19.
Istoriju Kazimirove porodične kuće
kao da je pisao neki manje domišljati pisac od okultiste Alfreda Kubina.
One godine kada se Vasilij Kandinski pridružio nemačkom Bauhausu, jedan
daleki rođak Kazimirovog dede Georgija, kolekcionar umetničkih dela i
vrsni poznavalac moderne umetnosti, započeo je da zida kuću u mestu M. u
stilu Bauhausa. Što je započeo, to je i završio. Nažalost, nije u njoj
dugo živeo. Tačnije, nije u njoj uopšte živeo jer je nestao netragom u
vreme Velikog rata. Pretpostavlja se da su ga nacisti opljačkali, uzevši
mu sva retka i vredna dela iz umetničke kolekcije, i usmrtili u
koncentracionom logoru Buchenwald. Nakon rata, kuća je pripala dedi
Georgiju, ali ni on u njoj nije ni želeo a ni mogao da stanuje jer je
njegova životna deviza bila: "Ne arči tuđu muku!" Prenoćio je
samo jedanput u njoj, kada mu je pobegao voz za Prestonicu i kada nije
imao kud. Ubrzo nakon tog događaja je i umro, a pogrešno bi bilo
zaključiti da je Georgijeva smrt u bilo kakvoj vezi sa, od meštana
nazvanoj – ukletom kućom.
Kazimirov otac nije davao ni pet para za
priče o sablasnoj kući u kojoj niko nikada nije živeo, već je odlučio da
se, kada je izgubio mesto šefa Katedre za genetiku zbog dugačkog jezika,
sa suprugom i sinom u njoj nastani. Međutim, nije prošlo ni dva-tri
meseca otkako su proslavili useljenje odličnim ručkom, a Kazimirov otac
je, poput svog dalekog rođaka, nestao. Ali to nije bilo ono najčudnije
od svega onoga što se kasnije događalo u ukletoj kući. Uzalud je
Kazimirova majka obijala pragove onih ustanova koje tragaju za nestalim
osobama, a onda joj je, kad je već sumnjala u dobar ishod potrage,
poštar uručio pismo, u kojem se nalazilo obaveštenje da je u mestu M.
otvoren restoran "Kazan", i na njemu, sa druge strane, nažvrljana
poruka: "Ne traži me!", koju je napisao Kazimirov
otac.
– Mama, čija
je ovo kuća?
–
Naša, Kazimire. Nasledili smo je od jednog dobrog
čike.
– Je l'
od ovog čike što sedi sa mnom u sobi?
Izbezumljeni od straha, iako je, ruku na
srce, utvara delovala potpuno dobrodušno, mali Kazimir i njegova majka,
ne razmišljajući ni tren, preselili su se u fabriku testenina. Odmah
nakon tog događaja koji je išao od uha do uha, u lokalnim novinama
objavljen je članak nekog žurnaliste sklonog senzacijama, u kome je
verno ispričan istorijat kuće i uznemirujući dijalog između Kazimira i
njegove majke. Meštani su peticijom zatražili od gradskih otaca da se
ukleta kuća sravni sa zemljom. Međutim, kako je kuća građena u stilu
Bauhausa i bila jedini takav primerak u zemlji, Zavod za zaštitu
objekata od velikog istorijskog i umetničkog značaja stavio ju je pod
svoju zaštitu. Ukleta kuća živi svoj život i do dan-danas nije dobila
stanare, ako izuzmemo misterioznog gospodina, koji je čas poprimao oblik
prvog vlasnika kuće, potom Kazimirovog dede Georgija, da bi naposletku,
u pričama kojima su odrasli plašili decu, postajao neko sasvim
dijaboličan. Svaki put kada razmišlja o tom događaju iz detinjstva,
Kazimira, pisca kratkih priča, obuzme silan strah:
– Ko je, doista, bio taj čovek
koga sam video u svojoj sobi? Šta je tamo tražio? Šta je želeo od
mene?
Da je bolje
poznavao sopstvene i tuđe literarne junake, znao bi da će ga od
gospodina iz uklete kuće spasti samo strašna odluka pisca da uništi
priču uključujući sve živo i ceo svet u njoj.
24.
– Zar metiljavci iz opozicije
stvarno misle da sam ja beslovesna životinja? Kako bi se samo iznenadili
kada bih im citirao, na primer, Džilberta K. Čestertona. Nakašljem se,
zauzmem pozu i počnem: "Veliki zločini su neodvojivi deo velikih
vremena." I tako, sve u šesnaest, bla-bla i truć-truć – razgovarao
je, dok je utrljavao sapun za brijanje, sam sa sobom – ili je bolje reći
– sa svojim odrazom u ogledalu zamagljenom od pare general Georgije
Zecowski. Nakon brijanja, general se zavalio u fotelju, ubacio VHS
kasetu u video rikorder i, po hiljaditi put, gledao snimke koje su na
frontu snimili njegovi agenti iz vojne kontraobaveštajne službe. Na
snimcima su zabeležena najumobolnija mučenja i ubistva koja je čovek
(sic!) mogao da zamisli. General je uživao u filmu. Svojevremeno je
naredio Akademiji za filmsku umetnost da se oficiru koji je snimao te
užase dodeli nagrada za montažu i režiju, a, ruku na srce, sam je bio
istinski reditelj nebrojanih zločina koja je počinila njegova vojska.
Nije diktator imao hrabrosti da, recimo, nekome čekićem rascopa glavu
ili da nesretnika zagnjuri u živ beton i, čekajući da beton počne da se
suši, uživa u zvuku pucanja kostiju. Više je, nekako, voleo
umetničkije oblike smrti. Njegove sadističke fantazije išle su
toliko daleko da je čak bio pokrovitelj literarnog konkursa za najbolju
priču koja bi glorifikovala nove i dosad neviđene načine ubijanja.
Predsednik žirija bio je pesnik Simeon Gajski, a pobedio je rad pod
šifrom "Kako uspešno amputirati leđa". Nakon završenog konkursa,
nezavisni književnici Max Oscar i Kazimir napisali su tekst u kome su
osudili ovaj bolesni literarni konkurs i njegove idejne tvorce. Tekst je
objavljen u magazinu "Istorija budućnosti" u pedesetak primeraka.
Čitajući Maxov i Kazimirov članak, general Georgije Zecowski smejao se
toliko da ga je zaboleo stomak.
– Književnost je nastavak politike drugim
sredstvima – reče general i zaputi se trkom ka nužniku s japanskom
ve-ce šoljom koja je imala dasku sa ugrađenim mehanizmom za masiranje
guzice.
25.
Simeon Gajski, poznatiji pod
umetničkim imenom Simeon Voskar, bio je velika kukavica. U gradskom
prevozu, kada bi neki slučajni njegov saputnik dreknuo: "Magarče, očepio
si me!", iako je stajao na sasvim drugom kraju, Simeon bi, ne sačekavši
da se vozilo valjano zaustavi, izleteo kao furija. Srce mu je svaki put
tuklo kada bi prolazio pored nekog uniformisanog lica, bilo da je,
kakvu-takvu, uniformu nosio vatrogasac ili poštar. Svoje strahove
otklanjao je tako što ih je prenosio na druge. Kao prvi jurišnik
"dvorske književnosti", koju je patentirao general Georgije Zecowski,
volonterski je radio u Specijalnom odeljenju Državnog udruženja
književnika koje je nepodobnim kolegama slalo anonimna pisma,
blagorečeno – vulgarnog sadržaja. Svakog dana bi Simeon dolazio na posao
u isto vreme, sedao za svoj sto i započinjao sa pisanjem odurnih
paškvila. Taj rad je zahtevao i iscrpna istraživanja: o svakoj osobi sa
spiska nepoželjnih trebalo je saznati što više masnih i kompromitujućih
detalja iz života. Viđen si kako ispijaš kafu u 'Kazanu' sa onom
kurvom. Ako odmah ne napustiš zemlju, sve ćemo reći tvojoj supruzi!"
"Znamo da si juče kupio novu traku za pisaću mašinu. Izdajice, opet ćeš
da pišeš te svoje usrane romane! E, samo da znaš, ta je traka natopljena
arsenom. Crkni, skote!" "Misliš da si mnogo pametan što svoja literarna
(ne)dela šalješ u inostranstvo i objavljuješ ih pod lažnim imenom.
Prepoznali smo tvoj rukopis. Ti si ionako mrtav za ovu ponosnu
zemlju!"
Simeon je bio jadan pesnik, ali, mora se priznati, lucidan
denuncijant. Kada bi radio u noćnoj smeni, Simeon bi menjao i metod
rada, pa bi anonimne pretnje i uvrede, umesto pismom, upućivao putem
telefona. Dežurni u Specijalnom odeljenju dao bi mu desetak telefonskih
brojeva koje je ovaj u pravilnim razmacima okretao.
– Halo, je li to
taj-i-taj? Jeste? Želim da te sprečim da ne počiniš još veću štetu
državi, zato te zovem i naređujem ti: skoči sa terase, ubij
se!
Dok bi se
nesretnik, tek probuđen, sabrao, Simeon bi tresnuo slušalicu. U početku
su ga prolazili trnci i oblivao hladan znoj kada bi izgovorio bljuvotine
odabrane za taj dan i odobrene od Specijalne komisije Specijalnog
odeljenja Državnog udruženja književnika, a danas je već
oguglao.
– Šta
ćeš, posao kao svaki drugi, vremenom uđeš u rutinu – ispovedao se
kolegama s posla.
Svemu dođe kraj, pa je tako i Simeon, namagarčen kao nikad
dotad, "upao kao miš u lonac". Avaj, ništa tog dana nije krenulo kako
treba. Prvo mu je dežurni dao spisak telefonskih brojeva na kom se
nalazio i broj telefona čuvenog književnika starije generacije Maxa
Oscara. To, naravno, Simeon nije znao, jer je samo dežurnom bio poznat
identitet osoba koje su službenici Specijalnog odeljenja pozivali.
Dežurni je permutovao cifre 2 i 9 tako da je Simeon, umesto da čuje glas
starog Maxa, s druge strane žice, čuo glas oca dežurnog. Otkud je Simeon
mogao da zna ko je osoba kojoj je rekao da je gnjida, protuva, isprdak i
fukara. Nakon nekoliko minuta dežurni je dotrčao do Simeona. Sav
zajapuren i sa stisnutim pesnicama, uneo mu se u lice. Našem
nadripesniku se slošilo pa se, nesretnik, skljokao sa stolice i
obeznanio. Kad je Simeon Voskar došao sebi, Dežurni mu se izvinio što je
prenaglio, ali je dodao da će ovaj eksces ipak prijaviti nadležnoj
službi. Simeon je, uzdišući, ipak nastavio sa poslom. Okrenuo je broj
telefona, naoštren da natambura sledećeg sa spiska.
– Halo, je li to Kazimir, pisac
koji nikada neće napisati roman? Jeste? Želim da te...
Iz slušalice je dopro pospan
glas:
–
Simeone, da li si to ti? Kog vraga me zoveš u ovo zlo doba? Da ti se
nije šta dogodilo? Halo? Halo? Jesi li još
tu?
