Alki Zei
(1925)
TIGAR IZ
VITRINE
Već se dobrano smračilo. Ni talasi
se više nisu razaznavali na pučini. Samo bismo začule jedno „paf“ i okna
bi se u tren oka prekrila kapljicama. Napolju je ulica bila pusta.
Dolazilo mi je tada da pomislim da se naše ostrvo praznilo zimi
nedeljom, da su ljudi odlazili nekud daleko i da je ostajala samo
zastakljena veranda s nama dvema, rekao bi čovek da je plovila kroz
zapenušano more.
–
Sram te bilo, ponovi Mirta.
Bilo mi je jasno da je to rekla više zato da bismo ponovo
započele razgovor, makar i da se posvađamo. I ja sam tražila izgovor da
joj se primaknem bliže, jer je bilo vrlo mračno i plašila sam se. Onda
se začu kako neko pevuši čarobne reči: PA VU GA DE KE ZO
NI...
Bio je to deda,
koji je, kad bi dovršio svoje studije, pojao na nekom čudnom jeziku koji
se zove vizantijski. Mirta i ja, kad god smo htele da se
napravimo važne pred drugom decom, govorile smo nekim kobajagi stranim
jezikom. Jedna bi rekla: PA VU GA, a druga bi odgovarala: DE KE ZO NI.
Onda bi nas deca pitala: „Ma, koji vi to jezik govorite?“. A mi smo
ponosno odgovarale: „Kako ne razumete? Vizantijski“.
Deda dođe na zastakljenu verandu i
povede nas u trpezariju. Skrcka nam orahe i dade nam da ih pojedemo s
medom. Kad je Mirta i treći put zatražila da joj napuni tanjirić, deda
joj reče:
– Mirta,
šta bi više volela? Još oraha, ili da ti ispričam jedan
mit?
– Orahe,
naravno! odgovori ona. Pošto se mit ne jede!
Kako je samo čudan naš deda! Ne liči na dede
kakve imaju druga deca. Visok je, visok, šeta s trskom umesto štapa i
uopšte ne povija leđa. Svi ga na ostrvu zovu „MUDRAC“.
Zna napamet celog Homera. Nikad nam
ne priča bajke o zmajevima i princezama, nego samo mitove o starim
bogovima i legende o junacima. Ponekad mi se čini da je deda stari Grk,
ali ne smem to da kažem čak ni Mirti, jer će mi odgovoriti:
„Svašta“.
– Dobro,
šta ćete sada? upita deda, pošto smo završile s orasima.
Mi ništa ne rekosmo, jer da smo mu
kazale da želimo da igramo tombolu s njim, on bi nam odgovorio: „Bolje
da vam ispričam jedan mit. Tombolu možete da igrate i sa
Stamatinom“.
– Dobro,
ispričaću vam jedan mit, reče deda i otpoče istoriju o Dedalu i
Ikaru.
„. . .Ikar
poče da leti kao ptica, na krilima koje mu je napravio njegov otac
Dedal. Ali poleteo je tako visoko, skoro do sunca, da se otopio vosak
kojim su bila zalepljena njegova krila. I tako je pao u more i udavio
se. Zato se more u koje je pao zove Ikarsko...“
U Ikarskom moru je naše ostrvo. Kako samo
sićušno izgleda na globusu! Kao majušna tačkica. Malo dalje druga
ostrva, pa onda cela Grčka i druge nebrojene zemlje.
Kako bi divno bilo da staviš dva
krila na leđa i da letiš! Na primer, bude tako neka dosadna nedelja, a
ti kažeš: Da odletim časkom do Japana ili do Kine ili do Afrike, da
vidim da li se i mali Japančići, Kineščići i Arapčići dosađuju nedeljom?
Da vidim da li i oni igraju školice, preskaču konopac, bacaju piljke kao
mi?
– Deda, da li će
čovek stvarno jednoga dana moći da poleti? upitah.
– Svašta! preduhitri Mirta
odgovor.
Ali deda joj
ne dade da nastavi.
–
Moći će i to da se desi kad prođe pedeset, možda sto godina. Eto, sad je
januar 1936, a možda će do januara 1986. ljudi da lete kao Ikar, sve do
sunca, a neće morati da lepe krila.
– Uuu, a šta ćemo mi dotle, reče Mirta.
Bićemo već babe, pa ionako nećemo moći da letimo.
Deda je izgrdi da je sebična. Kad
bi, kaže, svi tako razmišljali, ne bi na svetu bilo ni jednog jedinog
otkrića. Naučnici bi govorili: Što da se mučimo da pronađemo ovo ili
ono, jer dok se naš pronalazak ne usavrši, mi ćemo već biti starci, ili
ćemo umreti.
– Ali
naučnici, gospođa Mirto, produži deda, misle na čovečanstvo, a ne na
sebe. Njih samih može i da ne bude, ali njihovo ime ostaje
besmrtno.
– Htela bih
da postanem pronalazač, reče Mirta.
– Kad bi. . . pronalazači tako slabo znali
tablicu množenja kao ti, obrecnu se deda na nju, ne bi na svetu bilo ni
jednog pronalaska.
Nismo ni pomišljale da će se nedelja završiti tako ružno. Deda
poče da propituje Mirtu 7x7, a ona je, pomislio bi čovek da to radi
namerno, sve odgovarala zbrda-zdola. Čak se toliko ukopistila da dokaže
kako je 7x8 jednako 46 – dok je deda tvrdio 56 – da je razbesnela
dedu.
– Ako ne naučiš
tablicu množenja napamet i na preskok, nikad nećeš poći u pravu školu,
reče deda i posla nas na spavanje.
Ja idem u drugi razred, a Mirta u četvrti.
Ali ne idemo u školu, nego nam deda drži časove kod kuće. Svake godine
polažemo ispite kao „učenice na kućnoj nastavi“ i tako prelazimo iz
razreda u razred. U državnu školu neće da nas šalju, jer je tamo, kaže
deda, u svakom razredu toliko dece da može da prođe i po pola godine a
da te niko ne podigne iz klupe i propita lekciju. Postoji i privatna
škola gospodina Karanasija u našem komšiluku, ali ona, kaže tata, nije
„za naš džep“.
Kad smo se već bacile u krevete da spavamo, Mirta poče s pričom
kako sam ja kriva što je deda nju izgrdio zbog tablice množenja: zato
što sam pitala da li će čovek stvarno moći da poleti. Kako sam mogla da
znam da čovek, da bi poleteo, treba da zna tablicu množenja napamet i na
preskok, i da će deda da se naljuti i da počne da propituje
Mirtu?
Zar baš
nijedna nedelja ne može da prođe bez neke nezgode? Da idemo u školu,
volele bismo nedelju, jer bismo ostajale kod kuće. Ovako. .
.
– Ah, kad bismo
išle u školu? rekoh glasno.
Ali Mirta se pokrila preko glave i pravila se da ne čuje. Ja
onda rekoh još glasnije:
– DRA-JE? ŽA-JE?
– ŽA-JE, ŽA-JE, odbrusi ona inadžijski, dole, ispod
jorgana.
To nije bio
vizantijski, nego naš sopstveni jezik, koji smo razumele samo nas
dve. DRA-JE znači: drago mi je. ŽA-JE: žao mi je. Kad ne bismo svako
veče postavile jedna drugoj ovo pitanje, ne bismo mogle da zaspimo. Ne
znam zašto, ali nedeljom smo skoro uvek odgovarale: ŽA-JE,
ŽA-JE.
Da sada imam
krila kao Ikar, mogla bih da letim od zemlje do zemlje i da pitam svu
decu sveta: DRA-JE? ŽA-JE?
(Preveo Darko
Todorović)
Tito Patrikije (1928)
STIHOVI, 3
Nijedan stih ne ruši
vlast
napisao
sam pre mnogo godina
i do danas mi to pripisuju.
Stihovi ipak rade svoj posao
pokazuju vlasti, imenuju
ih
čak i kad krenu da
ulepšavaju
da obnove
malo izlog
da promene
naziv i firmu.
Ponekad stihovi zaista dostignu
na neočekivanim mestima
vlastodršce
sigurne
da ih niko ne gleda
požutelih i otkrivenih gaća
pre nego što navuku dokolenice ili
pantalone
obrubljenih
nogu potpapučenih patika
pre no što izuju čizme ili mokasine
prepunog stomaka pre no što
podrignu
da zakopaju
ogrtač ili sako
s
vilicama ostavljenim u čaši
pre no što još jednom probaju svoj istorijski
govor
dok im visi
podvoljak, slabine
pre no što namerno podignu bradu
pre no što se večito mladi zagledaju u
budućnost.
Stihovi ne
ruše vlast
ali
pouzdano žive mnogo duže
od svih plakata vlasti.
30. 11. 1982.
(Prevela Ksenija Maricki
Gađanski)
Ilija H. Papadimitrakopulo
(1930)
PASTA ZA ZUBE SA
HLOROFILOM
Noć se već spustila i rominjala je
kiša, kad sam se popeo do kuće svoga prijatelja Prodroma. Bila je to
oronula stara kuća na jednoj uzvišici u gradu, s baštom koja je već
godinama bila zapuštena. Uličica koja je vodila donde uspokojavala me je
i očaravala, stepenici su bili od škriljca, s jedne strane zidovi drugih
kuća, s druge trnjaci i stenje, ovde-onde nekoliko niskih
borova.
Zatekoh
Prodroma s Jorgom kako sede i piju, u sobi koju je moj prijatelj
koristio kao atelje. Imao je onde jedan gvozdeni bračni krevet s tučanim
kuglama, sto zatrpan slikarskim priborom, smeđu furunu i biblioteku od
neobrađenih dasaka ofarbanih u lepu plavu boju. Kroz tesna balkonska
vrata sa razjedenim krilima ukazivala se potpuno zapuštena bašta,
krovovi drugih kuća, a u dnu more. Sa ovakvom sobom, rekoh mu,
i ja bih mogao da postanem pesnik i slikar.
Prodromo se suvo nakašlja, Jorgo se
osmehnu nekako zagonetno i srknu malo konjaka, deder, Prodromo,
reče mu, pročitaj nam i onu priču što si napisao.
Prodromo smesta uze sa stola jedan
svežanj rukopisa. Ja uzeh svoju čašu i zavalih se u krevet, meni je
uopšte nepodnošljivo da slušam kad se bilo šta čita, a Prodromo je,
pored svega, čitao očajno. Naslov priče, međutim, ostavio je utisak na
mene, glasio je Pasta za zube sa hlorofilom, ja nikad ne bih
mogao da nađem tako sugestivan naslov i posebno sam zavideo Jorgu, koji
ih je i sam s toliko lakoće prosto vadio iz rukava.
Pisao je, dakle, o nekoj devojci,
koju je junak upoznao prošlog leta, jednog podneva ispunjenog
zaslepljujućom svetlošću, na onoj ogromnoj ravnoj steni gde mladi obično
dolaze da se kupaju. Odmah ga je privuklo devojčino pitomo lice s
velikim čistim očima, kao i neusiljenost s kojom se skinula i obukla
predivni beli kostim. Junak, koji je malo podalje pržio dagnje na jednom
ogaravljenom plehu, ustao je i prišao joj i pozvao je da proba vruće
dagnje. Tako su se upoznali.
U nastavku je opisano kako se rascvetala njihova ljubav, šetnje
i izleti na koje su odlazili, kao i one malobrojne reči koje su
razmenili, iako su uopšte izbegavali da govore i dospeli su dotle da su
se čudesno sporazumevali samo očima ili pokretima ruku.
Ključna scena bila je ona kad su
prvi put vodili ljubav pod vodom, naime u moru. Ovaj događaj je potresao
devojku, dok je junak, naprotiv, počeo da oseća umor. Ostatak leta
dovaljao se teško za oboje, devojka je kopnela, a junak je osećao sve
veću dosadu. Veče pre nego što je zaljubljena devojka trebalo da konačno
otputuje, našli su se ne na steni gde su se prvi put sreli, već u jednom
šumarku iznad grada. Devojka se ponašala neobično, što je junak
pripisivao uzbuđenosti zbog rastanka. Onda joj je odmotao i poklonio
sliku koju je krišom naslikao tih večeri, na kojoj ju je alegoričnim
prizorima podsećao na dane leta koje su proveli zajedno. Devojka je bila
vrlo usplahirena. Uzalud je tražila da pronađe nešto što bi mu
poklonila, i najzad izvuče iz nekog džepa pastu za zube koju je maločas
kupila. Uzmi, reče mu, da me se sećaš svaki put kad budeš prao
zube. To je pasta za zube sa hlorofilom. On zbunjeno uze
kutiju, i kad su se poljubili poslednji put, a onda se i jedno i drugo
odvukli svojim kućama, obuzeo ga je nemir zbog današnjeg devojčinog
čudnog ponašanja. I tako, kad je sutradan ujutru pročitao u novinama o
udesu mlade plivačice, bio je ubeđen da je sve bilo unapred
isplanirano.
Kad se
čitanje završilo, Jorgo je izgledao oduševljen. Lepo je, reče
Prodromu, meni se bar mnogo svidelo, i pored teškog romantičarskog
balasta. Sad će Ilija. . . Ja nisam progovarao, ostao sam zavaljen u
krevetu i posmatrao kroz vrata na balkonu. Iznenada se Prodromo okrenu
ka meni razdraženo, a tebi, klado jedna, reče mi, tebi se nije
dopalo? Podsećaš me, rekoh mu, na onog tvog prijatelja pesnika
koji je u početku napisao nekoliko dobrih pesama. Onda je počeo da piše
i tekstove koje zove pričama.
Nastade tajac. Jorgo je pio, Prodromo, malo
zajapuren, sagao se da podstakne vatru. U jednom trenutku iskliznuše mu
mašice i pepeo se rasu po podu. Klekoh kraj njega da mu pomognem da ga
pokupi. Onda, dok sam podizao glavu, opazih na zadnjoj polici biblioteke
jednu praznu kutiju zubne paste u nizu belih morskih školjki. Tada
osetih nelagodnost što sam onako rekao, laka srca i s visine, dok je
Prodromo, bilo je jasno, pokušao da nam ispovedi jednu svoju ličnu
istoriju.
(Preveo Darko
Todorović)
Kiki Dimula (1931)
TO MALO SVETA. PROŠLA
SAM
........................................Because these wings are no longer wings to fly
.........................................................................................T. S. Eliot
Šetam a smrkava se.
Odlučujem a smrkava
se.
Ne, nisam ja
tužna.
Bila sam radoznala i
prilježna.
Znam o
svemu. Pomalo o svemu.
Imena cveća kada vene,
kad ozelene reči i kad nam je
hladno.
Kako se lako
otvara brava osećanja
bilo kakvim ključem zaborava.
Prošla sam kroz dane sa
kišom,
smestila sam
se iza one
bodljikave
žice od kiše
strpljivo i neprimetno
kao što je bol drveća
kada ga napušta poslednji list
i kao što je strah
hrabrih.
Ne, nisam ja
tužna.
Prošla sam kroz vrtove, zastala kod
vodoskoka
i videla
kako se mnogo malih kipova smeje
iz nevidljivih razloga za
radost.
I male
ljubavnike, hvalisavce.
Njihovi napeti lukovi
pojavljivali su mi se noću kao polumeseci i sanjarila
sam.
Videla sam mnogo
divnih snova
i videla
da postajem rasejana.
Ne, nisam ja tužna.
Šetala sam mnogo po
osećanjima,
po
mojim i drugih ljudi,
i uvek je među njima ostajalo prostora
da prođe prostrano vreme.
Prolazila sam pored pošti ponovo i
ponovo.
Pisala sam
pisma ponovo i ponovo
i neumorno se molila bogu odgovora.
Primala sam karte sasvim
kratke:
srdačan
pozdrav iz Parte
i
poneki pozdrav
sa
Tornja u Pizi koji se krivi.
Ne, nisam ja tužna što se dan krivi.
Mnogo sam govorila.
Ljudima,
svetiljkama,
fotografijama.
I
mnogo lancima.
Naučila sam da čitam ruke
i da gubim ruke.
Ne, nisam ja tužna.
Putovala sam zaista.
Išla sam i tamo, išla i
ovamo...
Svuda je
svet spreman da ostari.
Gubila sam i ovde,
gubila i onde
a usled obazrivosti sam u sebi gubila
i usled svoje
nepažnje.
Išla sam i
do mora.
Dugovali su
mi širinu. Reci kako sam to uzela.
Bojala sam se samoće
i zamišljala sam ljude.
Jedne sam videla kako
padaju
od ruke nekoga
finoga praha,
ruke
koja je prošla sunčev zrak,
i drugde kako padaju od najmanjeg zvuka zvona.
A ja sam se prolamala od
zvonjave
Pravoslavne
usamljenosti.
Ne,
nisam ja tužna.
Koliko sam mogla suprotstavljala sam
se toj reci
kada je
imala puno vode, da me ne odnese,
i koliko god je bilo mogućno zamišljala sam
vodu
u presahlim
rekama
i
pregazila bih.
MNOŽINA
Ljubav,
imenica,
u velikoj meri imenica,
u jednini,
ni ženskog ni muškog roda,
roda bez odbrane.
Množina
ljubavi bez odbrane.
Strah,
imenica,
u početku jednina
a posle u množini:
strahovi.
Strahovi
zbog svega ovde i drugde.
Sećanje,
lična imenica Žalosti,
u jednini,
samo u jednini
i nepromenljiva.
Sećanje, sećanje, sećanje.
Noć,
imenica,
ženskog roda,
u jednini.
u množini
Noći.
Ovde i drugde.
RANI I KASNI ČAS
Između noći i jutra
pritisnut našla sam rani
čas.
Veselost ptica
bez poštovanja tako me rano probudi
da sam iz mraka izašla na
oseku.
Moj balkon
mirno plovi
po
plitkim bojama.
Još
uvek vrtovi sanjaju
dolazak nepoznatog cveća.
Polako se otvara znano horizont
kao jeftina pantljika
metra.
Na zaborav
liči more: zaboravili su nas.
Na zaborav liči beskraj. Zaborav je beskraj.
Brod se okreće u
daljini,
dohvati ga
daljina kad se s njim poigra.
Mrmljajući se penje visak boja.
Oblici prilaze bliže kao da
šetaju.
Budi se belo
veslo,
leprša krilima
krov,
kapak prozora
se zalupi.
Uplašeno
se iz sna budi neki zvonik,
kao krivac: vera uvek treba da se probudi
prva.
Prva od
svega.
Oblici prilaze
bliže kao da šetaju.
Vide se obrisi zatvorenih vrata
a granice razdražuju.
Počinju da se razaznaju brda
i vraćaju te u
realnost.
A ti,
očekivanje, kuda ćeš?
Probudila su se pre dužeg vremena poricanja.
A ja, ja što jesam i zovem
se
sat koji
žuri,
šta to tražim
među ovim ludim raspoloženjima?
KONJAK SASVIM BEZ ZVEZDICA
Reči suza su potpuno
izgubljene.
Dok
govori nered, red neka ćuti
– gubitak ima veliko iskustvo.
Sada treba da stanemo na stranu
beskorisnog.
Polako polako će ponovo naći svoj
govor sećanje
da
pruži divne savete za dugovečnost
onome što je umrlo.
Da stanemo na stranu ove
male
fotografije
koja je još u cvetu svoje budućnosti:
mladi malo beskorisno zagrljeni
naspram bezimeno razdragane
obale.
Nauplion
Eubeja Skopelo?
Reći
ćeš
i gde tada nije
bilo more.
REDAK DAR
Novi pogledi.
Decu ne treba da ostavite da
plaču.
Odmah da ih
uzmete u naručje. Inače
se prerano
razvija
osećaj napuštenosti dečja trauma
stiže neprirodno do punoletstva
proizvodi zube kosu nokte povijene
noževe.
Za odrasle, takoreći
starce
– ono što nije
proleće, već je staračko –
važe i dalje prastari
pogledi.
Zagrljaj
nikad. Ostavite ih da skapaju
dok im ne nestane daha u plaču
tako pojačavaju svoje tri
tačke.
Neka plaču
odrasli. Nema zagrljaja.
Jedino njihovu cuclu ispunite
gorkim obećanjem – ne goji se
od oskudice – kako da dođe do
dobrog
zagrljaja
mršavog, njihove majke
da ih uspava.
Blizu njih stavite onaj aparat
koji beleži zvuke beba
da bi ih iz daljine
čuli
da li je
ritmično njihovo usamljeno disanje.
Da se nikad niste prevarili da ih
zagrlite.
Divlje se
privijaju
oko retkoga
vrata ovoga dara,
da
vas udave.
Ništa. Kad
traže da ih zagrlite
Samo ih uzmite, samo im odgovorite.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
