 |
|
I M E : S e l
a
| K
a m i l o H o s e S e l
a |
| A U T O B I O G R A F I J
A | |
|
U proleće 1915, u jeku
Evropskog rata, gospođica Kamila Emanuela Trulok i Bertorini – britanski
cvet sa blagim talijanskim mirisom presađen na obale ušća reke Arose –
ostavila je devojaštvo i postala, zauvek, gospođa Sela. Imala je tada
devetnaest godina, haljinu od belog muslina koja je bila dugačka do
poda, zlatnu kosu, blagoplavi pogled, izraz – napola zamišljen a napola
veseo – Velike Vojvotkinje u progonstvu, i ceo jedan svet iluzija koji
je tek trebalo isprobati.
Njen verenik, don Kamilo Sela i Fernandes, bio je bezmalo
razbarušen mladić koji je početkom veka čitao Martinesa Ruisa, vozio se
biciklom i plovio na šalupi, učio esperanto (još čuvam razglednice
upućene singoru, mome ocu, koje su obišle svet od pošte do pošte), pio
čaj uz pekmez od jabuka – kako su zahtevala pravila – i imao neizrecivo
ničeansko držanje natčoveka sa šest tuceta košulja, sedamdeset pari
cipela, dvadeset pet odela i verenicom koja je govorila jezikom admirala
Dželikoa.
Venčali su
se, kako rekoh, i sledeće godine došao sam na svet ja u latinskoj Iriji
Flaviji, u Padronu drevnih Zveva, u senci Huana Rodrigesa, Masijasa
Zaljubljenog i Rosalije de Kastro i drevnih magnolija koje su sačekale
da se ja rodim pa da procvetaju – jedanaestog maja.
Kršten sam u kanoničkoj crkvi Santa
Marija la Major de Adina, u skladu sa obredom rimske apostolske i
katoličke vere i kao krsna imena data su mi: Kamilo, Hose, Manuel, Huan,
Ramon, Fransisko, Santjago, Abraham, Zaharije, David. Obično
upotrebljavam samo prva dva.
Kakva divna priča!
Ali život je tužan, surov i grub pa je dobru krv poezije ubrzo
zamenila besramna krv rata.
Jedna dadilja, Karmen, Ciganka, iz Almerije, bakarne boje kože.
Karanfil u crnoj punđi i neprestano "Dete moje!" na
usnama.
Engleska.
Jedna tetka – Katarina. Druga – Elizabet. Još jedna –
Meri.
"Shocking, my
dear" čega su mi bile pune uši. Jedan gospodin – od četiri godine, dragi
moj – ne sme da se zaustavlja pred izlozima niti da traži bilo šta što
mu nije ponuđeno.
Španski je težak jezik koji treba izgovarati širom otvorenih
usta. Ima puno nepravilnih glagola i u njemu nema nikakve razlike između
b i v, što nimalo ne olakšava ovladavanje tim jezikom, nego ga u velikoj
meri komplikuje. (Cela rečenica potiče od gospođice Esperanse,
osiromašene Santanderke koja je – nikada nismo saznali kako – dospela u
"magloviti" London; ona je bila prva dama sa kojom sam nasamo šetao po
livadi.)
Španija.
Velika iluzija! Moja zemlja!
U Korunji pada kiša, a Bedeker na to ne upozorava. Prvo
razočarenje.
Svet je
obučen otprilike isto kao i svuda. Drugo razočarenje.
U školi me deca tuku iz tri
temeljna razloga:
a)
Zato što se zovem Kamilo.
b) Zato što španski govorim gore od njih, po njihovom mišljenju,
a oni ga govore prilično loše.
c) Zato što sam slabiji od
njih.
Oh, kakva
skica!
Madrid –
Madrid je veliki kao London, čini mi se! – i odiseja od devet, deset,
jedanaest godina.
Gimnazija i izbacivanje. Druga gimnazija i izbacivanje. Vaspitač
koji me nije puštao ni da mrdnem i koji me je novcem što mu je davao moj
otac da idemo na konjske trke vodio na fudbal, "muški sport par
excellence", po njegovim rečima. Grozno je smrdeo na beli luk i stalno
mi govorio o Menendesu Pelaju. Govorio je lepe reči: hipofiza,
patristika, medievalistika, itd, itd.
I to se završilo!
Portugalija, počev od Tuja, Valense do Minjo,
Braganse, Portoa.
Porto ima luku koja se zove Leišoiš. Ja, i moja verenica – prva!
– debela mulatkinja koja se zove Dolorinjas. Ubrzo dobijam strahovitu
želju da vidim majku.
Prvi stihovi u životu. Ko bi to rekao!
Mojoj dragoj
ljubavnici:
O, Dolorinjas,
tvoju ljubav na kolenima
...
Mojoj dragoj, dalekoj
majci:
O, majko,
ti koja u daljini
...
Uzburkanoj
pučini:
O, more,
u čijim mračnim talasima
...
Zašto, Bože moj, pesme uvek moraju
da počinju sa o?
Konzul (a ja sam mislio da su konzuli drugačiji!) i ponovo
Madrid.
Popravni dom:
okrečena soba, visok prozor, madrac, klupica, čamov sto i Toma
Kempijski. Nego šta!
Odavde nikoga nisu izbacili na ulicu.
– Nikada! – kaže mi Arturo, drug koji zna da
igra bilijar, koji čita, a da niko ne zna odakle ih izvlači, romane iz
biblioteke "Odvažni vitez", i koga je jedne noći njegov stric zatekao u
kabareu.
Matura i
oproštaj.
Bludni sin,
očeva kuća ....
O,
kakva radost!
Poljupci, zagrljaji, suze ...
– Sve je prošlo. Evo ti stotka!
– Auuu!
1931. Imam petnaest godina.
– Šta ćeš da budeš? Sada kada si
maturirao treba da razmišljaš o tome.
Istina: razmišljam ja, ali ... kako mi je
lepo bilo dok nisam ništa radio!
Karijera, studije: carinarnica, medicina,
fizika, agrikultura, filozofija i književnost, prava. Kako je lepa ona
rečenica o neprilagođenosti, da izvine moji čitaoci!
Moji stihovi su sve manje
razumljivi. Ja sam obnovitelj lirike i jednoga dana prijatelji moraju da
me vode kući, potpuno pijanog.
– Samo da tata ne sazna!
– Ali mama. Da je Bodler
...
– Ćuti, ćuti,
pusti sad to.
Francuska, ponovo Engleska.
Šampanjac sa prijateljima i devojke sa
visokim potpeticama. Već sam odrastao!
Jedan gospodin – sa punih šesnaest godina,
dragi moj – ne trudi se da stvara preobraćenike u svoje ideje o moralu,
politici, filozofiji ili veri, i nikada ne govori o donjem rublju ni o
istoriji.
Zdravlje mi
nije dobro.
Ponovo u
Francuskoj, gde nežno volim Lidiju Aleksandrovnu; putovanjce po Belgiji
...
"Dragi
sine,
Vrati se opet
kući. Stanje u Španiji nije baš umirujuće. Mama je veoma
zabrinuta.
Grli
te
tvoj
otac."
1936. Ala je tu bilo
gužve!
Jedna knjiga:
Dok stupam u sumnjivu dnevnu svetlost.
Još jedna knjiga. Još jedna. Još
jedna.
(Ovo je već
manje važno.)
Šaka umotvorina,
1953. |
