I M E : S e l a K a m i l o   H o s e   S e l a P O H V A L A   F A B U L I

Gospodo akademici,
Moj stari prijatelj i učitelj Pio Baroha, koji je ostao bez Nobelove nagrade zato što svećica vrača-pogađača ne osvetli uvek glavu pravednika, imao je zidni sat na čijem su krugu blistale poučne reči, potresni moto koji je označavao proticanje časova: "Svaki ranjava, poslednji ubija." Pa dobro: skazaljke toga časovnika, koji ne ume da ide unazad, napravile su već mnogo otkucaja u mojoj duši i mome srcu, i danas, jednom nogom u ono mnogo života koje sam ostavio za sobom a, drugom u nadi, pojavljujem se pred vama kako bih rečima govorio o reči i govoru, uz dobru volju, a videćemo da li i uz sreću, o slobodi i književnosti. Ne znam gde bi granica starosti mogla podići svoju carinarnicu, ali, za svaki slučaj, branim se onim što reče don Fransisko de Kevedo: "Svi želimo da stignemo do starosti, i svi poričemo da smo tamo već stigli". Pošto dobro znam da ne mogu okrenuti leđa onome što je očigledno, i nije mi nepoznato da je kalendar nemilosrdna alatka, spremam se da vam kažem onoliko koliko moram, ne ostavljajući ni najmanju pukotinu ni za inspiraciju ni za improvizaciju, dva pojma dostojna prezira.
U kritičnom trenutku u kojem se danas nalazim, govoreći pred vama sa ove tribine koju je tako teško dosegnuti, obuzima me sumnja, da vas nije možda sjaj reči – u ovom slučaju, moje reči – zaslepio u pogledu mojih istinskih zasluga, za koje mislim da ih je prilično malo za visoku nagradu kojom ste ih odlikovali. Nije teško pisati na španskom, tom božanskom daru o kojem mi Španci imamo samo vrlo maglovitu predstavu, pa me teši misao da ste hteli nagraditi jedan slavan jezik, a ne njegovog skromnog službenika, i ono što se njime može izraziti, na uživanje i nauk svim ljudima, jer književnost je umetnost svih, i za sve, makar se pisalo ne pokoravajući se nikome i ne slušajući ništa osim gluvog i bezimenog žamora našeg kutka i našeg vremena.
Pišem iz samoće, govorim takođe iz samoće. Mateo Aleman, u svom romanu Gusman iz Alfaraćea, i Frensis Bejkon, u svom eseju Of Solitude, rekoše – i to otprilike u isto vreme – da čovek koji traži samoću ima u sebi mnogo od Boga ili od zveri. Teši me misao da samoću nisam tražio, nego da sam je našao, i da iz nje mislim i radim i živim – i pišem i govorim – čini mi se, sa gotovo beskrajnim mirom i rezigniranošću. I uvek me u toj mojoj samoći prati pretpostavka Pikasa, takođe moga starog prijatelja i učitelja, da se bez velike samoće ne može napraviti trajno delo. Zato što kroz život idem prerušen u ratnika, mogu govoriti o samoći bez bojazni, pa čak i sa izvesnom zahvalnom i bolnom iluzijom.
Najveća nagrada koju čovek uspeva da dobije jeste saznanje da se može govoriti, da se mogu ispuštati artikulisani zvukovi i izgovarati reči koje naznačuju predmete, događaje i osećanja.
Čoveka su filozofi tradicionalno definisali pomažući se često korišćenim sredstvom bliskosti po rodu i specifične razlike, odnosno, aludirajući na ono životinjsko u nama i na poreklo razlika. Od Aristotelovog zoona politikona do Dekartove razumne duše, to su bile neophodne naznake u razlikovanju između životinja i ljudi. No dobro, ma koliko etolozi stavljali pod znak pitanja ono što ću ustvrditi, ne bi bilo teško pronaći dovoljno autoriteta da bi se u ravan jezika smestio onaj konačni izvor ljudske prirode koja nas čini, na dobro i na zlo, različitim od ostalih životinja.
Različiti smo od životinja i, još od Darvina, znamo da od njih potičemo. Evolucija jezika ima, dakle, prvorazredan značaj koji ne možemo zaobići. Filogeneza ljudskog roda sadrži i proces evolucije gde se organi koji proizvode i identifikuju zvuke, kao i mozak koji im daje smisao, razvijaju dugo vremena, uključujući i samo rađanje čovečanstva. Ni jedna od kasnijih pojava, od Speva o Sidu i Don Kihota do kvantne teorije, nije uporediva po svojoj dalekosežnosti sa onime što je značilo prvi put imenovati najosnovnije stvari. Međutim – iz očiglednih razloga – ovde neću govoriti o evoluciji jezika u prvobitnom, temeljnom smislu, nego u jednom drugom, možda sporednom i slučajnom, ali od srazmerno mnogo veće važnosti za nas koji smo se rodili u jednoj svetovnijoj književnoj tradiciji.
Po mišljenju znamenitih etnolingvista, kao što je i A. S. Dajamond, istorija jezika – svih jezika – prolazi kroz niz u kojem su rečenice, u svojim najranijim počecima, bile jednostavne i primitivne kako bi vremenom postale složenije, kako u sintaksi, tako i u semantičkom sadržaju koji su kadre da nam ponude. Pošto je izvučena istorijski proverljiva težnja, pretpostavlja se da i taj napredak ka sveobuhvatnosti prolazi kroz početni trenutak u kojem najveći deo komunikativne težine pada na glagole, sve dok se ne stigne do današnjeg stanja, u kojem su imenice, pridevi i prilozi ti koji začinjavaju i daju gustinu sadržaju rečenice. Ako je ta teorija tačna i ako mašti malo pustimo na volju, mogli bismo pomisliti kako je prva reč bila glagol u neposrednoj i hitnoj upotrebi, to jest, u imperativu.
Imperativ još ima, razume se, veliku važnost u komunikaciji, i to je jedno teško glagolsko vreme (sic) sa kojim se mora biti krajnje obazriv jer nas primorava da do pojedinosti upoznamo ne uvek jednostavna pravila igre. Loše upotrebljen imperativ može nas dovesti do rezultata baš suprotnih onim željenim, jer u trostrukom razlikovanju koje je Džon Langšo Ostin učinio čuvenim (lokucioni, ilokucioni i perlokucioni govor) već je sa dovoljno mudrosti izložena teza o perlokucionom govoru kao govoru koji teži da izazove određeno ponašanje kod sagovornika. Ničemu ne služi da se nešto naredi ako se onaj kome se naredba upućuje pravi lud i na kraju uradi šta mu padne na pamet.
Od zoona politikona do razumne duše ostala su dovoljno razlučena polja na kojima pase zver ili peva čovek, ne uvek sasvim sigurnim glasom.
Kratil, u Platonovom dijalogu kojem je dao svoje ime, skriva Heraklita među nabore svoje tunike. Kroz usta svoga sagovornika Hermogena govori Demokrit, filozof punog i praznog, a možda i Protagora, antigeometričar, koji je u svojoj nepobožnosti došao do tvrdnje da je čovek mera svih stvari: onih koje jesu, utoliko što jesu, i onih koje nisu, utoliko što nisu.
Kratila je zanimalo pitanje jezika, onoga što je toliko ono što jeste koliko i ono što nije, i on o svojim razmišljanjima ugodno divani sa Hermogenom. Kratil misli da su imena stvari prirodno vezana za te stvari. Stvari se rađaju – ili se stvaraju, ili otkrivaju, ili izmišljaju – i u njihovoj duši obitava, od iskona, odgovarajuće ime koje ih označava i razlikuje od drugih. Označitelj je – izgleda hoće da nam kaže – drevno poimanje koje se rađa iz samog zametka stvari; osim pod razumljivim okolnostima koje izazivaju etimologije, pas je pas (u svakom drevnom jeziku) od prvog psa, i ljubav je ljubav, po svojim naznakama, od prve ljubavi. Paradoksalna granica misli Kratila, Heraklitovog protivlika, skutrila se u žlebu nerazdvojnosti – ili jedinstva – suprotnosti, u njihovom skladu (dan i noć), u neprestanom kretanju što uvek iznova potvrđuje njenu suštinu, i suštinu reči kao predmeta po sebi (nema psa bez mačke, nema ljubavi bez mržnje).
Hermogen, naprotiv, misli da reči nisu ništa više od konvencija koje su ljudi utvrdili u razumljivoj nameri da se sporazumevaju. Stvari se pojavljuju ili pokazuju pred ljudima, i čovek, suočen sa novorođenom stvari, daje ime. Označitelj stvari nije šumski izvor, nego bunar koji je iskopan ljudskom rukom. Parabolična granica osećanja – i govora – Hermogena, koji predstavlja Demokritovu, a ponekad i Protagorinu masku, rasplamsava se u ne malom broju tačaka: da li je čovek, to jest ono što meri (i određuje) sve i svaku od stvari, rod ili jedinka? Da li je mera tih stvari tek epistemološki pojam? Da li su stvari samo fizičke stvari, ili su i osećaji i pojmovi stvari? Kada Hermogen svede biće na pojavu, on je zaklao istinu u kolevci; nasuprot tome, priznati kao jedinu moguću postavku onu koju formuliše čovek za sebe i pred sobom, čini istinitim – i ništa više nego istinitim – koliko ono što jeste istina toliko i ono što to nije. Setite se da čovek, prema čuvenoj aporiji Viktora Anrija, daje ime stvarima, ali im ga ne može oduzeti: čovek čini da se jezik menja, ali ga ne može menjati po svojoj volji.
Platon, govoreći – možda previše obazrivo – o ispravnosti imena, kao da svojim simpatijama naginje, makar i prikriveno, Kratilovom stavu: stvari se zovu onako kako se moraju zvati (što je teorema organska i puna poštovanja, na ivici da bude prihvaćena kao postulat) a ne onako kako se ljudi, u zavisnosti od toga kako vetar duva, dogovore da bi se morale zvati (što bi bila nestalna, ili, još bolje – kolebljiva posledica, već prema pravcu promenljivih trenutnih – ako ne i prethodnih – namera u svakom od slučajeva).
Iz ovog drugog, po poreklu romantičnog, a po posledicama demagoškog stava pošli su latinski pesnici, sa Horacijem na čelu, i nastala su sva zla koja smo od onda na tom polju morali trpeti bez mogućnosti da ih ispravimo.
U Ars poetica, stihovi 70 - 72, peva se pobeda ne baš uvek zdravog običaja nad nadolaskom u govoru:

Multa renascentur quae iam cecidere, cadentque
quae nunc sunt in honore vocabula, si volet usus,
quem penes arbitrium est et ius et norma loquend...1

Ova tempirana bomba – prijatna, međutim, u svome prividnom milosrđu – imala je mnogo kasnije veoma obuhvatne posledice: poslednja, pretpostavka da jezik čini narod i, sudbonosno, ništa više osim naroda, i da ničemu ne vrede napori, koje unapred treba uštedeti, da se jezik svede na čistu, razumnu i logičnu normu. Ta Horacijeva smela tvrdnja – da u upotrebi leži slobodna volja, zakon i pravilo govora – pretvorila je, očistivši je od trnovitog korova, prečicu u carski drum, i njime je čovek išao, pod stegom jezika slobodno pevajući u vetar, tvrdoglavo brkajući pobedu i ropstvo koje u sebi nosi sama njegova pojava.
Ako je Horacije delom i bio u pravu, što mu ovde nećemo osporavati, ipak je nosio i ogroman teret bezumlja (što mu takođe nećemo prikrivati u ovom trenutku), i Kratilu i Hermogenu moramo priznati ono što je njihovo, razjasnivši pritom njihove namere. Kratilov stav spada u ono što se naziva prirodnim ili običnim govorom, ili jezikom, proizvodom jednog istorijskog i psihološkog puta kojim se gotovo večito ide, a Hermogenovo mišljenje odgovara onome što razumemo kao veštački ili neobičan jezik, ili žargon, plod jednog manje-više (ili na izvestan način) formalnog dogovora, zasnovanog na logici ali bez istorijske i psihološke tradicije, barem ne u trenutku nastanka. Rani Vitgenštajn – onaj iz Tractatusa – poznat je primer hermogenovskog stava u naše vreme. U tom smislu, ne bi bilo bezumno govoriti o kratilovskom govoru, iliti prirodnom, ili ljudskom, i o hermogenovskom govoru, odnosno veštačkom ili paraljudskom. Očigledno je da mislim, kao što je i Horacije, na prvi od ova dva, to jest, na jezik življenja i pisanja – bez tehničkih ograda i mera opreza.
Na govor koji sada zovem kratilovskim misli i Maks Šeler – i fenomenolozi uopšte – kada govori o govoru kao pominjanju ili najavljivanju ili iskazivanju, i Karl Buler kada određuje tri funkcije govora: izražavanje, pozivanje i predstavljanje.
Nema potrebe ni reći da hermogenovski govor prirodno prihvata svoju izvornu neprirodnost, dok se kratilovski govor vređa kada hoće da ga uljuljkuju u kolevkama koje mu nisu svojstvene i u kojima se često kriju mogućnosti pomalo strane njegovom prozračnom duhu.
Opasno je priznati, i to veoma opasno, da se prirodni jezik, kratilovski govor, rađa iz magičnog braka naroda sa slučajnošću. Ne; narod ne stvara govor, on ga uslovljava. Uz ne male ograde budi rečeno, narod, u izvesnom smislu, naslućuje govor, imena stvari, ali ga takođe izobličava i hibridizira. Ako se nad narodom ne bi nadvijale one strane mogućnosti koje sam gore pominjao, ovo bi se pitanje moglo mnogo neposrednije i pravolinijski postaviti. Ali cilj koji nisam sebi postavio, a koji, ipak, skriva zametak istine o problemu i koji je jedan i određen, nije u mome, niti u bilo čijem domašaju, te ću ga zameniti drugim.
Kratilovski govor, jezik, struktura ili sistem Ferdinanda de Sosira, rađa se u narodu – više među narodom nego iz njega – utvrđuju ga i autorizuju pisci, a regulišu i usmeravaju u većini slučajeva Akademije. Dakle: te tri stepenice – narod, pisci i Akademije – ne ispunjavaju uvek svoje osobene dužnosti i često zaposedaju ili se mešaju u tuđe područje. Reklo bi se da Akademije, pisci i narod ne igraju sa zadovoljstvom svoje uloge, nego da se radije stavljaju u uloge drugih, iako im to nije posao – možda čak i iz principijelnih razloga – tako da te uloge uvek ostaju nejasne i rasplinute, i, što je još gore, na kraju zamagljuju i prikrivaju sam predmet njihove pažnje – govor, reč koja treba da bude upravo prozračna. Ili algebarska, kao puko oruđe, bez druge vrednosti osim korisnosti, u onoj krajnosti u koju je otišao Unamuno u svom romanu Ljubav i pedagogija.
Poslednji određujući činilac, Država, ono što nije baš narod, niti pisci, niti Akademije, ali ih sve uslovljava i ograničava, utiče na hiljadu raznorodnih načina (administrativni žargon, govori vladajućih političara, televizija, i tako dalje) na to pitanje, praveći – više svojim lošim primerom nego sprečavanjem – veću zbrku u neredu i haos u rasulu.
O prestupima narodnim, književnim, akademskim, državnim, i tako dalje, niko ne govori, i jezik ide ne onuda kuda hoće, što bi u načelu bilo najlakšim putem, nego onuda kuda ga guraju suprotstavljene sile koje se u njemu presecaju.
Narod, zato što mu ponavljaju Horacijeve stihove na svakom koraku, misli da se jede sve što leti, te pokušava da unese, ne reči i izraze koje je nagonski ili podsvesno naslutio – što bi moglo biti, ili se barem ispostaviti da je vredno i prikladno – nego proizvoljno i svesno izmišljene ili, što je još gore, uvezene (u nevreme i uz dlaku zdravom razumu).
Pisci, tegleći često iskvarene navike svoje okoline (uvek se mogu navesti kakvi god hoćete izuzeci) prihvataju i autorizuju izraze neudobne samoj suštini govora, ili, što je još opasnije, bez ikakve veze sa duhom govora.
Problem Akademija određen je osama oko kojih se ove vrte: njihovim konzervativnim tendencijama i strahom da im se nešto ne prebaci.
To što hermogenovski govor nagriza onaj kratilovaski, što postaje sve naglašenije kako vreme prolazi, nosi u sebi opasnost da odstrani ono što je živo, da učini veštačkim ono što je prirodno. I ta opasnost može doći – ponavljam – jednako putem čistog izmišljanja kao i putem proizvoljnog ubacivanja ili neblagovremenog uskrsavanja ili oživljavanja.
Razlozi sasvim sićušno politički kao da su pokretač koji je podstiče i koji je podsticao jezike, sve jezike, da ustuknu, sa osmehom na usnama, pred čestim napadima onih koji ih opsedaju. Shvatam da je opasnost kojoj se izlažu nesrazmerna dobicima, pomalo utopijskim, koji bi se u nekoj neizvesnoj budućnosti mogli izvući; bez brižnog čistunstva, koje je veoma daleko od moga duha, hteo bih da upozorim pisce, pre svega, zatim Akademiju, (i Državu, uzgred), da postave među pred zbrkom koja nas saleće. Postoji jedan kontinuitet u govoru koji odskače iznad svih klasifikacija koje hoćemo da ustanovimo, tu nema sumnje, ali ta činjenica ne daje nam pravo da izbrišemo njegove prirodne granice. Pretpostavljati suprotno bilo bi isto što i priznati poraz do kojega još nije došlo.
Izoštrimo duh u odbranu jezika – ponavljam: svih jezika – i imajmo uvek na umu da brkati postupke i pravo, kao i smatrati reč duhom, vodi samo nepravdi, položaju koji je izvor – a u isto vreme i posledica – nereda.
Misao, sa svojim nerazdvojnim dodatkom, govorom, i sloboda, koja bi se možda takođe mogla spojiti sa izvesnim jezičkim i pojmovnim oblicima, čine onu vrstu opšteg okvira u koji staju svi ljudski poduhvati: oni koji imaju za cilj da istražuju i proširuju granice ljudskog, kao i oni drugi, koji, naprotiv, isključivo traže kako da se odreknu svoje ljudske prirode.
Misao i sloboda u jednakoj meri čine osnovu duha kako heroja, tako i prostaka. Ali ta zajednička priroda skriva potrebu za većom tačnošću ako želimo da na kraju shvatimo šta zbilja znači misliti i biti slobodan. Misliti, u meri u kojoj umemo da prepoznamo fenomene svesti, za čoveka znači "misliti o tome kako biti slobodan". Utrošeno je mnoštvo argumenata kako bi se utvrdilo do koje mere je ta sloboda nešto izvesno, ili u kojoj meri je to samo jedan od fenomena koje ljudska misao lukavo kuje, ali to je verovatno uzaludna rasprava. Jedan španski filozof umeo je da nas upozori da i privid kao i stvarna slika slobode znače istu stvar. Ako čovek nije slobodan, ako je sputan nekim lancima uzročnosti što svoje korene vuku iz materijalne osnove koju proučavaju psihologija, biologija, sociologija ili istorija, on ipak računa, jer je takva priroda ljudskog bića, na možda iluzornu, ali sveopštu ideju o sopstvenoj slobodi. I ako verujemo da smo slobodni, uredimo naš svet na način veoma sličan onome na koji bismo to uradili ako bi se na kraju ispostavilo da to zaista jesmo. Arhitektonski elementi na koje smo oslanjali, sa više ili manje sreće, skele naših društava, utvrđuju temeljni postulat ljudske slobode, i misleći na njega vrednujemo, veličamo, omalovažavamo, kažnjavamo i trpimo: sve to sa aurom slobode kao duhom koji utvrđuje moralni zakonik, politička načela i pravne propise.
Znamo da mislimo, a mislimo zato što smo slobodni. To je u stvari riba koja sebi grize rep, ili, bolje reći, riba koja želi da ulovi sopstveni rep, koja uspostavlja vezu između mišljenja i slobode; jer biti slobodan je isto onoliko neposredna posledica koliko i suštinski uslov mišljenja. Kad bolje razmisli, čovek može da se oslobađa zakona prirode koliko god želi: može ih prihvatati i pokoravati im se, razume se, i na tom robovanju zasnovaće svoj uspeh i ugled onaj hemičar što je prekoračio granice teorije flogistona. Ali u mišljenje spada i kraljevstvo besmislice, bok uz bok sa carstvom logike, jer čovek nije samo kadar da promišlja smisao stvarnog i mogućeg.
Um je kadar da razbije u paramparčad sopstvene snove i da potom iznova složi drugačiju, pa utoliko i pogrešnu sliku. Tako se racionalnim tumačenjima sveta, podređenim empirijskim događajima, mogu dodati sve alternative koje padnu na um onome ko misli, iznad svega, pod premisom slobode. Slobodna misao, u ovom ograničenom značenju po kojem se suprotstavlja iskustvenom svetu, svoj prevod nalazi u fabuli.
I sposobnost da se pričaju fabule pojavila bi se, dakle, kao treći saputnik koji u ljudskoj prirodi možemo dodati mišljenju i slobodi, zahvaljujući pirueti koja daje karakter istine onome što, do prisustva fabule, nije bilo čak ni obična laž.
Kroz mišljenje čovek može otkrivati istinu koja skrivena luta svetom, ali može i stvoriti sebi drugačiji svet, po svojoj meri, i pod uslovima koje poželi, jer prisustvo fabule mu to dozvoljava. Istina, misao, sloboda i fabula na taj način postaju povezani složenom, ponekad sumnjivom vezom mračnog hodnika koji sadrži nemali broj ćorsokaka u obliku staza – pa i lavirinata – sa kojih se nikada ne silazi. Ali opasnost je uvek bila najveći izvor argumenata kojima se opravdava avantura.
Fabula i naučna istina nisu oblici mišljenja, nego, suprotstavljene, čine samo raznorodne celine koje je nemoguće uzajamno porediti jer se pozivaju na nejednake zakone i podležu veoma različitim tehnikama. Bilo bi neumesno, dakle, mahati barjakom književnog u nezavršenom poslu oko oslobađanja duhova, ako književno treba uzeti kao protivtežu ovom najnovijem ropstvu nauke. Mislim da je, baš naprotiv, reč o tome da sad veoma obazrivo i marljivo razgraničimo onu nauku i onu književnost koje, ruku pod ruku, zatvaraju čoveka u tvrde zidove o koje se na kraju razbija svaka misao o slobodi i volji, i da se usudimo da ih suprotstavimo drugim naučnim i književnim iskustvima koja hoće da se oslone na nadu. Slepo poverenje u viši smisao čovekove slobode i dostojanstva, u skladu sa sumnjivim istinama koje se na kraju rasplinjavaju u moru pretpostavki bilo bi, dakle, svedočanstvo da smo odmakli jedan korak na tom putu. Ali to nije dovoljno. Ako smo nešto naučili, to je da nauka ne samo što se pokazuje nesposobnom da opravda težnje ka slobodi, nego osim toga ima potrebu za štakama koje će joj omogućiti upravo suprotan oslonac. Najdublji zahtevi vrednosti ljudske slobode i volje jedini su kadri da zasnuju nauku i da joj dozvole da se uz takvo oružje izvuče iz utilitarizma koji ne može odoleti zamci količine i mere. U toj ideji pojavljuje se potreba da se prizna da književnost i nauka, makar bile raznorodne, ne mogu ostati izdvojene na jednom tako profilaktičnom poslu kao što je određivanje sfera uticaja. Ne mogu to učiniti iz dvostrukog razloga, koji se odnosi koliko na položaj jezika (to osnovno oruđe mišljenja) toliko i na potrebu da se razgraničava i razlikuje i ono što je dostojno hvale, i ono što, naprotiv, mora biti osuđeno od svih onih koji prihvataju obavezu prema sopstvenom biću.
Meni se čini da se književnost, kao mašina za ispredanje priča, oslanja na dva stuba koji čine skelet neophodan da bi književno delo bilo vredno. Na prvom mestu, na estetski stub, koji obavezuje da se pripovest (ili pesma, drama, komedija) održi iznad minimalnih zahteva za kvalitetom, koji ispod sebe skrivaju jedan potknjiževni svet u kojem stvaralaštvo postaje teško uskladivo sa osećanjima čitalaca. Od socijalističkog realizma do mnogih u nameri eksperimentalističkih nastojanja, odsustvo estetskog talenta pretvara tu potknjiževnost u jednolično sastavljanje reči koje ne umeju da stvore iole vrednu pripovest.
Ali drugi stub, etičke prirode, takođe se pomalja pri razmatranju fenomena književnosti, dajući estetskom kvalitetu nešto što je tesno vezano sa svime do sada rečenim o misli i slobodi. Pretpostavke etičkog i estetskog nemaju, razume se, niti isti smisao, niti podjednaku vrednost. Književnost se može smestiti u teško ostvarljivoj ravnoteži u jednu jedinu estetsku dimenziju koju bi opravdavala umetnost radi umetnosti, i moglo bi se desiti da kvalitet estetskog osećanja bude, na dugi rok, dugotrajniji uslov od etičkog angažovanja. Još nam je moguće ceniti Homerove pesme i srednjovekovne epove, dok smo već zaboravili, ili ih barem ne povezujemo automatski sa etičkim smislom koji su oni imali u helenskim gradovima i evropskim feudima. Ali umetnost radi umetnosti je, samu po sebi, preteško ostvariti, uvek pod pretnjom lažne upotrebe koja je kadra da izobliči njeno stvarno značenje.
Mislim da je etička pretpostavka činilac koji književno delo pretvara u nešto zaista dostojno uzvišene uloge pripovedanja. Ali trebalo bi dobro razumeti smisao ovoga što govorim, jer književna priča kao izraz onih veza koje su spajale ljudsku sposobnost mišljenja sa možda utopijskim življenjem slobodnog bića, ne može odraziti nijedna vrsta etičkog angažovanja. Smatram da književno delo pristaje samo na etičko angažovanje čoveka, autora, i njegovih sopstvenih slutnji u odnosu na slobodu. Razume se da svaki čovek, i onaj najlukaviji i najuravnoteženiji među piscima, nikada nije kadar (možda bi bolje bilo reći – nije uvek kadar) da nadiđe sopstvenu ljudsku prirodu; svaki čovek, velim, nalazi se pod pretnjom slepila, a osećaj slobode je dovoljno neodređen da bi se u njegovo ime mogle činiti i najzlosrećnije greške. Ni estetskom kvalitetu se ne možemo naučiti iz shema u priručnicima. Književna priča osuđena je da pipa naslepo i u svom etičkom naslućivanju, i u estetičkom angažovanju, jer samo će na taj način moći da stekne prihvatljivo značenje prema merilima stranim nekoj mogućoj prolaznoj modi ili nekoj zabuni koja se brzo može ispraviti. Pošto je ljudska istorija pokretljiva i krivudava, niti etičko niti estetičko naslućivanje ne mogu baš lako da se predskažu. Postoje autori čija osetljivost u hvatanju kolektivnih osećanja dovodi te ljude dotle da se pretvore u veličanstvene uzore vladajućeg kolektivnog talasa, i svome delu daju karakter uslovnog refleksa. Drugi, naprotiv, navaljuju sebi na pleća nezahvalan i često nedovoljno hvaljen posao pomeranja ljudske slobode i stvaralaštva malo dalje na tom putu koji možda nikuda i ne vodi. Nema potrebe govoriti da samo u tom slučaju književnost obavlja svoju dužnost najtačnije poistovećenu sa angažovanjem obeleženim ljudskom prirodom i, ako zahtevamo potpunu strogost u toj tezi, samo bi se ona mogla uza sve počasti zvati istinskom književnošću. Ali ljudsko društvo ne može biti vezano isključivo za genije, svece i junake.
U tom traganju za slobodom, pripovedanje računa na opštepoznate prednosti koje joj daje upravo unutrašnja rastegljivost književne pripovesti. Pripovest nema potrebe da se prilagođava bilo kakvim ograničenjima koja bi mogla sputati ambicije, novine i iznenađenja, i u meri u kojoj je ovo tako, može sebi dozvoliti, kao ni jedno drugo sredstvo mišljenja, da prilično visoko istakne barjak utopije. Možda su zbog toga najmudriji pisci rasprava iz političke filozofije odlučili da pod oblikom književne povesti zamaskiraju one utopijske težnje koje svojevremeno ne bi bile lako prihvaćene da nisu bile pod plaštom fikcije. Pripovest utopiji ne postavlja granice, pošto je ona sama neophodno ukotvljena u utopijskoj prirodi.
Ali književni izraz ne računa na prednost samo u lakoći sa kojom izlaže utopijske predloge. Unutrašnja plastičnost priče, savitljivost situacija, likova i događaja, pokazuje se kao veličanstvena topionica u kojoj se bez većeg izlaganja opasnosti može napraviti čitava radionica, ili, ako tako više volite, laboratorija u kojoj ljudska bića isprobavaju svoja ponašanja pod najpovoljnijim uslovima za dotični eksperiment. Pripovest se ne ograničava na to da naznači utopiju; ona takođe može pažljivo analizirati kakav je njen tok i kakve posledice u svim onim alternativama, od mudrog predviđanja do besmislice, koje stvaralačko mišljenje može predložiti. Uloga književnosti kao eksperimentalne laboratorije mnogo puta je bila isticana zahvaljujući naučnoj fantastici, spekulaciji o budućim vremenima što nam je, zatim, dopala da je proživimo. Kritika je do iznemoglosti ponavljala koliko se divi proročkom daru romansijera koji su znali da u svoje pripovesti uključe osnovne koordinate sveta što je zatim sledio u njima najavljene putokaze.
Ono što je zaista korisno u pripovesti kao eksperimentalnoj topionici nije anegdota o pogocima u tehničkom predskazivanju, nego portret, tačan i neposredan kao u negativu, kadar da preoblikuje boje jednog mogućeg sveta, pa bio on budući ili sadašnji. Sam čin traganja za ljudskim angažovanjem, tragičnim iskustvima i situacijama kadrim da na svetlo dana izvuku uvek dvosmislene potrebe da se slepo izabere pred zahtevima sveta koji nas okružuje ili nas može okruživati, predstavlja fresku književnosti kao eksperimentalne laboratorije. U stvari, vrednost književnosti u eksperimentisanju sa ponašanjem ima malo veze sa predskazivanjem, jer ljudsko ponašanje ima prošlost, sadašnjost i budućnost samo u jednom svojevrsnom i ograničenom smislu. Ima drugih temeljnih vidova našeg načina postojanja koji su, naprotiv, zapanjujuće postojani, i na taj način nam omogućavaju da nas dirne potresna priča koja nam je iz korena strana u vremenskim razmerama. Univerzalni čovek je taj koji dobija najveću nagradu, sposobnost književnog pripovedanja, u eksperimentalnoj radionici koja ne poznaje ni granice ni vremena. To su donkihoti, otela i donhuani koji nas uče da je pripovest samo partija šaha odigrana na hiljade puta, sa figurama koje sudbina može stvoriti u bilo kojem trenutku.
Mogla bi nam pasti na pamet neka predodređenost potpunija od svih drugih, koja bi bila supstrat željene slobode za koju se zalažem, i ona bi bez ikakve sumnje postojala, da se nije umešalo ono nesavršeno, prevrtljivo i smušeno biće, koje jeste autor onoliko koliko je čovek, koliko je ličnost. Čarolija jednog Šajloka nikada se ne bi pojavila bez genijalnog barda čija sumnjiva uspomena je, naravno, mnogo manje konzistentna od lika kojem je dao život i istovremeno ga lišio smrti. A šta da se kaže o anonimnim klericima i huglarima od kojih smo sačuvali samo dostignuća njihovog dara? Nesumnjivo postoji jedna stvar na koju vredi podsetiti pre nego na bilo kakvo sociološko ili istorijsko predodređenje koje bi nam se htelo nametnuti: da je do sada, i u meri u kojoj možemo zamisliti budućnost čovečanstva, književno delo usko podređeno potrebi autora za individualnim izvorom onih etičkih i estetičkih naslućivanja koja sam ranije pominjao kao filtere struje nesumnjivo potekle od celokupnog društva oko njega. Tu vezu između čoveka i društva možda najbolje izražava upravo paradoks ljudskog bića, potčinjenog ponosu na prirodu jedinke, a u isto vreme vezanog povojem kolektiva kojega se ne može otarasiti a da se ne izloži opasnosti da poludi. Bilo bi umesno izvući jednu od mogućih pouka: onu koja označava granice književnog kao granice koje prave upravo međe ljudske prirode, a dalje od toga nas uče – sa druge strane, istovetnoj – prirodi bogova i đavola. Naša misao može zamisliti demijurge, i lakoća sa kojom ljudske kulture izmišljaju religije jeste siguran dokaz za to; naša sposobnost pripovedanja može dati korisnu književnu osnovu da se one ilustruju, što se od Homerovih spevova neprestano i radilo. Ali ni na taj način ne bismo mogli pobrkati našu prirodu i jednom za svagda svršiti sa bledim plamenom slobode koji treperi duboko u svesti roba kojega mogu primorati da se pokorava, ali ne i da voli, da pati do smrti, ali ne i da promeni svoje najdublje uverenje.
Kada je slepi racionalistički ponos bio kadar da u prosvećenim duhovima obnovi biblijsko iskušenje, krajnja presuda koja je obećavala "Bićete kao bogovi" nije vodila računa da je ljudsko biće već uspelo da ode mnogo dalje na tom putu. Beda i ponos koji su vekovima upravljali zadatkom da ljudi postanu kao bogovi već ih je bila naučila bolju lekciju: da uz pomoć truda i mašte mogu postati ljudi. I ne mogu propustiti da, sa ponosom, izjavim kako se u tom poslu, svakako dobrim delom još nezavršenom, književna povest pokazala kao odlučujuća alatka u svakom vremenu i pod bilo kakvim okolnostima: oružje kadro da ljude nauči kuda dalje u beskrajnoj trci ka slobodi.

---

1 Mnoge reči koje su već pale ponovo će se roditi i pasti reči koje su sada u časti, ako tako hoće običaj, čija slobodna volja je zakon i pravilo govora. Lat. Prim. prev.