Tanasi
Valtino (1932)
ZA DIMITRIJA I
KOSTADINU
Svoju prvu cigaretu sam popušio sa
jedanaest godina, 1943. Bili smo tada u Karavi, u oblasti blizu Eurote,
na njenoj zapadnoj obali. Tu smo se nastanili slučajno, početkom
okupacije. Evo kako je cela priča počela:
Vraćajući se iz Albanije, jedan brat moje
majke, mladi apotekar s književnim interesovanjima i avanturističkim
sklonostima, umesto da dođe u Tripoli i da se uputi u svoje selo,
produžio je sa svojim društvom – društvom sa fronta – i obreo se konačno
u Sparti. Nekoliko meseci kasnije se jedan njegov prijatelj, lekar, sa
zajedničkim uspomenama na istu ordinaciju u planini, oženio. U mirazu
mlade je, pored ostalih stvari, bilo i jedno imanje, četiri kilometra
izvan grada, s maslinjacima, agrarom i pašnjacima. To je bila ta Karava,
a lekar, s namerom da posed dobro uredi, pratio je upravitelja. Naš
otac, majstor tesar, odmah je prihvatio poziv ujaka. Znaci užasne zime
koja će doći bili su jasni. Tako smo se mi, gorštaci Arkađani, našli
tamo dole. Imanje se prostiralo na neke tri hiljade ari. Mogu da opišem
to mesto prilično tačno. U podnožju jedne kosine bile su neke ruševine.
Dve niske, uske ostave, a između njih, zjapeći bez prozora i bez krova,
debeli zidovi dvospratne kule. U početku su nam svake noći, iz ovih
zidina, sove kricima ledile krv. Udovica Sira, od koje sada postoji
jedino jeka njenog glasa, rekla je našoj majci: „Duše su to koje
proklinju. Navići ćete se na njih”.
Ruku je podigao neki potomak Varviciotija,
Zaharije. Lokalno predanje je imalo dosta podataka. Taj sin ili unuk
toga Klefta pre Revolucije, stao je jednog dana na vrh brda Jatrise,
raširio ruke i koliko je predela tako zahvatio, proglasio je svojim.
Izgleda da je u njegovoj senci mučen svet. Još izgleda i da je u žilama,
osim surovosti svoga pokolenja, nosio i druge posebne sklonosti: majke
koje su svaki put išle da pokupe okrvavljene ženske stvari svojih ćerki,
stajale bi daleko, pognute, mrmljajući: „Sove nek progovore”. Nijedna od
njih, međutim, nikada to nije rekla glasno.
– odlomak –
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
Jani Kondo (1943)
IZLET
Putujem vozom na jezero – koje
jezero? –
Vrte se
točkovi, vrte se godišnja doba.
Moj mozak ispušta dimove.
Zviždi drveće oko
mene.
Odlazim kao
metak. Najzad se krećem.
Ništa nisam poneo sa sobom.
Samo cigarete i paketić pesama za
put.
– Kao da
govorimo o našem priboru za brijanje –
Najnovije istorijske događaje znam
napamet:
ispričaću ih
čoveku do sebe i smejaćemo se.
Vuneni šal mi oko vrata vezan u čvrstu
omču.
Kad se razgovor
raspali, govoriću o tebi.
Posle ćemo govoriti o politici, pa o umetnosti.
Dotle je sve lepo. Ali ja nemam
saputnika.
Sasvim sam
sam u kupeu s rukama na prozoru.
Sve ostaje iza mene. Sve to
zaboravljam.
Tražim mašinovođu. Nigde ga nema.
Voz je automatski, sa daljinskim
upravljanjem.
Pojavljuje se jezero.
Vreme se prekida.
Voda me steže kao gvožđe.
Tonem na dno jezera.
Gledam u površinu vode.
Čudno mesto za
piknik.
Zapravo
trebalo je da poginem u udesu.
Ipak živ sam, i razmišljam:
Da nisam ušao u pogrešan
voz
ili
da me nisu silom ugurali u neko
drugo doba?
TVOJE LEVO RAME
Iza tvog levog ramena
je
klanac
prepun kamenja
i
osmeha od svile
prikačenih na trnovitom žbunju
– na ramenu na koje
naleže
moja
odsečena glava –
Smanjuješ se. Toliko se smanjuješ
dok ne postaneš mrlja na podu.
Počinju usamljene
šetnje.
po
sobi.
Dohvatam svoju
glavu u bacam je
na
bilo koje javno mesto
kao ručnu granatu.
Posle ništa.
BEZ
ČUDESA
More mi opet bez
čudesa
prolazi kroz
procepe sna.
Jednostavno, kao što pesnik prikačen
za nekog svedržitelja jede
prazne
makarone a u
drvenoj mu kosurači
vreba žižak kome je krajnji cilj
njegov mozak.
To nije uopšte čudno, već
prirodno
kao naša
prekrasna ostrva sa
turistima, suncem, turistima,
zatvorenicima, morem,
i vašim gvozdenim jezikom.
POSLEDNJE
Umočiš reči u mastilo
i onda ih ćuteći
ispiješ
– nek idu do
đavola da se smiriš.
Siđeš u bunar.
Crveni konj
juri preplašeno
tražeći vode.
Napipaš ženu.
Odozgo nebo
klizi kao trbuh ribe.
Vreme lomi vratnice
izlazi u velikim kompaktnim
komadima.
RIMOVANJE SMRTI
Njeno telo šuplja trska ostalo mi je
u rukama.
Da sam
pastir načinio bih od nje frulu.
Ali je malo vremena i takve
metafore su luksuz. I zato
što:
drveće ne
leti
saveznici se
sukobljavaju
izbeglice gladuju.
Tvoje telo je, ljubavi, mrtvo.
Leži u grobu: odgore cveće
odole smeće.
Upozorio sam te kad si vozila
bicikl
.................na morskoj
obali,
ali se ti
uopšte nisi obazirala na granitne
................................................... dubine.
Bikini je postao prašina a
pesma
zemlja u ušima.
Iza trave vreme
izgleda plavo i život blista i završava se
a ugljar stiže da pokupi
kosti.
FOTOKOPIJA
Da istrljam oči
šmirglom,
da se upale
i da završim
s našim
slavnim druženjem, da ostanem sam.
Sam, prijatelju, na svetu, bez suvišnih
boja.
Sam sa svojim
dahom.
I dani da
prođu kao crna kamila
i ja da slušam samo tvoje žile,
plavu pređu u tvom grlu.
Ideologije u
frižideru
zajedno sa
sirom i s ruskom salatom,
zajedno sa pesmama i sa politikom
sile,
i s
glupostima o zagađenju atmosfere.
E, dosta. Nema više šale.
Dosta s fotokopijama
osećanja.
Dosta i na
temu otadžbine.
Ovo
je poslednji put. Ostaću sam,
odvešću svoje delfine na pašu
ispod Akropolja, i dok oni budu
žvakali
sprženu
travu, ja ću zaspati ili umreti bez snova.
NEGDE IMA NAFTE
Tvrd je orah ova
noć.
Razbiću je
i smiriću se.
Okrećem glavu.
Noći su brdo,
reka je nafta.
Ponovo su se javile
opsesije.
Idem
nekoliko koraka unazad –
nekoliko godina unazad –
i ulazim u dan.
Ali sve je potpuno isto.
Idem na jednu stranu a moje
odelo
na drugu. Moje
ideje
– one ne idu
nikuda –
Mrznem se na
ovoj zemlji.
Juče sam
na ulici video jednog čoveka
bez kose i bez mesa,
samo kosti i žile.
Vreća bola,
zagrlio sam ga.
Još se nije ostvario
moj san iz
detinjstva:
grupno
pogubljenje direktora.
PEJZAŽ
................................................... Za Kiki
Dimulu
Visoko
drveće. Visoko nebo.
Naokolo lete samoglasnici. Još malo
i zaboraviću svoju drugu
stranu.
Zapneš o neko plitko zakopano
lice.
Naglo ga
izvučeš, a njegovo korenje
visi u vazduhu – da sad zaboravimo na zemlju –
Odasvud nailazi dim – rekao bi da
gore
sve tajne sveta
–
Pokretne stepenice
donose predele istog oblika.
Čekaju ih isti pogledi – iste kutije.
Jedna devojčica juri kroz sva
svoja
životna doba
kao živa.
Otvaram
slavinu – pamćenje.
Polako raskopčava svoju kožu
i pokriva se geografija
popodneva.
Predeo je
sada lunaran.
Dim me zaslepljuje i
padam
u prvi klanac
u prvu prazninu
na prvog čoveka.
NACRT ZA PRIČU
(Montaža)
...................................... Naš unutrašnji pogled je
oblak
...................................... koji neprestano menja
oblik.
..................................
Andrea Embiriko
21.
................................................... Lavovi u Florini
................................................... Mekasini i Mimijevi *
Neobično nije lavovi u Florini i
furuna za stvaranje tropske atmosfere, već vuci zatvoreni u kaveze sred
grada. Kao što se zna taj predeo je pun vukova. Nanjušili su one
zatvorene i sve se češće spuštali s urlikom. Lavovi se nisu umešali u
ovu zaveru. Nije ih to zanimalo. Jedne večeri je čuvar u žurbi da dobro
zatvori kaveze s majmunima na ostale zaboravio i ostavio ih otvorene.
Vuci su odatle izleteli i pridružili se čoporu, kao papir cepajući
tišinu. Lavovi se nisu udostojili ni da se pomere. Ostali su kraj furune
promrzli. Onda je počeo da pada sneg i putevi su se napunili mesečarima
u crvenim košuljama. Sa živom na termometrima ispod nule sve se
zaboravi.
32.
Naglo uzviknuvši, kao da smo ga udarili čekićem.
..................................
Taki Sinopulo
Svi pijemo mleko. Od mleka put
postaje lepa. Lepa koža, znači. Nikogovići bez očiju. Islednici i kurve
u mraku. Na vašoj strani su jednobojna udruženja i stvarate istoriju
kako hoćete. Tako jedete sito kuče i pitu. Ne bojite se potopa, jer vi
izdajete meteorološke biltene. Revoluciju ne očekujete, jer ste sami vi
revolucionari. Da tako kažemo, sve ste udesili da radi kao sat. Sve ste
regulisali na blaženo doba, u ovom i u onom životu. Ipak drhtite i hvata
vas panika kada vidite da se spremam da rukom okrenem prekidač što će
vas udaviti u svetlosti.
(Preveli Ksenija
Maricki Gađanski i Ivan Gađanski)
Mimi Suljoti
(1945)
METAFIZIČKA
RADOST
Donosiš mi metafizičku radost i
jezu,
ispunila si me
osećanjem
da na ovome
svetu, u ovoj kući
ne
buncam sasvim sam.
Deca su punoletna,
supruga takođe punoletna
i ja se ne osećam kao dete
napokon.
BEZ NASLOVA
Nikakva tajna nije
kriva
kriva je
jedino istina
kako si
iz mojih dečjih bajki
ti iskočila
moćna naviko,
bolu nekadašnji.
PENTASTIH
Ljubav je privlačnost i
inhibicija
a onaj ko
voli to ne zna,
i ne
boji se sugrađana:
mrze sa takvom strašću
da ih može učiniti besmrtnim.
OBALA
Jedno veče kad me hvatalo
osećanje
zaronila si
pogled u pesak,
napustila si me.
“Izlazi mesec, Gledaj ga”, preklinjala sam –
“Zašto, šta je sa njim”, zbunila si
me.
MONOSTIH
Nežni listovi pite, kore, kao
povoji.
DIJALOZI
“Prvu polovinu veka smo to
podnosili,
da vidimo
šta nam sad ostaje” reče mi.
“U tom što ostaje ponovićemo isto,
da ostarimo mirno” rekoh joj,
budući da je svoje ciljeve
ostvarila
u
suprotnosti sa mnom,
koji sada nisam isti
niti zapravo drugi
i zahtevao sam imanje
tek da ga ne uzme drugi, niti druga.
SUNCE U ŠKOTSKOJ
109.
Rađanje sunca je uvek uspešno
–
zalazak stiže
manje prinudno.
140.
Sunce, tražili smo ga
ali gledajući negde
drugde.
144.
I Prespa je neko more,
bez čežnje za kopnom
–
more donosi
rastanak
jezero za to
nema vremena.
(Preveli Ksenija
Maricki Gađanski i Ivan Gađanski)
Dimosten Kurtovik
(1948)
GRČKA
Najneoprostivija greška u Grčkoj je
da kažeš otvoreno ono što svi misle tajno.
Njen višebojni haos ne ugrožavaju toliko oni
koji hoće da ga dovedu u red, koliko oni koji hoće da ga svedu na
ideologiju: oni postižu kaluđersku jednoobraznost.
Grčka je zemlja gde je talenata više
a genija manje nego takoreći bilo gde drugde.
Veoma često u Grčkoj humanost ometa
stvaranje. Što dobijamo s prvim, gubimo s drugim.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
*
Pesnik Mimi Suljoti i njegova supruga
Mekasi.
