Istorija metafizike je već do
Ničeovog vremena pokazala ne samo da je neopravdana bezgranična vera u
otkrivanje istine bića kroz pojmovne mreže koje stvara svemogući um već
da takva vera može da bude štetna po razvoj ljudskog duha. Ova vrsta
opravdanog skepticizma je krajem XX veka doživela svoju kulminaciju:
opsene, obmane, prividi – tradicionalno vezani za mnjenje – pokazali su
se kao verni pratioci upravo one strategije koja je od Dekartovog i
Bekonovog vremena nastojala da se legitimiše kao znanje.
Nevolje sa kojima se suočava
savremeni čovek ranije su bile nepoznate ili malo poznate: fantastično
povećanje fatalne destruktivnosti ratnih potencijala, zagađenje okoline
(pre svega emisija nekontrolisanih količina ugljen-dioksida, ali i
drugih štetnih supstanci, preplavljenost biološki nerazgradljivim
materijama u obliku sintetičkih hidrokarbonskih jedinjenja), drastični
poremećaji ekosistema (ozonske rupe, kisele kiše, efekat staklene
bašte), globalne promene klime (rast nivoa mora, erozija tla, nestašica
pitke vode i pretvaranje plodne zemlje u pustinju)... Savremeni čovek
suočava se sa prenaseljenošću, zloupotrebom visoke tehnologije, stresom,
hormonalnim poremećajima, padom imunosistema, toksičkim, teratogenim,
kancerogenim i mutagenim pojavama, sa usamljenošću i nesigurnošću, ali i
sa realnom mogućnošću planetarnog samouništenja. – Posredno ili
neposredno, ove nevolje, kao posledica organizovane
neodgovornosti savremenog društva, značajno interferiraju sa nekim
ključnim novovekovnim naučnim i filozofskim idejama.
Uspostavljajući preko sistema
vrednosti relativnu kontrolu nad prirodnom i društvenom stihijom, čovek
je stvorio organizovanu, sofistikovanu stihijnost, koja u prividnom redu
proizvodi suštinski nered – destrukciju i gušenje ljudskih kreativnih
potencijala.
U
istoriji ideja teško da je moguće pronaći teorijsku tvorevinu koja je za
ovakvo stanje "odgovornija" od Hegelove filozofske
konstrukcije.
***
Hegelova
filozofija, kao najviši izraz čovekovih sistematskih napora da reši
pitanje opštih racionalnih principa i odnosa svega postojećeg, pojmove
našeg razuma pokušala je da oslobodi subjektivnog karaktera, kako bi se
iskristalisao univerzalni razum. Protivrečnost između subjektivnog
mišljenja i objektivnog bitka prevazilazi se, navodno, u bezuslovnoj
istovetnosti apsolutne ideje. Ovakva pretencioznost se, međutim,
vremenom pokazala nezasnovanom i saznajno
kontraproduktivnom.
Ideja o potrebi za mnogostrukim naporom i trudom u procesu
preobražavanja svekolike rasprostrtosti parcijalnog, iz današnje
perspektive, najviši je domet Hegelove filozofije. Neznalaštvo i
bezobličnost zaista ne uspevaju da uzdignu misao do apstraktnog nivoa,
ma koliko se predstavljali – danas više nego ikada ranije, što je u
Fenomenologiji genijalno anticipirano – kao izraz slobode i
tolerancije mišljenja.
Druga je stvar što prevazilaženje ekstenzivnosti supstancije ne
mora rezultovati zahtevom za krajnjim ujedinjenjem, konačnim brisanjem
raznolikosti, što lakomislenost, dosadnost, tmulost i zbunjenost mogu
biti nadvladavani bez posezanja za transcendentno--suštastvenim
garantijama. Hegel je u Estetici osetio da je izvorište čitavog
smisla u metafori, ali je, zarobljen apologijom jedne doktrine, nastojao
da svojevrsnom zatvorenom dijalektikom izmiri mišljenje temeljnog
jedinstva sa mišlju razlike.
Međutim, bogatstvo mogućih značenja sadržanih u metafori
neiscrpno je i izmiče zaokruženju. Uvek ostaju zamene i viškovi značenja
koji su, uostalom, samo prolazne nagodbe. Okvir se istovremeno gradi i
razgrađuje, poseduje konstruisanost i krhkost u isti mah. Sublimisana
metafora dobija konture elastičnog i figurativnog
diskursa.
U
posthegelovskom periodu pokazaće se da diskurzivna praksa može pretrpeti
izvestan broj unutrašnjih mutacija, pojava novih objekata, profilisanje
novih pojmova, upotrebu novih iskaznih modaliteta, pa čak i nastajanja
novih teorijskih tvorevina, a da se ne preinači opšti oblik njene
pravilnosti. Pored toga, verbalne formulacije mogu biti jezički analogne
i/ili logički ekvivalentne, a da je sa stanovišta iskazne homogenosti
reč o različitim diskurzivnim praksama koje, svaka ponaosob, nikada ne
dobijaju konačno stanje, mada naznačuju svoje okvire i ne odustaju od
svoje unutrašnje sistematike. Sudovi uvek pretpostavljaju izvestan
sistem aksioma, definicija, pravila i konvencija. Učinak konteksta
dobija smisao na osnovu jedne opštije verbalne mreže. Tek unutar jasno
određenog i dobro utvrđenog ambijenta može biti naznačen odnos sudova i
njihovog smisla.
Umesto teleoloških projekcija, totaliteta, umnosti ili
svrhovitosti postanja, misle se razlike, opisuju razmaci i rasipanja.
Ostaje pitanje koliko se istorijski dokumenti shvataju kao inertni
tragovi jednog sintetičkog, herojskog poimanja vremena (tragovi koji se,
kao takvi, registruju, klasifikuju, imenuju, tumače, rekonstruišu,
opisuju i analizuju sa stanovišta transcendentalnih referenci), a koliko
se obrađuju iznutra, shodno imanentnim pravilima prakse iz koje
izrastaju, tj. koliko se oprezno i skeptično restauriraju,
nepretenciozno preobražavaju kao entiteti koji su diskontinualni u
odnosu na potonje diskurse, mada sa njima mogu biti u odnosima
analogije, suprotnosti i komplementarnosti. Zaista, u stvarnosti kojom
smo okruženi, kao i u praksi kojom na nju delujemo, uočavamo izvesnu
strukturiranost, sinhronost, organizovanost, određenost, oblikovanost,
postojanost kvaliteta, zakonitost, kao i odnose koordinacije, sukcesije,
povezivanja i koegzistencije iskaza.
Pa ipak, iz pojedinačnih reči i njihovih veza
moguće je samo parcijalno-istorijsko, a ne univerzalno
razumevanje relativne celine, koja je u dvostrukom smislu
ograničena: s obzirom na istorijski karakter i objekta i
subjekta razumevanja. Oni, kao takvi, nisu inertne strukture sa
nepromenljivim sadržajem.
Smisleno ne mora biti nužno, pa ni do kraja jasno, ne mora
korespondirati čak ni sa istinom datog diskursa, a kamoli sa tzv.
apsolutnom istinom. Čulno ne mora biti "prostačko". Znanje uvek ima
potrebe da se prevazilazi, pojam i predmet nikada apsolutno ne
odgovaraju jedan drugom, pa nema "merila uopšte". Znanje po-sebi je
nedostižni ideal: za čoveka nema druge suštine predmeta do znanja
za-nas. Jedino po-sebi o kojem se može govoriti jeste
postojanje-za-svest toga po-sebi. Ova refleksija svesti u sebe samu
jedina je vrsta nama dostupnog "znanja" o predmetu. Bivstvovanje za
svest predmeta po--sebi nema ontološku snagu identiteta tog bivstvovanja
sa predmetom po-sebi nezavisno od svesti. Za svest je predmet tek znanje
o predmetu – jedini mogući predmet za biće takvih spoznajnih gabarita i
takvog ontološkog statusa kakvo je čovek, koje ne može u isto vreme i u
istom smislu biti sa obe strane (čak i ako pretpostavimo da takve "dve
strane" uopšte postoje, za šta nemamo odlučujući dokaz). Izjednačavanje
pojave sa suštinom, kao Hegelov ideal istinite egzistencije, može
postojati samo s ove strane, navodni predmet koji je s one strane ne
daje nam saglasnost za uspostavljanje takve kompatibilnosti. Stoga se o
znanju može govoriti samo kao o relativnom, ljudskom znanju, čija snaga,
delotvornost i moć nisu iskušani u interakciji sa nekim (ne-ljudskim)
drugim znanjem. Postojala ili ne, onostranost je nespoznatljiva – sve
što znamo i možemo znati nalazi se s ove strane takozvane
zavese.
Hegel se
prema putu sumnje i očajanja odnosi kao prema nečem neminovno rđavom.
Ali, sumnja i očajanje nisu ni dobri ni loši, oni prosto jesu. U
svojoj iskustvenoj dimenziji, u egzistenciji, u kretanju i bivanju,
svest se zaista uvek iznova problematizuje i poništava kao takva, ne
dozvoljavajući stvaranje stabilnih struktura. Lucidna je Hegelova opaska
da mišljenje sprečava besmislenost i da nemir misli ometa inertnost.
Nije teško složiti se ni sa ocenom da je put koji vodi nauci već nauka
sama. Nemamo, međutim, nikakvih osnova da pretpostavimo, a kamoli
tvrdimo, da je takvo stanje bilo kako i bilo kada moguće trajno, jednom
zauvek prevazići i kroz pojmljenu istoriju otkriti "presto apsolutnog
duha".
Zahtev za
krajnjim utemeljenjem vodio je krajnjem neutemeljenju; tzv. apsolutna
pouzdanost, koja je raznim metodama redukcija u istoriji metafizike
apstrahovala empirijski sadržaj, u suštini je proizvodila tautološke
kvazivrednosti, neobrazložene aksiomatske iskaze koji su se hranili sami
sobom. Znanja o čoveku, nezavisna od sveta koji ga okružuje i znanja o
svetu nezavisnom od čoveka apstraktna su i neizvesna. Ali, između čoveka
i strukture vremenom je stvorena organska veza: strukture osmišljavaju
čoveka i tako se povesno legitimišu, a čovek osmišljava strukture
osmišljavajući tako sebe samoga.
Hegelova protestantsko-racionalistička,
apstraktno-teorijska doktrina koja se podsmeva pluralitetu životne
stvarnosti izraz je oholosti i nadmenosti, a ne nadmoći. Gotova istina,
saopštena, prezentovana čoveku, mimo njegovog sopstvenog mišljenja i
iskustva, poništava unutrašnje dostojanstvo i istine i čoveka. Nametnuto
"savršenstvo", bez slobodnog i ličnog učešća – nije nikakvo savršenstvo
već pre izraz osiromašene, uškopljene, iznurene kulture, asketske u
rđavom smislu reči, jer uništava bogatstvo i lepotu stvaralaštva,
negira ono sakramentalno, estetičko, instinktivno.
Racionalizovanjem tajne,
prenošenjem simboličko-mističnog i intuitivno-iracionalnog jezika
apofatike u sistematizovani jezik katafatike kojoj odgovara eklezijalna
religija, panteizam hegelijanske metafizike pokušava da ostvari nemogući
zadatak: subjekt nije supstancija, pa se ne može podvrgnuti racionalnom
i objektivnom, nepristrasnom i statičnom ispitivanju. Tajna realnosti se
ne otkriva u usredotočenosti na objekt, već se tek na beskrajno
raznolike subjektivne načine može naslutiti u razmišljanjima usmerenim
na čin.
Hegel
je izjednačio imanentnu dijalektiku našeg mišljenja sa transcendentnim
logosom, pa se za njega naše dijalektičko mišljenje javlja kao apsolutno
stvaralački proces. Ali, ta određenja transcendentnog logosa dostupna su
nam, navodno, pre svake dijalektike u idealnom umnom razmatranju, pa je
dijalektika samo veza ponovnog stvaranja tih ideja u opštim shemama.
Shvaćena na ovaj način, dijalektika ne može pokrivati celokupnu
filozofsku spoznaju, a na njoj zasnovana logika ne može biti sva
filozofija.
Na sprudu
vremenitosti nemački filozof želi da ostavi sve što pobuđuje sumnju i
strepnju, sve ograničene interese konačnosti: filozofiji se ne dopušta
važenje samovoljnih refleksija. Svest se uzdiže nad konačnošću – nad
konačnom egzistencijom, uslovima, svrhama, interesima, mislima, nad
konačnošću uopšte, nad konačnim odnosima ma koje vrste.
Da je izbegao manihejskim zamkama,
genije iz Jene ne bi u pojedinačnosti, ekstazi i previrućem nadahnuću
video tek izraz đavolje samovolje i ontološke nepostojanosti, ne bi
potreba za organskim stapanjem i sagledavanjem stvari prkosila želji za
okrepljenjem duše. U jednoj pluralnoj vizuri, ljubav, lepo, dobro, pa
čak i sveto, ne isključuju a priori "nesrećnu svest". Suština lažnog
znanja nije u tome da je ono različito od supstancije svoga predmeta; ta
suština se iscrpljuje u nekorespondiranju sa najvišim dometima duha
svoje epohe.
Nije
jasno kako i na koji način se utvrđuju "objektivni zakoni" i na temelju
kojih kriterijuma treba davati prednost jednoj verziji njihovih
parametara u odnosu na druge. Naime, činjenica je da su oni, u istoriji
ideja, često utvrđivani kao "jednom zauvek dati", "nezavisni" i
"nepromenljivi", statični, jednoznačni, nužni. Takođe je nejasno kako
se, u faktičkim uslovima razjedinjenosti, razdrobljenosti sveta, može
imati jasna predstava takvih "nespornih i večnih istina". Ako smisao tek
treba da trijumfuje, onda bi se moglo reći da je takva istina u
stvari samo iluzija objektivacije, polutama ograničenih horizonata,
izraz čovekovog stradanja pred nepoznatim. – Nije, dakle, jasno kako
je u svetu razdrobljenih saznanja i svekolikih nesavršenosti moguće
znati za "suštinu stvari". Svako viđenje koje nastoji da prezentuje
apsolutne i neupitne istine sklono je da odvede raznim vrstama
teorijskih i praktičnih, vaninstitucionalnih i institucionalnih
zloupotreba, jer po prirodi stvari u sebi i u svojoj pretenziji nosi
jednu represivnu dimenziju. Nejasno je i kako je moguće pomiriti ono
večno, nepromenljivo bivstvujuće sa slobodom kao izrazom principa ili
ideja radikalno suprotstavljenih ma kojoj vrsti strogih aksioloških
postavki. Čak i više od toga: posedovanje ovakvog "idealnog karaktera"
može biti zloupotrebljeno.
Hegel sve bivstvujuće smatra samorazvitkom apsolutnog načela,
samorazvitkom pojma. Tako se poistovećuje imanentna dijalektika našeg
mišljenja sa transcendentnim logosom samog bivstvujućeg. Bivstvujuće se
svodi na bitak, a bitak na dijalektičko mišljenje koje treba da obuhvati
celu filozofiju. Ovo načelo ima opštu formu istine – univerzalnost – a
ta forma predstavlja princip kojim ništa ne može započeti i iz kojega se
ništa ne može izvesti.
Hegelov princip unutar samoga sebe sadrži sopstvenu negaciju: u
njegovom sistemu nemoguće je istaći bilo kakvu unutrašnju protivrečnost
koja bi podstakla razvoj (sistema). Naime, svaka protivrečnost
pretpostavlja se kao logička nužnost (pa utoliko i nije protivrečnost) i
opet se odstranjuje u višem jedinstvu. Različiti stepeni razvitka,
doduše, zaista nisu disparatni, disjunktni skupovi, nisu radikalni
prelazi, već čine organsko jedinstvo, pri čemu viši stepen ne ukida, ne
poništava niži; on ga čuva, upija, usisava, uvlači u sebe, tj.
pretpostavlja ga. Ovo je dobro znao još Eriugena. Ali, kod Hegela je
niže sačuvano u višem na jedan toliko determinisan način da je u strogom
smislu čak bespredmetno i govoriti o nekoj suštinskoj, kvalitativnoj
razlici između njih. Zato njegova dijalektika, ma koliko delovala
dinamično, stvara atmosferu mira i spokojstva. Hegel govori o izmirenju,
o povratku sebi, a ne o otvorenosti i slobodi u smislu želje kao
metafizičke transcendencije. Njegov sistem, dakle, pretenduje na
apsolutnu savršenost i zatvorenost unutar sebe. Ali, kada bi se sve
izražavalo na suštinski isti način, onda osobenih izraza ne bi ni bilo
(postojanje parcijalnosti bilo bi bespredmetno, nepotrebno), pa bi
postojala samo puka nerazličitost ili čisto ništa. Tako Hegelov
sistem postaje sterilna kruna, ledeni završetak čitavog jednog razvoja
mišljenja koji je od srednjovekovne sholastike i racionalizma doveo do
apsolutnog panlogizma.
Hegel pravilno primećuje da je nemoguće logički definisati
neposrednu stvarnost ili čulnu pouzdanost. Ali zatim, neprihvatljivim
gledištem da je logičko sve a alogičko ništa negira neposrednu
stvarnost. Utoliko on samo implicite priznaje nedovoljnost logičkih
pojmova uopšte – time što svom osnovnom principu, logici (nauci čistih
pojmova), pridodaje još filozofiju prirode i duha, dopunjujući sferu
apsolutne ideje sferama spoljašnjih stvari i samosvesnog
subjekta.
Razumsko,
bestrasno, refleksivno stvari posmatra sa odstojanja, istrajavajući u
ravnodušnosti. Međutim, niko ne živi u apsolutnom vremenu, iz čije bi
perspektive takva ravnodušnost mogla biti prihvatljiva. Nastojeći da u
svoje "apsolutno poimanje" uključi celokupnu istoriju i da se samim tim
legitimiše kao Minervina sova koja uzleće u suton – na kraju
istorije i vremena – Hegelova filozofija biva dovedena u pitanje već
samom činjenicom da istorija teče dalje, da se pojavljuju novi, ništa
manje važni neodgonetnuti problemi koji zahtevaju odgovore iz novog
vremenskog ključa.
Hegelov dijalektički razvitak vodi u nužni logički proces, što
pored determinizma ima za konsekvencu teleologizam. Sloboda ovde dolazi
tek na kraju, i to kao rezultat nužnosti. Tako je sloboda za čoveka tek
posledica, a ne uzrok dijalektičkog razvitka. Čitava istorija je
podređena razvoju duha, razvoju koji se nemilosrdno i nezadrživo kreće u
određenom smeru, rušeći sve pred sobom i ne vodeći mnogo računa o
konkretnim individuama, njihovim životima i sudbinama. Teleološko
shvatanje svetskog toka je u neskladu sa filozofijom ličnosti i
slobodom, sa idejom ponavljanja kao protivtežom kategoriji posredovanja
(s obzirom na činjenicu da ponavljanje ima za etiku isti značaj koji ima
posredovanje za logiku sa ontološkim pretenzijama). Teleološka vizija
sveta nastoji da utemelji objektivnu svrsishodnost u svetu, a takva
svrsishodnost je u neskladu sa subjektivnom, egzistencijalnom
svrsishodnošću.
Istorijski tok je za Hegela proces konvergencije i
homogenizacije, jer čitava svetska istorija teži jednom cilju – principu
čiji je sadržaj svest o slobodi, a upravo filozofija istorije pokazuje
postupnost razvoja tog principa. Tako Hegelova filozofija, po svojoj
suštini, prirodi i strukturi, dobija formu objavljene religije, sa
elementima stilizacije prošlosti, apologije sadašnjosti i dogmatske
anticipacije budućnosti.
Celina prethodi svojim delovima i pretpostavlja ih, smatra
Hegel. Delovi bez celine su čista apstrakcija. Ova ideja o prvobitnosti
celine složene strukture nad njenim relativno jednostavnijim delovima ne
vodi računa o tome da jednostavno i složeno, kao i celina i deo, mogu
postojati samo u uzajamnom odnosu, kao logički relati, a ne i
samostalno. Naime, u složenim strukturama uvek se već nalaze i
(relativno) nezavisni delovi, odnosno složene strukture su iz njih
sastavljene. Doduše, kompleksna celina je nesvodiva na jednostavne
delove, ali ni oni nisu samo proizvod celine. Zato se teško može
prihvatiti da je jednostavno samo apstrakcija koja bez celine nema
nikakvog smisla ni značenja.
Osnovna protivrečnost Hegelove filozofije je u tome što u njoj
dinamika i dijalektika mišljenja dobijaju oblik završenog sistema, čime
se prekida dijalektički razvitak. Okončanje dinamike duha i njegovih
uvek novih protivrečnosti može jedino da bude kraj sveta. Pre ove rajske
smrti, ako je uopšte ima, pre okončanja i realizacije filozofije,
protivrečnosti ne mogu biti uklonjene. Kod Hegela se akt spoznaje ne
dešava u individualnom čoveku, već u univerzalnom duhu. Mada je težila
konkretnom, Hegelova filozofija ga nikada nije dostizala, niti je to
bilo moguće u atmosferi u kojoj se ignorisala, čak prezirala
neumna realnost i gušila ljudska individualnost. Međutim, takva
atmosfera je morala dovesti do reakcije ljudskog protiv univerzalnog
duha, do želje da se božansko shvati ne kao izraz porobljenosti čoveka,
već kao izraz njegove slobode.
Pošto nas je fluidnost vremena uverila u to
da je predmet svakog saznanja nešto kontingentno, samo krajnje
metaforično može opstati hegelijanska floskula o stvarnom kao umnom (u
smislu: nužnom, večnom, apsolutnom...). Prirodno, sistematika odumire u
okruženju koje dopušta da bivstvujuće nema univerzalni okvir. Problem
je, međutim, u tome što u današnjem idiotizovanom (pre nego
postmodernom) stanju, mesto tog okvira najčešće ne zauzima mikrosmisao
već mikrobesmisao.
Još je Hegel odbacivao ne samo saznanje kao aktivni već i kao
pasivni medijum – uopšte kao medijum, ali i kao oruđe koje, navodno,
skrnavi stvar samu jer, po prirodi stvari, medijumi i oruđa bi trebalo
da vode oblacima zablude umesto nebu istine. Ali, kada
pojam (znanje) odgovara predmetu (suštini ili istini koja bivstvuje) a
predmet pojmu, onda zapravo naše misli odgovaraju same sebi.
Poništavanje lične i intersubjektivne samosvojnosti realne zajednice
komunikacije u izvesnom smislu znači poništavanje svega – apsolutnu
destrukciju.
Fikcija
nije greška. Ona to postaje jedino kada se fiktivni svetovi nastoje
proglasiti umnim u hegelijanskom smislu. Kada se instrumentalna
racionalnost pokušava prevladati ovako shvaćenom umnom racionalnošću,
rezultat može biti samo nova instrumentalna racionalnost. Odrediti polje
važenja diskursa nije toliko stvar istinskog odgonetanja prošlosti
koliko dešifrovanja tih polja ulaskom u duh diskursa, a taj duh
podrazumeva istraživanje oblika hijerarhije i subordinacije iskaza,
pravila formalne konstrukcije, retoričke navike, unutrašnje
konfiguracije teksta, interferencije različitih tekstova itd., kako bi
se formulisale relevantne (pred)pojmovne tvorevine. Naravno, bez iluzije
da je moguće utvrditi njihov iscrpan semantički sadržaj, pa čak ni
njihov spisak: ne postoji idealni, krajnji i bezvremeni diskurs.
Diskursi nisu stvar znanja: njihovo veštačko pretvaranje u fundamentalne
projekte i korišćenje u teleološke svrhe uvek je zloupotreba. Ali oni
nisu ni stvar mnjenja: mada se ne mogu ni apriorno ni empirijski
iscrpsti, pravila nisu puki ekscesi ili kaprici. Kada se jednom
prihvate, bez obzira što nisu univerzalna i aistorična, pravila
obavezuju sve do opoziva takvog prihvatanja. Količina svetova, dakle,
nije ni kosmološka ni antropološka konstanta, ali njihova produkcija je
ipak više od puke slučajnosti ili incidenta.
Filozofija u sebi nosi ogromnu kreativnu
potenciju, ali je ne smemo kastrirati, terati da, odgovarajući na
poslednja pitanja, potire sve razlike i predrasude, da zatvara pukotine
i zaokružuje znanje. Svet nam ništa nije obećao, penjati se možemo samo
stazama koje sami gradimo.
Trajno i nepokretno ne moraju imati prednost nad prolaznim i
dinamičkim, pouzdanost postojanja nije uzvišenija od napetosti
postajanja. Permanentno obnavljajući svoje stvaralačke moći, čovek
neprekidno prevazilazi svoju činjeničku stvarnost i granice koje ta
stvarnost nameće. Suverena individualnost uvek postojeći svet vrednosti
vidi kao institucionalizaciju izgubljenih moći samoodređenja
čoveka.
Ako se o
autentičnosti bivstvovanja uopšte može govoriti, onda je to moguće tek u
dijalektičkoj vezi projekata pojedinačne i kolektivne, subjektivne i
intersubjektivne egzistencije. Ovo, međutim, ne treba shvatiti kao
umno usaglašavanje ljudskih projekata, realizaciju istinite i
slobodne zajednice, niti kao povesnu proizvodnju krajnjeg smisla,
trijumf Duha i emancipatorskih potencijala već kao otvaranje čoveka
prema sebi samom i prema vlastitim dispozicijama. Ipak, dometi koji se u
filozofskim istraživanjima dosežu podsećaju nas da traganje za
"idealnim" nije ni besmisleno ni bespredmetno: u istorijskom procesu
pomeranja nikada potpuno savladive granice, čovek permanentno
otkriva nove horizonte svoga samoosveštavanja.
U tom smislu, govoriti protiv istine znači
govoriti protiv loših strana čovekovih koje se zaklanjaju iza njenog
autoriteta. Osvetljavati ljudske slabosti znači dovesti u pitanje
legitimitet diskursa. Problematizovati diskurse znači potkopavati loše
strane konvencija, institucija, spoljašnjih priznanja, nagrizati opsene,
kastracije, predrasude, upozoravati na opasnosti imperijalnih pretenzija
vrednosti i afirmisati stvaralačku ekstazu životnog procesa izgradnje
vrednosti.
***
Danas se
suočavamo sa jednom, na prvi pogled, paradoksalnom, ali dubinski
logičnom tendencijom. Naime, upravo Hegelov princip racionaliteta i
njegov zahtev za umnošću na odlučujući način su trasirali put
razvoja, koji je svet doveo do ogoljene trivijalnosti. U vezi sa tim je
i najveći izazov sa kojim se kritika umnosti danas suočava: kako ne
završiti u banalnosti i dokumentarizmu površnih žanrova, kako ne biti
saučesnik u proskribovanju i/ili razvodnjavanju temelja duhovnosti –
književnosti, filozofije, fundamentalne nauke...
Zaista, danas opscene i bizarne slike,
ego(t)izam i egoteizam, podele i mržnje zbog suprotstavljenih
partikularno-ideoloških interesa, svekoliko opsenarstvo, nakaradne
svetkovine kao groteskne hipertrofije negdašnjeg ideala dionizijske
radosti (savremenijim rečnikom: latentnog libidinoznog potencijala)
stvaraju uslove za nestajanje kosmičke ozbiljnosti iz naših života, kako
bi, u tupom zadovoljstvu, bilo moguće živeti bez sete za mudrošću. Takvo
stanje stvari je alarm koji mnogi ne mogu da čuju, ali oni sa
osetljivijim sluhom ne smeju da ignorišu. Zbog toga je preko potrebno
suprotstaviti se sirovom i shematizovanom životu koji nije rezultat
svarenih metafizičkih mitova već potpunog ignorisanja svake duhovnosti.
Okruženi psihologijom bulevarske štampe, sportskim, muzičkim i drugim
hodočašćima našeg vremena kao sublimacijama čovekove sakralne prirode,
napuštajući traganja za aistorijskom kvintesencijom – što bi se, imajući
u vidu sve negativne konotacije takvih traganja, još i moglo razumeti –
kao da odustajemo od bilo kakve suštine, zadovoljavajući se
ogoljenom pragmatičkom funkcionalnošću koja više nema čak ni kohezionu i
integrativnu prirodu. Preostaje nam tek bezdušna harmonija međusobno
usklađenih pravila poricanja iskrenosti, ljubavi, intimnosti..., kako bi
se ovi izrazi čovekovog očajničkog krika nad bezdanom ponizili
preoblikovanjem u patetične karikature i zatim izložili podsmehu. Alarm
se ovoga puta zaista ne sme potceniti, jer takav život može voditi
proizvodnji čovekove propasti.
"Štete" od projekta koji afirmiše konačnu
pobedu finaliteta i razvoja više nisu, kako bi ih nazvao Hegel, usputne
i uzgredne, rezervisane za fioku u kojoj se ionako nalazi nesrećna
svest, slepo crevo istorije. One su totalne i nepodnošljive, jer
obesmišljavaju ne ovu ili onu već bilo koju čovekovu akciju. Tako se, u
jednom ironičnom povesnom preokretu, drama ljudske egzistencije počela
rugati u lice oholom optimizmu epohe koja je umislila da može sesti za
ambrozijsku trpezu. Moć se počela pretvarati u nemoć, snaga u slabost,
navodni dosegnuti ideal mudrosti u autodestruktivnost, realizacija ideje
u prirodi u poništavanje svih poznatih duhovnih potencijala, autentično
bivstvovanje u ništavilo, povesna pobeda u kosmički poraz.
Tako je dijalektika pokazala da su
njena snaga i dubina jači i veći nego što je to veliki dijalektičar
Hegel mogao da pojmi: racionalnost je donela neslućene mogućnosti
i za konstrukciju i za destrukciju, a princip razvoja pokazao je
svoju nerazdvojnu vezu sa stagnacijom i nazadovanjem, propadanjem,
uništenjem. Pokazalo se da su ove svetinje modernog doba samo delovi
novih celina, samo segmenti novih sinteza, a nikako univerzalna, trajna
i neupitna oruđa sa kojima se sve ostalo sravnjuje, kojima se sve drugo
potčinjava. Teleologije koje su bile odgovor na Hegelovu samo su
dovršile njegov projekat, do kraja iscrple njegove mogućnosti, pokazale
sve njegove slabosti. Istim putem se dalje više ne može i ne sme, što ne
znači da se postignutih pozitivnih rezultata treba odreći, naprotiv:
upravo njihove moći treba iskoristiti da bi se ublažila ili, još bolje,
otklonila sva globalna šteta koju je dosadašnji razvoj prouzrokovao (ona
lična je, nažalost, nenadoknadiva).
Zato nam je danas potrebna nova
Fenomenologija duha, ali nju ne može napisati jedan čovek, čak ni
grupa ljudi koja bi na ovaj ili onaj način programski uobličila nekakvu
strategiju. Ona čak ne može ni biti napisana, i to u dvostrukom
smislu: ne može biti prezentovana kao gotovi sistem znanja
i ne može biti završena kao univerzalni recept Istorije, finalna
dijagnoza i anticipacija.
Zadatak filozofije kao duha vremena pre svega je u tome da sva
destruktivna nastojanja, usmerena protiv života, protiv čovečije slobode
i stvaralaštva, predupređuje, osporava ili bar problematizuje, da stvara
i (re)komponuje nove i nove pojmovne obrasce koji će koherentnije,
promišljenije i dublje demistifikovati nagomilane predrasude i
prevazilaziti barijere parcijalnih, neprijateljskih segmenata mišljenja.
Čuvajući unutrašnju koherenciju kao nužni uslov teritorijalnih,
institucionalnih, idiomskih i drugih komunikacija, kao podlogu za sklad,
stvaralaštvo i konstrukciju, filozofija treba da prevazilazi
stereotipnost, nadvladava date simboličko-teorijske tvorevine,
proširuje, menja, usklađuje i uvek iznova ispituje, (na)dopunjuje,
premešta, raslojava, razlaže, razgrađuje, morfološki opipava,
prevladava, nadomešta, skreće, izokreće, privremeno i otvoreno
dešifruje, preuređuje, koriguje, pronalazi i ukazuje na najtananije
metamorfoze, transformiše (ako već ne ukida), rastavlja i istražuje
naslage pretpostavki i institucija, okvire postojećih, vladajućih, pa
čak i mogućih opštih teorijskih entiteta: pojmova, sudova, filozofema,
diskursa i paradigmi, teorija i sistema. Ovo, naravno, ne znači
napuštanje apstraktnih, pa ni najapstraktnijih filozofskih kategorija
(biće, stvarnost, subjekt, objekt, svest, entitet...), jer će čoveku ova
objektivno i racionalno-analitički neuhvatljiva "pomagala" i heuristička
oruđa valjati dokle god postoji potreba za novim objašnjenjima i
razumevanjima, za usavršavanjem komunikacije, za otklanjanjem
nesporazuma, za raščinjavanjem opsena, i to bez obzira koliko, u realnim
uslovima permanentnih indoktrinacija, instrumentalizacija i zloupotreba
značenja, ona sama posredno "doprinosila" zbrci i nejasnoćama. Parajući
staro tkivo, transcendirajući društvene okvire mišljenja, govora i
inertne sile opšteprihvaćene mreže simbola, osujećujući snagu
destrukcije, sprečavajući konačno upisivanje na bilo koji povlašćeni
lanac, ona onemogućava pokušaje zasnivanja fundamentalne scene i
uspostavljanje kakvog finalnog termina, prevazilazi normativne
redukcionizme i metalingvističke metode koji prezentuju metastabilna,
inteligibilna i večna značenja. Otvorena filozofija ustanovljava
moduse za transcendiranje objektivacije, oslobađa čovekove kreativne
potencijale, ukida represivne forme i sadržaje civilizacije i kulture,
problematizuje siromaštvo, poniženje i nasilje svake vrste, prekoračuje,
prevazilazi otuđenost, neprijateljstvo, nužnost, ropstvo i svekoliku
potčinjenost pasivnim, inertnim strukturama, sprečava postojanje bilo
kakvih dominantnih grupa i totalitarnih rešenja.
Humanizacija i ekspresija čovekovih tvoračkih
moći imaju šanse jedino ako su rezultat istorijske upućenosti čoveka
na njih, mada ovo ne treba shvatiti u smislu nužnog ostvarenja ovog
ili onog ideološkog ili metafizičkog projekta. U sebi ne nosimo
humanističku ili bilo koju drugu suštinu već svoja ljudska određenja
stvaramo u realnoj zajednici komunikacije. Nisu nam potrebni
projektivne, sintetičke, metanarativne strategije, posao umesto nas ne
mogu obaviti ni „lukavstvo uma“ ni „svetski plan“. Uostalom, mi čak ne
možemo ni znati kakve će se sve istorijske mogućnosti za ovako shvaćenu
humanizaciju produkcionih odnosa pojaviti. Valja se zadovoljiti
simulacijama i anticipacijama naših neposrednih istorijskih perspektiva.
Jedina planetarna kolektivna akcija koja još ima smisla je ona koja može
sprečiti posledice ranijeg univerzalizma – uništavanje biodiverziteta i
propast čovečanstva, sa svim razlikama i specifičnostima unutar njega.
Ta akcija trebalo bi da očuva vitalne biofizičke procese od
ireverzibilne destabilizacije koja je postala realna pretnja opstanku.
Paradoks je, međutim, da se upravo takva svečovečanska, vaseljenska,
ekumenska akcija ne sprovodi, a da se sve druge – uglavnom štetne –
civilizacijske i kulturološke homogenizacije i integracije nemilosrdno i
eksponencijalno multiplikuju.
Danas na delu imamo opasnu redukciju biodiverziteta. Pored već
poznatog kolateralnog uništavanja živog sveta, pojavljuju se i one
planske destrukcije života: pre svega u vidu novih biotehnologija,
takozvanih tehnologija terminacije, koje imaju funkciju smrtonosnih
modifikatora, mada su eufemistički nazvane kontrolom ekspresije biljnih
gena. Selektivnim programiranjem biljnog DNK da uništi sopstvene
embrione omogućeno je stvaranje sterilnog semena. Ideja je da u
doglednoj budućnosti farmeri ne budu u stanju da stvaraju sopstvene
rezerve semena (jer bi to ubrzo bilo mrtvo seme), kako bi se prinudili
da svake godine kupuju seme od korporacija, koje bi tako praktično
dobile monopol na život. Ako bi se ovako modifikovano seme proširilo i
na biljke koje divlje rastu na poljima, moglo bi se desiti postepeno
širenje steriliteta među biljkama i smanjivanje genetskog bogatstva, što
bi najzad dovelo do potpune kontrole snabdevanja sveta hranom od strane
globalnih korporacija. (Radi se o prekidanju ciklusa seme-biljka-seme,
na kojem uglavnom počiva život na Zemlji.) U krajnjoj instanci, reč je o
ambiciji ne samo da se kontroliše snabdevanje hranom već da se u rukama
drži opstanak čitavog ljudskog roda. Nevolje će kulminirati u vrlo
bliskoj budućnosti: transgeno seme u monopolu megakompanije Monsanto već
čini 88% svih uzgajanih genetski modifikovanih useva. Desetine i stotine
hiljada sorti i varijeteta pojedinih biljaka zamenjuju se globalnim
monokulturama.
Borba
protiv biodiverziteta je u stvari logična posledica pre svega
hegelijanske borbe protiv diverziteta duha, protiv čuda, protiv tenzije,
protiv iznenađenja, protiv drugačijeg. Koliko god neprirodna bila
nasilna redukcija bogatstva i raznovrsnosti genetskog blaga sveta,
toliko je neprihvatljiva i težnja da se na imperijalni,
monističko-holistički način kastrira nepregledno bogatstvo ljudskih
vizija, namera, vrednosti, običaja, stremljenja, vizura, jezika,
verovanja, uverenja, horizonata... kako bi se tek jedna opcija
proglasila legitimnim izrazom božanskog i/ili kosmičkog duha, kako bi
tek jedan pogled na svet bio autentični, istinski i nesumnjivi
izraz svih čovečanskih želja.
Ako je današnji racionalitet Zapada najbliži ostvarenju Hegelove
zamisli, ako je ta paradigma manje-više slika i prilika onoga što je
Hegel mislio i želeo, a sve upućuje da jeste, onda je krajnje vreme da
ovakvoj opasnoj strategiji i čitavom načinu razmišljanja koji iz nje
proizlazi filozofija, kultura, pa i čovečanstvo u celini kažu
"zbogom".
– odlomak
–
