PLIÉ
Hermetično zapečaćena
flaša.
Kataloški broj
3. Sve na svom mestu.
Kada je podignem ka svetlosti,
na staklu mogu da prepoznam otiske tvojih
prstiju od pre tri zime.
Sve više ih okružuju i prekrivaju moji.
Sećam se, htela si da plešeš u zamrznutom
vazduhu
kada smo je
kupili. Sve vreme si znala.
Ali bez obzira na lavež mladih pasa
i promene vremena,
grančica ruzmarina, konzervisana u ljutoj tečnosti, ostala je
ista.
Mrtvo stablo
koje se nekoliko puta razveje u eksplozije zimzelenih
listova,
večnost
stihova mrtvih pesnika kojom profesori teše žive.
Sećam se. Nešto u meni se
okrenulo.
Ili je već
bilo okrenuto sve vreme
i tek tada sam ugledao krajičak peteljke
koja se odlepila od udubljenog
dna.
Lagano, lišće je
počelo da klizi niz sećanje naših ruku
i zastalo, kada je postalo
preusko.
Kada sam počeo da imenujem samog
sebe,
reči nisu htele
kroz grlo.
Baletanke
nemaju prostora
za
piruete u kapi vazduha
pod nemilosrdnim zapušačem.
11. 4. 1999.
Skoro da smo ostali bez
identiteta.
Pasoši su
već bili na putu za Beograd.
Izlizan profil letnjih guma
stvarao je piruete na zavejanoj
cesti.
Kroz crveno i
pravo. Sve bismo učinili
da dokumentima pridružimo svoja dva tela.
Ali stvari su neuporedivo
zapletenije, reče tvoj zemljak.
Samo Nemci su znali da prave sapun od
ljudi
i retko koji
seljak zna da ugoji kravu
na 53 možda čak i 55 odsto čistog mesa.
Ali postoje recepti po kojima
je
na osnovu telesnih
proporcija i težine,
veličine kostiju i fizionomije moguće odrediti
seksualno-psihološki profil
žene.
Kao da svoj nedavni svet gledaš kroz
polomljene naočare.
Vrata u bivši stan su blindirana,
a oglodani nameštaj ostao je
isti.
U zadimljenom
taksiju zastava 101, iz rane
na zadnjem sedištu klizi pena.
Iz tvojih srpskih rečenica izbijaju
slovenačke reči.
Osećanje stida, jer govoriš o putovanjima,
jer novčanicom prikrivaš ćutanje
prijatelja,
kada
konobar donese račun. Loviš moj dlan.
Hod po dotrajalom asfaltu sve ti više izmiče
tlo pod nogama.
Par meseci kasnije, u vremenu bez
granica,
četiristo
kilometara konačno je postalo nepremostiva razdaljina.
Nema božje senke koja bi na
sunčanom satu na Kalemegdanu
mogla da prekrije krivicu. I krivica nije jedna.
(Stvari su mnogo
prepletenije.)
Danas, dok preleću bombarderi drhte
prozorska
stakla naše
spavaće sobe u Ljubljani.
Poslednji delići polomljene dioptrije popadali su iz
okvira.
Niko više ne
zna šta se dešava.
Na usamljenom dnu
orgazma
naši prsti se
ponovo prepoznaju.
Zarivši kandže jedno u drugo ležimo
usred tame i dahćemo smrt.
36 SEKUNDI
Govoriću o insektima
koji su leteli pod pijanim suncem,
spuštali se na nas, pili krv.
Zaglibljena do članaka u meku zemlju,
učila si me da postavljam zamke pod glavice
salate.
Da obuhvatim
nož. Prerežem jabuku na pola.
Prvu polovinu bih onda dobio ja,
a drugu, smrtonosnu stavila bi pod
oprugu.
Da ne pojedu
ono što si posadio, rekla si,
previše naivna i previše dobra da bi videla gde i kome je
postavljaš.
Godinama
kasnije, skrivena u mojoj lobanji, aktivirala bi se i ubila me
uvek
kada bih mislio
da konačno volim i da sam voljen.
U prvom razredu tvoja sestra me je učila
imenima cveća i oblicima slova,
zamršenim, nerazumljivim pojmovima kao što su
tehnologija, istorija, bog.
Tada su u našoj blizini gradili
klanicu.
Bilo je
potrebno rekordnih 36 sekundi
da krava bude ubijena, obešena, oderana i isečena na veće
komade.
Majko, u
poslednje vreme ne znam šta je sa mnom.
Rano odlazim na spavanje i kada zaspim još
uvek hodam, beskrajno hodam
ne znam gde, ka kome, ne znam kuda, ali ustrajem, hodam i
hodam,
dok me ne
probudi zujanje jutarnjih komaraca i znam
da moram da ih pobijem, moram da ih pobijem
baš sve.
TRAGALAC ZA KLJUČEVIMA
U tvojim džepovima rupe su se širile
brže nego smrtonosni virus.
Mogli smo da te pratimo po sjaju obrađenog metala u jutarnjoj
rosi
ili svetlucanju
kada je u tami okrzne svetlo džepne baterije.
Nije bilo važno koja vrata su
otvarali.
Iz tvojih
ruku su neshvatljivo nestali i vekovni ključ iz izlivenog
metala
i dopplerski
ključ sa velikim priveskom Emona Merkur Ptuj.
Smatrao sam da si neodgovorno
dete
koje se tako
boji jednostavnih rešenja
i brzog napredovanja ka novim prostorima,
a sada, gubljenje
ključeva
sve više
shvatam kao dubokoumnu taktiku opstanka.
Konačno prokletstvo počinje tek
onda
kada nakon dugih
godina istrajnosti
zarđao mehanizam konačno popusti
i vrata se otvore uz škripu.
Kada otkriješ da za njima nema
ničeg od onog
o čemu
si sanjao, čemu si se nadao, u šta si verovao.
Novi prostori će sve više biti
osiromašene reprize starih.
Tamo, na oštrom kraju, okrenućeš se
i početi da tražiš po džepovima poslednji
ključ.
Ključ za
povratak. Ključ koga nema.
CITRUS
U subotu, u tri,
U supermarketu.
Još uvek misliš na
poglavlje
O nastanku
vasione.
Ne možeš da
zamisliš stanje
Pre
velikog pucanja,
Kada
su se hladeća telašca u nastanku
Rasula kroz prostor i vreme.
Kako misliti pre, kada
pre ne postoji?
Kako sa rečima kao što su tamo i
tada
Stupiti
sa one strane? Lik koji ne vidiš.
U subotu popodne, u
tri.
Među rafovima sa
hranom za životinje
I
flašama oštrih pića
Dostiže te krhkost tela.
Tek ponekad astralnih,
A obično, pre svega,
htonskih.
U subotu u tri,
I samo koji metar
dalje.
U mlakoj krvi
leži neznanac.
Blagajnice koje pokušavaju da ga drže
Za njegove drhtave udove,
Stavile su mu pod glavu vreću
pasulja.
Rana mu je
rascepila lice.
Crvena sluz lagano obliva tvoju cipelu.
Podižeš ga. Otisak koji ne
razumeš.
U supermarketu.
U subotu, u tri.
Kesa sa kilogramom svetlosti se
prevrne
I limunovi se
kao sićušna sunca
Razlete po kolicima.
Tanke ljuspice reda
Brzo se zaustave kraj hladnih rešetki besmisla.
Događaj koji evocira, ali ne
objašnjava.
U tri. U subotu.
Na parkingu pada
kiša.
Januar je,
pretoplo za ovo doba godine.
Na televiziji priželjkuju
Zahlađenje.
Bilo bi dobro za zimski
turizam.
Bilo bi
dobro za setvu.
Bilo
bi dobro za sprečavanje virusnih oboljenja.
U subotu, u tri.
IZMEĐU HLEBA I SOLI
Vidim te.
U kuhinji, kao da stojiš usred velike
suze,
Otvaraš mrtve
ljuske, pljoštimice ih spuštaš na drvo,
Razrežeš, iseckaš, eterično spuštaš u
ulje.
Napolju je prestalo bubnjanje kiše,
iste kao i one noći u Trujillu.
Bujica je odnela pola obalskog
groblja.
Kada su
izjutra otekle vode
Kovčezi su štrčali iz blata kao odlomljena debla.
Mrtvi su konačno mogli da uspravno
i mirno zure u nebo.
Koliko god da sam se trudio da
savijem zglobove,
Napnem mišice, propnem se, iskočim iz sebe:
Zemlja me je držala čvršće nego što
sam ja,
Obavijen
crvenim kašmirskim šalom,
Držao kuhinjski nož sa natpisom Made in
Vienna.
Vidim te.
Upravo si obrisala njegovo široko sečivo o
belu kecelju.
Spustila ga na sto. Okrenula se u stranu.
Šta god da se desi:
Na celom svetu nema noža koji
jednog dana neću morati da spustim.
I svet je crni luk.
Tužno zarežeš u njegove kilave, krive
sfere
I ljuštiš ga
između hleba i soli.
Punih usta, ljušti se tvoja
stvarnost:
Progutati
svoje reči do kraja i istrajati praznih ruku,
Stajati u jasnoj razdaljini, stajati i
stajati,
I ponavljati
ime za sredinu koja ne postoji,
Ponavljati ime za prazninu
Koja ostaje. I ništa
više.
(Izbor načinila i
sa slovenačkog prevela Ana Ristović Čar)
Aleš Šteger, rođen je 1973.
godine u Ptuju. Studirao komparativnu književnost i nemački jezik na
Filozofskom fakultetu u Ljubljani. 1995. godine objavljena je njegova
prva pesnička zbirka Šahovnice ur, za koju je dobio nagradu
Slovenačkog sajma knjiga za najbolji prvenac. Druga zbirka,
Kašmir, objavljena je 1997, a iste godine i chapbook
Solitude (u SAD, University of Chattynooga). 1999. godine
objavljena je njegova putopisno-esejistička knjiga Včasih je januar
sredi poletja. Njegove pesme su prevođene na italijanski, nemački,
švedski, poljski jezik i objavljivane u brojnim stranim časopisima i
antologijama. Između 1994. i 1996. godine bio je urednik za kulturu
studentskog časopisa »Tribuna«. Prevodi sa nemačkog jezika. Urednik je
edicije »Koda«, Študenska založba i edicije »Beletrina«. Umetnički je
vođa festivala Dnevi poezije in vina. Živi u
Ljubljani.
