Konstatin
P. Kavafi (1863-1933)
ITAKA
Kada se spremiš prema Itaci da
pođeš,
treba da
zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno
saznanja.
Lestrigonaca, zatim
Kiklopa,
razljućenog
se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se
fina
osećanja dotiču
tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim
Kiklope,
Posejdona
divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred
tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude
dugo.
I mnogo letnjih
jutara da bude
kada
ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put
viđene,
da zastaneš
pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom,
slonovačom,
i teškim
mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske gradove mnoge da
pođeš,
da učiš
i da učiš od mudraca.
A na umu uvek da ti Itaka
bude.
Da tamo
stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš
putovanje.
Bolje neka godine mnoge
traju
i na ostrvo da
već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži
bogatstvo.
Itaka ti je dala divno
putovanje.
Da nema
nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te
nije prevarila.
Tako
si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake
znače.
(Preveli Ksenija
Maricki Gađanski i Ivan Gađanski)
Niko Kazancaki
(1883-1957)
... Mnogo sam sati gledao sveti
predeo u Olimpiji. Plemenitost, mirna koncentracija, nasmejana dolina s
dobrodošlicom usred niskih spokojnih brda, zaštićena od divljeg severca,
od oštrog juga, otvorena jedino prema zapadu i moru, odakle stiže,
dolazeći uz reku Alfej, sveži morski povetarac. Nema predela u Grčkoj
koji tako slatko i strpljivo podstiče na mir i pomirenje. Nepogrešivim
okom su stari izabrali da se okupljaju ovde, svake četiri godine, sva
helenska zbratimljena plemena; i izabravši ovo mesto, ispunili su ga
idejom i povećali mu spokoj i njegovu pomirljivu
sugestiju.
Zavisti,
neprijateljstva, građanski ratovi cepali su Grčku, demokratije,
aristokratije, tiranije međusobno su se uništavale, zatvoreni prolazi,
izolovana ostrva, napušteni žalovi, mali nezavisni gradovi stvorili su
jedinstveni organizam s puno vođa, pun međusobne mržnje, i strasti su
ključale u svim grudima. A odjednom, svake četiri godine, u leto,
ovenčani glasnici, spondofori, kretali su se iz ove svete doline,
išli do granica helenskog sveta, objavljivali svetu poruku Igara,
primirje, pozivajući prijatelje i neprijatelje u Olimpiju na Igre. Sa
celog Peloponeza i iz kopnene Grčke, iz Makedonije, Tesalije, Epira i
Trakije, s obala Crnog Mora, Male Azije, Egipta, Kirene, iz Velike Grčke
i sa Sicilije, žurili su atlete i hodočasnici u svehelensku svetu dolinu
igre. Robovima nije bio dozvoljen pristup, ni zločincima, ni barbarima,
niti ženama. Jedino slobodnim Grcima.
Nijedan narod nije osmislio toliko savršenu
tajnu i vidljivu vrednost igre. Kad život uspe svakodnevnom borbom da
pobedi okolne neprijatelje – prirodne sile i zveri, glad, žeđ, bolest –
desi se ponekad da mu preostane još snage. Ovu snagu traži da raspe u
igri. Civilizacija počinje od trenutka kada počne igra. Dok se život
bori da se održi, da se zaštiti od svojih neprijatelja, da opstane na
kori zemlje, civilizacije ne nastaje. Rađa se od trenutka kad život
zadovolji svoje prve potrebe i počne da se raduje kratkom
predahu.
(Prevela Ksenija
Maricki Gađanski)
Angelo
Sikeljano (1884-1951)
ZATO ŠTO SAM ZEMLJU
PEVO
Zato što sam zemlju pevo i verovo iz
dubine
i u bekstvu
stero nisam tajnovita krila svoja,
nego sam se umom celim uvrežio u
tišine,
gle kako mi,
kad ožednim, vrelo staro opet šine,
živodajno vrelo ono, vrelo igre, radost
moja...
Zato što se brino nisam ni za ono
kad ni kako,
već sam
miso svoju gnjuro u celinu svih vremena,
ko da svrhu neizmernu skrivalo je vreme
svako,
gle kako mi,
sred južine i sred bure i svih mena,
u mom duhu, kao voćka, sja oblutak jednog
trena,
dok s nebesa
dažd se roni da u meni plod bi tako!...
Zato što ne rekoh: "tu se život
rađa, tamo vene..."
već "ako je dan kišovit, on tim veći sjaj
zaziva...
od trusova
i temelj se za još dublje hvata stene,
i zemljino bilo živo, što sazdaje, tama
skriva..."
gle kako
se sve prolazno u nestalne topi sene,
gle kako mi i Smrt sama ko rođena sestra
biva!...
(Preveo Darko
Todorović)
Strati Mirivili
(1890-1969)
... Ko nije doživeo one prve-prvcate
dane proleća, koji su jedna nezamisliva skala nijansi i preobražaja, taj
nije u prilici da razume zatim ni njegove vesele sadržaje u svem
njihovom obimu i punoći. A Pelion je jedno od povlašćenih lica Helade,
gde čovek može da uživa u emociji i drhtaju tog nemirnog, prenatalnog,
pretpubertetskog godišnjeg doba. Od bezbrojnih voćki koje krase ovu
planinu sve do njenih priobalnih obronaka samo sam tri zatekao u cvetu.
Bademe, kajsije i šljive. Prve, ružičaste. Druge, zatrpane crvenkastim
pupoljcima. Poslednje, snežnobele. To je ona devičanska prethodnica
proleća što rascvetalim metlama mete snegove da bi stupila
Krasotica.
Docnije će
vatra zahvatiti breskve i, pre nego što poteraju mlado lišće, u njihovom
tamnom granju razbokoriće se ružičasti plamenovi. Pa onda trešnje,
višnje. Ali ko nije video pelionske jabuke u punom cvetu, taj ne može
reći da je pogledao u lice proleću u svoj njegovoj devičanskoj nežnosti.
Donja Lehonja, pružajući se među svojim baštama, iščekuje april da bi
bezbrojnim divljim ružama ovenčala plotove i leje na poljima. Sva sila
ruža izbacuje tada svoje cvetove, podrhtava na vitkim girlandama, visi u
rumenim evenkama s biljnih lukova i apsida, grli stenje, lepo, modro i
zelenkasto i suro stenje Peliona, što podseća na ružama ovenčane glave
Silena i Egipanova.
Na visovima su šume bukve i divljeg kestena. Neprohodni čestari,
šumski gustiši, gde krošnje šapuću ljubavna dozivanja, a nevidljive vode
pevuše među glatkim kamenjem svoju večitu rapsodiju. Ovde te mit prati u
stopu. Tu je špilja u kojoj je živeo kentaur Hiron, Ahilejev učitelj. U
ovim je šumama Pelej vijao i ugrabio Tetidu belih gležnjeva, kćer
morskog boga Nereja, najlepšu od pedeset sestara Nereida, koje još žive
u legendama našeg naroda pod imenom Neraida-vila. Mnogo je namučila
Peleja ova koketa jer se, da bi mu umakla, pretvorila u plamen, zatim u
lava, pa u zmiju, u vodu, čak i u foku. A kad ju je iznurio, Pelej ju je
ugrabio u ovim čestarima, i svi su bogovi sišli i proveselili se na
svadbi smrtnika i vilinske boginje. Iz ove ljubavi rodio se najlepši
delija među Helenima, Ahilej.
Od ovog drveća Argonauti su nasekli grede i sagradili onu
čarobnu gusarsku lađu Argo.
Neraide nikad nisu napustile Pelion. Tamo, u Donjoj Lehonji,
dočekale su me tri od pedeset Nerejevih kćeri. Iskrsle su na jednom
majuru, sve u narandžastom, a zlatni plodovi drveća drhtali su na
njihovoj bujnoj kosi. U nedrima su im podrhtavali i drugi, još sočniji.
Bile su sve jedna lepša od druge, ali je jedna imala najmilozvučnije,
najčarobnije ime. I najsvetlije oči. Fruta! Samo je na Pelionu ime
Afrodita moglo da doživi takav preobražaj. ...
(Preveo Darko
Todorović)
