1. Roman ružičast i
zlatan
Golubica se zvala Hortenzija i bila
je iz Santjaga u Čileu, iz kraja koji odgaja veoma lepe ženke svih
vrsta: leptirice, golubice, vikunje nežne dlake, kobile, žene zanosnog
struka, mačke, galebice, svilene bube, itd. Golubić se zvao Huan – kao
kad bismo rekli, tamo neki čova (Blagosloven bio komfor običnih mrava –
I noć tužnija od upijača) – ali potom, kada je ostao udovac, obrisao je
ime (kako bi se osetio neopozivo sam) i nastavio da živi tako da ga više
nikada niko ne može pozvati.
– Kako se zove golubić što onako visoko leti? – obično su pitali
stranci, zaprepašćeni njegovim veličanstvenim i zaludnim
letenjem.
Odgovor je
uvek bio isti, i ljude i žene iz zemlje čijim nebom je proletao
usamljeni golubić-udovac zaboleo je glas od ponavljanja večito
istog:
– Niko to ne
zna ..., niko to ne zna ..., niko to ne zna ...
(Ili menjajući ritam, jer se reči – pošto se
samo valjaju i valjaju – izližu kao novčići:
– Ni koto ne zna ..., nik oton ez na ....,
nikoton ezn a ...)
Golubić-udovac, dok se još zvao Huan, ćurlikao je u svitanje
tako opojno i skladno da su se golubice iz okoline, verujući da se
proleće rađa svakoga jutra, oblačile u nebeskoplavi taft kako bi ga
dočekale. Golubić-udovac, dok se još zvao Huan, bio je veseo i istančan
(takođe, častan i zaljubljen) i leteo sa velikom veštinom i otmenošću,
izveštačen i nežan poput anđela. Golubić-udovac, dok se još zvao Huan,
pevušio je tako dramatično u smiraj dana, da su se golubice sa trinaest
strana sveta (čak i onih koje su sa druge strane Anda), verujući da je
to tutnjava Smaka sveta, padale u san, premrle od straha, sa glavama
ispod krila kako bi pobegle od strave.
Golubić Huan i golubica Hortenzija su se
upoznali u podnožju vrha koji zovu Akonkagva, jednog toplog decembarskog
dana kad su lovci, isplaženih jezika, puštali sve ptice da lete na miru
i sa Božjim blagoslovom. Golubica Hortenzija, čija je volja bila
slabašna a zdravlje i narav ćudljivi, zaljubila se u golubića Huana kada
ga je videla kako leti, više i otmenije nego iko, bez i najmanje senke
straha niti od kandži sokola niti od pušaka lovaca.
Golubić Huan je, u to vreme, slikao
aktove (u Gogenovom stilu) i arhitektonske kompozicije (u Utriljovom
stilu) i sastavljao stihove (u istančanom stilu Garsilasa de la Vege)
jednoj lepoj gugutki koja se zvala Koksinela de Nonvil, farbanoj plavuši
i trostrukoj raspuštenici, čija su usta bila puna preslatkog i divnog
meda, čije su oči milovale, i volele, i čiji su maniri bili vrlo
obrazovani i evropejski, ali koja je bila ledenog i kamenog srca umesto
toplog i treperavog srca punog krvi. Njegov život (život golubića Huana)
bio je, u ono vreme, razuzdan i žestok i kao reka ljubavnih suza na
čijem je svakom talasu bila po jedna naga nimfa, pa je satir (golubić
Huan) uživao u podvodnom ribolovu pod nebom od sedefastih
guza.
Međutim, (ko
tugu oseća u srcu svom – taj nek čuje ove reči), kada je golubić Huan
saslušao melodiozne ljubavne reči nežne golubice Hortenzije koja je
govorila kao violina sa svilenim žicama, zaboravio je na Koksinelu, i u
prozi joj (tako je ozbiljnije) izjavio ljubav za ceo
život.
– Jesu li
tvoje namere poštene, golubiću-lopužo?
– Jesu, golubice, najpoštenije na svetu,
kunem ti se. Hoćeš li da se udaš za mene?
Golubici Hortenziji su se zarumeneli obrazi
kada je odgovorila:
–
Hoću, golubiću: za tebe hoću da se udam. Ali ne ovako, kao muve bez
glave, nego tek pošto celu godinu proživimo zajedno u planini, bez
ijednog drugog svedoka osim naših srca, da vidimo volimo li se zaista,
osim što se dopadamo jedno drugom. Prihvataš li moj uslov?
Posle godinu dana, golubić Huan i
golubica Hortenzija, koji su se (iako izgleda neverovatno) voleli još
više nego kada su se upoznali, sredili su papire i, već kao muž i žena,
otišli da žive u Bariloćeu, na jugu južne polulopte, u jednom
golubarniku koji je gledao – postavljen visoko kao golubarnik – na
jezero vode kovrdžave kao kosa na vetru.
2. Grčka
tragedija
Bentveld Baabaablekšip, poročni,
zaposeo je tvrđavu Ćakabuko, kako bi bolje uživao u spokoju svoje žrtve.
Da je Moris Ravel na vreme upoznao Bentvelda Baabaašipa, grešnoga,
njegova opera Dečak i vradžbine (tajanstvena kao zreli nar) imala
bi, možda, poslednji čin, nikada napisan, u koji bi stao duo Edipa i
Hrizanteme od Liverpula (koja je bila živa slika i prilika njegove
sirote pokojne matere).
Hortenzijin leš pojavio se, plutajući na vodi, sa crvenom
poderotinom na grlu. Tada je golubić-udovac izbrisao svoje ime (kako bi
se osetio neopozivo usamljen).
– Kako se zove golubić što onako silno
leti?
– Niko to ne
zna ..., niko to ne zna ..., niko to ne zna ...
Bentveld Baabaašip, raspusni, pojavio se
mrtav, sa crvenim ubodom kljuna u srce, na zelenoj i oštroj travi u
polju. Betenvalda Baabaašipa, kralja angorskih mačaka, pojeo je neki
pacov-skitnica, razmičući dlaku da se ne bi zagrcnuo, zuba iskeženih od
uzbuđenja i sa žuči osvete na jeziku.
Golubić-udovac, leđima okrenut životu i smrti
(te dve stvari prestale su da mu budu važne) peva, noću, promuklo, na
ledini (ja sam kao samotno drvo – što uspravno stoji uz drum – praveći
senku vukovima) a to je bolna i beznadežna pesma, bolna i gorka pesma
usamljenika, udovaca i drugih pristrasnih vrsta
krvoloka.
Pregršt basni bez ljubavi,
14-XI-61.
