I M E : S e l a K a m i l o   H o s e   S e l a   K o n d e S E L A ,   M O J   O T A C

Meseca maja godine 1953. moj otac je prešao Atlantik u avionu sa elisom, sa 100 pezeta u džepu i čirom na levoj strani zadnjice. Četiri-pet meseci kasnije vratio se iz Amerike kao milioner i sa turom punim čireva za ceo život. Takve su bile mogućnosti koje su se u ono vreme nudile ljudima koji bi se vratili iz Indija. Ali nemojmo toliko žuriti; ta priča zaslužuje da bude podrobnije i pažljivije ispripovedana.
Mladi i već slavni španski pisac opstao je u Kolumbiji, Ekvadoru i Venecueli baš kao i vojnici slavne Pešadije: zahvaljujući snalažljivosti na terenu i uz pomoć onoga što bi mu se našlo nadohvat ruke. Sa sobom je poneo nekoliko primeraka luksuzno povezanih knjiga kako bi ih poklanjao vlastima i pristojnom svetu, ali to diplomatsko predviđanje mu se smesta izjalovilo, čim je stupio na američko tlo. Prva među knjigama bila je namenjena predsedniku Kolumbije, Laureanu Gomesu, i na njoj su bili ugravirani njegovi inicijali – L. G. Državni udar, koji je tamo možda sasvim obična stvar, ali je tada u svakom slučaju pao u nevreme, pretvorio je taj izvrsni primerak, povezan u kožu i sa zlatotiskom, u nešto beskorisno, čak pomalo opasno, baš onoga dana kada je Kamilo Hose Sela stigao u Bogotu. Mnogo godina kasnije moj otac će tu knjigu pokloniti Lorensu Gonjiju, iskoristivši slučajnost da su inicijali isti, ali ovome slikaru nije moglo biti sasvim jasno otkuda tolika velikodušnost.
Zahvaljujući predavanjima i književnim razgovorima KHS je mogao poslati nešto novaca u Madrid za Ćaro i ostatak porodice (to jest, za mene), pa čak stići i do Venecuele, a da mu još preostane i za jelo, i to bezmalo svakodnevno. U tom trenutku mu se ušteda bila popela na jedan američki dolar, koji mu, na nesreću, nije bio dovoljan da se preveze od aerodroma Maiketija do Karakasa. Neki prijatelji Galicijci koji su došli da ga sačekaju izvukli su ga iz nevolje.
Venecuela je za moga oca predstavljala lični El Dorado, premda donekle posredno. U stvari, putovanje se lako moglo završiti pre no što je i stigao tamo; Kamila Hosea Selu pozvao je venecuelanski Galicijski centar da, iskoristivši priliku što je na proputovanju kroz Ameriku, održi nekoliko predavanja u Karakasu. Ali, on se previše zadržao u Kitu, pa su mu Galicijci, nezadovoljni zbog zakašnjenja, poslali telegram sa porukom da je za odlazak u Venecuelu već suviše kasno. No jedna tako tvrdoglava osoba kao što je KHS neće ustuknuti pred običnim parčetom papira; prešao je preko te poruke i ukrcao se u jedan od truckavih aeroplana koji lete nad Andima u cik-cak, kao da se penju uz stepenice, u pravcu Kariba. Imao je sreću da se tamo zadesi u zemlji u kojoj su trenutnom diktatoru, Peresu Himenesu, nedostajali bliži odnosi s javnošću. Dolazak jednog pisca iz praotadžbine bila je veličanstvena prilika da se povrati izgubljeni teren, tako da su moga oca već na samom početku učinili počasnim gostom Republike, uz pravo na povelju pa, ako se dobro sećam, i na lentu.
Međutim, diplomatske počasti bile su samo maleni deo mogućnosti koje je Venecuela nudila mladom piscu, odlučnom, i veoma uverenom u svoju književnu veštinu. Prijemi u Palati poslužili su Kamilu Hoseu Seli da zakorači u svet visoke politike u Karakasu, i to u naročito povoljnom trenutku. Ministar unutrašnjih dela, Laureano Valjenilja Lans, imao je nameru da naruči roman od nekog čuvenog pisca, uz jedan jedini uslov: da se radnja tog romana odvija u Venecueli. Pre nego što je moj otac stigao u tu zemlju, ministar se dvoumio između Hemingveja, Albera Kamija i Kamila Hosea Sele. Bilo zbog srećne okolnosti što se tamo našao, bilo zbog prednosti koje je pružao zajednički jezik, u svakom slučaju, narudžbinu je dobio KHS.

Ugovor za venecuelanski roman predstavljao je neverovatnu sumu za jednog hroničara poratnih godina u Španiji, pa i za onovremene moćnike: tri miliona pezeta u vreme kada je reč milioner doslovno služila da označi bogataša. Sva beda i stiska je uklonjena za tili čas, kao čarobnim štapićem. Ali moj otac se dobro namučio i mesece truda uložio u to da izvuče akontaciju; čitav roj službenika koji se umešao između njega i željenog čeka, osim što je stvorio onu vrstu prirodne prepreke svojstvene birokratiji koja drži do sebe, nameravao je i da uzme uobičajenu proviziju. KHS priča jednu strahovito romanesknu verziju tih peripetija, koja uključuje atentate, pretnje smrću, razbojničke prepade i puškaranja, i u kojima se on uvek pojavljuje kao junak koji se, uz nesebičnu pomoć galicijske kolonije u Karakasu, spasava u poslednjem trenutku. Pošto nikako ne mogu da proverim istorijsku verodostojnost tih dogodovština, izbacujem ih iz ove naučne rasprave o životu dotičnog pisca.
U mesecu septembru, po povratku u Španiju, svet u kojem su živeli Ćaro i Kamilo Hose iz korena se promenio. Ranije teškoće bile su sahranjene u raskošnom mauzoleju od venecuelanskog zlata. Sa razboritošću koja je bila za svaku pohvalu moji roditelji su odlučili da, kada bude dovršen roman koji se odvija u Venecueli što ga je KHS morao napisati (roman koji je već imao naslov – Riđokosa) i čim bude naplatio autorska prava, neće raditi ništa drugo do posvetiti se dušom i telom trošenju novca, dolar po dolar, do poslednjeg centa. Kamilo Hose i Ćaro su odjednom shvatili da će moći da putuju, da večeravaju van kuće, da poklone sebi srebrno posuđe i da rade sve one stvari koje su ranije bile isuviše van njihovog domašaja; razumljivo je što nisu bili raspoloženi da propuste takvu priliku. Oni koji misle da Riđokosa ne spada među važnije romane Kamila Hosea Sele, zacelo se nisu udostojili da moje roditelje upitaju za mišljenje.
Prva proslava povodom venecuelanskog ugovora umalo se nije pretvorila i u poslednju. Moji roditelji odlučili su se za sasvim klasično slavlje: jeli su paelju u Riskalu, a kada je palo veče, otišli su na igranku u Kazablanku, koja je tada bila u modi. Rosa i Marijano Moreno i Hose Manuel Kabaljero Bonald, kao najprisniji prijatelji, sa Ćarom i Kamilom Hoseom napravili su sedeljku u kojoj je radost – kao što svi znaju, naglašena bocama crnog vina kojima su zalivali paelju da im lakše klizne niz grlo – otišla onoliko daleko koliko se moglo očekivati u takvoj prilici. Kazablanka je bila ogromna sala za igranke, stepenasta kao amfiteatar na nekom fakultetu, ali manje strma. Kamilovo društvo smestilo se za jedan od dugačkih stolova, nazdravljajući američkom kontinentu, kada im se na putu isprečila sudbina u liku nekog umetnika što je, odeven kao legionar, uz vrckanje i ženskaste pokrete, hteo da se našali sa cenjenom publikom na bini. U Kamilu Hoseu Seli probudila se ratnička žica: ustao je i dreknuo mu iz sve snage:
– Pederuuu!
– Ćaća ti peder! – odgovorio mu je jedan dobrovoljni obožavalac umetnosti, odnekud iz gornjeg dela sale.
Uopšte nisu jasne pojedinosti onoga što je usledilo; barem nije poznato ko je bacio prvi kamen. Ali izvesno je da se između onih koji su se odlučili da izgrde suviše drske umetnike, njihovih protivnika, i kelnera, rasplamsala bitka na otvorenom polju, jedna od onih koje su bile deo toga vremena. Stolovi, lampe, čaše, pepeljare i flaše leteli su odozgo naniže i s jedne na drugu stranu, uz dreku i psovke, baš kao da je reč o sceni tuče u salunu u nekom vesternu. Rosa Moreno, naoružana cipelom, mlatila je svakoga ko joj se približio, bio prijatelj ili neprijatelj, i podstrekivala moju majku da se uključi u boj, ali se Ćaro, koja ne liči uvek na Baskijku, opirala. Imala je nove čarape, najlonke, i nije baš morala da ih odmah pocepa. Ali čak i bez njene pomoći Kazablanka je pretvorena u predskazanje smaka sveta. Epske razmere ršuma mogu se zamisliti ako se zna da se odšteta koju su kasnije tražili na sudu penjala na 20 000 pezeta, onih iz 1953. godine. Nameštaj i dekoracija lokala, sve zajedno, nisu mogli biti daleko od te cifre.
Kada je došla policija da zavede red (građanski rat još je bio suviše blizu da bi se mogli dopustiti kojekakvi prestupi) i kada su duhovi počeli da se smiruju, moj otac je zatražio od Ćaro maramicu.
– Skroz sam pokvasio pantalone. Mora da sam seo u neku baru.
U pitanju je bilo nešto gore. Neko je, za vreme tuče, nagradio levu stranu KHSove zadnjice ogromnom posekotinom, a ovaj, u trenutku zanosa, nije to čak ni primetio.
Ta posekotina bila je početak dugog niza teškoća za namučenu zadnjicu pisca koji tokom najvećeg dela dana sedi. Od tada je Kamilo Hose Sela na svom sve uhranjenijem mesu podneo čak 20 operacija, manje ili više surovih i dubokih, u nameri da se očiste, iscede, zaleče i ozdrave apscesi koji su mu se stalno pojavljivali na mestu ožiljka. Čak je i tokom putovanja (u La Korunju, u London) morao da se prepušta rukama hirurga. Kako su godine prolazile i moj otac gubio strpljenje, sve mu je teže padalo da se tako često izlaže hirurškom nožu. Mora se priznati da je čitava skalamerija od nosila, zavoja i skalpela pravi prostakluk, tako da se KHS trudi da pobedi potištenost, koja neizbežno ovlada svakim pacijentom, ukrašavajući svoje odlaske i dolaske sa operacionog stola ponekim sredstvom kadrim da održi dostojanstvo na visini.
Navešćemo jedan primer. Kada je zadržan u bolnici Crvenog krsta na Palma de Majorci povodom petog ili šestog otvaranja potkožnog čira na turu, KHS nije dozvolio da ga spuste u operacionu salu dok svi sa sprata nisu izašli da mu aplaudiraju. Medicinske sestre, pomoćno osoblje, časne sestre, bolesnici, rođaci i lekari morali su da se postroje duž celog hodnika i da kliču dok je KHS prolazio na nosilima i mahao i levo i desno. Nikoga ne može začuditi što ga je sledeći put operisao njegov prijatelj Eduardo Horda u očevoj kući u Bonanovi. Pisac se prućio preko trpezarijskog stola koji je, Bogu hvala, prilično velik, i tamo je, okružen kuhinjskim noževima, krčazima, knjigama i slikama, kako i mora biti, platio danak svojim mladalačkim ludostima.
Kako operacije nikada nisu konačne, KHS nadohvat ruke drži gumu nalik na šlauf; kad god mu tur onemoća, on sedne na šlauf, ostavljajući bolnu stražnjicu slobodnu. Nekoliko puta su mu poklanjali prave pojaseve za plivanje, one što imaju pačiju glavu za ukras, ali KHS previše voli tradiciju da bi se otarasio stare izanđale gume.
Tuča u Kazablanki završila se dolaskom snaga reda (policije pod oružjem i civilne garde u čoporu) i prebacivanjem kavgadžija u sud pod stražom. Pisac i njegovi prijatelji su tamo stigli oko sedam ili osam uveče, ali nisu izašli do duboko u noć. Kada se KHS jednom našao u gužvi, nije hteo da ustukne ni za korak. Gardiste koji su ga poveli pred sudiju obavestio je kako nije raspoložen da ide pešice, pogotovu ne sa posekotinom na turu. On će ići taksijem.
– A mi?
– Pa, to je vaša stvar. Trčite za taksijem ako hoćete.
Pri takvom stanju stvari nije ni čudo da sudija bude strog prema kavgadžijama, ali na kraju nije bilo nikakvog suđenja. Vlasnici Kazablanke izgubili su svako zanimanje za obeštećenje kada im je Baldomero Isorna – koji je, osim što je javni tužilac, Galicijac i prijatelj moga oca – stavio do znanja da se KHS vratio iz građanskog rata sa dve stvari u džepu: sa pištoljem kalibra 38 i lekarskim uverenjem na kojem se moglo pročitati: "Osoba koja nosi ovu potvrdu ima metak u glavi i nije odgovorna za svoje postupke".

Videvši kako se završava učešće u društvenom životu prestonice, moji su roditelji odlučili da odu daleko od Madrida. Prvi put su zbilja mogli otići na odmor, da provedu nekoliko spokojnih dana daleko od prigradskih vozova, vina na čašu, i sendviča s kajganom, od seoskih krčmi. Rešili su da ga do kraja iskoriste.
Pa onda, kuda krenuti? Otac je predložio Majorku, ali Ćaro se malo ustezala da ide tamo kuda idu snobovi, u mesto koje ne mogu da obiđu mladenci na medenom mesecu, što se, na još veću bruku i sramotu, oglašava u novinama sa crtežima na kojima su stajali golupčići što se drže za kljunove. Ali na kraju su se nakanili da tamo provedu nedelju dana, tako da su, koristeći priliku koja im se ukazala pošto sam ja bio u školi iz koje me nisu izbacili celo jedno tromesečje, Ćaro i KHS krajem zime godine 1954. seli u avion za Palma de Majorku kako bi pobegli od madridske vreve.
Nikada se više tamo neće vratiti. Odlazak na Majorku završio se, kao što je poznato, dobrovoljnim izgnanstvom koje su primili sa uživanjem. Irija Flavija je u životu KHSa nostalgična uspomena na detinjstvo za kojim je čeznuo; Madrid, silovita i puna uživanja vreva barohijanske borbe za opstanak. Ali Kamilu Hoseu Seli bilo je potrebno da se zatvori u nekom potpuno drugačijem mestu nego što su ta dva sveta koja su toliko uticala na njegov način života kako bi napisao ostatak svoga velikog dela – na ostrvu Majorka. Razlog odlasku iz Madrida bio je, svakako, više spoljašnje nego unutrašnje prirode – između kafea Hihon, prijatelja i obilja novca, KHS nikako ne bi mogao da dođe do mira neophodnog da bi svoja dela mogao pisati u gradu.

Hose Viljalonga 87

Časopis Papeles de Son Armadans nije dugo ostao u četvrti koja mu je pozajmila ime. Kuća u Ulici Boske br. 1, sa svojim otmenim salonima i terasom okrenutom prema terenima teniskog kluba nije imala nijednu udaljenu i mirnu sobu, nijedan skriveni kutak u kojem bi Kamilo Hose Sela mogao da se zatvori kako bi pisao svoje knjige. Tokom cele godine u kojoj je novac od Riđokose mogao da finansira neki (teorijski) praznični život, vila je bila sjajno rešenje; kada se vratio uobičajenom poslu postalo je neophodno naći korisniju ili, ako tako hoćete, normalniju kuću.
Korisnost, ako je treba meriti domaćim terminima Kamila Hosea Sele, pre svega polazi od raspoloživog prostora. Što ga je više, utoliko bolje. KHS deli jednu zajedničku osobinu sa plemenitim gasovima: širi se dok ne zauzme sav slobodan prostor koji se oko njega nalazi. Kao zev kratera koji se budi izlivajući samouvereno vatru i pepeo, njegov trag raste, razliva se i širi, sve dok knjigama, slikama, hartijom i fasciklama ne napuni stolove, komode, police, ormane, stalaže, plakare, i sve delove prostorija koji se nađu na putu toj neutaživoj želji. Zatim, kada više ništa ne može da stane, prepuni sanduci se gomilaju po podu, jedni preko drugih. Red kojim zauzima prostor ide po savršeno utvrđenom ritualu: KHS uvek počinje od svoje radne sobe; zatim prelazi u trpezariju i dnevnu sobu; kasnije nastavlja kroz hodnik, da bi odmah zatim zauzeo spavaću sobu. Od tog trenutka počinje proučavanje pomoćnih prostorija u kući; možda će se opredeliti, ako je takav slučaj, da kolonizuje gostinjsku sobu, koja je do tada ostala netaknuta. Ako gostinjske sobe nema, ili ako je već puna, nalet prodire do područja kuhinje: listovi papira, časopisi i slike zaposedaju zatim izlišni toalet, ili prostoriju koja služi kao ostava, ili sobu namenjenu posluzi koja je, kako u tom trenutku stvari stoje, izgubila svoju namenu. Kada talas širenja dopre do kupatila, vreme je da se traži nova kuća, uprkos tome što je, pre nekog vremena, čak i u kupatilima bilo dovoljno mesta da se u njih stavi pokoja kutija. Do sada moj otac još nije stavljao knjige u kućicu za psa, ni u kutiju sa meračem za vodu, niti u cisternu u kojoj se čuva kišnica preko leta. Ali prostor u dnu garaže, naravno, prepun je knjiga koje još nisu raspoređene po policama.
Ta kolonizatorska groznica ne može se smatrati hirom, jer u književnom zanatu Kamila Hosea Sele postoji neposredan odnos između fizičkog prostora i stvaralačkog rada. Moj otac piše uvek na istovetan način: piše rukom, na belim listovima hartije, umačući pero u mastionicu. Ali ako tehnika ostaje nepromenjena, veoma retko se dešava da mesto bude isto od jedne do druge knjige. Vežbe iz erudicije, članci i priče mogu se pisati u svakom ćošku, ali važna dela nameću svoje zakone: svaki roman zahteva sasvim tačno utvrđen obred koji počinje, čim se razreši pitanje imena koje će nositi, time što treba pronaći odgovarajuću šupljinu u kojoj će biti pisan. Nije reč samo o nekom posebnom tipu stola; važan je i vidik. Ili njegovo odsustvo. Da bi napisao Zanat iz tmine (Oficio de tinieblas), otac je napravio ogroman trokrilni paravan, pokriven crnim platnom, koji ga je, kada bi se raširio, okruživao sa svih strana. Zanat iz tmine je zahtevao veličanstvenu samoću kako bi KHS mogao da sastavi opsesivni monolog koji je hteo da izvuče iz unutrašnjosti sopstvene svesti. Spoljni svet je, u tom slučaju, bio suvišan.
Drugi put Kamilo Hose Sela traži, naprotiv, pogled koji se širi na uzburkanu jednoličnost mora, ili pozadinu sačinjenu od građevina koje odslikavaju obrise grada negde u daljini. Ali takođe se prilično često smešta leđima okrenut prozoru, izložen relativnom miru polica prepunih knjiga. A ima i prilika u kojima se potraga za odgovarajućim mestom povodi za prozaičnijim, mnogo manje estetski transcendentnim razlozima. Simfonijsku poemu Marija Sabina, na primer, Kamilo Hose Sela je napisao stojeći, oslonjen na stub u kući u La Bonanovi kao na naslon; čir koji je nasledio od posekotine što ju je zaradio u Kazablanki u mladosti, koji bi se često zapalio, pretvarao je i samu pomisao da sedne u prave Tantalove muke.
Kada bi delo završio, ma koje da je u pitanju, izabrano mesto neprestano i metodično (bez predaha, ali i bez žurbe, kako reče jedan pesnik) zatrpavaju drangulije koje pisac pripušta kao nepogrešivi trag svoga prisustva. Nagomilavaju se hartije sa odavno zaboravljenim beleškama; metalne kutije u kojima KHS čuva marke bez ikakve vrednosti; svežanj religioznih slika uvezan izbledelom zelenom gumicom; gomila knjiga koje su njihovi pisci, uz više vere negoli nade, posvetili akademiku; besmislene novinske vesti koje mu isecaju i šalju prijatelji; nekoliko rečnika nekih teško zamislivih zanimanja; jedna noša, sa dnom ukrašenim okom, koja služi kao posuda gde čuva gomilu kutija sa šibicama i uzorke šampona iz dvadeset različitih hotela; dve-tri diplome koje potvrđuju neočekivane slavne trenutke; dogled uperen, kroz drveće, prema moru. Ovaj spisak prilično verno prikazuje zbrku u jednoj od KHSovih radnih soba, u njegovoj sadašnjoj kući u La Bonanovi, ali bi mogao dobro poslužiti kao portret bilo kojeg od njegovih nekadašnjih skrovišta.
Onaj ko misli da takva prašuma znači isto što i nered, vara se. Baš naprotiv. Kamilo Hose Sela gaji pravu strast prema redu: sve on čuva, beleži i raspoređuje. Samo što se njegova merila po pitanju reda u prostoru ne poklapaju sa merilima ostalih smrtnika. Kada ga uhvati da mudruje, KHS obično pominje geometrijsku nostalgiju slučaja kao ključni činilac koji upravlja svim što se na svetu događa. Potom nikad ne objašnjava u čemu se sastoji tako zvučan pojam, tako da se ne mogu dati bliža objašnjenja o njenim dometima, ali je moguće zamisliti da ona igra izvesnu ulogu u borbi između haosa i kosmosa u piščevoj glavi. Geometrijska nostalgija slučaja ima svoja sopstvena pravila i, među njima mora postojati neka vrsta mehanizma intuicije, skrivene mape koja KHSu omogućava da pretura po svojim papirima i da smesta, bez preteranog oklevanja, dođe do onoga što mu treba. Svako drugi bi se izgubio u tom lavirintu koji za moga oca predstavlja mir, sklad i red. Otuda nikome, osim Ćaro ili tek ponekoj sasvim poverljivoj sekretarici, nije dozvoljeno da pomeri ili čisti bilo šta što stoji na KHSovom radnom stolu. Ovaj pisac se suviše dobro seća prvog (i poslednjeg) pokušaja da se njegovim stvarima nametne red koji im je stran. Jedna pomoćnica puna dobrih namera, u vreme kada je porodica još živela u Madridu, poređala je knjige razbacane po celoj sobi na prazne police prema kriterijumu čija joj se logika činila neoborivom: prema veličini. Biblioteku je bilo pravo zadovoljstvo videti, sa knjigama poređanim od najmanje do najveće, ali dobra žena se strašno iznenadila kada je videla kako se KHS, vrativši se kući, gorko žalio kako više nikada ništa neće uspeti da nađe u tom neredu.
Ritam koji Kamilo Hose Sela nameće sobama, hodnicima i ćoškovima što zapadaju u sve veću i veću, gotovo tropsku teskobu, ponavlja se sve dok ne dođe do kritične tačke. Dok ima praznina koje tek treba otkriti, teškoće su manje. Ali uvek dođe trenutak u kojem potrebe za prostorom nameću selidbu.

Tako smo napustili kuću u Boske 1. Ali KHSove selidbe postaju sve složenije, jer su se torbe i sanduci množili. Od Ulice Boske 1, u četvrti Son Armadans, do Ulice Hose Viljalonga 87, u četvrti Tereno, nije daleko; preseljenje je, međutim, imalo svoje svetle i svoje tamne trenutke, ako imamo u vidu da navedenim stvarima treba dodati samu ekspediciju: cela porodica, uveličana prisustvom dva psa, boksera, i cela redakcija časopisa Papeles de Son Armadans, zajedno sa skladištem i arhivima. Bio je to pohod dostojan krstaških potraga za Svetim Gralom. A mnogo mi je bilo krivo što, uprkos mojim žučnim protivljenjima, jedva da mi je bilo dopušteno da i ja učestvujem.
U Ulici Hose Viljalonga 87 dizala se (i još se diže) ogromna, ruševna kućerina visokih tavanica, neodređenog majorkanskog stila, sastavljena od uzdignutog podruma, prizemlja, sprata i potkrovlja. Deo kuće već je bio zauzet; mi smo se po ostalom delu rasporedili kako smo znali i umeli. Porodica je bila gore, na spratu; redakcija Son Armadansa dole, u podrumu, čiji su prozori bili u visini pločnika; psi, u vrtu. Jer, ugovor o zakupu uključivao je i vrt, odvojen od kuće, gde se dospevalo tako što bi se samo izašlo na ulicu, otvorila se kapija nalik na kućna vrata, koja je bila pored zgrade, na istom pločniku, pa se prošlo kroz hodnik pun bubašvaba i paučine. Ko god bi se usudio da krene na taj put, naišao bi na parčence zemlje čiji je najveći deo zauzimala stasita palma, razbijeno korito i, kasnije, kada je Kamila Hosea Selu obuzela želja da bude stočar, kavez sa pola tuceta ćuraka. Nema potrebe da kažem kako sam ja, osim u vreme kada se davala hrana psima i ćurkama, bio jedini koji je odlazio u vrt u potrazi za bubama, paucima, stonogama i ostalim blagom koje odrasli zbog svoje gluposti nisu umeli da cene.
Redakcija Son Armadansa zauzimala je samo polovinu podruma, ali njeno prisustvo je odmah bilo primećeno. Slikar Fornes je naslikao veliku fresku na zidu na stepeništu, kako bi uneo malo živosti u novo, prilično mračno sedište časopisa, rasporedivši je po ugledu na Sikstinsku kapelu: tavanica i zidovi ukrašeni scenama u koje su ubačene ličnosti uzete iz stvarnosti. Umesto papa i kardinala, na ovim freskama su ovekovečeni KHSovi psi, Pići i Ćispa, ali ta pseća slava nije dugo potrajala. Čim smo otišli iz kuće u Hose Viljalonga 87, odmorište je okrečeno, i tako je Son Armadans odatle netragom nestao. Možebiti da je vlasnik kuće više voleo mačke, ili je možda bio besan na Fornesa.