Spiro
Plaskoviti (1917-2001)
GOLO DRVO
Celog onog dana nije prestajao
jutarnji severozapadni vetar. Oko podneva je toliko ojačao da je čovek
teško mogao da hoda ne naslanjajući se na zidove kuća, a odeća se lepila
za telo kao flaster. Ali oko zalaska sunca vetar je izgubio snagu. Voda
se smirila a onda su opet počeli široki ravni talasi istog izgleda,
jedan za drugim, bez prekida ili pene.
Bilo je divno. Divno čak i za oči psa,
ukoliko njegova vrsta ume da vidi nešto više od koske – što nije
neobično za pse – i jednog takvog osetljivog psa, pokazala je Bracova
njuška uzdignuta sada pravo na talase kao neka mala lovačka truba pre no
što se oglasi. Baci mu šljunak, pa drugi gospodar Saro kapetan. Njuška
se odmah okrene da ga pogleda. „Uživaš u igri, gazda, a? U igri? Pa
dobro...” A zatim, odjednom, brže nego što se baci kamen, Brac skoči u
more. Odmah izađe, skoči ponovo, opet izađe – svaki put se trubica
vraćala iz vode s puno radosnih glasova.
Dugo se to isto ponavljalo, već se skoro
smrklo, sve dok... Poslednji put se vrati iz mora nemiran, drhteći celim
telom. Nije više hteo u vodu, nego je počeo da kruži oko kapetana Sara
njušeći po pesku i šmrčući. Tada i starac obrati pažnju...
Prvo se pojavi beli, slamni
šešir... Priđe bliže... Spusti se mirno talas u plićaku, s puno morske
trave. Šešir je bio ženski, i Brac poče gadno da zavija. A onda...
Prošlo je više od pola sata dok ne stiže, prevrćući se lako po krivinama
talasa – a u međuvremenu se narod Svetog Nila okupio...
Isti su je talasi doneli. Potpuno
neugruvanu ili jadnu; jedino joj je dugu kosu, zapletenu oko najdalje
hridi, trebalo rasplesti, a i pored toga što je bila potamnela od vode,
videle su se još zlatne kose carinikove žene.
– odlomak –
(Prevela Ksenija Maricki
Gađanski)
Milto Sahturi
(1919)
HLEB
Ogromna vekna, gigantska kifla
vrućeg
hleba
pala je na ulicu s neba
dečak u zelenim kratkim pantalonama nožem
ga iseče i podeli svetu
naokolo
a jedna
malecka, mali beli anđeo, i ona
nožem iseče i razdeli
komade čistog neba
i svi sada potrče ka njoj, malo njih ode do
hleba,
svi trče
anđelku koji deli nebo
Nemojmo kriti,
Žedni smo neba!
(Prevela Ksenija Maricki
Gađanski)
Andoni Samaraki
(1919)
REKA
Naredba je bila jasna: zabranjuje se
kupanje u reci, čak i približavanje na manje od dvesta metara.
Nesporazuma nije moglo biti. Ko god prekrši naredbu, završiće na vojnom
sudu.
Naredbu im je
pre neki dan pročitao sam major. Naredio je da se postroji ceo bataljon,
a zatim je pročitao. Naredba Divizije! Nije bilo šale.
Prošlo je oko tri nedelje kako
miruju sa ove strane reke. Sa one strane bio je neprijatelj. Drugi, kako
su ih mnogi zvali.
Tri nedelje besposlice. Ova situacija neće dugo potrajati, ali
je ipak neko vreme.
Šum reke nije mu dopuštao da se smiri.
Otići će sledećeg dana, svakako će otići. Do
đavola i naredba Divizije!
Ostali vojnici su spavali. Na kraju je zaspao i on. Sanjao je.
Imao je košmar. U početku ju je video kao što je bila: reka. Pružala se
pred njim i čekala. A on, nag na obali, nije ulazio u nju. Kao da ga je
vukla neka nevidljiva ruka. Potom se reka preobrazila u ženu. Crnku
mladalačkog tela. Čekala ga je naga, opružena na travi. A on, nag pred
njom, nije je obljubio. Kao da ga je vukla neka nevidljiva
ruka.
Probudio se
iznuren. Još nije bilo svanulo. . .
Prilazeći obali, zaustavio se i posmatrao.
Reka! Dakle, ipak je postojala ova reka?! Satima je razmišljao da možda
u stvarnosti ne postoji. Da je možda bila plod njihove mašte, njihova
grupna halucinacija.
Iskoristio je prvu priliku i krenuo prema reci. Jutro je bilo
prekrasno! Kada bi imao sreće da ga ne primete. . . Kada bi samo stigao
da zaroni u reku, da uđe u njene vode, ništa ga drugo nije
zanimalo.
Na jednom
drvetu na obali je ostavio odelo, a pušku je uspravio uz stablo. Bacio
je pogled iza sebe, da nema koga od njegovih, pa još jedan na suprotnu
obalu, da nema koga od Drugih, i ušao u vodu.
Od trenutka kada je njegovo telo, sasvim
nago, ušlo u vodu, to telo koje se dve i po godine mučilo, koje je do
sada dva puta bilo ranjavano, od tog se trenutka osetio drugim čovekom.
Kao da je neka ruka spužvom prošla kroz njega i izbrisala te dve i po
godine.
Plivao je čas
prsno, čas leđno. Dopuštao je da ga struja nosi. I ronio je. .
.
Dete je sada bio
ovaj vojnik, kome nije bilo više od dvadeset tri, a poslednje dve i po
godine su ostavile duboke tragove u njemu.
Desno i levo, na obe obale, lepršale su ptice
i povremeno preletale iznad pozdravljajući ga.
Pred njim je sada, nošena strujom, plutala
jedna grana. Pokušao je da stigne samo jednom zaronivši, ali nije uspeo.
Izronio je iz vode baš pored nje. Osećao se predivno! Ali, istog
trenutka, pred sobom, na otprilike trideset metara, ugleda jedno
lice.
Stao je,
pokušavajući da bolje osmotri.
Video ga je i onaj što je tamo plivao, pa se
i on zaustavi. Gledali su se.
Smesta je postao ono što je bio i ranije: vojnik koji je već dve
i po godine nosio ratni krst, a koji je ostavio svoju pušku kraj
drveta.
Nije mogao da
shvati da li je onaj preko puta bio jedan od njegovih ili od Drugih.
Kako to da razume? Video je samo glavu. Mogao je da bude jedan od
njegovih. Mogao je da bude jedan od Drugih.
Nekoliko minuta su obojica nepomično stajali
u vodi. Tišinu prekide kijanje. On je bio taj koji je kinuo i po običaju
glasno opsovao. Tada je onaj preko puta počeo brzo da pliva prema
suprotnoj obali. Ali, ni on nije gubio vreme. Plivao je prema obali svom
snagom. Izašao je prvi. Otrčao je do drveta kraj koga je ostavio pušku i
zgrabio je. Drugi je tek izlazio iz vode. Trčao je sada i on po svoju
pušku.
On podiže
pušku i nanišani. Bilo je veoma lako da mu opali metak u glavu. Drugi je
bio laka meta dok je trčao nag, samo dvadesetak metara
dalje.
Ne, nije
povukao obarač. Drugi je bio tamo, nag kao od majke rođen. I on je bio
tu, nag kao od majke rođen.
Nije mogao da opali. Bili su obojica nagi. Dvoje nagih ljudi.
Nagi, bez gaća. Nagi, bez nacionalnosti. Nagi, bez svoje
uniforme.
Nije mogao
da opali. Reka ih sada nije razdvajala. Naprotiv, spajala ih
je.
Nije mogao da
opali. Drugi je sada postao drugi čovek bez velikog početnog d, ništa
manje, ništa više.
Spustio je pušku. Pognuo je glavu. Do kraja nije ništa video.
Stigao je da vidi samo nekoliko ptica koje su uznemireno poletele u
trenutku kada je sa suprotne obale opalila puška. On je prvo kleknuo, a
potom pao licem prema zemlji.
(Prevela Jelena
Novaković)
Manoli Anagnostaki
(1925)
ŠAH
Hajde da odigramo
partiju.
Daću ti
svoju kraljicu
(Nekada je ona bila moja draga
Sada ja više nemam drage)
Daću ti svoje topove
(Sad više ne pucam na svoje
prijatelje
Poumirali
su davno pre mene)
A
ovaj kralj nikad i nije bio moj
A i šta će mi toliki pešaci?
(Kreću se napred, slepi, čak i bez
snova)
Sve ću ti
dati, pa i konje
Samo
ću ovog svog ludaka zadržati
Koji ume da se kreće samo po jednoj boji
Grabeći od jednog ugla do
drugog
Smejući se
tvom tolikom naoružanju
Upadajući iznenada u tvoje redove
Remeteći tvoje borbene
položaje.
I nema kraja ovoj partiji
šaha.
(Preveli Ksenija
Maricki Gađanski i Ivan
Gađanski)
