ŽDRALOVI
Pol Njumen se u Sweet Bird of Youth
vozio
u belom
kabrioletu kraj mora. Sivi ždralovi su
uzletali sa vode i otresali krila. Voda je
bila
zelenkastosmeđa;
vrebajući tihi san na rubu kopna.
Dovoljno za to veče, da postane zanjihana
letnja tkanina
i
raširi se kao poplava vazduha, u usnule oči.
Nostalgija, gospodine Doktore! Ali ne moja.
Kao da
je u
međuvremenu neko umro dok sam ja živeo i
sačuvao me budnog u svom predivnom zlatu,
testamentu mi
ostavivši svetlost i vazduh neke
druge generacije.
Svet se lagano preokretao u svojoj sporosti i
svaki komadić čokolade zavijen u
srebrni papir bio je
nekakvo bogatstvo, svi časopisi zatrpani pobedama
neumornog čovečanstva. Dok gledam
TCM, ponekad zamišljam da
lako kao što prolazim kroz vodu, prolazim
kroz zid televizijskog ekrana. Šta
bih tamo našao,
gospodine Doktore? Možda svet, bez sebe, i bez
Vas.
Svet nekog
drugog mene. Moji roditelji bi mladi, sa osmehom
na licu klizili po stepeništu,
odlazili iz kancelarije
u kojoj su upravo potpisali pakt sa besmrtnošću.
I zar ga nisu, čuvani u sećanju
koje spava na fotografijama
gde se ljudi, srećni, još uvek zaustavljaju na stepeništu
i
u liftovima
pripovedaju jedni drugima snove i druge svakidašnje
stvari?
»Imate li
malo soli? Prodavnice su u subotu zatvorili u
podne. Dolaze praznici.« »Nema problema.
Dođite
na kafu,
ispeći ću vam štrudlu. Ove godine će
ugalj doneti nešto kasnije. Juče nas
je
probudio petao.« Koliko, zapravo,
pokazuje sat i
šta je
napisano na kalendaru? Ne verujte slovima.
Muzika je jedino bestelesno sredstvo za
umirenje. Nostalgija,
gospodine Doktore, nostalgija! 38 godina i već tako
strašan
oblik,
to obično spopada prave starce. Na putu
ka toaletu to grabljenje ribljih usta za
jasnošću,
koja lebdi
nad tlom, ta apstraktna želja za vazduhom i
određenim razmazanim bojama koje su se sasvim
slučajno
našle u
svetlosti, potpun otkaz pamćenja detalja
i glatkih tela, zbog neiskusnosti i
straha,
propuštenih
žena. Razočarati ljubav, to je možda
jedini vredan razlog za žaljenje. Nostalgija,
gospodine
Doktore!
Šta ćete da mi prepišete? Valijum. Volim
valijum. Ali hemija me plaši. Je li Pol
Njumen ikada svojim
jezikom izvagao valijum? Verovatno. A još uvek je
junak.
Plave oči koje
je pomilostivilo vreme. Moram istrajati do
kraja, odložiti sa olakšanjem teret dana pred
ekranom
i prerano se
spustiti u kratkotrajnu smrt. Napolju,
šuma je čvrsto ukopana u mrak. I srebrna
mesečeva
svetlost
svetluca na krilima ždralova koji nikada neće
poleteti iako će uvek uzletati kao da
su
zajedno sa
oblacima jedina istinita stvar u toj noći.
UGALJ
U sobi su oživele sve svetiljke,
stvorile svetlost
koja se lagano razlila po oknu, duboko plavu.
U ovaj sat i oblaci su samo nasukani
tankeri
iz kojih je
počela da ističe tama. Ljudi se
spuštaju dublje u tihu odsutnost. Na
gramofonu
Bahova
Pasija po Mateju – zastrašujuća mogućnost
nebeskih prostranstava. Čini se da
nema ničeg tako uzbudljivog
u posmrtnom životu, samo beo, beskrajan i
zamoran
mir. Auto je prošao pored kuće za
trenutak usaglašen sa
dvojnošću sudbine vozača i lima. U glasovima
prolaznika treperi tanak plamen
smisla.
Uz snažne
detonacije, reči pucaju kao stakla
u zimskom vazduhu. Svakog trenutka
dečije rakete će
eksplodirati nad gradom; jedino raznobojno
cveće
u ovo doba. Sve veće komade
bleštavog
crnog uglja
neko, sasvim pažljivo, zida ka nebu.
***
Kuće – kutije nasukane na
visoke
nasipe. Red
belih zuba pred mirnu
plimu tela. Vetar dubi svoju prtinu
kroz plitke ulice, lagano klizi pored
portala
usnulog
drveća. Svetlost isparava sa
vlažnih pločnika, obavija se oko
uspravnih skeleta ulične
rasvete.
Buka prometa
narasta brže – ravno-
merno talasanje muklih boja – nastanjuje
blizinu, putuje dalje, preko krovova, ka
dalekom
kutku tame
gde se nečujno preliva u milinu.
Ustati od stola. Izaći napolje. Šetati
se
oko zgrade, probajući novu travu.
Ne
misliti ni na šta.
Žmirkati ka suncu. U daljini
slutiti hladni zavet šljunka. Nevidljivim
mastilom zapisati raspravu ptica.
Nikakvog
života, ni
pre ni posle. Samo negde, u
zakulisju krhke konstrukcije sećanja
– iskre, koje drže i vode kroz
vazduh.
Dan je
staklo. I noć je mak. Reči su tragovi
pustinjskog peska. Dela – semenje
žita
oduvano u
prazninu. I grad, svetli
nanos spušten u glas koji tiho traje
dok mu iz ruke u ruku premećeš udaljeno
vreme.
VODORAVNO SUNCE
Kosa kiša pada sa neba. Ne
mogu da se
rascepim
na različite ličnosti i da živim
toliko imaginarnih života. Ne
mogu.
Iako sam
zatvoren u nedovršenu metafiziku.
Iako su i meni ljubavna
pisma
smešna. Stidim
ih se i spaljujem ih.
Ne razumem se dobro sa svojim prethodnim
Ja. Bio je isuviše divalj,
nedužan,
poverljiv prema milosti visina. Ali
sa njim
sam te,
u stvari, pozvao. Sa onim, što je sada
dok ležiš pored mene, pepeo na dlanu.
Krevet
je naš jedini
opstanak, kažeš. Ležiš kraj
mene, ležiš u mislima, i kada te
nema i
kad
nestajem, nošen, prošiven dubinom. Kosa kiša
pada sa neba. Tvoj otac i majka su
beli
oblaci, ples
svetlosti dok preleću naše dane.
U tebi raste i gasi se bol. Ćutim.
Sa ljubavlju
je
isto kao i sa katastrofom. Nadrasta govor. Ostaju
nam samo brbljanje i nakašljavanje,
kada se nađemo
u
stegama njene moći. I bez reči smo zaštićeni
i tako bogati u njoj. Naše misli se
neprestano ukrštaju
i
rukuju. Meša se dah i vazduhu dodaje nešto težine.
Kratki su dani i još kraće noći
kada se ponekad trgnem
u snu i gledam te sa visine kako ležiš u svom
telu, duboko uronjena u nabore
posteljine.
Niko ne
zna ko će od nas prvi uručiti novčić mračnom
skeledžiji. A još dugo pre
toga živećemo u kući šarenih balkona.
Tvoje cveće će cvetati i venuti, venuti i
cvetati.
I napolju će padati kosa
kiša.
I napolju
će sijati vodoravno sunce.
BASKIJAT
Žan-Mišel se kretao kao nedovršeni
reper
dok su trgovci
umetničkim delima već sastavljali bilanse
i knjižili dobitak. Imali smo ga
posthumno
obešenog na
velikom belom zidu, slike, pune zuba,
nekada spuštene na tlo, dok su se po njima
valjale mačke;
krv,
slepljena sa belim prahom i zlatom. Mimo Paladino je
izlagao Persepiju, po kojoj
su plivale etrurske
maske. Ljudi su pokazivali prstom u tom pravcu i
govorili: Odande duva vetar. Tamo
se rodilo sunce. Tamo
levitira kamenje. Ljudi su hodali naokolo; spori
hodočasnici
koji
dolaze po svoj catering duha. Nikakvih bombi
po velegradima. Nikakvih dimnih zavesa i
larme, samo
buka, dok
zakasnela moda zaseda prostor u svojim
poslednjim javnim izdisajima. I Njujork je
rastao i
postajao sve
više smeđ i bezbrižan. I Italija je
puštala tako tanušne prdeže, ili su to bili
samo
Sandrovi
debeljci. I Akile Oliva nije imao
apsolutno ništa istetovirano na patki. I svi
slikari u Berlinu
pokupili su plavu boju i vikali:
Ekspresionizam
je naš apsint, ljubav prema anatomiji naš
svakidašnji
hleb!
Doktor Dvostruki život se ispisao iz stranke!
Sve je tako fino i divlje kao da
prstima mešaš
i
gnječiš svetlost! A onda ti se, tek tako odjednom desi
da prestaneš da ideš na zabave i
pališ leđa
žena
čvrstih zadnjica. A onda ti se tek tako odjednom
desi da počneš da prezireš Njujork i San
Francisko
postane
jedina nada; duge linije mora, jorgani
od oblaka i neba koji se šire od Sausalita ka
jugu.
Setno
brbljanje, prelepe pojedinosti koje sam juče
gledao u knjigama iz arhitekture. Kada bi
se
barem potopila
koja zvezda, i kada bih imao pravi alibi
za takvo raspoloženje. Ali ne, ponekad se
sasvim
bez razloga
izgubim u unutrašnjoj magli. Bolesno. Za ručak smo
jeli testenine, ali isuviše su se
lepile. Jeli smo
različite stvari. I Krašove napolitanke koje su u
Wilijemsburgu jeftinije nego u
Merkatoru. I zaključili smo
da previše jedemo, ti i ja, i da ćemo malo da postimo. Uveče sam
triput
zaspao u toku
filma. Odbacila si moj život pun nepažnje i
otišla u krevet. Kada sam usred noći došao
kod tebe
sličnost
našeg disanja je prilično dugo bila
usaglašena sa noćnom svetlošću grada.
Žan-Mišel je mrtav.
Endi je mrtav. Džulijen je debeo i zalizan
briljantinom.
Frančesko nastupa na modnim revijama. Mimo gaji
Limune i mazi pse. Imendorfa,
Džordža, Sigmara i
Anselma otkupila je MOMA.
U gradovima, svuda širom planete, u
galerijama
svetli
hladno, mehaničko, konceptualističko govno.
(Izbor načinila i
sa slovenačkog prevela Ana Ristović Čar)
Uroš Zupan rođen je 25. avgusta
1963. godine u Trbovlju. Diplomirao komparativnu književnost i
sociologiju kulture na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Do sada je
objavio knjige poezije: Sutre (1991), Reka (1993),
Odpiranje delte (1995), Nasledstva (1998), Drevo in
vrabec (1999), Nafta (2002). Objavio i knjige eseja
Svetloba znotraj pomaranče (1996) i Pesem ostaja ista
(Življenje v glasbi), (2000) i preveo izabrane pesme Jehude Amihaja,
Ura milosti (1999). Za poeziju je dobio nagradu Slovenačkog sajma
knjiga, Zlatnu pticu, nagradu Prešernovog sklada i plaketu Tončke Čeč.
Živi u Ljubljani kao slobodni književnik. U pripremi je njegova nova
knjiga eseja.
