ŠOFERSKI
ISPIT
U sedmoj deceniji života, moja
mama
je izmislila
novu zabavu:
vožnju…
Ulice, deca i auto nismo imali ništa
protiv
novog smisla
života, teškoće su došle
sa druge strane.
Nakon početnih uspeha: u prvom roku
je
obavila sve
potrebne obaveze, ali
pred završni ispit instruktori su se iznenada
uplašili da je sve to
stvarno.
I tu je počela nepovratna
vožnja
povratno bez
presedana, kakav je bio i
njen celi, dugi vozački put.
Usledio je prelom ruke na kravljoj
balezi
i slom je bio
duži i komplikovaniji
od vožnje oko sveta.
Nakon koju godinu pauze nastavila
je
vožnju, samo što
je od tada vozila u mestu
iako to niko nije smeo da joj kaže.
Naravno, sama je veoma brzo
shvatila
glupavu
lokalnu taktiku i u jednom
trenutku je snažno povukla ručnu,
izašla iz auta i sela za
kompjuter.
Od tada u njenim tekstovnim
datotekama
sa oznakom
CPP nastaje monografija
koja će nekom inteligentnijem
šoferskom udruženju poslužiti
kao
priručnik za rad
sa starijim ljudima.
KROZ CRNI BUČNI
FRIŽIDER
Kroz crni bučni
frižider
vozim
se u grad; možda istovremeno putujem
kao rasut fišek svežih jagoda
u nekoj zatvorenoj i klokotajućoj
hladnoj torbi
od
tačke do tačke,
kada
sve komunikacije sa spoljašnjim svetom
iznenada ostanu da vise na crvenim rubovima,
uz blokadu
signala
mayday u tami i gluhoti
zatvorenog sistema.
Jer se u mom pogledu nastanio
tunelski vid,
ne
vidim izlaz, očima obuhvatljivu
svetlu tačku. Vazduh postaje zagušljiv,
iako
pluća frižidera
glasno love dah i
pokušavaju da dišu umesto mene. U suprotnom
pravcu,
kroz hladan
vetar, jure parovi slepih očiju
koje je nemoguće prepoznati.
Činjenica
koja
dodatno otežava shvatanje
gramatike i sintakse sistema. Mogućnost
razlikovanja
buke u
autu i buke u glavi
drastično se smanjuje.
Prizor je samo ponavljanje nekog
drugog
prizora i
prekida ga tek glas koga
mrlja svetlosti vraća na radijske
frekvencije.
To je mala dnevna
repriza
prizora koji
pesnik odigra u svojoj
najboljoj i najtežoj ulozi.
Neprijatelji koji svirepo čekaju u
zasedi tunela
u
poređenju sa stresnim
teškoćama pri ostvarenju
brzog i najlakšeg
načina prilagođavanja pri ulasku i
iskoraku
u radikalno
drugačiju sredinu
sasvim su bezopasni.
PESMA ZA ONE KOJI JE
ZASLUŽUJU
I
To je zaista pesma samo za one
koji
je
zaslužuju:
pesma za one čije linije na tabanima
su
legende,
prepisane
iz starih
geografskih karti, svakom
greškom ili izbrisom
istorijski preoblikovane, znaci koje
danas vidimo kao lance planina,
usnule
na velikim
tektonskim prelomnicama;
pesma za one koje je nemoguće
lako
rastaviti na
komponente a da ne
potražiš gaz sopstvene doline, pesma
za sve one koji su
sami sebe rastavili i
deljivi su samo sobom ili jednakovrednom
ljubavlju;
pesma za one koji su sklopili
primirje sa svojim
ruševinama i ne podmeću ih drugima, za one
koji nikada ne šapuću na uho
istorije
i u zabuni
se ne premeću sa noge na nogu,
pesma za one koji su nekada disali
dah koji
je bio blato
i bio je lava koji je bio
kamen i bio je pepeo;
pesma za one kroz čije
ruke
je tekla tinta
kao bujica i korito je
konačno oblikovalo obale;
pesma za one kroz čija tela je
strujalo hladno
drhtanje mrava i krstaška vojska
tuđih stihova i na kraju i novi
život,
drugačija reč
i drugo telo
koje je
ljubav i koje je nepopustljivost.
II
Pesma za one koji nikada nisu gazili
travu da
bi videli u
kakvoj zemlji raste, za one koji se ne gnezde
u tuđem ili prećutanom glasu u
strahu za svoju krpicu zemlje
–
za kraljevstvo na
vrhu čačkalice.
Ne za one koji se klate na kiselim
borovima oholosti,
ne
za neuhranjene i site, koji
pola života krišom prisvajaju tuđe strofe i
u sledećoj polovini oduzimaju
porast tuđeg bilansa od svog;
ne za mučenike, poete site svega,
ili one koji će
valjda jednom biti, a nikada
sada još uvek nisu,
o mizerabilija, ne za
zapušače od plute koji se zabiju u grlo flaše
izmrve u njemu i pokvare vrhunsko
vino.
Ova pesma je ovde i sada
i
samo za one koji je
zaslužuju;
za one
koji je ovde
i sada
razumeju, ne za one kojima će
pojedine reči početi da svetle
u pucketavoj tami kroz 30 ili 90
godina
ili još
kasnije kada budem rasuta svuda
i nigde tako živa i puna
života, kao danas.
Ne za one koji skaču na večnost
i
brinu o tome da se
iz nje, tačno u određenim
intervalima đubretara ili egzekutora
istresu na đubrište zaborava
drugi,
snažniji i
osnovniji glasovi.
Je m'en fous. Ha!
III
Treba ići glavom kroz zid
i
pri tom ne znati
kada će zid da se pojavi,
i ne znati da li je glava dovoljno izdržljiva.
Ne kroz stiropor sa bakljom u
ruci,
ne kroz
pritvorena vrata na kojima
neko zakida i čuva ih, ne sa
saveznikom ili u paru, ne
kroz koeficijent vode
ili meda, ne
bos po rosnoj mahovini ili
žeravici
sa pogledom
uperenim u zvezde, ne.
Nije dovoljno.
Sve to dolazi kasnije.
Treba ići svojom glavom kroz
vremenski zid reči
od najtvrđeg betona i sa druge strane napolje –
jer samo u slučaju da išta
ostane
samo ako
zaista išta ostane –
ova pesma je i za tebe.
(Izbor načinila i sa slovenačkog
prevela Ana Ristović Čar)
Taja Kramberger (1970,
Ljubljana). Detinjstvo provela na slovenačko-italijanskoj granici u
Kopru. Diplomirala arheologiju i istoriju na Filozofskom fakultetu u
Ljubljani. Završila postdiplomske studije istorijske antropologije na
Institutu Studiorum Humanitatis (ISH) – fakultetu za postdiplomske
humanističke studije u Ljubljani. Objavila je dve knjige pesama:
Marcipan, 1997, i Spregovori morje (Progovori more), 1999.
Književne, naučne tekstove i poeziju prevodi sa italijanskog, španskog,
engleskog i francuskog jezika. Živi u
Ljubljani.
