Uputstvo za
upotrebu
Većina ljudi ne zna šta će sa
svojom bibliotekom. Jedni je sakupljaju, drugi rasprodaju, treći
poklanjaju ili ostavljaju u nasledstvo.
Vagrič Bahčanjan je pošao
drugim putem. Iz mnoštva tuđih sastavio je jednu svoju knjigu, u kojoj
njemu, doduše, ne pripada ni jedan jedini red. Iskoristivši dela
četrdesetak autora u svojstvu polufabrikata, sačinio je čudno delo koje
bi, svakako, valjalo nazvati konceptualnom akcijom.
Ako to ne činim
onda je to zato što, za razliku od nekih sličnih poduhvata, ovaj ne pati
od nedostatka zdravog smisla i dobrog ukusa. Vagrič, naime, ume da
sumorni pedantizam avangarde parodijski osveži.
Da bismo se u
to uverili, ovo delo treba konzumirati saglasno njegovoj nameni. To je
knjiga koja se ne čita nadušak, poput neke krimi-priče. Ona računa na
izbirljivost i dokonost – poput rečnika, telefonskog imenika ili
katehizisa. Tek tada, pod upornim pogledom, svaki citat izraste u
posebnu priču, koju čitalac može da prati srazmerno svom strpljenju.
Pročitavši Bahčanjanovu knjigu između pisaćeg, kuhinjskog i
trpezarijskog stola, poželeo sam da podelim svoje utiske, i usput
demonstriram nekoliko načina upotrebe ovog visokokvalitetnog
koncentrata.
Od suprotnog
Uvek mi je bilo zanimljivo
šta jedu književni junaci. Kulinarski pejzaž, kao i svaki drugi, ne
treba pri tom da se razmeće psihologijom. Gastronomski detalji, pogotovo
sakupljeni od strane nepoznatog lica, uvek su upečatljivi, baš zato što
su slučajni. Kad jelovnik ne odaje nameru autora, on odaje njegov
karakter. Tu su najefektnije «figure prećutkivanja». Uzmimo, recimo,
«rečiti» citat iz Danijela Defoa – «korpa do vrha napunjena
jestivima (suvišno je nabrajati sve što beše u toj korpi». Šta bi
ovde značilo suvišno? I za koga?
Normalnog čoveka uvek interesuje
šta se jede oko njega. Zato su u Njujorku tako popularni restorani koji
smeštaju posetioca pod stakleno zvono, dok mu prolaznici radoznalo
zaviruju u tanjir. Defo je pak produkt industrijske epohe. Otuda njemu
nije žao da arči čitave stranice na opis nežive lopate, dok prezire
živopisnost organske hrane, ograničivši Robinzona na suvo grožđe i kozje
meso.
Drugi oblik negativne kulinarije odlikovao je Černiševskog.
Kao mnogim utopistima, i njemu je bilo svejedno šta se jede, pa se zato
u njegovom aluminijumskom carstvu posluživalo «toplo jelo» i
«nešto što se jede s pavlakom».
Ma kako čudno zvučalo, sasvim
slično se ophodio s kulinarskim opisima opaki antagonista Černiševskog –
Dostojevski. Njega odlikuje jelovnik nesiguran u sebe: «dva jela s
nekim prelivom, i još dve porcije, očigledno s blamanžeom».
U
naše vreme od iste ograničenosti pati Dovlatov. U oskudnom spisku
njegovih kulinarskih citata pojavljuje se traljava «riblja
pašteta» (foršmak ili tako nešto), doduše «sa šparglom».
Drugačiji, jednako «degutantan» postupak, primenjuje Petruševska.
Ona trpezi prilazi s predrasudama, pa joj je i meni nekako sumnjičav:
«pržena jeftina ribeština, slatkasta votka, sendvič i kolač za tobože
skupe pare».
Egzotika
Često je kulinarska
podrobnost suštinski tajanstvena. Na razne načine. Uzmimo, na primer,
fantastu Žila Verna, koji je gastronomiju brkao sa zoologijom, i pekao
sve što se miče – «lamu, file od nandua, dropljina jaja» ali i
«mohorase, vrapce i ilguerose».
Druga stvar su pravi svetski
putnici, koji o svemu pišu sa dubinskim poznavanjem stvari. «Uveče su
me Kinezi počastili mesom oktopoda. Obarili su ga u kotliću s morskom
vodom. Naizgled – belo, na dodir – elastično a po ukusu – podseća na
bele gljive» (V. Arsenjev).
U izvesnim slučajevima zagonetna
jela su već dočekala svoje istraživače. Tako je naš veliki gastronom
Viljam Pohljopkin objasnio da je «četvrtkova so» (koju pominje Aksakov)
bila obavezni sastojak božićne trpeze, i da se spravljala «putem
mešanja krupne kamene soli s kvasnim gustišem i isparavanjem nastale
smeše u tiganju».
Nekada pak tajna ostaje neodgonetnuta, jer ni sam
autor ne zna o čemu piše. Tako, po svoj prilici, nikada nećemo saznati
šta je imala u vidu Sej-Senagon, kušajući «čudno jelo, pod nazivom
sveta hrana mudrosti».
Ipak, tajna često leži na površini i samo
čeka da pobedimo svoju lenjost. Recimo, zašto ne bismo probali prilično
uvrnut ali jednostavan Remarkov recept, koji ne samo što nudi svom
junaku «kupus s ananasom, ukuvan u šampanjcu», već i tvrdi da je
to – «jelo za kraljeve i pesnike».
Metafore
Kulinarske stilske figure,
kao i sve druge, vode nas tamo i natrag: ili autor govori o hrani, ili –
hrana o autoru.
Pokušaj ukrašavanja tanjira metaforom retko se
završava uspehom. Obrok mora da govori sam za sebe. Ako mu ponestane
reči, u pomoć može priskočiti pesnik, ali samo ako je dobar. Na primer,
Bagricki, koji se suočio sa «mrkvom pacovski uske njuške».
I
tu nije bez nevolje – što je bolji pesnik, teže mu je da se obuzda. Evo,
recimo, kako je Mandeljštam «raspustio» svoje metafore, mešajući boje,
ukuse, mirise i narav svog ručka: «meso ružičastih fazana, gorčaste
prepelice, mošusna srnetina, obešenjačka zečetina».
Mnogo je
zanimljivije pratiti kako kulinarske metafore dočaravaju ne toliko svoj
objekt, koliko samog autora, kao subjekta. Tako, nabokovljevski
asortiman svedoči o tome da piscu nije važan ukus već boja onoga što je
pojeo: «čokoladni napitak u tamno-modrim čašama», «rajski
rumena jabuka», «blistavi sirup koji se u blistavim prstenovima
melase sliva na kašiku».
Jelovnik Brodskog je sendvič na
gorkom hlebu izgnanstva: «noćni kolač», «ostrige u
pustinji», «usamljena kajgana», «uštipci u
Tavričeskom dvorcu».
Kafkina gozba deluje somnambulski:
«voće koje raste na uzvišenju», «utučena punjena guska»,
«detinja bezoblična kaša», «ukusno pečenje od mačaka».
Verovatno se tu više i ne radi o metaforama već o načinu života, mučnom
i bespogovornom.
Spram takvih kulinarskih iščašenosti, uredna i
plemenita kuhinja Bulgakova odiše zdravljem. Upravo bih sa njim,
odbacivši sve one stotine autora iz Bahčanjanove knjige, poželeo da
posedim za stolom ukrašenim «blistavo opranim listovima salate
što štrči iz posude sa svežim kavijarom i lososom», uz «votku u
debeljuškastom kitnjastom bokalčiću».
Magijski
realizam
Hrana se najčudnije ponaša
kod onih pisaca koji u kuhinju donose grotesku, pretvarajući običan obed
u dramu apsurda. Za rodonačelnika «magičnog realizma» u
gastronomiji, s pravom se smatra Gogolj. U njegovim prekomernim
ručkovima ukusno se prepliće s nerazumljivim, u nadrealnu, ali nesporno
ukusnu mrtvu prirodu: «knedle koje se služe uz boršč, ćurka s
pavlakom i grožđicama, jelo koje jako liči na čizmu potopljenu u kvas,
sos labudova pesma prestarelog kuvara, koji se služi u jezicima vinskog
plamena te riba s renom».
Hodeći tim komplikovanim putem,
kasniji autori su se odveć udaljavali od kuhinje, sve dok nisu pali u
kulinarsko zaumlje, koje ne pristaje ni jednom tanjiru. Oberiut
Vedenski je, tako, čitaoca hranio «zvukom pečenim» i
«sanjalačkim sirom momačkim».
I ta ponuda čini se jestivom u
poređenju s jelima iz onostrane pećnice Milorada Pavića: «Porcija
sede trave, dvaput po zdelica božjih suza, jedan pohovan pogled s
limunom».
Kviz
Svarivši ovu knjigu, čitalac
može za desert da ostavi posebnu poslasticu,
namenjenu prijateljima. Svakoga, ko uspe da imenuje autore donjih
citata, možete slobodno da pozovete na ručak. S takvim gostom je
prijatno podeliti ne samo trpezu, već i razgovor uz nju, čiji pravi
predmet može biti ovo Bahčanjanovo delo.
1. «Bef-Stroganof, lepinja,
vime.»
2. «Zdrav sočan kunić, čije meso jako liči na ljudsko».
3. «Ruska pita sa jevrejskim filom»
4. «Ženske grudi s
roštilja».
5. «Kiseli kupus. Vermut». *
(S ruskog
rukopisa prevela D. Ramadanski)
* 1. Ven. Jerofejev, 2. J. Mamljejev, 3. V. Rozanov,
4. Markiz de Sad, 5. Ž-P. Sartr
