedostojni i
zlikovački život tako duboko usekao svoje zle belege u moje instinkte.
Ovaj me je čovek – pretpostavljam, a da ni sam za to nije znao – svojim
pukim držanjem, svojim ponašanjem unapred prisiljavao na laž. Presuda ne
dolazi odjednom, postupak se sam polako pretvara u presudu (Franc Kafka:
Proces). Prosto mi je žao što moga carinika nisam mogao da uputim u moje
prosvetljenje, što nisam mogao da podelim s njim našu očitu istinu. Na
koncu, i on je čovek, i on ima instinkte. I u njegove instinkte su
decenije urezale isto što i u moje, samo baš sa suprotim predznakom. Ali
kako je naša veza takva kakva jeste – eufemistički rečeno zvanična, to
jest sto posto otuđena – ja mu to više nikada neću moći objasniti, čak
ni onda ako bi se konkretno dogodilo ono u što svakako verujem.
Dakle, rekao sam da zapisnik u ovom obliku neću potpisati. Zašto?
Jer ne odgovara stvarnosti da me je upoznao sa zakonom pre nego što me
je pozvao da kažem koliku sumu iznosim. Ali jeste, upoznao me je. U
redu, kažem, potpisaću ako mogu da ga dopunim svojim primedbama. Čime
hoću da dopunim? Time što mi pre poziva nije pružio nikakvu šansu za
obrazloženje, za razmišljanje kako bi moje trezveno mišljenje nadvladalo
prva osećanja. Zapisnik ću potpisati ili ovako ili nikako, glasi
odgovor. Onda nikako, odgovaram ja. Lako, mada razdraženo sleganje
ramena. Plavobrki carinik izjavljuje: "Ja sam svedok; ja sam bio tamo
kada si ga upozorio." Izjava me ne iznenađuje, ali se sada već borim s
određenim nagonom za povraćanje. Usput primećujem da se uvek našlo
svedoka od sporova najranijih vremena pa do najsavremenijih. I dok
primam svoj pasoš zajedno s potvrdom o oduzetih 4000 forinti, primećujem
još da će strašno teško biti uveriti ovu zemlju da je slobodna. Međutim,
odmah se pokajem, izgovorio sam rečenicu koja je ontološki isto tako
besmislena kao i semantički, ili bilo s obzirom na najužu praksu. Mnogo
više me zanima ono, mogao bih reći, zadovoljavajuće osećanje da sve što
se ovde dogodilo i događa jeste plod moje najvlastitije mašte, i da se
dogodilo i događa prema mojim najvlastitijim zakonima mašte. Opet se
pozivam na samo svog jednog jedinog "vernog čitaoca" – koji sam možda ja
sam: u mojim profetskim romanima ovu scenu može da pročita gotovo od
reči do reči. Isto ovo držanje, isti postupak, ista otužna zakonitost
dok pljačkaju od glave do pete, pa osramotivši čoveka i uz maglovite
pretnje izbacuju ga ukaljanog ispod nepoznatog neba. Kao moj čudni
alterego iz romana, Keveš, i ja sam pošao u širi svet da bih prispeo
bogu iza leđa, na prljavu pograničnu železničku stanicu, gde sam kod
kuće, bedno, kobno, samrtno kod kuće. Život, eto, imitira umetnost, ali
samo takvu umetnost koja imitira život odnosno zakone. Nije slučajno,
sve se događa za mene i posredstvom mene, i kada proputujem svoj put,
konačno ću razumeti svoj život.
Izlazim u slobodan prostor; sunce
sija. Pada mi na pamet da telefoniram kući. Delom da izađem iz ove
rogobatne, suve i škripave sfere, i da konačno ponovo čujem voljeni
ljudski glas; a delom da najavim da ću nasuprot planiranom programu ipak
ručati kod kuće. Ne mogu da nađem telefon. Zavirujem u čekaonice, u
prostoriju s blagajnom: nigde. Iz bifea s užasnim zadahom i izgledom
tetura dežmekast stari gospodin bakarne boje lica, blažen od pića; pitam
ga gde je telefon: ne zna; odlazi uzvišenog raspoloženja, crvenih očiju,
u kapi sa šiltom, besmrtnog izraza lica. Bifedžika mi savetuje da izađem
iz zgrade stanice, da iza rampe skrenem desno (ili levo: ne sećam se), i
na nekih tristo metara ugledaću žutu zgradu, poštu: tu sigurno ima
telefon. Izlazim iz stanične zgrade, i kako bacim pogled na prašnjav
put, na prašnjavo nebo, na prašnjave kuće i na zev tri stotine metara
ispred mene, shvatim da neću telefonirati. Nazad u prostoriju s
blagajnom, da vidim kako mogu stići najbrže u Budimpeštu. Pitam
blagajnicu da li saobraća brzi voz od deset i pedeset četiri koji vidim
u redu vožnje. Saobraća, kaže, ali je međunarodni. Pa to je dobro,
odgovaram, i više zaključujem nego što pitam, da li za njega važi
povratna karta za Beč. Da, odgovara ona, samo je maločas napomenula da
je voz međunarodni. Šta to znači? – iznenada se budi u meni sumnja.
Znači da je u njega zabranjeno ukrcavanje – glasi objašnjenje. Pominjem
da sam za dve i po hiljade forinti kupio kartu za međunarodni voz, ni
prvu polovinu nisam potpuno iskoristio, a drugu još uopšte nisam
koristio. Vidim kako moji argumenti ne izazivaju naročito veliko
dejstvo; sledeći voz je, kao što vidim, putnički, polazi popodne i više
sati se klati do Budimpešte; na koncu od blagajnice dobijam dobar savet
da tražim dopuštenje od carinika kako bi s važećom kartom mogao da se
ukrcam u voz za koji sam i izvadio kartu.
Pa nazad u carinarnicu.
Svi predusretljivost sama. Moj carinik: pa zar ipak neću putovati u Beč?
– interesuje se. Pitanje ne razumem, nisam raspoložen za humor, ni za
familijarnost, pitam ga da li će mi odobriti da se s važećom kartom
ukrcam u međunarodni brzi voz; sa svoje strane nema ništa protiv, kaže
carinik, ali njegova saglasnost uopšte nije dovoljna: treba da potražim
dopuštenje od graničara. Vidim nekoliko besposlenih vojnika, jedan o
vratu, na belom kaišu, nosi omanje noćno ormanče. Kazujem šta mi treba.
Slušaju me prazna lica. Polako postajem nesiguran, obuzima me osećanje
da sam ih oslovio možda na japanskom ili nekom drugom jeziku koji je
nepoznat i meni a pogotovo vojnicima. Na koncu mi neko kaže da treba
sačekati komandira. Posle dobrih četvrt sata vidim kako u društvu
uniformisanih lica nižeg ranga pored šina pristiže suvonj-av, stariji
oficir, s naočarima, izraz lica mu birokratski. Obratim mu se, iznesem
svoju molbu. Osećam kako počinje da me obuzima klonulost. Ali ovaj
oficir izgleda da razume ono što mu govorim. "Morali ste da se iskrcate
iz bečkog voza?" – pita diplomatski, ali strogo. Da, morao sam. U redu,
kaže, dopušta mi; kratko, s konkretnim prezirom me odmeri od glave do
pete, pa krene dalje. Ipak: sasvim određeno osećam da u ovome oficiru
ima ljubavi. Po zatvorima, po logorima, na ostalim ovakvim mestima uvek
se nađe jedan oficir ili podoficir koji ti vraća veru uloženu u život. U
ovakvog oficira imamo poverenje ako nas on saslušava, ne lažemo, žudimo
za njegovim prisustvom kao utehom, pa iako nas i ubije, znamo da to ne
čini sa zadovoljstvom, nego zato što se drugačije ne može.
Evo voza.
Ukrcam se. Tražim dopuštenje da sednem u kupe za nepušače u drugoj
klasi. Gospodin i gospođa, vidljivo nisu zajedno, ne znaju mađarski: u
ovom trenutku osećam to kao uspokojavajuću okolnost. Evo konduktera.
Saopštava mi da treba da doplatim. Koliko? – pitam, veoma smerno, veoma
pristojno. Zato što, počinje da objašnjava... Ne pitam, prekinem ga,
veoma smerno i veoma pristojno, zašto, nego koliko, jer možda nemam kod
sebe dovoljno para. Petsto četrdeset forinti, odgovara. Smirujem se.
Plaćam. Kondukter ipak objašnjava; uzaludno, veoma ga smerno i veoma
pristojno saslušam do kraja, ali ne razumem, a i ne interesuje me.
Glavno je da opet ne moram da se iskrcam.
Voz ravnomerno, gotovo
bešumno klizi. Tišina. Gospodin dremka, gospođa čita. Engleski roman,
vidim na omotu. Sedim nepokretno. Pogled mi juri nešto iznad jednoličnog
pejzaža, podnožjem neba, zajedno s vozom; gledam napolje, ali ne vidim,
neću ništa da vidim. Lagano, sasvim lagano obuzima me stid; polazi od
nožnog prsta pa preko želuca prema grlu, mozgu. Znam da ću danima,
sedmicama, možda mesecima biti suočen s depresijom. Zašto sam poverovao
da mogu da putujem u Beč? Zašto sam poverovao da mogu činiti drugo od
onoga što sam do sada činio? Do sada sam živeo kao rob prikrivajući
svoje misli, talenat, svoje istinsko biće, jer sam dobro znao da ovde
gde živim jedino mogu biti slobodan kao rob. Dobro sam znao da je ova
sloboda samo sloboda jednog roba, odnosno iluzija; ali bar – verovao sam
tako – poštena iluzija, poštenija nego da živim kao rob u iluziji
slobode. Dobro sam video opasnosti ovoga života, to da će me ropski
život na koncu pretvoriti u roba; da će me prinuditi duboko ispod
kulturne razine stoleća, da će mi suziti vidik, smrviti moje mogućnosti.
Pa ipak, ovako sam hteo da živim, uveren da je i ovo ipak život, takav
život koji neko – možda baš ja – treba da izrazi. Zašto sam, dakle, hteo
da pobegnem, ili bar da dođem do nešto slobode? Zašto sam poverovao da
mogu izmeniti ovaj život na koji već odavno gledam, prema kojem se već
odavno ponašam kao da nije moj život, nego predmet za istraživanje
dobijen kao strog zadatak, i u odnosu na koji još jednu jedinu
privilegiju – ili ako vam se više dopada; slobodu – čuvam: ako me je već
nesavladivo ogorčio, da ga okončam s dve kutije uspavljujućih sredstava
i s pola flaše lošeg albanskog konjaka...
Osvešćujem se na ovoj
tački. Ponovo smo u Tatabanji. Za to vreme i ja sam prošao svoj put:
eto, razumem svoj život. Agresiju koja me je pogodila – zato što ne mogu
drugo – i sada, uvek, požudno dograbim kao mač, i oštricu okrećem ka
sebi; ali snaga i gorko uživanje, kojim su moje misli ovaj put digle
ruku na mene, gotovo me užasnu svojom iskrenom raspomamljenošću. Sve,
sve, sve razumem, sve prozirem već! Čujem šum krila tvojih gavrana... –
da: čaša se prelila, više uvreda – izgleda – ne mogu da propatim. Šest
decenija promenljivih, mada jednoličnih diktatura, i sve one još danas
pothranjuju moj imunitet trpljenjem – bezrazložnim trpljenjem –
smrvljenih taloga bezimenih diktatura. Izboden sam uzduž i popreko, na
mome telu, koje izranavljeno visi na nitima nerava, ne samo da nema više
mesta ni za jednu jedinu oštricu koplja, nego već ni za ubod igle od
injekcije. Izgubio sam svoju sposobnost trpljenja, više ne mogu da budem
povređen. Izgubljen sam. Prividno putujem vozom, ali voz već samo
prevozi jedno mrtvo telo. Mrtav sam. (I da bi se sve ispunilo, i da bih
se što manje osećao usamljenim, još bi samo trebalo da poželim da na moj
grob ili urnu ili na bilo šta što je preostalo od mene, ako i ne možda
moja rehabilitacija, ono bar kao znak praštanja, jedan carinik neka
položi jedan jedini struk cveta...)
Peter
Esterhazi
ŽIVOT I
KNJIŽEVNOST
Imreu Kertesu
Danima me
već bole leđa, krsta, ne jako, ne neizdržljivo, nego neprekidno. Teško
je to izdržati, bolje rečeno, što se sigurno i bez samosažaljenja može
utvrditi, to je da je mene teško izdržati. U meni se sada gomilaju ovi
mali bolovi, bez bilo čega prethodnog, ne mogu se objašnjavati načinom
života, to jest ne neodgovorno podstaknuti posredstvom drskog optimizma
kao posledice za moje godine već neodgovarajućih ili, prema pojedinim
mišljenjima, ne odgovarajućih pokreta, dakle na ovako donekle razumljiv
način, nego poput dara oslonca neba, bez razloga i cilja, čak ne bih ni
rekao da se objavljuje mrvljenje sveta; ovi bolovi nisu objavljivali
ništa, za to su bili suviše ništavni, beznačajni, nije lila krv i nisu
praštale kosti, nisu pucali mišići, i nije oticalo ništa što ume da
otekne, najviše što se moglo navesti u ovoj nevolji bilo je maglovito
ukazivanje na zapa-ljenje pokosnice ili ironična aluzija, recimo kao u
boljim engleskim romanima, i ovde je reč o kostobolji, "kao da sam
vaistinu" ja taj engleski roman, ovaj ovde.
Recimo prosto ovako:
ranije bi me neko šutnuo i tada bi me bolelo. Međutim, sada me samo
boli, a u tome, nasuprot svakoj tričavosti, ima nešto stravično, jer ako
toliko nema razloga za mali bol, onda "s istim ovim trudom" mogao bi to
biti i veliki bol, velika nevolja, što opet, idući dalje ("idući dalje")
znači, moglo bi značiti i to da je veliki kao mali, da je veliki mali,
mali veliki, i iako je smešno od jednog sitnog grča mišića, mada po
prirodi svojoj sve jačeg (naheren sam, zato grčenje, grčenje, zato se
još više krivim) ili iz takozvanog pridremanog vrata stići sasvim do
smrti (ali ako nas nešto ne ograničava, onda je to ova komičnost; mada
pohvala komike pripada već prošlosti), stižemo sasvim do smrti, do male
smrti, do smrti bez uzvišenosti, do smrti koja je poput iščašenja
gležnja, to jest nikakva, mada je večna, a biti pod vlašću večite
ništavnosti..., e pa onda jedan bol leđa izgleda dovoljan razlog da
čovek ceo dan, ne jako, ali nezadrživo, neprekidno: gunđa.
Ne bi
trebalo mnogo govoriti o ovom gunđanju, ali naznačavam da sam ja
izuzetno gunđalo, talentovan, odnosno odmah nalazim konkretne oslonce
gunđanja, jurnem na njih, divlje i bez milosti, poput mušice, vraćam se
uvek motivima, sve ih ponavljajući ukrug dok odista ne nestane uzrok
izazivanja gunđanja koje je sumnjivo (naime, ako gunđanje ima dobro
preciziran razlog, onda ne treba gunđati – sollen, sollen! – nego, nego,
neću o tome sada podrobno) i tada se gotovo već uzdiže sve u arhaični
prostor jauka i tužbe, već skoro zato što odista ni ova pesnička
uzdignutost ne pomaže, sve ostaje u tričavosti samosažaljenja, gunđanje
nikada nije sposobno da prestupi sopstvenu senku.
Nasuprot čoveku,
zar ne.
Iako tada u mom životu nije igrao ulogu nikakav stvarni ili
imaginarni stepenik, nisam koračao širokim stepenicama prema sve višim
vrhuncima, a nisam se u svom stidu ni kotrljao niz stepenice, i stanovao
sam u kući s baštom, bol u krstima ličio je na onu vrstu kao kada
neočekivano zakoračimo za stepenicu više – a mi jeknemo. Ovo stenjanje
sam osećao u krstima, neki mutan bol koji nisam umeo da vežem ni za
mišić, ni za kost (pogotovo za kičmu). (Usput primećujem da je reč kičma
poprimila zapanjujuće nova gibanja, pravi podrugljive grimase ako je
stavimo u zdravorazumski tekst, izaziva male talase, nije to krupna
stvar, bura u čaši vode, ali je zabavno, onako kao nekada drug.
Zamislimo ovu reč nekako – domišljato – u nekom osetljivom opisu predela
ili ručka! Nije to zla primedba, i ne kao da između dve reči postavljam
paralelu, paralelu koja mi se seče ispred nosa, jedino razmišljam o
prevrtljivoj prirodi reči. Drug je već dobio neku patinastu uspaljenost,
okov kao da, recimo, dolazi iz ustiju Petera Apora, ne, mnogo veću, jer
ako je i drugostepena, ima značenje, dakle ta je patina kao na mađarskoj
čokoladi ona buđava, bleda skrama u vezi s kojom nas je komunistička
fabrika čokolade na ceduljčetu uveravala da ova promena boje, priznajmo,
jeste obogaćenje, ne znači niži kvalitet, nije na našu štetu; kakva
sreća! Zamislimo mladića od dvadeset godina koji dugo čezne za
konobaricom iz Mekdonaldsa, na koncu odlučuje, odlučuje se, i pita nešto
kao kada se drugarici završava radno vreme, ili da li je drugarica išla
u "Toldi", jer prema njegovom iskustvu svaka bolja ženska išla je u tu
gimnaziju. Ovaj mladić nije sakaluda, ali nije ni nametljiv, on je
lukavi proizvođač komplimenata. U redu, mogli bismo reći, fikcija. Ali
se ipak ispostavlja da ta reč nema značenja, samo upotrebu, a sada
upravo što se upotrebe tiče nemamo zajedničke predstave.)
"Plodonosna misao" da provedem jedno veče u N. nije meni pala na um,
pozvao me je izdavač koji se poduhvatio da objavi moje knjige na stranom
jeziku, moj izdavač, moglo bi se reći, na jednom starom svetskom jeziku,
ali odista tako i osećam, imam gotovo neverovatan utisak, da su
zainteresovani za ono što radim, čekaju, čekaju me i mogu biti siguran
da ću biti takav kakav jesam (i u tome, naravno, nikada ne mogu da budem
siguran, a onda još nismo ni govorili o ovovekovnom slivanju objekta i
subjekta), znači da će se onda oni radovati, i onda ako se ova radost,
ovako nagomilana radost u svetu ne pokaže tiražna. Ali zato ako mali
tiraž i ne umanjuje radost, veliki ga povećava. To me je ipak
iznenadilo. Šta to? Da je pisac pisac a izdavač izdavač? Ne samo to
(mada je bilo kakva ovakva istovetnost, debelo iznenađenje). Više zato
što ovde svet nije raspolućen na privatnost i zvaničnost, izdavač (da
tako kažem kao čovek) uvek je izdavač, ceo bogovetni dan i celu
bogovetnu noć, to je u snovima, tačnije on je taj koji je, i njegovo
kojstvo se ne menja završetkom radnog vremena, što uopšte ne znači da bi
njegove emocije bile poslovne, one su i veoma stvarne, ovaj čovek me ne
voli zato što je nabasao na dijamant, a skromno rečeno, to bih bio ja. A
opet nikada me ne bi otkrio kada ne bih bio kristalizovana varijanta u
pravilnom sistemu karakteristične atomske mreže uglja. Veoma lepe žive
boje. Najtvrđi mineral. Prema direktoru Dr. sam od samog početka gajio
prijateljska osećanja, a ona su bila i uzvraćena, što je već samo po
sebi retkost, recimo, posle trideset pete, iako kod ove vrste ljudi kao
ja može da se dogodi češće nego prosečno, budući da većinom, ili bolje u
prvom naletu, razumljivo, ne čitaju njega, nego njegove knjige, a, o,
knjige, poneka knjiga ne okošta tako u svoj život kao gospodar
univerzuma, čovek. Od ovako buknule ljubavi posramljeno gegamo za
sopstvenim emocijama.
Ali može li se bilo kuda odgegati s ovakvim
krstima?
Pa da se smelo, baš i nije. Naročito se nije smelo sedeti,
kao ni stajati, ležati i hodati, ali naročito sedeti. Ne kao da sam bio
izašao pred oči lekara, primitivnost moga ponašanja otežava doslednost,
ne prigodna neodgovornost ili lenjost, nego motor okorele gluposti moje
neaktivnosti; ko traži, naći će, ponavljao sam poput starice, i
primenjujem ono što mudrost starih, beamterskih vremena (izvorno, čini
mi se, povodom poreske prijave): nicht fragen, nicht melden. Naravno,
kada bolest pita, doba prijavljuje, onda će nestati ove napetosti između
medicinske nauke i moga stepena civilizovanosti.
Savete sam još
letos dobio od jednog bivšeg sportskog lekara s kojim smo letovali, jer
sam tada pljunuto ovako bio bolan (što je sada umirujuće), on mi je
razjasnio moje osnovne uzajamne veze, i ja sam piljio u njegova usta, i
mene, kao i svakog bolesnika, smiruje razložan susret uzroka i
posledice, blaženo sam slušao kako je sada situacija, moja situacija
takva da su posao određenih mišića, bilo milom, bilo silom, preuzela
vlakna, tome sam se posebno obradovao, zvučalo je tako sudbonosno da su
vlakna bila prinuđena da stupe na mesto mišića, na mesto mojih mišića
moja vlakna, uopšte to što imam vlakna, samo je po sebi radost što sam
snabdeven vlaknima, kao Božji šešir (na kojem sam ja kita cveća, time je
rešen na izgled večiti spor domovine i napretka), to su moja verna
vlakna, i ako dođe do greške u službi, a sada je upala, jer sam jedva
koračao, gi-ljao, možda sam baš giljao zajedno s greškom, onda se može
postaviti moja lična odgovornost, ja sam taj koji ni tuc, ni muc, bez
prethodne saglasnosti, eto, na brzaka: starim. Kuda, kuda, mali
gospodaru?, pitaju vlakna. A odgovara onaj ja: propadam, slugo moja.
Da se geguckam? Da se ne geguckam? Jer me ipak nije tako jako
bolelo. Ali je bolelo. A može i da se pogorša. Može da bukne! Kao i
obično, bilo mi je žao vremena, smešno sam se šćućurio. Uopšte
šćućurivanje nije dobar znak, odjednom se i s vremenom treba ponašati
širokogrudo i odjednom mu treba pokorno služiti, ničice pasti pred njim,
ispunjavati svaku njegovu malu prljavu želju. I ne treba, nego se ne
može drugačije. Oprezno sam se, bojažljivo pokretao, lagano kao da sam
ogromna pahuljica snega ili šareni prvomajski balon, balon postavljen
tugom. A mrdati sam se morao zato što sam upravo pospremao, hteo da
spremim svoju sobu, odnosno sada sam to nazivao radom, s pravom,
završivši svoju poslednju knjigu, tražio sam sklop novog reda, novu
strukturu sobe. To nije jednostavan zadatak, treba tu nastojati pa čak i
prašinu obrisati. Jaoj, koliko opet tih treba... (Trebiti kovrdže, rekao
bih, kada ne bih znao da ćete mi to upisati u đačku knjižicu.)
Već
danima ništa nisam radio, mrštio sam se, čitao sam loš i uzbudljiv
američki roman, neprekidno se jedeći što tako lako podmećem leđa (baš!)
pod tu ambivalenciju, svestan sam da mi se knjiga ne dopada, ali me
interesuje, veoma mi se ne dopada, jeftini zahvati na jeziku nevaljalca,
i ne interesuje me naročito, ali ipak toliko da je opet i opet dalje
čitam. Nemoguće, jednostavno rečeno.
Ne idem, telefonirao sam
odlučno mojim domaćinima, sem ako... Na drugom kraju linije znali su s
kim govore, nije im ni padalo na um da pitaju da li onda da ili ne, po
meni to je isto takav izdavač čiji autori nisu u stanju da odgovaraju na
da, na ne, dok bez zapreke klimaju glavom ako pročitaju da im govor bude
da, da, ne, ne. Na ovom sem ako može se graditi izdavač. Tu es Petrus, a
ja u tu kaljugu neću... Naravno, to otežava organizovanje, to otežava
život mnogih ljudi, muškaraca i žena kod tog izdavača, čuo sam uzdah,
dobro, pa onda ćemo obavestiti hotel, o ovom faktoru nesigurnosti, i
odista, prispevši, lice sobarice se razvedrilo, o, pa to je sjajno, vi
ste ozdravili! a ja sam umorno klimnuo glavom kao neko ko se vraća iz
daljine, takoreći, kao neko ko je zavirio u nešto duboko, i oči mu još
zasenjene. Cena ove vizije je bila soba u suterenu. I to mi je palo na
um na svečanoj večeri, opet taj nijansiran, tanan odnos prema novcu, to
nije odnos siromašnog ili bogatog čoveka, to je građanin koji odmerava
šta to da i šta to ne, i ako da, onda da, tu nema nikakvog uzmaka,
polovljenja ili trećine ako je izdavač pedesetogodišnjak, onda pozivaju
autore uključujući putne troškove, i ako znaju za ponekog dotičnog da
on, ako i ne luduje, ali je bar veliki poštovalac ostriga, ozbiljan
poštovalac ovog delikatesa, onda će se na velikim ovalnim tacnama i
nalaziti pomenute ostrige, "otmeni predstavnici okeana", osterea edulis,
u venecijanskom govoru: osteriga, samo ne umem da napravim množinu.
Ispred ulaza u vilu izdavača, u večernjoj bašti stolovi s tacnama
ostriga, a mi smo se vratili već bez kaputa, kako bismo zvanično
započeli veče, stojeći ukrug, sve više ozebli, cvokoćući. Tada mi je
palo na um da su, eto, javili hotelu, ali su javili i ostrigama. Mada
ostrige nisu obavezne. Ali je širokogrudost potpuna, ne može se
narušiti, ako je narušimo, oparaće se sve, jer su upravo ostrige
obavezne, ako one nekome pričinjavaju određenu radost, jer da nisu
obavezne, onda ne bi bila obavezna ni svečanost, onda bi i iznad
izdavača Dr. moglo da promine vreme bez oznake, i strogo uzev ne bi bilo
propusta, svako bi radio svoje, pisac bi pisao, izdavač izdavao, upravo
smo maločas trijumfovali nad ovom retkom istovetnosti, i ako želimo
ostrige, svako će ih uzeti, pod pretpostavkom da tiraž za to obezbedi
finansijsku pozadinu.
Bol nije prestajao, nije se pojačavao, nije se
smanjivao, podsećao je na vekovečnost onoga koji se seća, na onu
osrednju vekovečnost. Nekadašnja tajna ljubavnica Mikloša Sebeka
prispela je iz Portugalije, smesta sam je uputio u svoju novu nevolju,
Olgice, tako sam joj govorio kao da je mlada žena i moja stara
poznanica, zbog Mikloša Sebeka osećao sam da mi je veoma bliska, Olgice,
odoše mi leđa, ona je klimnula glavom, i rekla mi da je ona
profesionalna maserka, treba je uzeti kao takvu, kičma druge i treće
generacije časopisa Zapad zahvalna je njenim rukama.
Olga je mene
ponajvećma podsećala na neku crnu pticu, gavrana ili njemu podobnu
pticu, još više na vranu, na jednu fenomenalnu, elegantnu, obrazovanu
vranu. Svlačite se, rekla je odlučno umesto pozdrava, ja sam se svlačio,
još?, klimne glavom, moja porodica stoji pored zida, zaprepašćeno
posmatra kako jedna strana žena svlači njihovog oca, muža.
Krevet
smo povukli nasred sobe kako bi Olga mogla da obigrava naokolo, ja sam
legao potrbuške (u međuvremenu sam uvukao stomak). Odista je imala
tanane ruke, odmah je našla zgrčene mišiće, "stare grehove", zujala je
ukrug, tarakala po meni, osećao sam se prijatno, sklopio sam oči i
zamišljao da sam Mikloš Sebek.
Sutradan ujutru sam registrovao blago
poboljšanje. Ali to je sada više govorilo protiv putovanja, pokrenuo sam
se s mrtve tačke, umesto sive vekovečnosti nastupilo je trenutno
obećanje spasa, uskoro ću živeti uspravljenih leđa, stasit, kao bilo ko
drugi. To nisam hteo da dovodim u opasnost. A bilo je tu i nešto drugo,
malko nesigurnosti u svemu tome, u geguckanju, naime, za kakvim to
osećanjima geguckam, ili još više, može li se geguckati za ljubavlju,
nije li to samo neka vrsta ljubaznosti, formalna ljubaznost u čiju se
mrežu u zapadnoj polovini Evrope čovek i onako lako upetlja, i upetljan
ili zapleten oseća se veoma naopako, u dvosmislenost bezlične ličnosti,
koja ga dovodi u neznano, u pometenost. Ili šta ga ja znam.
A onda
ipak znam; saznao sam. Na to sam mislio u povratku, blago dremajući
sutradan u vozu, da sam nešto otkrio. Kupe prepun, naspram mene moj
sunarodnik, prepoznao sam ga po akcentu, ali nisam hteo da otkrijem
svoje nacionalne korene, mada sam ovu svoju probirljivost, ako je se i
nisam baš gnušao, bar sam je probirljivo prezirao. Nisam bio raspoložen
da razgovaram s njim; kada je izvadio goveđu paštetu, video sam
opravdanost svoje oprezne antipatije.
Ima, odnosno bilo je, bilo je
u tom slučaju lične bezličnosti, ali se vreme nije vrtelo u formalitetu
točka veverice, nego je postojala nekakva forma, na brzinu bih rekao,
knjige, naše knjige su bile taj fundament o koji se spoticalo veče. Ne
kao da je svako svakoga pročitao od a do š, nismo bili međusobno
bezuslovno robovi naših umetnosti, ne bi ni bilo zdravo biti toliko puta
rob, ipak su ove knjige (epiteti izostavljeni) davale ono zajedničko što
se otelotvorilo u ličnosti Dr., saželo se u njemu, u proslavi njegovih
godina, u tome što mu savest već opterećuje pedeset komada godina, a toj
griži savesti – jer šta drugo može da radi savest posle izvesnog vremena
– pripadamo i mi, muškarci, žene, tako nekih dvadesetoro,
dvadesetpetoro. Moj saputnik je otvarao goveđu paštetu. Nekako ju je
mrcvario, navijao sam za konzervu, ali smo izgubili. Krupna, gnojolika,
žuta masna parčad, odnosno kraterske rupice na smeđoj površini.
Prethodne večeri na tacni s ribama bi istrajna pažnja pronašla suvo
grožđe i parčad badema. Ja sam pripremila, tvrdila je žena pored mene,
zvala se Maja, po očevom receptu. Zamislio sam njenog oca, zamislio sam
dobrog oca ako se takav uopšte može zamisliti. To neću dalje razlagati.
U jednoj nazaštićenoj tački večeri Maja je rekla muškarcu koji je sedeo
naspram nje, hladno ti je rame, i ispruživši ruku dotakla mu rame. On mi
je inače nešto pre toga priznao, zna on da bi trebalo da piše kraće
rečenice, jasno mu je, ali se boji, on se boji, nije u sta-nju. I ne
mislim li da je, kada se kod Kafke Landarzt zavuče u postelju pored
bolesnika, to "irsinning komisch"? Izraz pokazati hladno rame na
nemačkom znači nešto kao preko ramena. Naša žena bi mu rekla, ti si
nešto preko ramena, i ne bi se ni pomerila. Znači neko nas dodiruje zato
i to samo zato što mu je nemački maternji jezik. Ko bi to poverovao?
Erotika gramatike. Puna, crna žena. Posmatrao sam joj butinu. Kada bi
spustila ruku, kod pazuha bi joj se nabudžila bluza. Čašu drži odvojenog
malog prsta. Da li je to propisno? U nekoj knjizi o govoru tela?
Dokazano je, rekao je muškarac, kako atomsko zračenje podstiče erotiku.
I da su zbog toga raskinute mnoge veze parova u Černobilju. A i negde u
Bugarskoj. Kozloduj, rekao sam, ali kao da me nisu čuli. Dobar je recept
vašeg oca. (Vezivalo me je za izdavača i to što se jelu i piću nije
pristupalo preko ramena, nije pokazivano hladno rame. Zloguko tapkanje u
vezi s odgovarajućim vinima, neumoljiva kontrola zapušača, sav ovaj
parodistički gurmanluk vredi bar isto koliko i određene poetičke
saglasnosti.) Šta je?, pitala je Maja. Ništa, rekao je muškarac, ništa
ne razumem. Ona mu je na to pomilovala ruku. Ovo razumeš? Ne, odgovorio
je on. A ovo?, upita ona i položi njegovu ruku na svoju bluzu. To još
manje, rekao je on i ustao. Ludak, rekla je ona blago. Katzenzeug,
uzviknuo je on.
Uzajamna pripadnost je tanani, tihi i blagi osećaj,
mrmljao sam u kupeu. Moj sunarodnik je jeo punjena jaja. Neko mu je
očito spakovao hranu za put. Ko? Pogledao sam kroz prozor; griža savesti
kao bogatstvo, mislio sam. Ali sada ću da pustim ono veče u N.,
pogledajmo redom, jedno za drugim elemente života-i-književnosti (jedna
reč).
Kako su mi leđa, interesovala se Olga telefonom ujutru onoga
kada sam u suštini već odložio putovanje. U zoru u sedam ja nemam leđa,
mrmljao sam. Tišina. Umro mi je sin, rekla je potom. Užas, odgovorio sam
predusretljivo, i seo u postelji. Ma nije užasno. Kako to? Konačno je
umro.
Odmah sam se postideo od toga koliko je ne poznajem. Mada me
je masirala. Ovo rastojanje, udaljenost između masiranja i "konačno je
umro", javilo se kao nešto loše, što se odnosi na mene, loše koje mene
karakteriše. Imao je godina koliko i vi. Već je odavno bio prispeo.
Mozak mu je bio koliko kod goluba. Imao je staklene kosti. Nisam smeo da
je pitam šta je to, mada me je interesovalo, izgledaće tako trivijalno
da ja prilikom ovakve tragedije pribiram svoja znanja. Umro je bez mene,
dok sam vas lečila. To je rekla kao da sam ja kriv. Čovek je svakako
malo kriv, rekla je blago, i dodala: dženabetko.
To je reč moje
majke, i ne volim kada je neko drugi koristi, uzurpira, tačnije veoma
volim, sklopim oči i vidim do nakraj sveta. Gde moja majka upravo
prekorno pere sudove. Ima nekih sedamnaest godina, i pleše. Ili bilo šta
što je ona. Prvi put se dogodilo da je neko uzurpirao. Sklopljenih očiju
odjednom sam odlučio, ipak putujem. Već i sama odluka, to što odlučujem,
ali ponajvećma mogućnost putovanja za tren me je ispunila opojnim
osećanjem slobode, kao da je drugo putovati u Beč umesto u Pečuj. Jer za
putovanje u Pečuj mogu da se odlučim bilo kojeg jutra tokom života. Ne,
ipak ne bilo kojeg jutra. Za vreme deportacije za napuštanje sela
neophodna je bila dozvola. Kao kasnije za napuštanje države. Da sklopim
oči i da se nađem na kraju sveta? Sloboda želi sve (iako to, ha-ha, samo
smrt može da želi), ne odmerava, ne promišlja, ne raduje se tome da je
sada više kakoseonozvaše, nego onda i svakako više je kakoseonozvaše
ovde, nego tamo (zato nije bila, na primer, puna radosti tzv.
"najveselija baraka"), sloboda, kao i muzika, ne zna za granice. (I loše
rečenice treba završiti, da bi se potom mogle prekrižiti. Budi kako bih
te mogao ukinuti, na primer.)
Što se putovanja tiče, naravno, ko bi
dovodio u sumnju potrebu ovakve povremene promene mesta i vazduha
zdravlja radi, štaviše opšte kreativnosti sa gledišta one određene
stalne pokretljivosti (motus animi continuus) – pored svega toga u meni
takoreći ne kliče ništa prestupajući granice države. Loš sam putnik,
gubim se prilikom putovanja, ja sam kao neki, izvinite, prerušeni knez,
a biti prerušen knez – e pa ovo nikuda ne vodi. Nije dobro ovo
poređenje; umesto njega isprobavam sada kralja Matiju, da sam kao on,
ali ni to nije bolje. U svakom slučaju inkognito. Na primer, kada sam na
putu, nerado se predstavljam. Radije kažem da se zovem Ričard Baradlej.
Ili Peter Večezor. Ako je baš stiska: Mikloš Sebek. Putujem, ali se ne
mrdam. Ili predupređujući povest (ili nazad u književnost), za vreme
putovanja nema u meni ljubavi. Možda bi prozno bilo reći samo da loše
zapažam? Šta li ja to vidim? Očito posmatram stvarnost, i obraćam pažnju
na svoje rečenice. Već i za to se može zakačiti, ali baš nas briga za
naš vek i shvatimo pod stvarnošću ovo, e pa ovo što sused podrazumeva
pod stvarnošću, ili još bolje naš tast. Pomislimo na našeg tasta, na
njegovu penziju, na šećernu bolest, na logor u Usmanju, na
racionalizaciju, na kola prve pomoći 1956, na uskršnje i božićne
čestitke, na nedeljne ručkove (uterivanje unuka u red, plus izvrgavanje
poruzi majčinih principa vaspitavanja unuka), na njegovo cveće, na račun
u štedionici, na stalnu sumnju u telefonski račun, na konstantno
gunđanje što se rodbine tiče, na ćutnju koju izaziva osećanje blisko
depresiji, znači ćutanje, gunđanje, sumnjanje, račun, cveće, izvrgavanje
poruzi, ručak, čestitka, kola prve pomoći, racionalizacija, logor,
šećerna bolest, penzija: to je stvarnost. To je kao da bih ponajvećma
želeo da tvrdim da u stvarnosti nema ljubavi. Ne kažem to, ali nisam
imao načina da je unesem u ređanje teze. Možda bi se između logora i
racionalizacije našao maleni procep kada smo se sreli s onom devojkom u
haljini na cvetiće? Ili u hladu kola prve pomoći?
Kod mene pak
stvarnost i rečenica stoje u obrnutom odnosu naspram uobičajenog, ja
rečenicu merim stvarnošću, odnosno ne obraćam pažnju da li rečenica
dobro ispisuje stvarnost, nego da li stvarnost ima takvo parče koje moja
rečenica ispisuje, to jest da li je moja rečenica stvarna. Sledstveno
tome, ako nema rečenice, nema stvarnosti, bar ne znam šta bih s njom. Ne
umem da je pogledam; ne tvrdim da li u početku beše reč ili smisao ili
snaga ili čin, samo tvrdim tu nemogućnost da je pogledam. Ako to i nije
istina da umesto života biram književnost, jer bi ona bila život (ili
jer "o, jaoj, egzistencija je kratka a umetnost duga"), ipak mi izgleda
ispravna tvrdnja da sam ja ponajvećma ja u blizini hartije, što ja,
razume se, ne bih želeo da prikažem kao dobitak.
Za vreme oblačenja
odjekivala je Betovenova Sedma, idealna za oblačenje, čak sam i gaćice
osećao uzvišenim, ali ne želim da se razmećem, odnosno ne govorim o
Betovenu, nego o uzvišeno raspoloženom donjem rublju. Osetio sam
kraljevsko raspoloženje koje je, mislim, istovetno s raspoloženjem
svemira. Problematične su očito samo gaćice kao kralj. Nažalost, tu nema
pomoći. Poslednje taktove dirigovao sam skupa s grimasama. Budući da je
bila nedelja, svi su još spavali, malena hrkanja su se priključivala
Ludvigu. Ne volim da jedem u vozu, ne volim da ponesem brašnjenicu,
možda bih izuzetak napravio samo s pohovanom pilicom s obzirom na
uspomene iz detinjstva. Kako sam zavideo onima koji su smeli ili umeli
da bace pileću kost ako ona nije bila višestruko oglodana, isisana, čak
presisana, sem ukoliko smo i kost izgrizli, isisavajući iz nje onu mrku
moždinu koja je samo donekle bila dobra, ali nismo bili pred izborom,
što se treba pa treba. Radije ne jedem, radije gladujem u iščekivanju
kada stignem...! Bojim se da i ja spadam među budale koje preziru ili
omalovažavaju sebe kada ih puka glad vodi ka zdeli. Ovakva luksuzna
budala čak i glad ume da poštuje s gledišta gurmanluka, dobro mu je
iščekivanje, budućnost, u smešno besprekornom carstvu zamišljene
kuhinje.
Istočna železnička stanica, kao da sam došao na obale
Ganga, upravo prilikom nekog praznika naroda Hindu. Prosjaci
gangrenoznih nogu, prodavci koji se deru, alkoholisti podmukla pogleda.
(Možda zato što ne hitam ulicom, pre šestarim i ima u meni neke učtive
blesavosti, povremeno me drže za stranca.) Provlačim se između njih
(...), ne smem da se zaustavljam, ne dajem nikome ništa, ne kupujem od
nikoga ništa, nepoverljiv sam, nema u meni ljubavi. Nema u meni ljubavi.
Našao sam svoj voz, u poslednjem trenutku, savlađujući u sebi osnovno
raspoloženje tvrdice, kupio sam kartu za prvu klasu. Uglavnom sam
bezbedan. Greju. Vrata se automatski zatvaraju. Mesto pored mene je
prazno: radujem se što niko ne sedi pored mene, nema u meni ljubavi.
Uzimam svoje novine. Već ih ne čitam od pozadi, od sportske strane. Šta
to znači u odnosu na srednjoevropsku demokratizaciju, ne znam. Imao sam
različita čitalačka razdoblja, bilo je omamljujućih, potom
zainteresovanih, pa razočaranih. Ili napetih. Zatim strepnja; plašio sam
se mržnje koja je zapljuskivala između redova, želeo sam tišinu, nasilno
sam želeo tišinu. Ali se ona ne može želeti. I tada sam ponovo počeo da
čitam novine, kao dokumente ljudske prirode. (Više nisam bio istinski
mlad kada sam svom prijatelju, koga inače katkada smatraju strancem,
njega možda zbog kolonjske vode koju koristi ili što mu je lice
apstraktno bledo, iskreno se čudeći rekao sam mu, ta čovek je napokon i
dobar. Ili čovečanstvo? Ili da hoće dobro? Više se ne sećam tačno, u
svakom slučaju video sam protivrečnost između čovekove prirode i ratova.
Što je, pohvalimo to, ipak avangardna zamisao, ova protivrečnost. Nemaš
pojma o grehu, voli da kaže drugi neko. Šta je rešenje? Ne znam. Tako mi
duše i poštenja kažem, Kaća, ne znam.)
Zakopao sam se u Malamudov
roman, nije bio naročito dobar, ali sam stalno mogao osećati prisustvo
pravog pisca, pa ionako volim da čitam u vozu, to je kao da sam
predriblovao vreme, kao da putuje moja soba, a ja ne treba ni da se
mrdnem iz svoje bezbedne loge. Lako sam se smestio u situaciju glavnog
junaka romana, smatrao sam da sam razumeo njegovu sklonost prema
nepoznatim životima; odavno me je privlačio životopis kao umetnička
forma. Zamislio sam (kao i obično) šta bi bilo da sam ja napisao roman.
Preuzeo bih mnoge pasuse, utvrdio sam. Zamislio sam sebe u Dabinovoj
radnoj sobi, među ceduljama, knjigama i jednom mladom ženom.
Povremeno sam pogledao kroz prozor Dunav. Očerupan, izmrcvaren
predeo, goletno uzdignut, liči na pejzaž posle strašnog suda, masivni
betonski odžaci, cevi, građevinsku skelu koja ukoso cepa nebo, poput
nekog odlomka teksta ili parčeta života, prekrižio oštar potez pera,
neprikriveno iskorišćavanje na sve strane, svirepa svrsishodnost,
racionalnost, ružnoća. Neizrecivo prijatan osećaj predstavljao je pogled
na reku. Dok sam pisao poslednju knjigu, bilo kakva reka, potok, potočić
mogli su da me bace u očaj, jer sam i nehotice nalazio u njima nešto
novo, neznano što je stavljalo pod znak pitanja priželjkivanu potpunost
moga dotadašnjeg znanja. Više me nije privlačio Dunav. Svoju novu
ravnodušnost registrovao sam zadovoljno kao da književnosti dugujem
zahvalnost, kao da je to opipljiva korist pisanja, kao da od jedne do
druge knjige osvajamo povećana područja za mir. Mada to nije tako, ovde
osvajamo, onde gubimo, i ne bi bilo na odmet da prizovemo lica staraca
koja je užas uglancao, groznu rastočenost poznatih lica, nemirno
prevrtanje sitnih očiju uteklih na dno novih jama, ja sam pejzaž bez
predela, kazuju ova lica, više nisu strašna, već neutešna, kao istina.
Potom opet Dabinova radna soba i žena. Pasoš mi je već ranije
pregledan, sada ljudi u sivom vrve po kolima. Više čorbe nego mesa – ali
ja se već odavno ne plašim pasoške kontrole, carinika, približujući se
granici nemam grč u stomaku; istočnoevropski sine qua non. (Istočna
Nemačka je bila jedini izuzetak, uzalud sam znao da mi ne mogu ništa, ja
sam ispravan poput petokrake, tresla bi me groznica, kao da sam
zaljubljen. Možda je i zbog nemačkog jezika dolazilo do ovolikog straha;
na aerodromu Šenefeld mene su (nehotično!) uvek odvodili u sobicu gde bi
mi rekli: Hände hoch!, na nemačkom to odvratno zvuči, nakljukani smo s
premnogo sovjetskih antifašističkih filmova, loše je stajati licem prema
zidu i čuti: Hände hoch! Sicherheitskontrolle, što bi se pre ili kasnije
ipak pretvorilo u neku socijalističku ljubavnu predigru, temeljno
pipkanje, i shodno tome jednom sam došapnuo Fricu: Čuj! Ne prekidaj!
Anegdota. Priča K. da je on jednom ovakvom prilikom iznenada smakao
pantalone, izvolite! Kontrolišite! Isti refleks, isto poniženje, isti
strah – samo smo mi drugi, on i ja. Ali će ionako o tome biti reči, o
razlikama.)
Jedan u sivom mi je prišao, crn čovek brzih pokreta.
Mađarska carina, rekao je. Tražio je pasoš, ravnim tonom, skromno, kao
neko ko sebi ne pridaje nikakav značaj. Ipak: dok mu pružam pasoš jedva
podižući glavu iz knjige, Dabin upravo u nevolji, ne oseća ritam svojih
rečenica, potpuno neobjašnjivo, i tako bezrazložno kao što sunce sija,
sine mi misao: u ovom čoveku nema ljubavi. Možda je i on pisac? Možda je
to još bilo dejstvo Malamudove knjige, osetio sam da je moja detinja i
umetnička duša, narcisistička, večito žedna ljubavi, odjednom postala
nezaštićena i osetljiva. Carinik je vidljivo obavio posao: sklapa i već
bi da mi vrati pasoš; još ranijim ravnim tonom, međutim, ali nekako
veoma brzo, po čemu valjda samo moj sluh, izbrušen upravo Bernardom
Malamudom, oseća neku podmuklu nijansu, pita me koliko valute (ili
deviza: razliku između njih verovatno nikada neću naučiti) "iznosim",
reče.
Ne. Koliko mađarskog novca imam kod sebe, najpre me je to
blago zapitao. Podigao sam glavu iz knjige i vedro, jedva glupo sam se
nacerio cariniku, onako na način pa-šta-ako. Slobodna država, njen
slobodni, malko ćaknuti sin. Koliko li može biti?, premišljam veselo,
što ja to treba napamet da znam, imam koliko imam, a ja ću o tome
spremno i odmah podneti račun. On je, mojih godina, umornim pokretom
zagladio kosu i tiho mi rekao da bi mi saopštio propise o valuti i
devizama, gornju granicu mogućnosti iznoše-nja i dozvolu za ono što
prevazilazi tu sumu.
Brzo sam sklopio oči kako bih se našao na kraju
sveta, draga mama, pomozi, poslednji put mi pomagaj, draga moja mama.
Jer od ove rečenice, poput neke krvave vizije, iskrslo je u meni,
prokleta književnost, delo Zapisnik Imrea Kertesa, koje izdvaja (pre
gura) upravo jedan ovakav događaj s carinikom na razinu interpretacije
života. Više valute nego što je dozvoljeno, silazak u Heđešhalomu,
itakodalje. Iza sklopljenih očiju nije oživela slika moje majke, nego
mnogo beznadežnija Imrea Kertesa. Video sam ga, njegovu dugu, povijenu,
tešku figuru, poput nekog anti Mihaela Kolhasa koji ne traga za svojom
istinom, jer je istina već našla njega, video sam pojedinačne njegove
rečenice, spore, povijene, teške rečenice koje se nezadrživo teturaju
prema viđenju krajnje praznine, put koji je u međuvremenu prevalio moj
kolega: eto, on razume život. Agresija koja ga je pogodila – jer on ne
može ništa drugo – i sada, kao uvek, on pohlepno grabi kao mač i vrh
okreće protiv sebe; ali snaga i gorko uživanje, kojim su njegove misli
ovaj put podigle ruku na njega, svojom iskrenom raspomamljenošću gotovo
su ga zaplašile. Sve, sve, sve razumem, sve prozirem već! Čujem šum
krila tvojih gavrana... – da: čaša se prelila, više uvreda – izgleda –
ne mogu da propatim. Šest decenija promenljivih, mada jednoličnih
diktatura, i sve one još danas pothranjuju moj imunitet trpljenjem –
bezrazložnim trpljenjem – smrvljenih taloga bezimenih diktatura. Izboden
sam uzduž i popreko, na mome telu, koje izranjavljeno visi na nitima
nerava, ne samo da nema više mesta ni za jednu jedinu oštricu koplja,
nego već ni za ubod igle od injekcije. Izgubio sam svoju sposobnost
trpljenja, više ne mogu da budem povređen. Izgubljen sam. Prividno
putujem vozom, ali voz već samo prevozi jedno mrtvo telo. Mrtav sam.
Otvorio sam oči, bolno, nisam bio mrtav. Molim?!, pitao je i tvrdio
carinik, a ja sam odmah pocrveneo, pa ono što su mi vratili, to je kod
mene, mucao sam. Da mu pokažem. Joj. Već ne kažem, s velikim
zadovoljstvom, g. kapetane, samo klimam glavom revnosno, da ako mogu
doći do neke blagonaklonosti ma i sa zakašnjenjem. Ja ne tvrdim da u
ovom cariniku koji je u meni unapred pretpostavio prekršioca, da iza
njegovog podmuklog pitanja u mojim ušima odzvanja bat čizama, vrište
jutarnja zvonca na vratima, ne, i nisu se pred mojim očima uzdizale
zatvorske rešetke i ograde od bodljikave žice. Onaj ko je na ovo pitanje
odgovarao, bio sam ja, uzalud, ja, ne decenijama već izmučeni,
dresirani, u svojoj ličnosti, nervnom sistemu povređeni, ako ne baš
smrtno ranjeni građanin, ali pre zarobljenik nego građanin, ja koji sam
pak pročitao u pomenutoj noveli da onaj koji je na ovo (ono) pitanje
odgovarao, on nije pripovedačko ja (Imre), nego decenijama već izmučeni,
dresirani itakodalje, pročitao sam i odmah, duboko i žestoko shvatio,
razumeo, i u tom odmah, dubokom i žestokom shvatanju postao itakodalje,
decenijama namučeni, dresirani, u svesti, ličnosti povređeni, ako ne baš
smrtno ranjeni itakodalje.
Kakav sin kakve duboko slobodne zemlje?
Kao vihor paperce, tako je oduvana sopstvena slika. Verovao sam da
raspolažem slobodom da sedim u kupeu voza. Da mogu dopustiti sebi da
glupo i nepripremljeno zijam u onoga koji pita. Upao sam u grešku
nedisciplinovanosti, jer sam verovao da je došao kraj jebenoj,
kurvinskoj epohi stalne discipline. Ima nešto čemu je došao kraj, ali
ovome nije došao kraj. Pogrešio sam i ukebali su me. Nisam uobičajeno
nemao grč u stomaku. Tamo je on, onako kao kod svih nas, samo sam u
svojoj odvažnosti zamislio da imam sposobnost da napustim svoj stomak.
Ja imam deset hiljada duša, piše Otlik, a ja isto toliko stomaka, mislio
sam.
A život, eto, imitira umetnost, ali samo takvu umetnost koja
imitira život, odnosno zakon. Nije slučajno, sve se zbiva mene radi i
mojim posredstvom, i kada prevalim svoj put, shvatiću na koncu svoj
život.
Pokretom jednog mađioničara, koji je prinuđen da nastupi u
trenutku jake indisponiranosti, preturao sam po torbi. Ali bar ne tako
da ja vidim!, kliknuo je uvređeno carinik. Sada kao da u njemu ipak ima
ljubavi kada sa srdžbom upozorava mađioničara, zbog ovih para zaslužuje
više, očekuje više. Razdraženo poigravanje carinske službe pak osvestilo
me je, vratilo samoprevari, izdvojenoj iz Kertesove novele, i
pretvarajući se u sopstveno itakodalje uzvratio sam, pa onda do đavola
svi! živela pravda!, koja je jedna i nedeljiva, a u ovom slučaju imam
više forinti nego što je dozvoljeno zato što sam jedan deo cene prve
klase neočekivano morao da platim u šilinzima, to ja unapred nisam mogao
znati, ako misli da tako treba, neka me iskasapi, izvolte, a imam i
hiljadarku! beee! – tako se jedio još slobodniji sin jedne još
slobodnije države, kupajući se u svom ponašanju i dostojanstvu kada je
carinik odustajući, ili pre umorno?, klonulo došapnuo: Itakodalje.
Nastala je velika tišina. Odista. Itakodalje, to je samo itakodalje.
Postoji jedno itakodalje. Još blago, kako se ne bismo približavali u
sukrivnji, pregledao je torbu koja je izazvala nevin civilni utisak,
oblutak, umetak za pero, sitniš, ključ, jedna nepreparirana torba
intelektualca izdvojena iz mađarske svakodnevne stvarnosti. Drugi put da
pripazim i na novčanicu, da, odmah sam odgovorio, blistajući kao
odlikaš, i nemojte se ljutiti. Upravo tako: izvinite, molim vas, i
nemojte se ljutiti.
Putovao sam s Talijanima, nisu obraćali pažnju
na mene, Talijani se ne brinu za grižu savesti. Nije bilo sumnje da sam
grešan. Ali zašto me Bog ne pita, zašto uniformisano lice? Bog je ćutao,
carinik nije. Zakon bi bio u tome da ja kažem jedan broj, on kaže jedan
broj, kada ova dva broja sravnimo, to se može uraditi, i ako je moj
veći, onda... To je zakon? a > b, to je zakon? Čas sam mislio na
carinika, čas na Imrea Kertesa. Nisam hteo da se pomirim s događajima,
zahtevao sam pravi greh za svoje osećanje krivice. Čak mi je palo na um
da oslovim carinika da bih imao s njim nešto privatno, šta bi bilo kada
bih mu sve ovo ispričao, itakodalje, Imrea, novelu, slobodu, ropstvo,
da, mogao bih s njime napraviti dubinski intervju, tako bih nekako ipak
rasturio stid, kao baštovan đubrivo, na primer kada sam postao takoreći
sumnjiv, ha-ha, da, i ja sam osećao da ću se zacrveneti, e pa, očito
iskustvo... Polagano, sasvim polagano obuzeo me je stid, pošao je od
prsta na nozi, pa preko želuca je navirao prema grlu i mozgu.
Smiri
se! Smiri se! Itakodalje!
Ali se sve šturavije nastavljao.
Zlovoljno sam se opet zagledao u knjigu. Kada sam jednom opet
neoprezno podigao pogled, mogao sam da primetim upravo moga carinika
kako gotovo trči hodnikom, tada mi je skoro srce stalo, tako sam se
prestrašio, morao sam da se mašim i rukom masiram. Prestrašio sam se kao
negda, i uvek iznova od Dunava.
To je bio trenutak kada sam
neopozivo otkrio strah u sebi. Da u meni postoji, da ipak u meni postoji
strah. Onako kao što su u meni pluća, jetra, mozak. Bojati se ne može
prigodno, bojati se može samo večito. Tako će biti.
Jeste: nije se
prevršila čaša, sve nove i nove ozlede ću propatiti. I nisam izgubio
svoju sposobnost trpljenja, ranjiv sam. Nisam izgubljen, ali svakog
trenutka mogu da se izgubim. Putujem vozom. Nisam mrtav. Nego kao zver,
pazim njuškajući.
(S mađarskog preveo Sava Babić)
