Jorgo
Seferi (1900-1971)
ARGONAUTI
A duša
ako hoće sebe da upozna,
u dušu ona
treba da gleda:
stranca i neprijatelja spazismo u
ogledalu.
Bili su drugovi dobri momci, nisu
gunđali
ni zbog
napora ni zbog žeđi ni zbog zime
držali su se poput stabla, poput
talasa
koji prigrle
vetar i kišu
prigrle
noć i sunce
ne
menjajući se usred promene.
Dobri su bili momci, po cele dane
uz veslo, znojni, spuštena
pogleda
disali su
složno
a krv im je
bojila poslušnu kožu.
Ponekad bi zapevali, spuštena pogleda
dok smo prolazili kraj pustog ostrva s
indijskim smokvama
prema zapadu, s one strane rta pasa
koji laju.
Ako hoće sebe da upozna, rekoše
treba u dušu da gleda,
rekoše
i vesla su
udarala po zlatu pučine
u suton.
Prošli smo mnoge rtove mnoga ostrva more
koje vodi u drugo more, galebe i
tuljane.
Nesrećne su žene ponekad s
vriskom
oplakivale
svoju izgubljenu decu
a druge su u besu tražile Aleksandra Velikog
i slavu utonulu u dubinu
Azije.
Usidrili smo
se kraj žala punog noćnih mirisa
sa ptičjom pesmom, s vodom što je ostavljala
na rukama
uspomenu na
veliku sreću.
Ali se
putovanja nisu završila.
Duše su im se sjedinile s veslima i žljebovima
s dostojanstvenim izgledom
pramca
sa brazdom iza
krme
sa vodom koja im
je razbijala lik.
Drugovi poumiraše redom
Spuštena pogleda. Vesla im
Označavaju mesto gde spavaju na
žalu.
Njih se i ne seća niko.
Pravda.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
Andrea
Embiriko (1901-1975)
AFRODITA
Te večeri posmatrao sam zvezde i
sazvežđa. Ali, u mom duhu bio je dan. U njegovoj svetlosti posmatrala si
me Ti, ljubljena, ružičasta i nežno odevena, i s vremena na vreme
sanjarila si uvećavajući u meni živu bujicu svetlosti.
Pa ipak, napolju je bila noć. Ali
kakva noć? Noć puna čudesa, noć posuta čarolijom.
Ja sam posmatrao zvezde i sazvežđa,
ali sam u isti mah gledao Tebe. Eno ga Strelac, govorio sam, eno ga
Jarac, Sirijus, Orion. Ali sam, istovremeno, gledao Tebe.
Ljubljena, ružičasta i nežno
odevena, stajala si u meni, u izobilnoj bujici svetlosti, i dizala si
glavu čas desno, čas levo, sa Orionom, ili sa Sirijusom u kosi, sa
Strelcem u srcu.
Ja
sam posmatrao zvezde i sazvežđa. Eno ga Strelac, govorio sam, Jarac,
Sirijus, Orion, ali sam u isti mah gledao Tebe.
Ljubljena, ružičasta i nežno odevena, sedela
si na jednoj stolici u mom srcu, u neopisivoj bujici svetlosti, sa
svojom senkom, čas desno, čas levo, i ostajala si nepomična,
jednostavna, mila, prekrasna, i sedela si na svojoj stolici tako da mi
je dolazilo da te položim na svoja kolena, da jednu ruku stavim na tvoje
grudi, a drugu pod tvoju haljinu, među noge.
I govorio sam i ponavljao: Eno ga Strelac,
eno ga Jarac, Sirijus, Orion, i gledao sam uvek, i sazvežđa i
Tebe.
Ali ovaj put
ležala si – sasvim opružena – i tvoju kosu pomicao je vetar. Moja ruka
te je doticala. Tvoje oči su mi govorile. I ja sam govorio i ponavljao
strasno: Eno ga Strelac, eno ga Jarac, Sirijus, Orion, ali sad sam već
gledao samo Tebe.
Tada se dogodilo jedno veliko čudo. Sve zvezde zgasle u jedan
mah, i ostala si samo Ti na nebu sa mnom, u jednom danu bez noći, meni
uz bok. Posmatrao sam te ushićeno i govorio i ponavljao tvoje
ime.
A
Ti?
Ti, mila i
Mnogoradosna, u svojoj si ruci držala moje srce.
(Preveo Darko
Todorović)
Jani
Rico (1909-1990)
GROBOVI NAŠIH PREDAKA
Trebalo je da čuvamo naše pokojnike
i njihovu
snagu, da ih nekad
naši protivnici ne iskopaju i odnesu. A, onda,
bez njihove zaštite, bićemo u
dvostrukoj
...........opasnosti. Kako bismo živeli
bez kuća, bez nameštaja, bez naše
senke, a pre svega, bez
grobova naših predaka, ratnika i mudraca? Setimo
se
kako su Spartanci
ukrali Orestove kosti iz Tegeje.
Trebalo bi
da naši neprijatelji nikad ne saznaju gde su
sahranjeni. Ipak
kako
bismo ikad mogli da znamo ko su nam neprijatelji
i kada će i odakle da se pojave? Ne, dakle,
veličanstveni
spomenici,
ne
sjajni ukrasi – to privlači pažnju i zavist.
Našim pokojnicima
to nije potrebno, – zadovoljni
malim, ozbiljni i ćutljivi sada
su ravnodušni prema medovini, anatemama,
zaludnoj slavi. Bolje
običan kamen i saksija s geranijama, tajni beleg,
ili uopšte ništa. Bezbednije je da
ih čuvamo u sebi, ako
možemo,
i još bolje da ni mi ne znamo gde leže.
Kako se događaju stvari u naše vreme – ko zna
–
može biti da
ih mi sami otkopamo, da ih zgazimo jednog
dana.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
Odisej
Eliti (1911-1996)
ELENI
Prva kap kiše ubila je
leto
Natopile se reči
koje su rađale svetlost zvezda
Sve one reči kojima si Ti bila jedini
cilj!
Gde sada da
raširimo ruke kad vreme ne računa više na nas
Gde sada da spustimo oči kad su daleki
horizonti potonuli u
oblake
Sada
kad su se tvoji kapci sklopili nad našim predelima
A mi smo – kao da nas je prožela
magla –
Sami
samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.
Sa čelom na prozorskom staklu bdimo
nad novim bolom
Smrt
nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mestu vetar može da te
celu drži u životu
Može da te odene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mestu
postoji
Sasvim zeleno
polje iza tvog osmeha sve do sunca
Koje mu u poverenju kazuje da ćemo se ponovo
sresti
Ne nećemo se
suočiti sa smrću
Nego
sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim
dušama koje se stalno udaljavaju
A ako tvoja ruka nije u našoj
ruci
I ako nema naše
krvi u venama tvojih snova
Ni svetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o!
tužna
Prolaznice
kroza sve ono što nas još uvek drži na svetu
Onda je to vlažni vetar čas jeseni
rastanak
Gorko
naslanjanje lakta na sećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa
svetlošću
Iza
četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen
na ognjištu
............. otkucaj velikog zidnog
sata
Jer je već
postala
Pesma stih uz
drugi stih sazvučje kiše suza i reči
Reči ne kao druge već onih kojima si samo Ti
bila jedini cilj!
(Preveli Ksenija
Maricki Gađanski i Ivan Gađanski)
PASIJE
2.
Jezik mi dadoše grčki;
sirotinjsku kolibu na Homerovim
obalama.
.......... Jedina mi briga moj jezik
na Homerovim obalama.
Tamo deverike i grgeči
.......... vetrom bičevani
glagoli
zelene struje
sred plavih
.......... sve sam video da mi se penju u utrobi
sunđeri, meduze
.......... s prvim rečima
Sirena
ružičaste
školjke s prvim crnim drhtajem.
.......... Jedna mi briga moj jezik
s prvim crnim drhtajem.
Tamo narovi, dunje
.......... garavi bogovi, ujaci i bratići
prazneći ulje u ogromne ćupove;
.......... i dah ove iz gudura
mirišući
vrba i
mastika
.......... metlica i
đumbir
s prvim
pištanjem štiglica
.......... slatke psalmodije sa prvim Slava Ti.
Jedina mi briga moj jezik sa prvim Slava
Ti!
.......... Tamo lovor
i palmine grane
kadionica i tamjan
.......... mačeve blagosiljajući i kremenjače.
Na tlu prekrivenom maramama
vinograda
.......... mirisa
roštilja, kucanje uskršnjih jaja
i Hristos Vaskrese
.......... sa prvim hicima
Grka.
Tajne ljubavi s
prvim rečima Himne.
.......... Jedina mi briga moj jezik, s prvim rečima Himne.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
Nikifor Vretak (1912-1991)
TESTO
Mesim testo govora, trudim
se
da slučajno ne
prođe neka reč
koja
nije postala duša; jer će ta reč
biti kao rana u divnoj pesmi
tada. Hoću da moj glas
bude
istina kao krv
ili sok
koji gura
dižući se ispod
kore
cvetove na drvetu.
Da
bude prozirna građevina, gde
će se razaznavati život,
brda, stalno promenljive boje, prizor
makrokozma
sa
zvezdanim skalama: cela
ta poezija, koja opet postaje
poezija u poeziji.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
