G R A D B e n   K v i s t   H o l m K O P E N H A Š K I   P A N K

JANUAR
Subota uveče
Jedna snežna pahuljica pade na prozor.
Kristijan vide svoju siluetu u odrazu, vide svoje telo kako se pomera zajedno sa gradskim svetlom s druge strane prozora. Ispružio je ruku, kao da je hteo da posegne za samim sobom. Ja sam dvojica, mislio je, dok su mu prsti dodirivali prozorsko staklo, ali onaj drugi se svakim danom sve više smanjuje.
Čuo je da je Eliza izašla iz kupatila gde je poslednji put obavila toaletu. Udaljio se od prozora sobe i pošao joj u susret u predsoblju.
"Već gotova?", upita.
Eliza se nasmešila, zamišljeno. Zatim ga temeljito odmeri i osmeh nestade.
"Valjda nisi mislila da odeš tako?" Mahala je prstima u pokušaju da što brže osuši lak na noktima.
"Kako to misliš?"
Eliza je i dalje stajala istegnutih prstiju, "Kristijane", uzdahnula je.
On požuri u sobu, baci pogled na ulicu. "Ovde je!", povika, sa previše oduševljenja, "taksi!".
Stajala je iza njega. "Ne treba da vičeš, ovde sam. Čuj sada, dušo, ne bi li ipak, zbog mene..."
Kristijan isključi stereo, usred Saturday Night od Suede. Vide kako nestaju mala crvena svetla na uređaju. Samo tišina. "Zakasnićemo", reče.
Ona ga nije čula. "Ne možeš, dakle, da zadržiš tu majicu fudbalskog kluba ispod odela."
"Zašto ne mogu. Upravo je oprana."
"To mi imponuje, znaš kako! A nemaš ni smeđe cipele."
"Samo zato što idemo na ručak sa gomilom advokata, ne znači da je odelo obavezno; kako sam samo popizdeo kada sam te čekao čitav sat..."
"Ja ću te rado sačekati dva minuta dok ne obučeš košulju."
Kristijan Raft je već bio u povlačenju. Nije bio borac. Pre pola godine dobio je otkaz. Nema više slika. Sada je stanovao negde u mirnoj zoni. Odustao je sa zadovoljstvom od svega u njenu korist. Odmeravao ju je od glave do pete, bogovi znaju da je danas nešto postigla u životu. Pre podne je provela kod frizera. Nova frizura, nova haljina, nove cipele. Do đavola, kako je bio srećan. Ali to neću da izgovorim, mislio je ogorčeno i čeznuo za viskijem sa sodom.
"To su moje kolege, Kristijane."
"Da-da."
Taksi je svirnuo.
"Je l' zbog toga što je majica FK Kopenhagen, ili zato što je majica?"
"Oba razloga", Eliza se postavila ispred velikog ogledala koje je visilo iznad ušuškane London-sofe, "ali naročito ovo poslednje". Pažljivo je popravila ruž na usnama i pomerila pramen kose iza uha savijenim prstom kako lak za nokte ne bi došao u dodir sa njenom tamnosmeđom kosom. Prevukla je dlanovima preko kukova, izmakla se jedan korak, uvukla stomak.
"Zar nisam oslabila?"
"Da-da."
Taksi je ponovo zatrubio.
Eliza se probudi iz opijenosti svojim izgledom, "naći ću ti jednu košulju." 
"Ne stavljam kravatu!", on povika.
"Pravi si pobunjenik."
Išao je za njom, bacio crnu jaknu i oslobodio se svoje navijačke majice dok je razmišljao o slabosti koja ga je savladala čim ga je Eliza podvrgla svojim urođenim građanskim manirima. Građanstvo: za njega je to bio mir, negde gde je mogao da potraži sklonište kada mu teret okruženja postane pretežak, za nju je to bio disciplinovani rad i lepo ponašanje za stolom.
Eliza mu pruži košulju sa manžetama iz robne kuće Braća Andersen, "evo ovu."
"Upali svetlo na izlazu da može da vidi da ćemo uskoro."
On joj pomože da stavi svoje krzno pa da može krenuti prva. Našao je dugmad za manžete, setio se i kese sa poklonima za domaćicu, i osvrnuo se još jednom u predsoblju da proveri da li je svetlo isključeno. Spazio ga je. Visio je, miran, tužan i oklembešen kao napuštena igračka u obliku neke životinje u nekoj priči o Peteru Plisu 1, još je osećao vonj dugog niza poraza u jesenjoj sezoni, beznadežno propadanje. Mirisao je i na proliveno pivo, verovatno. Kristijan je zurio u njega, i odjednom se osetio tako jadan i žalostan.
Eliza je sedela na zadnjem sedištu i ljubazno konverzirala sa vozačem na njen karakteristični umiljati način na koji je sebi pripuštala ljude iz druge socijalne sfere nego što je njena, ali ipak kao da se obraća nekom blago zaostalom detetu.
"Pokušavam da mu objasnim put", spazila je Kristijanov isflekani FKK-šal koji je obavio oko vrata kao da je reč o elegantnom svilenom šalu iz Hermesa.
"Zna on put dobro i sam, videćeš." Kristijan je u trenutku spazio malu kožnu lutku u fudbalskom dresu koja je visila na zadnjem staklu. Osetio je žmarce, uobičajene male žmarce, malu mržnju, lutka je naime bila žuta i plava, u poslednje vreme je mogao da opazi sve više i više tih lutkica, naročito u taksijima i onoj vrsti kloparajućih kamioneta za prevoz robe koje koriste piljari i vodoinstalateri, i svaki put je mislio da se radi o neprijateljskoj strani, dok mu konačno nije sinulo da su to Turci koji iskazuju svoju veliku odanost Fenerbahčeu iz Istambula.
"No, Fenerbahče, ili šta?", Kristijan prijateljski klimnu glavom šoferu.
"No, FK Kopenhag, ili šta?", uzvrati vozač. 
Automobil je ubrzao odmah pošto su skrenuli u Falkoner Aleju.
Eliza nije izustila ni jednu jedinu reč dok su se vozili gradom. Nije pomoglo što je Kristijan obuzdao svoju fudbalsku strast, ni to što je izrazom lica dao do znanja da je što se njega tiče razgovor završen, ni to što se obratio Elizi i upitao je kakvo će biti društvo. Vozač je pričao bez prekida i dalje, sada o turskoj i danskoj reprezentaciji.
"Baš me briga za reprezentaciju", saopšti Kristijan.
"Šta je tebi! Baš te briga za reprezentaciju?"
"Da, apsolutno me nije briga. Dosadno."
"Ali još mi nije jasno. Čovek mora da voli otadžbinu."
"Da-da." Kristijan nije želeo da se raspravlja sa čovekom, uopšte nije hteo kada Eliza tu sedi, sa tim svojim sumnjičavim osmehom. Naravno da je navijao za Dansku, ali to ništa nije značilo. Nikada nije bio tako nervozan za vreme neke reprezentativne utakmice, ni najmanje se nije uzbuđivao, mogao je hladno da ode da piša usred meča. Kada je FK Kopenhagen igrao, presoljavao je svoj obrok pre nego što bi polazio na stadion tako da ne bi morao da napušta svoje pretplatno mesto za stajanje u reonu C6 na Idretsparku pre nego se završi poluvreme ili utakmica.
Eliza je platila za vožnju, što je očevidno samo ojačalo šoferovo nepoverenje u Kristijana. Gledao je sa blažom skepsom za njim, lupkajući rukom sa spoljašnje strane vrata, napola se izvukavši sa sedišta, dok je Kristijan otvarao Elizi baštensku kapiju, a zatim ju je uzeo ruku pod ruku da bi je odveo popločanom stazom do vile.
"Čekaj", reče ona, "poljubi me".
On je poljubi. Primetio je njenu ruku kako traži njegov učkur, njeni prsti su čačkali u pantalonama, "noćas, kada dođemo kući..." prošaputala je.
"Da", odgovorio je basom.
"I skini taj prokleti šal."
Svetlo je gorelo u svim prozorima vile. Sa obe strane širokih glavnih vrata stajale su dve kamene amfore ukrašene božićnim drvcetom i okićene lampicama. Uspeli su se stepenicama, "kako izgledam?", upita Eliza i istovremeno ovlaži prst i dotaknu njegovu usnu, "imaš grožđanu mast po celom licu."
"Izgledaš fantastično. Hajde da odemo kući ranije."
"To bi voleo, je l'? Sada budi miran, Kristijane."
"Je l' daleko?"
"Da."
"Dobro onda." On uhvati teški mesingani prsten i pusti ga da lupi o vrata uz jedan oštar zvuk.

Subota noću

Danijel zamoli taksi da sačeka dok je otrčao do automata. Podigao je hiljadu kruna, skoknuo nazad do taksija, bućnuo na zadnje sedište, i rekao: "Mateusgade".
Zapalio je cigaretu jeftinim upaljačem, dunhill je morao da utopi pre Božića, napeto je zurio kroz prozor u januarsku vejavicu i bljuzgavicu. Radio-centrala je nudila adrese, slala kola kao da su učesnici u tajanstvenom i haotičnom takmičenju u noćnoj orijentaciji koje treba da se otegne na više sati, dok se sunce ne pojavi iznad grada i ne otkrije prazne i tužne nedeljne ulice, još je mnogo sati preostalo, vikend za vikendom.
Veliki mercedes gospodski je preo ulicom.
"Stanite ovde."
Platio je i izašao. Zapalio je novu cigaretu. Išao je napred-nazad trotoarom. Do đavola. I sada je došao momenat: mogao je samo da ode dalje u grad i da pije dok se ne obleji, da polusvestan dobaulja do kuće, ili je mogao da zapečati svoju sudbinu. Danijel je posmatrao fasade. Da, ima svetla, naravno da se unutra vidi svetlo.
Poslednji put. Po-sled-nji put. El fucking ultimo. Pritisnuo je zvonce Osmanovog stana. Dugo je čekao. Preplašen lavež čuo se kroz krčeći interfon. Konačno, osećao je kao da su prošli minuti, tanko pištanje iz zvučnika. Popeo se oštećenim stepeništem. Novogodišnje slavlje pošlo je naopako. Opklada. Kome će se ispuniti želja u novoj godini? Ali njegov ulog je bio toliko veći od Kristijanovog, on je više rizikovao. Nije hteo da pipne drogu ovog nadolazećeg leta gospodnjeg 1997. Kristijan je želeo na večeru kod partnera u onoj advokatskoj firmi gde je Eliza radila, ali odeven u navijačku majicu FK Kopenhagen. A Hope, šta je on uložio u opkladu? Svoj kurac i svoje srce. Hope je želeo da u novoj godini ide u krevet sa zdravim ženama koje same sebe izdržavaju, i koje imaju raščišćen odnos sa ocem koji živi kao beli udovac. Ali Hope je bio u muzičkoj profesiji i to je samo po sebi govorilo da je u apsurdnoj poziciji dok sve vreme gleda devojčice koje mu se prse, njemu, srećnom skotu. Ljudi uvek žele nešto drugo. A šta je on želeo u novoj godini? Danijel nije imao pojma.
Vrata su bila odškrinuta. Osman ga je besno pogledao i uklonio lanac uz dugotrajan zveket. "Deniboj, na smrt si me preplašio, unutra imam četvoricu koji su upravo smotali po jednu. Zar nisam rekao da prvo telefoniraš? Bogami zamalo da sve pobacamo u klocu, čoveče."
"Force majeure."
"Šta?"
"Ništa. Mislio sam da si naučio francuski dole u Bejrutu. Imaš li piće?"
Stajali su u malom predsoblju.
"Piće? Come on, Deniboj, nisi mi došao usred noći zbog jednog drinka?"
"Zajebi, Osmane."
"Još imam tvoj dunhill upaljač ako imaš para."
"To može da čeka."
"Aha." On pogladi brkove. "Koliko? Dva grama?"
Danijel slegnu ramenima, "daj mi prvo jedno piće."
Soba je bila puna dima i prozori su se orosili pa je izgledalo kao da su namerno zamračeni. Četvorica muškaraca su sedela oko niskog stola ispred sofe, stočić je bio zatrpan mobilnim telefonima, kutijama marlboroa i polupraznim bocama viskija. Televizor je bio uključen ali ton je bio ugašen. Bio je to pornić u kojem je mulatkinja lizala dupe plavokosoj devojci, a zatim je upotrebila i crni kožni dildo, pričvršćen oko pojasa.
Stojećki je popio svoj džin-tonik, pogledujući od ekrana ka muškarcima i obratno, kao na teniskom meču. Osman se tihim glasom raspravljao sa jednim od momaka koji je oklembešeno sedeo u džinovskoj kožnoj sofi i zurio u porno-film dok je apatično klimao glavom.
"Dođi, Deniboj, dođi prijatelju."
Pošao je za Osmanom u kuhinju izduženog oblika. Otresao je cigaretu u filter za kafu koji je ležao u sudoperi dok je Osman tražio vagu.
"Imaš pare? Pokaži mi."
Zatim je pitao, "mogu li u tvom kupatilu?"
Osman se samo nasmejao, potapšao ga po ramenu i otišao natrag u sobu.
Dok je klečao u malom toaletu koji je smrdeo na ustajalu mokraću i stavljao prvi sloj papira na uprljanu dasku, osetio je dobro poznatu navalu krivice i stida, osećanje da je izneverio nešto vredno, nešto što više neće imati priliku da ponovo sretne, ali nije sada želeo da misli na to, nije kopao svoj sopstveni grob, samo ga je zatrpao i išao svojim putem, sam.
Danijel se nagnuo, i kažiprstom zatvorio jednu nozdrvu.
Ljudi su izgubili interes za pornić. Sada su čekali prenos boks meča iz Las Vegasa. Najsitniji od njih, mali žgoljavi momak sa vojničkom frizurom i kozjom bradicom zurio je u njega. Danijel je znao da ga zovu Srbin. Ispio je još jedan džin-tonik i krenuo. Srbin ga je stigao u predsoblju.
"Da li ti treba posao?"
"Hvala, imam posao."
"Deniboj radi kod svog tate, yes? Osman se pojavio da ga isprati. U ruci je držao ogroman džoint veličine štrudle sa kandiranim voćem koja se jede uz božićni čaj, kakvu je njegova majka kupila u Perchs Thehandel-u. "Daddy cool i mali Deniboj." Osman se preglasno nasmejao, "big daddy cool cash", džoint je goreo u mračnom antreu, Danijel se tresao.
Pomogla mu je šetnja ulicom. Nije primećivao da je veoma hladno, samo se čudio pari koja mu izlazi iz usta u ledenoj noći. Sada je hodao veoma brzo. Zabavljalo ga je da gleda svoj dah koji isparava, kao da je gutač vatre koji bljuje benzinsku vatru. Ulice su bile prilično mirne. Mogle su da se podnesu, ovog puta. Bez uličnih pevača, bez gužve. Vesterbro je bio dostojan imidža "prljave četvrti": grčevito klepetanje kamenjarki, ubrzo zatim i laka konjica patrole za specijalne intervencije. Danijel je gazio teško po trotoaru, martinke su mu zapinjale o ivičnjak, još mu se vrtelo u glavi. Lak i dalek, želeo je da bude. Histerična policijska sirena, taksiji koji ubrzavaju uz škripu guma, dvoje teturajućih, čvrsto zagrljenih šetača, kao da su mrtvi pijani sijamski blizanci. Danijel je pošao zatim kroz ulice starog dela grada.
Nije imao ideju gde bi, da li da ide kući.

Mrlja od mastila

Telefon zazvoni kod Bendiksa Harbea. Uzeo je slušalicu dok je dalje pisao slobodnom rukom. "Da?"
"Ruben ovde."
"Hej, Ruben."
"Šta radiš?"
"Šta radim? Trenutak..." otkrio je da upaljena cigareta stoji u pepeljari sa gomilom pepela ispred sebe, uzeo ju je, povukao dim, "da, eto... radim."
"Hvala na poslednjem", reče mu urednik izdavačke kuće.
"Na šta misliš?", upita Bendiks Harbe, već blaže paranoičan.
"Da, da novogodišnje veče. Dobro si se udesio, da ti kažem."
"Aah, trt-mrt", Bendiks se zavalio u stolici, podigao noge na sto i počeo da šutira brdašce knjiga i papira na pod, "ništa vredno pomena."
"Uspeo si da ugrabiš taksi?"
Bendiks Harbe se zamislio. Da li je ugrabio taksi? Skoro da su dve nedelje prošle od tada, ali se toga vala uopšte ne seća. "Neko me je povezao usput", slagao je.
"Znaš šta, Bendiks", Ruben Vestergor napusti drugarski ton, sada je govorio o stvarima koje se tiču firme, Bendiks se ispravi, oprezan: "Upravo me je agent podsetio. Endrju Nirnberg iz Londona. Treba da odgovorimo u vezi sa romanom Stjuarta O'Nana."
"The Speed Queen?" 
"Opcija je istekla. Kaži mi, koliko si je pustio da stoji? Dobio si je u decembru."
"Pročitao sam je."
"Dobar?"
"Tra-la-la."
"Ako si je pročitao, zašto nisam dobio tvoj komentar sa mišljenjem?" Urednik je odjednom počeo da srče. Bendiks je poznavao taj zvuk. Ruben je sada sedeo i pućkao lulu.
"Bio sam dozlaboga zauzet", žalio se Bendiks Harbe. "Porno-mafija na TV-u, novine, ti, moj roman." Posle ove četiri ključne reči trijumfalno je mogao da dođe do daha.
"Ništa ne menja na stvari. Pored toga uvek tvrdiš da iz novina crpiš ono pravo za roman, a kao bajagi te cede. A ko plaća najbolje?"
"Ti", odgovori Bendiks Harbe, što je slađe mogao.
"Dakle dobiću recenziju sa mišljenjem, recimo u petak?"
"Zar to ne može da malo sačeka?"
"Zašto?"
Bendiks je oklevao. "Zato što me povremeno hvata negativizam. Možda roman i nije tra-la-la sve u svemu. Ako sada treba da napišem recenziju, biće to masakr. Ako sačekam do vikenda kada garantujem da ću biti boljeg raspoloženja..."
"Negativizam!", ponovio je čovek koji mu je, osim toga što mu je bio urednik, i hlebac dao tim recenzentskim poslom. "Ti si ionako uvek negativan u kritikama".
"Skeptičan, kritičan. Nepodmitljiv. Ne imponuje baš."
"Imaš li još neki epitet?"
"Ne odmah, ali čekajte", priznade Bendiks Harbe. "Pozovite za pet minuta."
"Okay, ulovio sam te", reče Ruben, "sediš i pišeš svoj roman i nemaš vremena za druge stvari."
"A šta fali usmenom rezimeu? Uz piće posle podne, zar to ne bi bilo zgodno..."
"Oborilo me s nogu Bendiks, toliko je zgodno. Čuj me, Diksi, brzo mi nešto smisli i pošalji mi to faksom. Pa ćemo neki drugi put na piće."
Bendiks Harbe poče kiselo da sakuplja knjige i papire sa poda. Nemoguće je naći mir za rad. Našao je The Speed Queen među knjigama koje su bile sklonjene sa pisaćeg stola. Ostalo mu je još trideset strana da pročita. Bilo je 11 sati pre podne. Čitao je brzo i nije ni pomišljao da baca vreme na to da u rečniku traži reči koje ne razume. Preskočio je ručak i krenuo da piše recenziju oko dvanaest sati. Oko jedan sat već je bio gotov, pojeo je jednu šargarepu i progutao panodil uz veliku čašu vode kako ga je ljubavnica Simona naučila da radi, u smislu održavanja ravnoteže unete tečnosti. Simona i njenih prokletih tri litra vode dnevno. Sve mu se popelo na grbaču. Bendiks Harbe je uzeo prvo današnje pivo iz frižidera, zapalio cigaretu i počeo da piše novi roman.

Prazne boce

Šarlota je potrošila pola sata tražeći kombinaciju. Znala je stoprocentno da ju je negde zapisala. Njena zbirka knjiga bila je prilično velika iako nije bila nešto posebno, sastojala se većinom od raskupusanih broširanih izdanja koja joj je ostavio stari dečko, i od nekoliko knjiga koje je bila pozajmila – i nije vratila – iz kluba čitalaca njenih roditelja, te knjige su tako dugo bile kod nje da ih je već smatrala svojima, plus od raznih drangulija: šapirografisanih uputstava, foto-albuma, primerka knjige Žene, upoznajte svoje telo koju je svojevremeno na svoje iznenađenje dobila od majke, zajedno sa ceremonijalnom poučnom besedom, turističkih vodiča za Amsterdam i Indiju, nekoliko rečnika i dva-tri krimića. Nije joj dugo trebalo da smakne sve knjige sa police i da ih istrese u nadi da će mala ceduljica sa njenim Unifon-kodom da aterira na pod, pred njene bose noge.
Išla je ukrug, prevrnula gomilu starih modnih časopisa, otvorila kutije za kafu i kolače u kuhinji, prašnjave relikvije iz faze kada je obožavala sve sa buvljaka, za koji je uvek koristila samo jedan izgovor – da hoće da ulepša stan, sve je istresla iz komode, kao i crne kutije sa računima i dokumentima u spavaćoj sobi. Onda joj je sinula genijalna ideja da pogleda i svoju torbicu, izručila je sadržaj u veliku ukrasnu ćasu u obliku kruške, stare kartice i uplatnice od žiro računa, ceduljice, vizit-karte, iščupani komadići papira sa na brzinu ispisanim telefonskim brojevima, potvrda o zdravstvenom osiguranju, jedna zgužvana poštanska marka, i sve moguće članske karte klubova, fitnes centara, čudni kuponi za popuste svih vrsta koje nikada nije koristila, jedan prezervativ, jedna rasparena minđuša, polomljena, papirne maramice. Sve je to bilo u torbici, osim novca. Za uzvrat, tu je bila mala umrljana cedulja sa telefonskom kombinacijom za banku.
Šarlota požuri do telefona.
Sumnja je potvrđena: na nuli je. Bilo je osamdeset devet kruna na njenom računu. Usred meseca.
A samo jedna cigareta joj je ostala.
Pustila je Goa-tehno sa sterea. Svalila se u stolicu pored prozora gde je svetlo ulazilo u prostoriju, odložila kimono u stranu i počela da čupa dlake koje su izrasle mimo bikini-linije. Šarlota je posmatrala kožu, sada punu crvenih tačkica, koje su je uvek podsećale na pileću kožu. Bacila je pogled i na svoje noge. Nije imala šta da im zameri. Njeno dupe je bilo nešto premalo, činilo joj se, inače je bila zadovoljna izgledom, bila je visoka metar osamdeset pet bez cipela i bila je viša od svog oca. Njen otac koji je uvek "zaboravljao" Information kada je dolazio u retke posete, u nadi da će joj tako ubaciti malo obrazovanja u glavu. I stajala je tako i spazila svoje romane iz tatinog kluba čitalaca na polici, i rekla, "kaži mi, zar nije..." ali uvek ih je ostavljala netaknute i kada su roditelji otišli, njena majka je po pravilu žurila na predavanje ili na izložbu gde je čak možda i sama priložila neki keramički ćup, novine su stajale, otvorene, na kuhinjskom stolu. Sa sto ili dve stotine kruna ispod.
Možda treba da dođe u elegantnijoj odeći. Sve vreme je mislila na cigaretu dok se oblačila. Na svoju finansijsku situaciju. U veliku magnum flašu Džonija Vokera ubacivala je sitniš, ali ju je ispraznila pre Božića, i sada je izgledala jadno, samo jedna hrpica bakarnih novčića od 25 i 50 era, uz pojedinačne odsjaje kovanica od jedne i dve krune na dnu boce.
Kada je popušila cigaretu ušla je u kuhinju i potražila najveće kese, one koje je koristila kada je nekada vukla veš celim putem kući do Lingbija, dok sada ima vešernicu u podrumu. Zatim je pregledala nabrekle vreće. Bilo je pedeset dve prazne boce, što je vredelo nešto preko lepih stotinu kruna, bolje nego ništa, morala je da ode Mortonu i da uzajmi za ostatak meseca. Šta bi bez njega?
Šarlota Monson navuče svoje astragansko belo krzno i pusti radio da svira glasno, da plaši lopove umesto alarma. Išla je stazom duž velikih travnjaka pored Trga ujedinjenja. Oštre ivice vrećâ su joj sekle šake. Uspela se stepenicama pored kipa postavljenog u podsećanje na Ujedinjenje 1920. 2, i nastavila ka Borupovoj aleji. Prošla je nevidljivu opštinsku granicu između Kopenhagena i Frederiksberga; stvari su sada izgledale bolje. Vile iza stanice Fuglebaken, e tamo bi baš volela da stanuje kada bude stara i debela, na takvom mestu gde su živeli ministri i bogate udovice. Da leži na divanu po ceo dan i da ima mlade ljubavnike u naponu snage. Da pije Blo Bols i da preslušava svoja stara CD izdanja sa kraja devedesetih i početka nove decenije, ili velike kompilacije, The Best of Charlotte M., vol. I-II. 
Sada je ušla u ISO sa praznim bocama. Polulitarsko božićno crno, pivske boce sa nalepnicom ili bez nje, cole svih vrsta. Potrajalo je dok ih je ubacivala u automat. Red je rastao iza nje, a ona još nije ispraznila ni prvu vreću. Jedan fizikalac sa dve pivske flaše u jednoj ruci stajao joj je odmah iza dupeta i gunđao. "Jeb'o ga, kol'ko imaš toga", nije prestajao da melje. Mirisao je kao da je popio celu kafanu. Šarlota ga je ignorisala. Grudi su joj bile napete i malčice bolne, mogla je da primeti da joj je danas kratak fitilj, menstruacija se približavala. Kada je završila okrenula se i pogledala ga u oči, bio je grmalj, ali njena crvena kosa je bila kao naelektrisana, štrčala ja na sve strane i ona je videla da se malo uplašio i ustuknuo, pa odluči da startuje taj isflekani kobinezon i kariranu košulju, u čijem je džepu bila kutija Sesila, pokaza glavom na natpis na automatu. "Hoćeš li jedan savet?", upitala je.
"Šta lupetaš? Možemo li mi ostali sad...?"
"Samo jedan savet, a? Vidi šta piše."
Fizikalac pogleda, "da?"
Upotrebi desnu ruku pisalo je crnim slovima. 
"Za to sam previše umoran uveče, sestro. Neki treba i da rade."
Šarlota je unovčila bon u novinskom kiosku i kupila cigarete. Nije mogla da razume od čega postaje novac. Mislila je da će jednog dana nešto naslediti. Dobiti na lotou. Jednom je radila na crno kod fotografa, pozirala je, trebalo je da se fotografije koriste u inostranstvu, verovatno u Nemačkoj. Nije bilo ništa naročito, samo je trebalo da leži u toplesu na plaži gde u nju zure muškarci, tako da im oči ispadaju; samo to, osim što je trebalo da skine i ostatak i da uzme pare za to. S vremena ne vreme sanjala je o tome kakve će slike, kada bude postala ime, moći da nađe na internetu. Privremeno je vežbala sa bendom u Amageru. Čekanje ubija. Treba ga maskimalno iskoristiti. Sa Mortonom. Da, šta bi radila bez Mortona.
Vreme joj je izmicalo. Morala je da uzme taksi. Morton je bio kompjuterski frik i insistirao je da joj pokaže nove stvari koje je dobio. To je zapravo uopšte nije zanimalo. Ali on je bio lud za tim, i bilo joj je sasvim novo da upozna momka koji je zaista živeo za nešto. Drugi... pih, uopšte uzev imali su samo dve stvari u vidu, tri ako su pored toga bili i sportski idioti. A Morton je štaviše mogao i da živi od svoje opsesije, da sedi po ceo dan i dizajnira na kompjuteru. Pa će nešto da pojedu i da se pomaze malo, dok sva njihova odeća ne bude ležala na gomili na tepihu i sada je trčala ulicom, to je dobro za glasne žice, reče on, da-da, ali poznajemo se samo tri sedmice, odgovorila je ona, uradi test za AIDS, pa ćemo da vidimo.
Prostorije za vežbanje su se nalazile u garaži na parkingu. Iza nje bile su prazne fabričke hale sa razbijenim prozorima i zidovima prekrivenim grafitima. U jednoj od ovih hala bila je samo jednom, da popuši džoint sa Hadžijem, imali su i koloniju golubova unutra, sedeli su, gugutali i srali po teškim gvozdenim tračnicama sa zarđalom kućicom za vozača krana.
Taksi je usporio. Šarlota mu dade hiljadarku koju joj je Morton pozajmio. Kiselo je mrmljao kada je video veliku novčanicu, ali ga je zamolila da zaokruži na dve stotine, što ga je ućutkalo. Krenula je ka bučnom parkingu. Drugi su već bili došli. Dva bicikla i jedan moped su stajali pored garaže. Hadži, hip-hop frik sa bradicom, Džoni Silvan (radio je na gradilištu) koji je uglavnom bio hevi, i Nale, student građevine koji je bio i bubnjar u džez orkestru na tehničkom fakultetu. Najveći problem benda bio je, pored toga da su mogli biti i bolji, što nisu mogli da se slože kakvu muziku hoće. Diplomata Nale je mislio da je to bila njihova snaga; fuzija žanrovskih stilova je mogla da bude stvar koja je nedostajala na tržištu. Ali nisu imali ni ime. Do daljeg samo su vežbali.
Šarlota je otvorila bočna vrata garaže i ušla samopouzdanog izgleda i mlatarajući rukama. Trebalo je pokazati sigurnost; veru u sebe. Ali to je bilo samo zato što je u stvari bila vrlo nervozna, dobro se sećala svega što se dogodilo prošle godine u drugoj grupi u koju je upala sa pakovanjem piva da se smiri. Pevača su već bili pronašli i on ju je privukao k sebi i rekao: Hej, Šarlota, sada nam nisi potrebna, usaglasili smo se da nam ipak ne odgovaraš. Ostavila im je pivo.
"Zdravo, momci", viknula je.
"Hej, Šarlota", odgovoriše svi u horu. Nale je glavu već zabio u svoj set bubnjeva. Džoni Silvan i Hadži izgledali su kao da žele da se poubijaju.
Posvađali su se, laknulo joj je, dakle nisam ja. Trebalo je da počnu i on stade da skida krzno, ali Hadži reče: "Ne svlači se, Čarli, ovde neće biti muzike."
"Zašto? U čemu je problem?"
"Povećali su kiriju, svinje." Džoni Silvan je požudno blenuo u nju. Mršavi nasilnik sa užasnim tenom. Malo pogrbljen, uvek sa cigaretom u ustima. "A to nije vredno toga. Ne sa ovim sranjem koje sviramo."
"Povećali? Kiriju? Ali... možemo da budemo ovde dok ne poruše fabriku."
"Da, za ciglu mesečno, a sada bi hteli i dve. Osim toga", Džoni zgazi opušak na benzinom uprljanom podu, "to me je uvek strašno nerviralo. Mislim ovo sranje ovde. Lutka koja misli da je Kejt Buš zato što ima velike sise, i ovaj tatin sin džezer za bubnjevima."
"Šta si rekao?!", Šarlota se usmeri na Džonija. "Hajde idi do parfimerije i kupi malo kreme protiv akni. Ličiš na pseće govno, celulit ti je na glavi!"
Hadži se smejao od srca. "Zaboravi, Čarli. Hajdemo. Ideš li, Nale?"
"Samo ti pali. Ja ću jednu 3x34." 
"Još dugujemo za decembar i to na moje ime", poče Džoni.
Šarlota je mislila na Mortonove pare, da li treba da se žrtvuje? Ali Hadži joj je namignuo i počeo da se bavi svojom opremom. Zatim je odustao. Uzeo je svoj šlem. "Pokupiću ih ujutru." Uhvatio je Šarlotu za lakat, "dođi."
Stajali su napolju, ona je zapalila dve cigarete, jednu je dala Hadžiju. "Usuđuješ se da ostaviš stvari unutra? Džoni je poznati drpažija..."
Hadži sede na moped. Pruži joj šlem. "Ako Džoni Silvan – budala samo takne moje blago, mrtav je."
"Ma da", reče Šarlota, "poslaćeš mu reketašku mafiju sa Nerebroa."
"Da", Hadži se nasmeja. Šarlota ga je volela. Bio je cool, ali okay. Imao više od porodice nego svi ostali zajedno. Otac mu je bio poznati veliki trgovac tepisima. Još je stanovao kod roditelja u Šarlotenlundu, ali je uvek odlazio u grad. Po pravilu je dolazio u prostorije za vežbanje kod velikog Mercedesa gde je radio njegov stariji brat, koji je takođe dolazio i odvozio ga kada su bili gotovi, Hadži je trebalo samo da ga zvrcne mobilnim. Krenuli su u grad uz tutnjavu motora a ona ga je čvrsto obuhvatila oko struka.
"Gde ćemo?", povika on dok je ona osećala kako je vetar ispipava. Šarlota je mislila. Obećala je da će da prođe pored Mortona kada budu gotovi, ali tek što je otišla od njega, možda je sedeo i radio. Nije bilo potrebe da žuri.
"Samo vozi", povika dok joj je vetar duvao u lice.
To je i uradio. Ali ne dugo. Na Kristijanshavnu je skrenuo niz Prinsesegade, i parkirao ispred ulaza.
"Pušiš kao krematorijum", reče ona.
"Pripazi na motorin." On nestade u mraku Kristijanije. Pet minuta potom pojavio se snabdeven cigaretama.
Šarlota se opet čvrsto pridržala uz svog vozača. Prešli su preko mosta Knipel, i činilo joj se da je grad lep, u zimskoj tami, sa svim tornjevima i svetiljkama koje su treptale dok su prolazili. Vozio je brzo i mislila je na francuski film s momkom i devojkom koji su se tako vozili Parizom, ali nije mogla da se seti kako se film zvao. Prešli su preko Vesterbroa, vozeći između automobila, dok nije stao u tihoj bočnoj uličici pored Kongeveja. Hadži otključa masivna ulazna vrata i isključi alarm. Ona se prošeta i oseti vonj tepiha svih vrsta, plemenitih iz Irana, i onih "veštačkih", visili su i ležali svuda oko nje tako da se saplitala u polumraku, svetlo od saobraćaja na Kongeveju jedva je dopiralo unutra.
"Pušićemo u zadnjoj prostoriji", reče, "tako je bolje."
Zatim je ponovo prošetala da bi osetila tepihe. Kao da je bila u nekoj orijentalnoj bajci. Kada se privikla na polutamu, šare su joj plovile pred očima i stapale se, nije mogla da razlikuje jednu od druge. Hadži je uključio spikerfon na telefonu i razgovarao u kancelariji, iza salona sa tepisima. Kao arapska noć, i Hadži je tamo, sa svojim čudnim rečima i histeričnim smehom od hašiša. Lupila je glavom o nešto. Odskočila je unazad kao da je doživela električni udar. Šarlota priđe bliže, oprezno, to je bio prazan kavez za papagaje, i ona je mislila na bend koji je otišao do vraga, još jedan mrtvorođeni projekt, osetila je da su joj grudi zategnute, sutra će imati menstruaciju, i zatim je otišla Hadžiju. 

MART
Kroz grad

Hope i Franko u taksiju, prascena. Otac i sin na putu. Svemirski brod u svetu mašte šestogodišnjeg Franka, crveni ferari, tenk koji šklopoće gradom na gusenicama. Franko koji sedi s nosem pribijenim uz prozor i broji bicikliste kao da su poeni koje osvaja u Mariu na svom Nintendo gejmboju. Hope usred gužve, umoran i pod stresom, pogleda prikovanog za taksimetar koji otkucava dok sede zakovani u redu poslepodnevnog špica. Pored Hopea, na zadnjem sedištu večitog taksija mercedes, Frankov veliki ruksak od svetlećeg poliestera. Zimi, kroz vejavicu i kišu, sneg i bljuzgavicu, kroz mrak i gusti saobraćaj, kroz hiljadu svetala automobila i zgrada, dinamo svetiljki, odsjaja koji dolaze iz prodavnica. Franko je progutan titrajućom svetlošću. Radio koji svira pakistansku pop pesmicu ili P3, isprekidane, krčeće poruke iz centrale. Franko koji upire prstom i kaže, "vidi, tata!", i on se naginje prema njemu, mazi tu grudvicu ljudskog mesa, "da?", ili Franko koji priča sa nevidljivim prijateljem dok se polagano pomeraju kroz saobraćaj. Tako treba da bude, misli Hope, da sedimo ovde, čvrsto zakopani u prokletom redu, eh šta nam je bio potreban prokleti Jagtvej, samo zato što Mete i ja nismo mogli... i sada ga povlačimo napred-nazad s mesta na mesto, negodovala je, ali ona mu ne nedostaje, osim toga je i srećno udata i Franko ima mlađu sestru, mada prema njoj još nije mogao ništa da oseća kao prema njemu, za Franka je ona samo Asta, mala Asta. Nekada su bili zajedno i Franko je bio u stomaku, još uvek samo embrion koji maše kao minijaturni astronaut neodređenog pola u bestežinskom prostoru, a Mete je govorila da ako bude devojčica zvaće se Asta, na svet je međutim došao dečak od 3800 grama, Frank Hope koji je brzo postao Franko, ali sada je ipak dobio svoju Astu i neka je ona samo živa i zdrava.
Hope, Franko, školska torba i nevidljivi prijatelj u taksiju. Spore kolone grada. Ko je toliko glup da uzme taksi u poslepodnevnoj gužvi i onda pravo Jagtvejem, putem koji je jednako prohodan kao začepljena arterija? Hope, kada se radni dan razvuče a da se posao ne završi, moraćemo da nastavimo sutra, i on trčeći dolazi u školu deset minuta posle završetka nastave. Franko je sam, poslednje dete i jedan napola ljut pedagog. Ne dešava se često, ali se dešava. Franko zapravo to voli. Tako ne moraju da idu autobusom. Sede u taksiju, u avionu, u raketi, cunjaju gradom, i uvek imaju picu za večeru i evo ga, Franka, Super Marija kako ide ulicom, stazom između džungle gde žutooki Indijanci vrebaju iza visokih slapova vodopada, dopušteno mu je da nosi litarsku bocu pepsija, i nema krompira i tako nekog povrća, samo njegov otac koji ga tako čudno gleda kao da je upravo razbio prozor u školi ili povukao neku devojčicu za kosu pa su ga odrasli izgrdili, ali njegov tata ne psuje, samo sedi u fotelji i gleda televizor i u picu i u njega i kao da ga je neko zadirikivao na poslu, tamo gde prave muziku, "ćuti, kako sam umoran!", kaže njegov otac i onda uvek može da dobije kolače a da ne mora da gnjavi.
Kompjuter koji otkucava iznos, Hope koji potpisuje ček i uzima Franka jednom rukom a školsku torbu drugom, i zatim idu u piceriju da stanu u red. Kada naruče, on popuši jednu cigaretu do samog filtera na ulici, Franko zove majku mobilnim koji mu je dao Hope, i zatim i on uzima aparat, dogovara to što treba da se zakaže onako bi jednom stvarno valjalo. Ulaze, jedna sumnjiva žena sedi na visokoj stolici i čita Berlingske Tidende, novinama je pokrila lice, ili je kratkovida ili pijana, zastava Juventusa na vratima toaleta, "bro četir i bro dvanes", viče čovek belih brašnjavih ruku dok telefon zvoni a vrata odjeknu i oni polaze kući, Franko nosi veliki pepsi kao ratni plen dok priča priču bez glave i repa, dve-tri situacije iz školskog dvorišta koje se mešaju sa fantastičnom zaverom, nešto sa rolšuama i nekom devojčicom koja je ogovarala, Hope pokušava da prati ne ljuteći se što je Franko stao da pokupi čep od pivske boce sa trotoara (Franko skuplja čepove i jednog dana Hope je hteo da se ušunja u njegovu sobu da ih baci, dve velike vreće čepova koje katastrofalno umanjuju ionako skroman plakarski prostor, kada je otkrio fascinirajući zvuk koji su čepovi proizvodili kada su počeli da zveckaju, kao razbijeno staklo umotano u tanak sloj vate, zvuk kakav je jednog lepog dana mislio da upotrebi u studiju). Sada je nastao uobičajeni problem: kako otključati ulazna vrata sa gomilama pica koje se puše, sokovima, školskom torbom, i Frankom koji je odjednom tako umoran da ne može da se popne na četvrti sprat. Pravi alpinistički poduhvat za male umorne noge. Prve suze vrebaju već u uglu oka, signal da se sprema pakao. Franko se pravi kao da je spreman da se sruši, već kenjka. Hope bi najviše želeo da ga propisno izlupa po dupetu kada se popnu.
"Dođi Franko, sada mi nije do tog prenemaganja."
"Bole me noge!"
"Ako ne pođeš sada, nema pepsija uz picu."
Konačno mir njihovog zamka. Umorni čekinjavi odrasli čovek natovaren torbama i zapakovanim picama praćen gunđajućim nindža osvetnikom sa šalom FKK.
Taksi klizi ultrapolako kroz saobraćaj, brekće sve vreme, i Hope zuri u prljavi kamion ispred njih, mrsi Frankovu kosu, grli ga, ali dečak se ne da, zanet je, igra se električnim dugmetom za prozor koji ide gore-dole, mračni iznervirani pogled taksiste u retrovizoru. Franko istura ruku i igra se kao da puca iz puške, viče "ta-ta" na ljude koji idu trotoarom, na sve te ljude koji nestaju u blatnjavom sumraku dana. Tako treba da bude, dečače, misli Hope, samo ih upucaj, ta-ta na celo to sranje, i smeši se. Uskoro će kući. Sve je dobro. Sve će ipak da bude kako treba. Vozimo se, eto ipak se vozimo kroz grad, kroz prokletu gradsku magistralu, idemo kući, i ne znam šta bih ja bez tebe, dečače moj.

Kod kuće

Izabela Mari-Karmen Gutierez Rasmusen bila je dete poznog stoleća. Nije rođena u koferu, već je začeta iznad jednog koji je bio gurnut ispod škripećeg metalnog kreveta gde je njena majka Ćirsten Rasmusen, držala čas ljubavi izvesnom Francisku Gutierezu, poznatom i kao Pako, noćnom portiru hotela u Toremolinosu. Dvadesettrogodišnja Ćirsten R. našla se u letovalištu Kosta del Sol u svojstvu turističkog vodiča.
Ćirsten je bila samostalna devojka, koja je napustila Hobro posle mature. Obrazovala se za kancelarijski posao kod jednog revizora u Randersu i zatim je otputovala na istok gde je radila kod Dženeral Motorsa u luci na jugu. Ali nešto joj je nedostajalo. Život u iznajmljenoj sobi i povremeni izlasci u bioskop i u plesni restoran sa kolegom nisu bili dovoljni. Našla je večernju školu sa predavanjima na španskom, i brzo je napredovala, što je nije iznenadilo, nastavnik Hej joj je kod kuće u Hobrou uvek govorio da ima uho da postavi pravo pitanje. Jednog dana je otišla u grad gde je neobičan čovek koji je bio i magistar politikologije i magistar psihologije vodio turistički biro. Čitala je o njemu u novinama koje su volele da pišu o njemu. Kao neki drugi Mao, zvao je sebe vođom, i imao je čitav niz ekstravagantnih običaja od kojih su njegove dame sa jutarnjim krofnama bile najlegendarnije. Dobila je posao.
U autobusu sada sedi pored vozača i priča u mikrofon. Turisti preplašeni zure u ambis. Na putu su prema Belom Gradu, Mijasu, gde će da doručkuju i da jašu na magarcima. Kada su se vratili u hotel, Ćirsten se penje u svoju sobu. Skida uniformu, kupa se i uzima viski sa sodom. Neko kuca na vrata. Pako, mladi i zgodni recepcioner stoji pred vratima, sveže obrijan i namirisan losionom posle brijanja. Malo zatim Izabela je začeta.
Trbuh je rastao. Jednog dana joj je pukao vodenjak na Plazi de Andalusija, dok je sedela u kafeu i uživala na suncu, i Izabela je bila spremna da ugleda svetlo dana. Ćirsten i Pako su dobili stan. Ali nije trajalo. Veza je usahla. Pako je postao šef recepcije u hotelu u Fuengiroli. Zatim je usledilo neko vreme u sedištu biroa u Kopenhagenu, pa premeštanje nazad u Majorku i Sunčanu obalu, i osim perioda kod babe i dede na imanju pored Hobroa, kada je Ćirsten mnogo radila i pila, Izabela se stalno selila.
Ćirsten je bila vođa puta na odredištu na Gran Kanariji, kada se mnoge godine provedene na suncu osvećuju u obliku zloćudnog raka kože koji ima lak posao sa telom koje je naviknuto na male španske rakije još od jutra i obilne džin-i-limun koktele pre zalaska sunca. Po sopstvenoj želji sahranjena je na Internacionalnom groblju u Benalamadena Pueblu, selu na planinskom putu između Toremolinosa i Mijasa sa širokim pogledom na obalu i plavo Sredozemno more, seocetu u koje je često odlazila slobodnim danima da sedi na maloj plaži sa pomorandžinim drvećem i belo okrečenim kućama.

*
Izabela se uselila kod Pakoa. Njegova mlada irska supruga nije sa oduševljenjem primila dugonogu tinejdžerku u kuću u urbanoj zoni u blizini Estepone. Isabela i Pako su pokušali da nadoknade sve propuštene godine, ali bili su kao stranci i kada je Izabela posle prijemnog ispita otputovala iz svoje engleske škole u Madrid na studije, svima je laknulo. To je bilo 1988.
Talas La Movida u tom trenutku još uvek ljulja Madrid, ali sve slabije i slabije. Pritisak Frankovog doba trebalo je odmađijati i zbrisati sa lica zemlje, i tih godina Madrid je veštičji lonac, izgubljeno je trebalo nadoknaditi. Kao žurka mladih koji odahnu čim roditelji izađu iz kuće. Hašiš, spid i brzo povaljivanje. Izabela je učestvovala u urbanom, karnevalskom cirkusu koji je nejviše od svega ličio na histeričnu scenu iz nekog Almodovarovog filma, ali ipak sa loše skrivenim osećanjem da je negde nepopravljivo zakasnila.
Počela je sa studijama antropologije, iznajmila sobu u Bario Salamanki kod udovice pukovnika Civilne Garde. Nasledstvo koje je ostalo posle Ćirsten, omogućilo joj je da živi bezbrižnim studentskim životom, u barovima, sa momcima, u diskotekama, uz lude vožnje automobilom autostradama Madrida, dok nije pošlo naopako u grupi kojoj je pripadala; jedan poznanik se unesrećio na motociklu. Posetila ga je u bolnici gde je bio vezan za kolica, nepokretnih nogu. Nedelju dana kasnije otputovala je avionom kod babe i dede. Tamo je provela celo leto.
Veliki zidni sat otkucava u sobi sa niskim plafonom. Muve zuje u prozorima ispunjenim lutkama. Traktor brekće na seoskom putu. Baka po majci koju muči giht naliva kafu pored štednjaka i uvije su u štrikani šal. Deda obilazi polja sa novim vlasnikom, imanje je prodato, uskoro će se dvoje starih preseliti u penzionerski stan u Hobrou. Uveče ide da se smiri u staroj devojačkoj sobi svoje majke gde sve stoji onako kao je nekada Ćirsten ostavila. I tamo je ležala, Izabela, u krevetu svoje majke, dok je jarko letnje veče polako nestajalo, i kroz suton se pretapalo u gusti mrak sela bez električnih svetiljki. Ovde, u zvucima noći, ima nečega što joj nije savim jasno, a to je način kako je ovde završila. Da je njena čvrsta majka, koja je pušila cigaretu za cigaretom, jednom ležala u tom sobičku niskog krova i sanjala devojačke snove, to uopšte nije mogla da zamisli. I kada su joj deda i baba pričali o njihovoj mrtvoj ćerci – sin živi u Ribeu i veterinar je – kao da su pričali o nekom sasvim drugom. U njihovim blago zamagljenim očima, Ćirsten je zamrznuta kao večita petnaestogodišnjakinja, plavokosa i vesela devojka koja se raduje životu, sa pletenicama i u plisiranoj suknji, devojčica koja maše u znak pozdrava kada ujutru iznosi bicikl preko popločanog dvorišta, polazeći u školu. Izabela se seća majčinog promuklog smeha preko cigarete, osedele kose podignute u punđu, i seća se svih nepoznatih školskih puteva kojima je morala da ide sama, u Toremolinosu, Las Palmasu, i Plahi de Ingles, kako je dolazila kući u prazan stan gde ju je ispod vaze na stolu ispred fotelje čekalo 2000 pezeta, ili kada je dolazila kući i zaticala majku kako spava u kimonu na terasi, sa praznom čašom rakije pored kutije cigareta, upaljača, pepeljare i gomile španskih tabloida.
Sada je nestala, pomislila je Izabela, nestala je, ali i još nešto je nestalo tog leta dok je stajala u dvorištu i gledala kako radnici nose ono malo nameštaja u novi dom njenih dede i babe. Madrid je nestao, znala je da neće da se vrati, ne zbog nesreće, jednostavno nije želela da se vrati, jer nije znala gde pripada, ili zašto, i istog dana je spakovala sve svoje stvari i otputovala za Orhus.
Zaposlila se u Salingsovom odeljenju za dame. Posećivala je s vremena ne vreme babu i dedu dok se ubrzo po preseljenju nisu rastali. Išla je u Školu za umetnički ručni rad u Koldingu, posećivala Pakoa, koji je tada već bio sed i prilično debeo, išla je na nedelju dana svake godine oko Božića, i kada je jednog dana imala diplomu u ruci, otišla je u Kopenhagen i uložila svoj poslednji novac u mali butik u Grifenfeldsgadeu na Nerebrou.
I stoga će Hope, trom u kućnoj fotelji, uskoro videti Izabelu prvi put. On je upravo stavio šolju čaja i posegao za novinama na stočiću, na vrhu je bio magazin Schäfer, glasnogovornik one generacije koja je odrasla na pivu i spidu, kultni list za kič šmekere i lastiš cinike, lista ga zbrda-zdola, preko Šefer-devojke (“ukradi fudbalera”), oglasa za odeću za izlaske i članak kao što su “Amager – gej meka Danske”, “S malom Anom na Bornholmu – zabavni trolovi i mistika”. Zatim reportaže iz kopenhaške supkulture, između ostalog, izveštaj sa osvećivanja Vege, gde je i on bio prisutan, ali bogme nema nijedne njegove fotke, sranje!, samo niz insinuirajućih tekstova ispod na brzinu snimljenih fotografija zamazanih gostiju, zatim se pominje modna revija, i sada ju je video, Izabela stoji sa Master Fetmenom koji se upravo ušunjao u tu crnokosu temu, njene oči su skupljene kao da ju je zaslepio blic, a ispod piše: “I lepa dizajnerka Izabela iz Korasona je bila tamo, kao i uvek ukras svakog društva naročito sada kada je kako kažu definitivno ostavila heroin. U pozadini naš urednik sa čašom likera od banane.”
Hej, pomisli Hope, kakav komad. Zašto nikada nisam naleteo na nju? Korason? Zar nije čuo za to mesto od jednog muzičara, mali zgodni butik na Nerebrou. Hm. Osim toga bilo mu je potrebno novo odelo. Najbolje sa kratkim uskim nogavicama. Hope je ležao i zaljubljivao se u sliku crnokose žene sa južnjačkim crtama lica, u lepo usko lice sa visokim tankim obrvama, melodramski zakrivljenim…
Tako je došlo do toga da je Hope jednog dana zakoračio u Izabelin butik gde je ona sedela i sama šila odeću, butik koji se zvao Korason, i tamo, jednog martovskog dana u kojem je Hope bio prva mušterija mada je prepodne daleko odmaklo, tamo je Hope izgubio srce na licu mesta. Tako se zbunio da je počeo da naručuje preskupo odelo. Izabela je uzela mere i ništa nije primetila, živela je sve više mimo sveta. Rekla je: Dođite u petak. Hope se osećao manji od makova zrna kada se peo ulicom, pored El Hasanovog servisa za bicikle, frizerskog i manikirskog salona Himalaji, roštilja Sindbad, islamske kasapnice. Došao je do Nerebrogadea. Jedan fizikalac u Ford Tranzitu baci opušak sa prozora na kolovoz, putnici u punom autobusu su nemo gledali kroz zamašćena stakla, raznosači na biciklu sa krčećim voki-tokijima, tužna arapska pesma koja prolazi pored njega poput dubokog uzdaha iz jedne tojote korole, piskutav zvuk iz kamiona koji spušta hidrauličnu dizalicu, imigrant u crnom adidas šortsu sa belim prugama priča mobilnim telefonom, gužva i žurba, iznenadni zvuci klavira sa prozora koji se široko otvara uz tresak, pneumatična bušilica rije asfalt i on se oseća kao da je u studiju. Ritam ulice, i slatka ambijentalna muzika. Hteo je da ranije dovede Franka kući pa da idu u Mekdonaldsov restoran, klincu će dozvoliti da se najede koliko hoće. Danas će stvarno da budu zajedno.

Martin Krag se šunja trotoarom

Martin Krag je išao unutrašnjom stranom, duž zidova i izloga radnji, malčice nesiguran, onako kako hodaju oprezniji ljudi. Najviše je voleo da se kreće neprimećen u mnoštvu, kao plast žita koje se ne vidi na zatalasanom polju. Trebalo je da prođe pored sveg svinjca koji su građevinci napravili pored Nereporta, a odatle nije bilo daleko do izdavača. Mislio je na Lauru, susetku, kao da je počela da ga izbegava. Misao ga je bolela isto kao i gradska buka. Išao je duž ograde pokrivene plakatima, i ona je pokrivala vidik ali nije umanjivala buku sa gradilišta nove linije metroa, i skliznuo u reku ljudi koja je hitala na crveno, dok je kolona gradskih autobusa, taksija i automobila trubila. Razmišljao je da li treba da počne sa svojom omiljenom frazom kada se bude obratio Rubenu, ili onom koja je dobrano počela da se troši, "da je samo pogledao gore da vidi kako je to kada gori pod nogama", što je naglasio, ali uvek lepo odeveni urednik bi se nasmejao na svoj prijatni akademski način i rekao da je uvek lepo kada ga poseti neki "duh slobode". Martin Krag je tiho išao sa svojim snovima, ali kada je otišao na univerzitet a porodica ga pitala gde je mislio da primeni svoje čudne studije – toliko čudno valjda ipak nije bilo uzeti engleski kao glavni predmet – promrmljao je da može da bude profesor u gimnaziji ili da nađe posao u izdavaštvu, a gimnazijski profesor, to je uvek zvučalo dobro, više u ušima njegove porodice nego u njegovim, a posao u izdavaštvu je imao, ako se na osnovu njegovih slabih veza sa dve izdavačke kuće u svojstvu prevodioca može govoriti o poslu, što pravo govoreći i ne bi moglo, jer nije imao stalne poslove. Tako je u dobi od 33 godine vodio spartanski život na socijalnom džeparcu. Jak vetar je duvao uskim prolazima pre nego što je izašao na Kultorvet. Martin Krag dobro istrese nos pre nego što je gurnuo teška staklena vrata i došao do lifta. Pritisnuo je dugme i lift je došao, žena nalik sekretarici izlete, držala je veliku torbu u ruci i gledala kroz njega kao da ga nema, i to ga je istovremeno i radovalo i bolelo, podsećajući ga da je gotovo nevidljiv, anonimni život u gradu mu je na izvestan način prijao, jer nije imao skrivenih repova i stoga nije imao nikakvog razloga da se šunja i ulazi kao miš kroz vrata, mada je upravo to radio, i bio, tih, nikakvih tajnih grehova nije imao osim svojih večernjih šetnji za vreme kojih je gvirkao unaokolo po gradu a da nikada nije video ništa drugo osim uzvišenog mira stambenih blokova i tu i tamo ponekog nepristojnog uzdaha kada bi zaljubljeni par oklevajući prošao pored njega nekom bočnom ulicom. Bacio je pogled na obaveštenje čuvara napisano na belom papiru koji je stajao naslonjen na staklo, i počeo da se ogleda ne bi li opazio ostatke sline. Lift je stao, vrata su se otvorila i tu je bio Bent Sontag, direktor izdavačke kuće, u bež Barberi pamučnom mantilu čiji je pojas visio i lupkao za njim kao rep, Sontag ga rasejano pozdravi, kao da zna da je Martin Krag od onih koje treba da poznaje a da ih ne imenuje, Martin izađe iz lifta opreznog koraka da ne bi nagazio na direktorov pojas, prođe hodnikom, otvori vrata raja mekih tepiha, i protiv svoje volje se nakloni muškim klimoglavom od jednog i po centimetra, prijavi se na recepciji gde mu je zaposleni dok je razgovarao telefonom mahnuo da produži, "izdavačka kuća Panorama, dobardan". Vrata kancelarije Rubena Vestergora su stajala otvorena, on lako pokuca na bela vrata i uđe u ušuškanu kancelariju čije su ga prepune police sa knjigama uvek podsećale na regale njegovog mentora sa magistrature na kopenhaškom Univerzitetu. Ovde je bilo jednako tako malo nereda u kolosalnom neredu na pisaćem stolu, ali za uzvrat nije bilo ostavljenih boca Crnog Zlatnog, koje su stajale pored prljavih zidova i nije se osećao vonj na brzinu sažvakanih sendviča koje je večito gladni lektor stalno grickao. Urednik ga pogleda, iznenađen. Martin Krag je možda bio preživar, ali bar je bio prijatan preživar. Nikada nije naširoko tupio, ne kao pisci.
"Martin", Ruben Vestergor je stavio debeo lastiš preko rukopisa, "šta si doneo na tvom svrakopisu?"
"Prevod."
"Prevod? No, da. Uđi a ja ću da donesem kafu." Ruben Vestergor napravi pokret kao da će da ustane, "je l' istina da više voliš čaj?"
Martin Krag zahvalno klimnu, "da, hvala. Sa šećerom. I malo mleka."

JUN
Život u predgrađima

To je ono osećanje koje voli: usporavanje automobila, otpozdravljanje auto-putu žmigavcem, napuštanje reke automobila koja je potpuno nedirnuta njegovim odlaskom hitala dalje ka severu k miru garažâ i vikendicâ, jer još samo čas i već je kod kuće, ide izlaznicom koja ga vodi domu u mekom zavoju, kola leže čvrsto na drumu, poznaje vijuganje asfalta, i dok pušta desnu ruku da počiva na upravljaču, lupkara levom po poluspuštenom prozoru, sunce obasjava unutrašnjost auta pa vetrobran izgleda prljav mada je ranije istog dana uzeo kola sa čišćenja u Statoilu, pa sad vozi kroz grad, prolazi pored Centra, pored velikih prodavnica automobila, okreće, i klizi niz put koji vodi u naselje otmenih kuća. Mongor iz broja 16 vozi odmah iza njega u svojoj hondi akordu, nekada su imali običaj da se sreću na auto-stradi posle Lungbija gde on radi kao agent osiguravajućeg društva za povrede na radu, pa mu zato sada maše kroz prozor dok Mongor uz mali pisak sirene skreće u svoje dvorište.
Poslednje parče puta, ruka na volanu, sve je pod njegovom kontrolom, prstima lupkara po krovu automobila. I to je to, žuta jednospratnica, koju su postepeno dobro sakrile breze, borovi i žbunje hibiskusa. Dvostruki ulaz za kola koji je već delimično okupirao Karinin fiat uno. Njihovi bicikli – jedan sa belim dečjim sedištem – naslonjeni na zadnji zid, obojen masnom crnom farbom.
Kod kuće.
Simon uze aktentašnu sa suvozačevog sedišta i izađe iz auta. Uđe u kuću, dobro se pogleda u antreu, u ovalnom ogledalu oivičenim zlatnim ramom, i tek pošto je malo uvukao trbuh i ispravio kravatu bio je zadovoljan, objavi zatim svoje prisustvo – "To sam ja". Niko ne odgovori. Položio je zatim ključeve i mobilni telefon na stočić ispod ogledala i ušao u dnevnu sobu, "aloo?".
"Napolju smo", začulo se.
Simon otvori staklena klizeća vrata i izađe u baštu, za trenutak zaslepljen niskim suncem. "A ovde vi ležite i dokoličite?" Stuštio se pravo do Jozefininih kolica koja su bila u senci velikog suncobrana boje peska.
"Mislim se... ne bismo li mogli da donesemo nekoliko pica?" Karin ustade sa ležaljke i priđe kolicima u koja je Simon već skroz zagnjurio glavu.
"Pice? Zašto nisi nazvala, mogao sam usput da ih donesem." Pustio je pogled da sklizne od zaspale Jozefine do Karin koja je zevala od dosade zbog takvog pitanja. "Jebote, sva si izgorela u licu."
"Zaspala sam..."
"Koliko je mala spavala? Sada nećemo moći da je smirimo noćas."
"Dakle, tek je počela da se navikava na kolevku, to su sve novi utisci."
Simon se naže i ispusti rafal gugutajućeg tepanja.
"Ššš, probudićeš je."
"Da, to i radim."
"Pusti je da se sama probudi inače je nemoguća."
Simon baci jaknu u baštensku stolicu i skide kravatu, pa se približi Karin koja se usredsredila na kolica sa bebom. "Jednom na brzaka, a? Dok mala spava?" Poljubi je u uho i pokuša da je zagrli.
Karin se izmigolji, "pusti me."
"Gvožđe se kuje dok je vruće."
"Da, ali tvoje gvožđe je uvek vruće."
"Karin, ipak da te pitam, da li si naučila nešto u toj večernjoj školi za mlade majke u Grestedu?"
"Smrdiš na duvan", ona se oslobodi njegovih ruku, ode do ležaljke i podiže ženski časopis sa zemlje.
"Duvan?" Simon je blenuo u njeno dupe koje je kipelo u belim bermudama dok se saginjala, tako da su se mogli videti rubovi gaćica, voleo je tu guzu, ili u svakom slučaju jednom ju je voleo kada mu se dizao čim bi je video, čim bi video Karin "u celini uzev", u poslednje vreme morao je da se uzdržava, i zaista je to i pokušavao, kao sada na primer, ali uvek bi ga odgurnula, a bila je van sebe zbog mirisa dima... "oh, dim? Nooo, bio sam kod stare koleginice na Mogeveju, mislim da je uspela da izdimi deset Reed Look-a dok sam ja blejao po njenom malom ružnom stanu. Mrzim staromodne kič police! Zašto ljudi žive u savršeno istim enterijerima sa tim stolovima prekrivenim mušemama i posterima sa prizorima sa sela?"
"Samo zato što liče na svoje roditelje."
"To nisam čuo, da znaš!"
"Možeš da se okupaš pre nego što pođeš."
"Pođem?"
"Nisam stigla da odem u kupovinu, Simon. Ne znam da li si zaboravio, ali i ja radim."
"Dobro de", reče hladno, "radiš li, zaista?" Karinino porodiljsko bolovanje isteklo je u maju i ponovo je počela da radi u svojoj struci kao farmaceutski savetnik. "Ali sigurno još uvek samo pola radnog vremena, zar ne?"
"Da, Simon, pola. A kod kuće radim puno radno vreme. Meni kao i uvek. Broj 11." Ona prođe pored njega.
"Kalconu?"
"Da", ona povika iz sobe.
On uđe za njom u spavaću sobu gde je upravo krenula da svlači bermude da bi obukla pantalone. Ta zadnjica, kao da je pozivala na seks. No ipak... ako bi sada navalio... samo da pokuša... otkopčao je patent zatvarač na svojim pantalonama, boreći se sa gaćama, "hej, Karin, kaži dragička, vidi šta imam ovde."
Karin se nespretno okrenu, sada je stajala u gaćicama, jednom nogom već u nogavici od pantalona. "Lep nikad nije bio."
Simon je zurio u svoj poludignuti ud, "Nee, u izgled se sigurno ne uzdamo."
Karin zabi i drugu nogu u nogavicu i navuče pantalone. U ogledalu iznad komode spazila je svoje opaljeno lice. "Božeee, kako izgledam! Moram nešto da namažem. Sme-sta!"
Simon je još stajao i vrteo su u krug smaknutih pantalona po tepihu. Pa se nekako dovede u red, pripasa se, "kalcona. A mala šta će?"
"Ona bi mogla malo pirea od krompira i šargarepe. Nešto sam spremila juče."
On dođe do predsoblja i uze ključeve od auta. Ponovo se pogleda u ogledalu. U subotu bi mogli biciklom, malo duža vožnja, po prirodi, Strandvejenom.
"Zar ti ne bi dobrodošao hladan tuš?" Karin izađe iz kupatila lica temeljito namazanim kremom posle sunčanja. Lako otekli obrazi su se blago pomerali dok je govorila a oko očiju je imala male bore od sunca.
"To sam upravo dobio."
"Čuj, dušo", igrala se dugmadima na njegovoj svetloplavoj Oksford košulji, "ja sam gotova, finito, mrtva umorna. Nisi ljut, je l' da?"
"Ne-ne".
"Časna reč?"
"Da-da".

Jozefina se probudila istog časa kada je Simon izašao. Samo kada bi prestao tako da vozi, kao da kreće na trke, tako je pomalo... nezreo... nekad je tako pun energije da je već i dosadan, još veliki dečak. Ona pažljivo podiže dete, pelene su bile teške, pa je odnese u dečiju sobu na sto za povijanje.
Oprala ju je i pomno namazala crvenkastu guzu vazelinom, tapkajući gužvicom vate, pa se nagnula nad Jozefinu i počela da je golica nosem, opet i opet, dok se dete nije umorilo i počelo da poseže ka majčinoj ogrlici s krstom koji je neprestano nosila od krizmanja. Simon je radio svake druge nedelje, i jedne nedelje, prilično skoro, bila je u crkvi na liturgiji i propovedi, što nije učinila još od krštenja, ali mu ništa nije rekla o tome, sigurno bi joj se samo nasmejao. Jednom ga je upitala u šta doista veruje, odakle čovek crpi cilj u ovakvoj svakodnevici. Simon je samo zurio u nju ništa ne shvatajući. U šta veruje? Postavila je pitanje detaljnije. "U vas, naravno, u tebe i Jozefinu, u nas." Sećala se kako je sedeo na sofi, malčice nestrpljivo, s daljinskim u ruci, sedeo je samo i gledao trku Formule 1.
"Tata će uskoro da dođe sa hranom pa ćemo da se naručamo." Ona je podiže, klizeći jednim prstom po ivici pelena, i uđe u američku kuhinju i postavi Jozefinu na stolicu za bebe. Karin pogleda na kuhinjski sat, bilo je sedam sati, još malo pa će Simon da dođe, zaboravila je da telefonira piceriji pre nego što je pošao, ili je možda i on zvao iz automobila, bilo je đavolski zapetljano da ga nađe, uvek nešto priča telefonom, ona uze zidni telefon i pozva njegov mobilni da mu kaže da ponese i nešto gazirano, ali bilo je zauzeto, sigurno je upravo telefonirao piceriji.
"Da pozovemo baku i deku?", upita Jozefinu lupivši šakama naginjući se k njoj.
Jozefina je sedela i lupkala žutom plastičnom patkicom po stolu, i sa srećnim izrazom na licu gledala u majku, "ba-ba."
"Srećo mamina, hajde da zvrcnemo baku i deku pre nego što tata dođe. Tata se uvek ruga mamici zato što zove baku i deku svaki dan, zar nije jadan?" Karin je podiže, zagrli je, usput uze i cuclu i sede pored telefona u dugom prozorskom okviru dnevne sobe, okrenutoj prema bašti. Uze Jozefinin prstić i pritisnu na dugme koje je označavalo memorisani broj roditelja, i pritisnu slušalicu na ćerkina usta da bi mogla da pozdravi baku.

Simon završi razgovor i poče da izviđa mesto za parkiranje. Video je Mongora iz broja 16 kako stoji pored auta i razgovara mobilnim. Pozdravi ga klimoglavom, ovaj odgovori sa uzdignuta dva prsta, pa požuri u piceriju, izgledalo je da mnogo ljudi čeka. Propeler sa krova se lenjo vrteo u krug a znoj je curio sa pica-majstora koji je stajao i mesio testo pred malom, zahvalnom publikom koju su činili dečiji nosevi pribijeni uz niski izlog, od kojih je jedan pripadao Mongorovom sinu. Nije dugo trajalo dok nije stigao na red da naruči, a zatim je izašao na vazduh i zadubio sa u saobraćaj na auto-stradi.
Mongor izađe sa tri ogromne vreće sa picama i nekoliko u staniol umotanih tostova namazanih belim lukom, "prijatno", reče Simon i namignu Mongorovom pegavom dečaku, "vruće, a?"
"Ako ništa drugo hrana se neće ohladiti", Mongor pritisnu dugme na ključevima od automobila tako da ovaj melodično kašljucnu, "imaš posla u gradu?"
"Smanjena kamata nešto pravi probleme."
"Nikada nisam sreo trgovca nekretninama koji se nije na nešto žalio", Mongor sede i pruži kese sinu koji je seo na suvozačevo sedište, "tako pričaju, nema takvog."
"Da". Mongor se odveze, na zadnjem staklu stajala je diskretna nalepnica osiguravajućeg društva gde je radio. Simon priđe prozoru picerije i pokuša da očima stupi u kontakt sa onim koji je izvesno bio vlasnik, zakolutao očima i grozničavo pokazivao na svoju omegu, ali momak se samo nasmejao i lupio rukama kao da bi mogao da ga pošalje u tri lepe, da da, ali se eto zadovoljio samo time da se naslađuje tuđom žurbom.
Jedan mercedes 450 SEL se parkirao i ispljunuo vitku gospođu. Video je zatim još jedan mercedes, na čijim tablicama je stajalo Gumse. Roditeljski par je izašao sa svojom tinejdžerkom. Ima nečeg usamljenog u tim danskim porodicama, s vremena na vreme to bi mu padalo na pamet, svi ti roditelji sa svojim jedincima i jedinicama, Mongor je takođe imao samo jedno dete. Uopšte nije poznavao Mongora, samo ga je sretao u sali za zimske sportove kada je Rungsted igrao i tako su počeli da se pozdravljaju i da razmenjuju nekoliko reči o utakmici i vremenu. Sada mu je momak unutra dao znak sa pet ispruženih prstiju, još pet minuta.
Simon uze mobilni telefon i pozva kući. Zauzeto. Opet priča sa roditeljma, pa to je neverovatno. Šetkao se malo oko automobila, šutnuo gume dva-tri puta, proverio da li poklopac od rezervoara stoji kako treba, razgledao druge automobile, većina je kao i njegov imala nalepnice na zadnjem prozoru. Bože, besplatne reklame. Zašto je povremeno bio tako nemiran da ga mesto nije držalo? Bio je možda pod malim stresom, ali tako mu je uostalom uvek najbolje prijalo, mislio je. Pokrenuti točkove pa što brže kući! Karin se u skorije vreme neće moći da približi, s tim je morao da se pomiri. A drugo? Nije želeo da misli na to, bio je kod kuće, daleko od uskih i mračnih uličica centra grada, tamo i nije voleo da ide osim ako nije imao nekog posla, da, u to se možeš zakleti, Mongor, da, love imam do krova, ali ti je žena vrlo vrlo slatka, dragi Mongor, očijuka mnogo i bez okolišanja, znaš li to, a? Pogledujem ti je ja dok subotom kupuje u supermarketu vozeći kolica i svoje velike... Ponovo je pozvao.
"Dobili ste stan Kragovih", čuo se Karinin malo težak glas.
"Jens Oto Krag na telefonu", Simon je imitirao glas starijeg čoveka, nije uistinu znao zašto je uvek izvodio taj trik sa Karin, podsećalo ga je na oca koji je smatrao preminulog premijera preobučenim buržujem, jarcem koji je podvio rogove odmah pošto je zemlju uveo u Evropsku Zajednicu. U najmanju ruku više je voleo Ankera Jergensena, vođu sindikata, bio je baš po očevom ukusu, nasuprot akademski obrazovanom Kragu 3.
"Simon, ja..."
"Malo pre je bilo zauzeto."
"Da, pričala sam sa mamom."
"Ma šta kažeš!"
"Čuj, zvala sam te nema ni pola sata, bilo je zauzeto, s kim si razgovarao?"
"To je bio, hm, nešto iz kancelarije. Novi predmet. Kaži mi, da kupim i malo sladoleda? U dragstoru imaju ona porodična pakovanja." 
"Da, baš bi mogao. Vanilu sa nugatom. I gazirano nešto, veliki seven-up i pepsi za tebe, možda."
On prekide vezu.
"Hey, mister, ako ti se tako žuri, dođi da si uzmeš ove tvoje pice, da?"
Simon se okrenu i vide momka-nemoj-da-se-kurčiš-možda-mi-je-ćale-vlasnik kako stoji na vratima u belom mantilu sa zelenom prečagom.
"Da-da, ti mali špageti-majmune", mrmljao je, i povisio glas, "nisi ih spalio kao obično?"
"Ne razumeti. Najbolji pice severno od Alpa ovde su."
"Imaš pravo, majstore. Da li sam platio?"
"Da, platio si. Zaposlen čovek, žuri čovek, važan čovek, zaboravlja brzo. Pozdravi familiju i malu bambinu."
Simon uze vreće i potapša momka po ramenu, "ćao".
Još je bilo toplo, spustio je krov, i pustio kasetu sa Džordžom Majklom a pice su mirisale zaista dobro. Skrenuo je niz blago nagnuti put koji je vodio u naselje sa vilama i video kako se u crveno-ljubičastom požaru zalaska sunca dižu pantljike dima, dok je vozio kao kroz veliki izviđački kamp sa logorskom vatrom, šnicle su cvrčale u mnogim baštama iza kuća, i činilo mu se da može da čuje čitavu simfoniju bifteka na užarenom ćumuru, coktanje vina koje se upravo otvara, šum piva i gaziranih pića i baš dok je preticao Mongorovu hondu sinulo mu je da nije kupio ni sladoled ni pepsi ni seven-up.

– odlomak iz romana –

                                                                    (S danskog preveo Predrag Crnković) 

---

Ben Kvist Holm (Benn Quist Holm) rođen je 1962. godine u Kopenhagenu gde i živi. Novinar i pisac. "Stručnjak za Kopenhagen", u svom petom romanu Kopenhaški pank (Hafnia Punk) iz 1998. g. u izdanju Rosinantea, dao je "ukus, miris i duh Kopenhagena" a "opsesiju fudbalom, pivo i lake droge učinio privlačnim i asketama", pišu kritičari, koji delo porede sa Karverovim pričama i Altmanovim filmom Kratki rezovi. Roman o Kopenhagenu, sa mnogo sudbina: advokat od karijere Eliza, navijač FK Kopenhagena Kristijan, muzički producent Hope sa sinom Frankom i neostvarljivom ljubavi prema dizajnerki Izabeli, hipik Danijel, obožavalac belog praha, trgovac nekretninama Simon koji beži u zagrljaj hipi devojke, Šarlota koja želi da postane rok zvezda, Andreas, žongler sa berze i obožavalac mladih pankerki, Martin Krag, prevodilac sa engleskog bez karijere, paranoidni pisac Bendiks Harbe koji je uveren u to da njegov uspešni kolega Traneker želi da ga ucmeka... Filmovanje knjige je u toku. Roman Leto (Sommer) iz 1999. g. prodat je nemačkom izdavaču, a filmska prava je otkupila jedna nemačka kompanija. Ben Holm je svoju fascinaciju fudbalom pretočio u knjigu o 25 najboljih fudbalera na svetu, a sa Boom Grinom Jensenom osmislio je seriju omladinskih romana, trilera o grupi tinejdžera koji rešavaju slučajeve preteške za policiju. Sam je napisao prvi roman iz serijala, Opasna družina (Det seje sjak), Rosinate,1999. Dosad ih je napisano tri, a angažovani su različiti pisci. Ostali Holmovi romani: Do kraja sveta (Til verdens ende), 1994, Tama (Mork) 1995, Vreme bežanja (Flugtens tid) 1997. Ima stalnu fudbalsku rubriku, i već 6 godina izveštava sa velikih takmičenja na kojim nastupa danska reprezentacija. 

---

1 Danska varijanta malog medveda Vinija Pua, popularna toliko da postoji i sajt, SMS poruke, igračke, čet forum itd.
2 Na referendumu je te godine narod Južnog Šlezviga odlučio da se ponovo prisajedini Danskoj; godine 1864. tu dansku pokrajinu je okupirala i prisvojila Bizmarkova Prusija, posle sedmodnevnog rata.
3 Jens Otto Krag (1914-1978) bio je premijer (socijaldemokrata), 1962-68. i 1971-72. Dan pošto su na referendumu Danci odlučili da uđu u EZ, podneo je ostavku ali je potpisao pristupnicu Danske u EZ 1972. Anker Jergensen (1922) njegov naslednik, takođe iz Socijaldemokratske partije, zalagao se za ulazak u Evropu. Jergensen je počeo kao radnik u magacinu kao četrnaestogodišnjak, a 1968. postaje vođa sindikata. Bio je premijer 1975-82. Omiljena i harizmatična ličnost...