I M E : S e l a K a m i l o   H o s e   S e l a G A L I C I J A C   I   N J E G O V A   D R U Ž I N A

U kraju oko Toleda, u avgustu mesecu, na kamenu u polju krmenadle možeš da pečeš, kao i na pločnicima, po selima.
Arena je na ledini, posred srede ima jedno drvo, i pojilo. Sa jedne strane ograđena je kolima, sa druge tarabom. Vrućina je, svet se uzverao kud je znao i umeo; čuvari moraju da skidaju dečake sa drveta i izvlače ih iz pojila. Pola šest popodne, korida samo što nije. Galicijac će sigurnim udarcem usmrtiti lepog mladog bika don Luisa Gonsalesa iz Siudad Reala.
Galicijac, koji svakog trenutka treba da izađe na vratanca, tamo pored obora, beo je kao kreč. Njegova tri pomoćnika gledaju u zemlju, ćute. Predsednik opštine se pojavljuje na balkonu Skupštine, i žandar, čim ga vidi, prilazi toreadorima.
– Izlazite.
Na trgu nema muzike, a toreadori, kojima baš i nije do teranja bika, zatežu prsluke i izlaze. Napred idu trojica, Galicijac, Ćića i Kaskoro. Za njima, Hesus Martin, iz Segovije.
Pošto je malo prošetao bika, Galicijac traži dopuštenje i ostaje u majici. U majici se bolje bori, iako je na plave i bele štrafte, mornarska.
Ćića se zove Adolfo Dios, zovu ga i Adolfito. Izgleda kao da ima oko četrdeset godina i malo je zrikav, mastan, i ne mnogo visok. Već godinama se muva po seoskim arenama, a jednom, pre rata, neki bik ga je tako ubo rogovima u Koljadu Medijanu, da ga samim čudom nije rasporio. Od tada se Ćića uvek jako pazi.
Kaskoro je rodom iz Ćapinerije, iz madridske oblasti, zove se Valentin Seboljada. Neko vreme je bio u zatvoru na Seuti, dešava se to, i odatle se vratio istetoviran po celim grudima, sa slikom dugokose gospođice koja se češlja, a ispod je natpis koji kaže: Lolita Garsija, najlepša žena Maroka. Živela Španija! Kaskoro je mali i nabijen, i dobro poznaje zanat. Kad se podmukao bik razgoropadi i počne da navaljuje više nego što treba, Kaskoro ga zbuni skačući levo-desno, i na kraju uvek stvar izvede tako da se bik zaleti u zid ili u pojilo, ili u nešto drugo.
– Tako smekša – kaže.
Hesus Martin iz Segovije je puntiljero, pomaže matadoru da dokrajči bika. Dugačak je i mršav i nema baš druželjubivo lice. Ima ožiljak što mu seče lice s kraja na kraj, i kad govori vidi se da malo muca.
Ćića, Kaskoro i Hesus Martin uvek su zajedno, i kad su čuli da je Galicijcu naišla neka korida, došli su da mu se ponude. Galicijac se zove Kamilo, a to je ime kojeg u tim krajevima ima malo i previše. Kad su došli, momci mu rekoše:
– Ništa se vi ne brinite, don Kamilo, mi smo uvek tu, vama na usluzi.
Ćića, Kaskoro i Hesus Martin obraćali su se matadoru sa vi, i taj stav prema njemu nisu menjali: Galicijac je uvek nosio kravatu, a kao momak, nekoliko godina je proveo studirajući farmaciju.
Kad su toreadori malo prošetali bika, predsednik opštine pogleda u žandara, a žandar će na to onome u oboru:
– Otvaraj.
Mogla se čuti i muva kako leti. Ljudi se ućutali, i kroz vrata obora izađe šaren, usukan bik dugih i ravnih rogova. Kad se pojavi u areni, svetina opet poče da urla. Bik izađe polako, njušeći zemlju, kao da nema volje da se bori. Valentin ga bocnu iz daljine, i bik dvaput obiđe arenu, kaskajući kao june.
Galicijac raširi ogrtač i zadade mu dva-tri udarca kako je znao i umeo. Neki glas se diže iz prvog reda:
– Ma, priđi mu, nesposobnjakoviću!
Ćića priđe Galicijcu i reče mu:
– Ne obraćajte pažnju, don Kamilo, nek priđe njegov tata. Šta oni znaju! Ovo je starinska korida, ona prava.
Bik ode do pojila i poče da pije. Žandar pozva Galicijca do ograde i reče mu:
– Zabadajte mu zastavice.
Ćića i Kaskoro, uz mnogo preznojavanja, uspeše da mu zabodu svaki po dva para. Bik je, u početku, poskakivao, a posle je samo stajao, mrtav hladan. Galicijac priđe predsedniku opštine i reče mu:
– Gos'n predsedniče, bik je mnogo jak, je l' može da mu zabodemo još dva para?
Predsednik opštine vide da oni oko njega na balkonu odmahuju glavama.
– Ostavi se toga već jednom. Hajde, uzimaj bodež i prilazi mu, za to te plaćam.
Galicijac ućuta, jer, da bi čovek radio pred javnošću, treba da bude vrlo smeran i pun poštovanja. Pokupi oružje, nazdravi poštovanima i ostavi kapu sa maskom na zemlji, pored pojila.
Pođe prema biku sa crvenom maramom u levici, ali bik ni makac. Prebaci je u drugu ruku, a bik krene pre vremena. Galicijac odleti u vazduh i, pre nego što ga digoše sa zemlje, bik se vrati i ubode ga u vrat. Galicijac ustade i htede da nastavi. Mahnu još tri puta maramom, a zatim, pošto je mnogo krvario, žandar mu reče:
– Kupi se.
Žandaru je to rekao predsednik opštine, a predsedniku opštine, lekar. Dok ga je lekar previjao, Galicijac ga upita:
– Ko je uzeo rapir?
– Kaskoro.
– Je l' ga ubio?
– Još nije.
Posle nekoliko trenutaka, lekar reče Galicijcu:
– Sreća tvoja, još samo santimetar, i bio bi gotov.
Galicijac ne odgovori. Napolju se čula žestoka graja. Kaskoro, izgleda, nije baš imao mnogo sreće.
– Je l' ga već ubio?
– Još nije.
Prođe mnogo vremena, i Galicijac, zavijenog vrata, proviri kroz rešetke. Bik je stajao zadnjim delom tela navaljen na pojilo, nepomičan, isplaženog jezika, sa rapirima zabodenim u teme i u plećku; jedan rapir mu je samo malo izvirio odozdo, između nogu. Neko iz publike govorio je kako to nije u redu, kako je to zabranjeno. Kaskoro je bio crven i hteo je da ga ubode još neki put. Pola tuceta policajaca poređalo se unaokolo, da zaustavi narod da ne nasrne.

Galicijac i njegova družina i druge karpetovetonske beleške.