I M E : S e l a K a m i l o   H o s e   S e l a G O S P A   F E L I S I T A S   Š I M E N E S S M I T   D E   L A   L I J E B R E ,   P R I M A L J A I Z   L E G A N I J E L A

Deca na prvom pričešću obično su vrlo bistra. Neka od njih se, kad poodrastu, prosto osuše i odu na onaj svet. Druga, naprotiv, postanu agronomski stručnjaci, traže sebi parče hleba i skuće se. To da se čovek skući, mnogo je dobro, je l' te?
– Jeste, jeste.
– E, pa to. Ova fotografija što je gledate baš je čudna. Momče se nije osušilo, ali ni agronomski stručnjak nije postalo. Jeste li poznavali gospu Felisitas, primalju iz Leganijela?
– Nisam, gospodine.
– E, prijatelju moj! Onda vi ne znate šta valja! Gospa Felisitas Šimenes Smit de la Lijebre, iz plemenite špansko-engleske porodice, babica u Leganijelu, kod Tarankona, bila je majka ovog mladića koga vam pokazujem, malog Hakobita, iliti Nepažnje, detenceta koje je bilo pravi som dok se nije malo otrglo, pa je o njemu počelo da se šuška. Taj vam je Hakobito, kad je imao nekih jedanaest-dvanaest godina, preležao neku tajanstvenu groznicu od koje mu je boja došla malo onako na zelenkasto, pa se deranu, kad se vide onakav, kao gušter, očigledno prevrte u stomaku, i posta potuljen. Njegova mama, gospa Felisitas, mlatila ga k'o vola u kupusu, al' dečko ni pet para, tera on svoje i sve gori i gori, sve zlobniji, nikad od njega da bude čovek. Jao, meni! – umela je da kaže gospa Felisitas. – Ovo dete će da me ubije svojim nevaljalstvima! Budite sigurni u to, ne trčite pred rudu! Zbilja, jednog dana kad je Hakobitu bio rođendan, pa je mama bila jako dobra prema njemu, uzeo je da se igra sa njom vešala, i u trenutku nepažnje, kad mu je jadnica najviše verovala, obesio je za vrat, o gredu. Gospa Felisitas, pravo budi rečeno, ni zucnula nije. Kad su došli susedi, povikali su: kakva grozota, što joj je jezik dugačak! Gospodin sudija naredio da je odnesu, to jest da skinu žrtvu sa konopca, i mada je isto tako naredio i Hakobita da uhapse, Hakobito nije zatvoren. Zna se, uplašio se, pa je, da izbegne zavrzlame, radije potprašio pete.
– Kakav divljak!
– Bolje recite bezdušnik. Na pogreb dođe celo selo, svi meštani, u masi, kako je pisala Ofanziva, glavne sreske novine, i gospa Felisiti napraviše vrlo raskošan pogreb, platiše ga zajednički, od priloga.
– Na sreću!
– To i ja kažem; kamen po kamen... Hakobito se, kao što vam rekoh, izgubio u vidu lastinog repa, i dan-danas se ne zna da l' je živ il' mrtav, ni gde je. Ja mislim da je u Francuskoj. Ti golobradi vetropiri su jako skloni da odu u Francusku, da se valjaju u blatu poroka i da se utope u gradskoj vrevi. Slušate li vi mene?
– Slušam, gospodine.
– Ma, da li ste me dobro čuli?
– Ama, čoveče, dobro, što 'no kažu dobro...!
– Kažem ja da ste bili rasejani! Dakle, objašnjavao sam vam, i da vidimo hoćete li sad razumeti kako valja, da su ti golobradi vetropiri jako skloni da odu u Francusku, da se valjaju u blatu poroka i greha i da se utope u gradskoj vrevi.
– To za greh malopre niste rekli.
– Dobro, ali sad kažem, tako mi se hoće. Zar čovek ne može da kaže sve što mu se prohte?
– Može, gospodine, naravno da može. Šta se mene tiče!
– Pa to, eto dokle smo dogurali! Hoćete da vam dalje pričam o Hakobitu?
– Hajde.
– Dakle, taj Hakobito, kako ga je opisao sluga, već je bio malo iskvaren i nevaljao, premda nikom ne beše ni na kraj pameti da su mu sklonosti toliko izopačene da ga dovedu do podmuklog ubistva sopstvene mame. Imao je okice boje pomorandže i retku kosicu, išao je postrance i imao jednu nogu malo kraću, ali, što se ostalog tiče, osim što je imao dva reda zuba, bio je normalan dečko, sasvim običan, dečak kao i svi drugi. Stasom nije baš bio velik, nego pre obrnuto, prosto, hoću da kažem, malko žgoljav. Pošto mu kupanje baš nije bilo priraslo srcu, a, opet, i da jeste, u Leganijelu, gde je zemlja suva, ne bi ni mogao to da pokaže, valjao se u prašini na drumu, i kad naiđe neki kamion, on se samo izvrne i pravi se mrtav, ni da trepne. U tome je bio mnogo hrabar i nikad nije ustuknuo. Kamiondžije su, naravno, mislile da je dete stvarno mrtvo, kočili su da ga ne zgaze.
– Kakva hladnokrvnost!
– Više od hladnokrvnosti! Kad ga je sluga opisao, ko je mogao jadnom slugi da kaže kakvu će zvrčku napraviti Hakobito, iliti Nepažnja!
– Čujte, a što ga zovu Nepažnja?
– Ne pitajte, čoveče, ne pitajte; imajte poštovanja prema uspomeni na gospu Felisitas...

Karpetovetonske beleške (1952)

(Priredila i sa španskog prevela Aleksandra Mančić)