Uncut
45.doc
Obožavana učiteljice duha! Slurp!
Ovo što čuješ nije kapanje mojih sokova, isceđenih u želji da se
pomešaju sa vašim sokovima. Ovo uopšte nisu sokovi. Ovo je krv. Pogađaš
čija, zar ne? Bila si u pravu, kao što jednom guruu i priliči.
Čim sam joj spomenula tvoje ime u vezi sa zavođenjem "kunilingusom i
meleskim književnim mitovima", smesta me je pozvala kod sebe kući, u
Liano de los Gigantes. U toj montažnoj hacijendi, nalik prepolovljenom
hangaru za jedrilice, stanovala je – zvanično! – o trošku državnog
kampusa, premda su po učionicama i fiskulturnim vežbaonicama kružile
priče da joj je taj udobni smeštaj omogućio neki misteriozni
mecena. Niko nije verovao u postojanje "dobrih duša", ponajmanje
Marija Končita Alonso! To što nije hajala za intrige, niti se obazirala
na prozivku iz Ministarstva unutrašnjih poslova povodom slučaja kada su
školskog domara našli golog i svezanog vatrogasnim crevom u njenoj
kaseti, bio je jasan znak da neko moćan stoji iza nje. Stoji i zabada
koplje u nju, kad počne mnogo da se trti. Fuksa pasuljarska!
Odgledala me celu još na ulaznim vratima; presvlačila me pogledom iz mog
košulja-pantalone-patike kompleta u toples i tangu, držeći se obema
rukama za džinovsku kvaku od peruanske ebonovine. Njen stančić, s
vijugavo raspoređenim sobama za ležanje i sobama za sedenje, bio je
popunjen naglašeno stilskim nameštajem, uglavnom u onim pastelnim
sladoled-bojama: stočići boje čokolade i kožne naslonjače s upijajućim
vanila sjajem. Diskretna atmosfera mi je odmah zamirisala na
konspirativno saslušanje, u čemu je šefica obezbeđenja popravne nastave
imala poprilična iskustva. Ali nisam joj dozvolila da mi poveže više od
dva pitanja u nizu. Umesto odgovora krenula sam u ispoved od koje bi se
i najpornografskiji romani Karlosa Fuentesa postideli. Pomalo sam
koristila sleng Pedra Munitisa, da bih što pre prešla na glavnu stvar. I
Marija se vrpoljila, stavljajući mi do znanja da joj prija ono što čuje.
To me je malkice zbunilo jer je Marija poznata kao tamanitelj kurčeva i
raspršivač picajzli, ali nikada je niko nije dovodio u vezu s
pičkolizom. Ali, i sama znaš da nema tog bluda kojem te škola neće
podučiti. Blud? Ha, ha! Pa, i samo rukovanje s Marijom deluje bludno. U
tim trenucima, okružena erotskim podmetačima za čaše, erotskim
muštiklama od lakirane keramike, erotskim činijama za voće, koje su
služile i kao pepeljare, potpuno me je napustila istopolna uzvišenost, i
tada sam ponovo shvatila da su ta osećanja rezervisana isključivo za
tebe i sve tvoje. Kurve su barem čule za "dodirivanje mislima", ali
fukse kancelarijske znaju samo da čučnu, kleknu, rašire noge ili usta –
nema tu razlike ni za fuksu ni za fuksinog opslužitelja. Fuksanje je
gore od svakog kurvanja, citirala sam te u sebi, dok sam prstima
dodirivala porub na Marijinoj kućnoj haljini od kukuruzne svile. Posle
dva kamparija i nekoliko dimova machuche, lagano smo prešle na Nojas s
tucanim biberom – za moje nepce suviše oporo, mislim da je gorče i
od neodležanog kaktusa. Videvši kako se mrštim, pomilovala me je po
obrazu, tešeći me da je taj miks trenutno "glavna fora u gradskim
intelektualnim krugovima", i da je njoj draža stara dobra mariuana ali
da je nestašica jer se sve količine iz ovih krajeva već neko vreme
izvoze u Kaliforniju. Mora da je miks počeo da deluje jer se sada ona
zapričala a da je nisam ništa pitala. Uveden je obavezni otkup,
nastavila je kroz zmijski smešak, posao je grande-unosan i obavlja se
isključivo preko firme "West Trans Express". A vlasnik te firme, celog
posla i "cele oblasti", kako je rekla sa strahopoštovanjem od kojeg joj
umalo sise nisu istrčale iz špicastog, fensi-brushaltera, jeste... ha,
pogađaš, zar ne? Si! Si! Upravo on. Karlito Brigante. Po načinu
kako je otpevala njegovo ime bilo mi je jasno ko plaća kičerajski komfor
u koji sam se, s predumišljajem, smestila. Zar to nije nepodnošljivo
čudno? Da ti i ta jeftina boranija od žene imate istog pokrovitelja, a
možda i obožavaoca? Na pomen tog imena, ispustila sam jedno "oh" i
pridružila joj se u uzdisanju. Kada se vidno zarumenila, upitala sam je
najtrotoarskijim mogućim glasom, da li je Karlito njoj radio ono što i
tebi, a što si ti činila meni? Odjednom je poskočila, besno
napućila usne, i netremice zurila u moje već razrogačene oči. Onda mi je
siktavim glasom saopštila da je Karlito "gospodin i dobrotvor", i da ne
nasedam na tvoje prljave fantazije. Ja sam joj mirno odgovorila da to
što si mi ti radila nije bila "fantazija" ali je bilo fantastično, na
šta se Marija skoro podrugljivo iskezila, rekavši mi da njoj "nije
potreban nikakav gospodar, niti akademska titula za dobar mambo".
Oblizala se pokazujući mi svoj dugački, zadebljali jezik koji je,
trenutak kasnije, usmerila na mene. Dođi teti, mljacnula je, a onda me
ugrizla za donju usnu. Stisnula sam njene vrlo napadne sise i odgurnula
je od sebe. Ja ne volim da se ljubim, ja volim da se ližem, rekla sam
glasom gospodara što je nju još više raspomamilo. Za tili čas je svukla
i sebe i mene, kao da se rodila s rajsferšlusom u rukama. Lizala me
celom dužinom, kružno i pravolinijski; bila je uvežbana, palacanje
njenog mišićavog jezika odavalo je iskusnog borca koji je mnogo puta
morao da prepuzi rastojanje između dna i vrha. Prepoznala sam ono
prigradsko vaspitanje koje te uči agresivnoj pokornosti i pobožnoj
marljivosti. Kao što i dolikuje fuksi pasuljarskoj, zapraštala joj je
guzica kada sam joj nabila prst u čmar: bio je razrađeniji od mog prsta.
Postiđena zbog nekontrolisanog prdeža, taj školski primer
priučenog snoba se brže-bolje pohvalio silikonima, gurajući mi svoje
trendi-sisetine u lice. Pitala sam je za model i godište, budući da i
sama imam implante – pocrvenela je kao flamanska bulka, promrmljala
nešto nerazgovetno i bacila se na masažu, verovatno da proveri kvalitet
mojih kruškolikih dojki. Naši silikoni su se međusobno trljali i
odbijali kao uspravni vodeni kreveti, a onda sam joj ugurala preostale
prste i, iskreno iznenađena, opipala – prostatu! Nisam prekidala i pored
izvesne zatečenosti. Draškala sam tu famoznu žlezdu, razmišljajući o
riziku od trudnoće, a onda krenula sa simultanim ispitivanjem,
primenjujući modžo-tantru. Nisam joj dozvolila da upotrebi ružičasti
vibrator s perajima koji je izvukla iz fioke noćnog stočića, još dok sam
je prevrtala na stomak. Bičevala sam je pramenovima kose, zavrćući joj
kožicu na trtičnoj kosti. To mi je pomoglo da ispraznim dečački
fluid kroz pupak i ostanem u kontroli – ne prestajući sa dubinskim
petingom na ivici klasične penetracije. Ubrzo je započelo groktanje i
jecanje, sigurni znak klimaksa. Iskoristila sam kritični momenat da je
nateram da mi prizna tvoju teoriju zavere. Kroz orgazmične bale i suze,
priznala mi je da je "još više" svršavala s Migelom Anhelom, "njenim
Joškom", kako se izrazila. Koliko sam razumela njeno roptanje, prekidano
uzvicima "tako! tako!" i "još! još!", taj Migel je i dalje bio njena
mladalačka, konjska ljubav, neka vrsta večite strasti. Ma koliko mi
takve pričice, u principu, deluju kao patetične i smešne laži, ovo njeno
je bilo snažnije od samog svršavanja, i mislim da sam joj poverovala i
pre nego što sam i sama svršila. Trebalo je vremena da se naša disanja
stišaju i ujednače; kampari i machuche su nas dodatno opustili. Sada smo
se već sestrinski milovale i čavrljale. Uljujkana u šljapkajući modžo,
prepustila se osećanjima, ne primećujući moju distancu. Rekla mi
je, ovog puta bez zmijskog smeška, da je zbog Migelovog odlaska pokušala
da promeni pol, ali je odustala kada joj se presađene stidne dlačice
nisu primile na bradi. Taj joj ga je baš zakovao, pomislila sam
posmatrajući je kako hoda u krug, umotana u frotirski pončo. Pomislila
sam i da je možda ono njegova prostata, da mu je odstranila iz
tela kako bi imala nešto njegovo za uspomenu, a ostatak je zakopala sa
lešinama obolelih kojota. I tako zauvek sprečila raskid. Međutim, nije
bilo tako. Ispalo je da je fatalni Migel ne samo živ, već i da je vrlo
moćan, i vrlo prisutan u životima mnogih ljudi u ovom gradu. Uključujući
i tebe. Iznenada joj se pojavio njen službeni, zluradi kez. Ona mi je
preotela Migela, a ja ću da joj preotmem tebe, rekla je, gledajući negde
iznad mene, zamišljeno čupkajući obrve noktima boje zgažene škorpije.
Mislim da mi se klitoris oduzeo kada sam čula šta je kazala. Uštinula
sam se za desnu bradavicu, pokušavajući da se povratim. Nije išlo iako
se bradavica ukrutila kao pampur. Tek me je njen hijenski smeh naterao
da profunkcionišem. Užasnuta do srži, osetila sam kako mi pička postaje
stidnica! Morala sam da prekinem ovaj košmar. Momentano. Osvrnula
sam se, prikupljajući koncentraciju i moj mokri veš, i tada ugledala
neupotrebljeni vibrator kako se tupavo izležava na debeloj jamboliji.
Kucnuo je čas da se i to ružičasto "pomagalo" upotrebi. Sačekala sam da
se fuksa pasuljarska skroz unese u kikotanje, a onda sam zgrabila hladni
vibrator i nabila joj ga u usta. Nisam videla histeričniji felacio, a
nije da ih se nisam nagledala u rudnicima moga trajno zacrnjenog
zavičaja. Dugo je krkljala i trzala se kao kurcšlus, ali nisam
odustajala od namere da joj priuštim poslednje veliko svršavanje. Posle
višestrukog zabijanja, vibrator je skliznuo kroz ždrelo i jednjak, i
nestao zajedno s njenim klevetama, intrigama i fuksarskim fantazijama.
Ipak, da li je nestala i gorka mrvica sumnje iz mog sekreta? Oh,
učiteljice duha, da li je nepristojno očekivati od tebe jednu slatku
malu ispoved? Molim te da me razumeš, osećam se tako nepolizano kad god
pomislim na tebe. S modžoizmom na našoj strani, čekam tvoj signal za
poletanje – moja zvezdo vodiljo!
.....Selma
Bebek
Uncut
46.doc
Cenjena gospođice
Gordo,
Dozvolite mi
da bez okolišanja izrazim zahvalnost i zaintrigiranost zbog slučaja koji
ste mi pomenuli. Znate, mnogi profesori dožive da tokom predavanja i
konsultacija postanu predmet fiksacije od strane nekog svog studenta; iz
razloga sveopšteg akademskog konzervativizma, u takvim navalentnim
situacijama pedagogija često ustukne pred emocionalnom labilnošću mlade,
bubanju života sklone osobe. Tim više je za pohvalu vaše nemirenje sa
sirovom socijalizacijom jedinke koja je izabrala rafinirani profesorski
poziv. Saglasan sam sa vama da je ta osoba – Selma, ili neko slično
ribarsko ime, zar ne? – zrelija za nervonauku negoli za književnost. Po
simptomima koje ste mi opisali (pohvale za vaše sočno i jezgrovito
izražavanje, naročito u svetlu činjenice da mi, nervodoktori, hronično
patimo od viška digresije i detaljisanja!) rekao bih, sa rutinskom
rezervom, da se radi o potiskivanju falusoidnog fetiša; to je
totemističko nervooboljenje moderne žene koje se najčešće javlja u
provinciji. Kako onoj genetskoj, tako i onoj krvnoj. U
nervokriminologiji se manifestuje kroz seksualno devijantni delikt, kod
advokata i mornara poznat pod imenom "Evin cap". Moram vam reći da su u
pojasu Rio Grandea i Pekosa do sada zabeleženi samo poluslučajevi –
dakle, u pitanju su bili pacijenti sa mešovitom dijagnozom, pokupljenom
iz mešovitog braka Edipa i Elektre. No, ne bih nastavljao sa
elaboracijom, dok ne pregledam dotičnu osobu. Nadam se da će se to u
skorije doba desiti. Naša zajednička pionirska savest nam nalaže da
preduzmemo odgovarajuće korake, budući je svaka pojava nervofalusoidne
zakrivljenosti uma na teritoriji El Pasa izuzetno dragocena za
izučavanje meksičkog libida, koji se izvan granica matičnog Meksika
često ponaša incidentno, zbog čega je i guverner zainteresovan za humano
nervouštrojavanje. U tome vidim šansu da moj koncept konačno zaživi u
ministarskim dosijeima. Sa svoje strane, mogu vam garantovati totalnu
diskreciju, s obzirom da je kult modžoizma veoma raširen u ovim
krajevima. Sujeverje je majka paranoidne šizofrenije, i veliki brat
manijakalne depresije! I to, pre svega, zahvaljujući svom legalnom
statusu. Konzervativizam naših političara u potpunom je saglasju sa
konzervativizmom etabliranih nervonaučnika! No, kao što istorija
inkvizicije i egzorcizma pokazuje – naučnik mora biti usamljen, izolovan
i skrajnut od establišmenta, ako želi da prodre u psihu bez glave;
jedino se s margine može videti ono što nagriza centar. I
u takvom okeanu predrasuda uspeo sam da isplivam i izboksujem posetu
mojih štićenika Kongresnom centru "Usamljena Zvezda", gde se održava
Međunarodna izložba sitnih životinja. Možete da zamislite kakvo će to
biti osveženje za njih. Mislim na nervopacijente, životinje zasigurno
imaju bolje gospodare. Sa one strane svakog cinizma, nije mali događaj
fotografisati se sa tigrastim pitonom, detroitskim kajmanom ili
mladunčetom tarantule. Terapeutski efekti takve seanse mogu biti
začuđujuće pozitivni. Nadam se samo da će na vreme stići novac za
ulaznice i leblebije, a ni fotografisanje nije besplatno. Nadležni iz
Ministarstva Adikcije su dali čvrsto obećanje da će urgirati kod
Ministarstva Prirode i Društva, kako bi hodajućim pacijentima bilo
omogućeno da se susretnu sa egzotičnim biserima prirode. Društvo je za
njih ionako odavno prestalo da bude "egzotično". Mislim na štićenike
"Sputnika", ne na činovnike u ministarstvima. Ovima drugima je "društvo"
nezamenjivi sedativ, u čijem uputstvu za upotrebu piše da nedostatak
smrti izaziva hroničnu kontraindikaciju. Zaista, ponekad i sam pomislim
da je terapija odvikavanja sinonim za "hroničnu smrt". U ovom
okamenjenom svetu samo bogati imaju priliku da se predoziraju veštačkim
rajevima. Ostali pate od viška života. Kao da je neuništivo verovanje da
se u getu rađaju atipični tipovi umetničkog kalibra: huči-kuči menovi,
meniš-bojevi, vang-dang-dudl-dendiji, kraulin-king-snejkovi,
haulin-vulfovi... I ostale "sitne životinje" kojih neće biti u
Kongresnom centru "Usamljena zvezda" ukoliko nadležna ministarstva ne
odreše kesu. I u "meleskoj književnosti" su pali anđeli česta
tema, zar ne? Ne bih da vam demitologizujem projekat, ali pozadina te
poetike je vrlo prozaična i, rekao bih, sasvim neknjiževna. Sav taj
splinovski pogled na svet jeste plod želje da se El Paso prikaže kao
velegrad, čime bi dobio povoljniju poziciju u budžetiranju lokalne
samouprave. A El Paso del Rio del Norte je multilokalan, tako da
bi se slilo puno državnog novca, dovoljno da se njime napravi veštačko
ostrvo u bescarinskom toku Rio Grandea. No, možda na takvoj jednoj
lokaciji bude začeto otvoreno nervodruštvo kao zamena za
kažnjeničko-bolnički koncept prinudnog lečenja. Ja verujem! U ovom
mravinjaku od doline energija je nepovratno rasuta poput smoga, gripa
ili zlatne groznice, i nikakvom silom ili dekretom više je nije moguće
vratiti u kalup i konzervisati do sledećeg Dana Zahvalnosti. Ako mislite
da preterujem, najtoplije vam preporučujem da povedete svoje studente u
Kongresni cetar "Usamljena Zvezda", i suočite ih sa golubarima,
kunićarima, zmijarima, kokošarima i ostalim posvećenicima "sitnih
životinja". Otkrićete mnogo toga reptilskog i gmizavog u svojim
štićenicima. Ako mi dozvoljavate da ih tako nazovem. Mislim na studente,
izložene životinje su ionako od rođenja uzgajane kao eksponati. Vama
prepuštam da odlučite koji su od njih za razgledanje, a
koji za prodaju. Prepoznaćete me po belom mantilu, s mojim imenom
odštampanim na džepovima i reverima. Dakle, i dalje vas čekam u
zajedničkom rovu!
.....Ektor Elgera, nervodoktor s
diplomom i vizijom
Uncut
47.doc
Vau, bejbe! Ubacuješ se kao pirinač
u papriku! Ali tako mu je to – kad ženski čovek mnogo njuška nošene
gaće, na kraju nešto i nanjuši. Znaš šta? Sopstvenu slinu! Nazdravlje za
iskijanu istinu! Curi zeleno iz nosa, a sve maramice iz pakovanja
za plakanje su upotrebljene i bačene. I, šta ćemo sad? Da prošmrkćemo
život i gutamo slince pride? Vau, bejbe, zašto se svi profesori toliko
pale na apsurd? Posledica preležanih ovčjih boginja ili udrilovanog
smisla za humor? U ovom smušenom svetu koji stalno izneverava vaše
teorije o smušenom svetu, apsurd mu dođe kao nekakva nobl-mistika, šta
li je? C! C! C! E, za promenu, moje upozorenje ima smisla, kao što ima
smisla i tvoja ljubav prema sopstvenoj guzici. Ali ti bi da se igraš
teatra apsurda tako da Godoa ostaviš na sceni bez pantalona, i bez prava
na jedan telefonski poziv! Bejbe, već sam ti prišapnuo da sam mnogo toga
omirisao, ponešto gricnuo, još više polizao, ali tvoje veslo sisao
nisam! Mene si našla da "edukuješ" kabinetskim trikovima! Nisam ti ja
momak iz kampusa, ili lik iz tvoje "meleske književnosti". Vidiš kako mi
malo treba da se raspevam. Nije ni čudo: kada sam drvio stalke za
mikrofon u krčmama na putu za Tenesi, ti još nisi umela ni da zašiljiš
olovku a kamoli da ga izdrkaš naprednom drugu iz razreda. M-m, možda i
grešim, što se tiče ovog poslednjeg, ali, bilo kako bilo, ja sam iskusan
pevač, znam da ubodem melodiju iz različitih ključeva, a mogu i da
falširam tako da muflonima iz publike oderem grlo i postavu iz
novčanika. Mogu da ti uhvatim ritam bez brojanja, na suvo, ali prokleto
dobro znam i kako se ispada iz ritma. Lako, mnogo lako. I ne primetiš da
si u raskoraku: tek, jednog trenutka se nađeš ispred trube koja se
sprema da te oduva jer joj smetaš da dovrši glisando, a koji takt
kasnije kaskaš za dobošem – moleći Boga da bubnjar ne izvede virblu baš
u momentu kada se propinješ na prste, trudeći se da izvučeš refren tako
da se reči razumeju. Da, reči bi trebalo da se uvek razumeju. Naročito
one koje se pevaju. Pravilna belačka dikcija – to je Čaka Berija učinilo
besmrtnim. Jasno? Da ponovim? Nije problem, pluća su mi kao meh za
školski roštilj i mogu da dobacim. Mnogi su mi rekli da imam dobar eho,
a oni koji su svirali sa mnom znaju da ne volim fidbek. A ti ga uporno
praviš! Vidim da i dalje teraš svoje. Nećeš da čuješ molitvu koju buncaš
u snu. Molitvu za novu pivaru u El Pasu. Ovi graničari umeju da
budu granični, i dobro bi im došao vitamin B u većim količinama. Čuo sam
da je taj tvoj "apatinski karamelino" obogaćen ruskim kvasom. Probao sam
tu vitaminsku sodu kod onog Gutieresa, pokojnog pisca i večnog levičara.
I tvoja nesuđena tema za novi doktorat. E, da, sada konačno imaš
njegov pristanak. Svaka čast, Mis Karijero! Naravno, pivara je
mnogo prigodniji prostor za književna čitanja od menze u "Sputniku". Još
da si pažljivije birala lokaciju za svu tu hmeljavinu pa da razgovaramo
o bratstvu u biznisu. Ovako... Em hoćeš da praviš druženje dokone
studentarije i dokonih džankoza iz "Sputnika", i to ni manje ni više
nego na Međunarodnoj izložbi sitnih životinja – em si štiklu pobola u
zemljište koje je već odabrano i obrađeno za neke druge biljne i
životinjske kulture! Lepo su rekli potomci španskog vojnog garnizona u
San Elizariju: Dolazak senjorite Don Gordo podseća na dolazak železnice
na zapadnu granicu! Rečnikom teksaških rendžera – pokušaš li sa tvojim
obožavaocima bilo šta duž Istočnog Paisana, na klupskom zemljištu
gradske opere, ili na punktovima Alameda avenije predviđenim za golf,
soker i frizbi, kao i napuštenim piknik-terenima na raskrsnici Mese i
Stentona – bićeš žrtva vremenske prognoze. A prognoza glasi: vatra s
vetrom, praćena žarkim suncem na vedrom nebu. Jebi ga, bejbe, ovo je
pustinjska oblast, a tvoji projekti su vrlo papirnati. Čak
je i Šekspir znao da od literature nema opipljivog profita. Valjda se
zato i odao pivu, i torbarenju tvoje fabrikantske babe. Mislio sam da je
to trač koji je Beni Blanko čuo od nekog Tigua Indijanca, prilikom
sakupljanja dobrotvornih priloga u šoping centru "Pončeov ranč" – sve
dok nisam video da se bludni trubadur Vili pominje u biltenu gradske
policije! A bio sam ubeđen da je Beni skroz nenačitan tip! Vau, bejbe,
zablude vrebaju na svakom koraku! I nemoj da te zavara konjska sudbina
kralja Lira. Ne možeš da "živiš u zabludi" pre nego si mrtav. Zato,
uhvati red, da red ne uhvati tebe.
.....Gordon
Gano
Uncut
48.doc
Draga verujuća
gospođice,
Možda ste
čuli od vernika iz državnog kampusa, ili pročitali u beloj hronici "El
Paso Tajmsa": po prvi put u svojoj praksi uveo sam prekovremeno bdenje i
noćna dežurstva. Ali vi se, ipak, niste pojavili u crkvi "Palog
Gabrijela". Moj trud nije bio čisto duhovan, tek da znate – sav se
osećam na pečatni vosak, a tamjan je počeo da mi miriše na Nojas s
tucanim biberom. U blesku utvarnosti, nekoliko puta mi se ukazalo brkato
lice Džeka Denijelsa na freskama u pročelju crkve. Kada me đakon
Merilin pitao zašto se rukujem sa zidom, rekao sam mu da proveravam
isceliteljske moći naslikanih svetaca. Gledao me je malo čudno, pa sam
morao da mu uzvratim: pogledao sam ga kao da je barmen u "Esmeraldinom
gnezdu". Video sam kako se uplašio od sopstvene požude, za koju je
verovao da je iščilela kao i nečastiva sećanja na odrastanje u
sirotištu. Ukopao se preda mnom, klanjajući se kao pijani tetreb; morao
sam da mu protrljam potiljak da bih ga izveo iz pokajničkog transa. Od
toga sam ožedneo, pa sam ostatak noći proveo svađajući se sa Džekom
Denijelsom zbog njegove škrtosti i oholosti. Malo štucam dok vam ovo
besedim ali verujem da razumete šta hoću da podrignem, pardon, da kažem.
Kako bih odagnao opojna priviđenja, sklonio sam pljosku u fioku s
neprodatim hrastovim krstićima – da što bolje rasporedim eliksir za
celonoćnu službu. Međutim, crkva nije Servicio Sanitario, niti
ste vi Soldadera. Zar vam toliko vremena treba da izvedete vaš
zemaljski račun? Profesori bi trebalo da su obrazovani u sticanju i
širenju nematerijalnih dobara. Kakav to neobični trgovac čuči u
vama? Rekao bih da vam je Anđeo Trampe začarao katedru i pretvorio je u
piljarsku tezgu. Nije li to osveta višeg reda za sve moje uzaludno
čekanje i bdenje? Nisam zlopamtilo, to vam može i cenjeni gospodin
Denijels potvrditi: molio sam ga za bočicu veresije cele noći do podne!
I ne bojte se gromovitog neba – ovo brojanica od Lojolinih stidnih
kostiju grmi kroz mene. Uzgred, da li ste je, milošću Anđela Slučaja,
videli negde? Kako mi nedostaje – i meni, i mom stadu. Hik, pardon,
amin. Već sam vam je opisao, mnogo je upečatljivija od crteža konja
kralja Lira. Znam to, iako još Šekspirovo nacrtanije nisam video – jer
mi vi niste dali priliku, da se nadahnem i prebolim gubitak (privremeni)
brojanice dobijene od uzvišenog i visoko postavljenog nadbiskupa Kopole.
Kakva nemarnost. Kakav sebičluk. I da ne nabrajam ostale grehove. Ruku
na srce, postoje i mnogo teže greške od grehova, ali ih vi, milošću
Anđela Zablude, niste počinili. Sinoć mi se Pedro ispovedio, krepeći se
– sačuvaj Bože! – mojom pljoskom pošto je svoju ispraznio na putu do
crkve! I pored bolnosti toga čina, uneo mi je grančicu spokoja u šikaru
moje duše. Rekao mi je da ste dogovorili viđenje. I da ćete "razmeniti
znojeve". Dobra šifra, biće da ste postali miljenica Anđela Trampe.
Svako se može iskupiti, i svaki račun naplatiti, i isplatiti. Kao što
ste verovatno upoznati, ja sam već obavio poverljive razgovore sa
upravnikom Čilavertom i šerifom Reganom, i dao obećane tople preporuke u
korist vaše bolničke književne seanse. Takođe, veran praštanju i
razumevanju mračnih tajni ljudske duše, oćutao sam svoja zemaljska
saznanja o zemaljskom nestanku onog nevernog Tome iz Vajominga koji je,
svakako, želeo da prigrabi vašu i Šekspirovu zaostavštinu. Dok treperim
u iščekivanju dobroga glasa, ne mogu da vas ne prekorim zbog vaše želje
da viđenje s Pedrom obavite na Međunarodnoj izložbi sitnih životinja.
Jesu životinje svete, naročito kada se prinose kao žrtva božićnoj
trpezi, ali ne valja ići na takva javna mesta zbog ličnoga posla. Gužva
je i možete nešto da izgubite – sebe ili nešto svoje (a što nije samo
vaše!). Tako sam ja, uostalom, izgubio brojanicu na Sajmu tekile. Ili se
to, ipak, desilo na osvećenju sieste u Fabensu? Samo nebo zna najsitnije
detalje. Sećam se da su mi ruke pobožno drhtale – bio je burbonski post
prethodna tri dana – i da sam prolio vedricu svete vodice na prisutnu
pastvu. A kada su ljudi sveže blagosiljani, katkada se ponašaju kao
novorođenčad koja ume da hoda i da nazdravlja; ali ne umeju da razlikuju
kaktusovaču od mangovače, pa piju šta im dođe pod ruku i zapevavaju kao
uplakane bebice. U takvom jednom malenom paklu zagubio sam svoju
brojanicu jer su mi ruke bile zauzete odvraćanjem vernika da mešaju
drevna pića, od čega glava ume da se preseli s jednog tela na drugo.
Verujte mi, draga verujuća gospođice, trebalo je mnogo potezanja kako bi
ih ubedio da nema smrti. Postoje samo seobe. U jednoj od njih mi je
nestala draga brojanica. Zašto mi u nekoj sledećoj seobi ne bi vaskrsao
Šekspirov crtež konja kralja Lira? Poradite na tom vaskrsu i bićete
bogato nagrađeni. Vera čini čuda, a Džek Denijels je najbolje kupovati
za američke dolare. Nemojte da mi ruka predugo ostane u vazduhu čekajući
da vam nazdravi.
.....Burbon
Estevez
Uncut
49.doc
Maj dir lejdi! Bojim se da neću
ugodnog stomaka okusiti specijalitete tvog rodnog grada. I prošli put mi
je bio potreban lavor sode bikarbone da svarim nišvilski liveni
ćevap, preliven karijem i bosiljkom, a da ne pominjem da sam još
nadut od onog špricerskog ugljen-dioksida, što ga piju bankari i
mašinovođe u tvojoj domovini! Lepo je što su ti stigle nove modle za
mlevenu ovčetinu, i pravoslavni svećnjaci za intimne večere, i što ti se
Žoržeta uželela da se igra kuvara s Don Huanom, dok se ti
uspaljeno šetaš gola po kuhinjskom tremu s mašicama i pladnjem – ali
meni stomak igra od besa, a želudac se prevrće kao zelena puma! Ti si
zagorela od nejebice, a ja od prejebice! Moj život je trnovito
knjigovodstvo, sa crvenim i crnim stornima, ali čak je i za mastiljavu
olovku moje majke previše da gleda kako Beni Blanko izigrava
detroitskog kajmana u muzejskom akvarijumu! I kako, pred tvojim
studentima i narkosima iz "Sputnika", demonstrira napad na neopreznog
posmatrača! A taj posmatrač bude baš Pedro Munitis, koji mi duguje brdo
para i posle svoje smrti! To prevarantsko piskaralo je još za života
bilo u večitom minusu! Kakav crni "klasik meleske književnosti"! Ma, on
je sramota za sve nas koji živimo od papira i olovke! Avaj, od
tolikog posla nisam stigao da ga proknjižim, i sada moram da ažuriram
aktivu na račun pasive! Umesto da sam štiklirao negativnu stavku i da
nakrivim kapu prema Floridi, moram da ispravljam meandre Nuasesa! Que
carrai! Znao sam da ta Međunarodna izložba živine, zečetine i raznog
gušteraja ne može da prođe neoporezovano! Neće valjda guverner da plaća
zakup Kongresnog centra "Usamljena Zvezda"? I to za potrebe izležavanja
sitnih životinja od kojih neke bez problema mogu da pojedu čoveka, što
su Beni i Pedro ubedljivo dokazali! Znao sam da Beni ima melesku krv, i
da mi već nekoliko nedelja nije ni ušnu resicu sisao, al' nisam mogao da
pretpostavim da mu je i mozak mutant! Moraću da ga opozovem, i njega i
njegov uskurčeni kurac. U karantin s osećanjima! Bolje tako nego da
oseti Migelovu knjigovodstvenu pravdu! Nego, je l' Benijevo
gušterisanje ima neke veze s tvojim kašnjenjem? U onoj gunguli nisam
uspeo da te vidim. Jesi li se fotografisala sa Crnim Turčinom? Planiram
da ga otkupim za borbe petlova. Na moje oči je kroz rešetke kaveza
kljucnuo jednu radoznalu posetiteljku u teme, tako je jako pričvrljio da
je ova samo stigla da zalegne na dupe, a krv joj je šikljala iz porušene
punđe. Nije mi promaklo i da gazda Crnog Turčina nosi monokl, mora da je
mnogo namigivao svom kabadahijskom petlu. Prava zverka za utehu i novu
oplodnju kapitala! Čim proknjižim Benijevu potenciju, dolazim kod tebe
na privatnu zakusku. Znam šta je desert, ali ne znam šta su "tartufi,
grancle i jagnjeći sutlijaš". Kao što je moja majka romorila – Migel,
Migel, ako ne zagrizeš ne možeš ni da progutaš. Maj dir lejdi, biće to
dugo žvakanje.
.....Migel Anhel
Uncut
50.doc
Porka Putana! Da l' ovde ikada
prestaje cirkus? Je l' to ta civilizacija koja počinje s ove
strane Rio Grandea? Mnogo puta je pregažena ta reka, u kojoj sam davno i
ja, kao i moja preudata majka, obredno zapiranje obavila. Tada sam samo
mogla da nazrem drugu obalu, obasjanu raznobojnom svetlošću. A evo sada
sam zakoračila u to, i vidim mnogo neosvetljenih rupa i smračenih ljudi.
Jes' da ima svuda asfalta i betona, al' su mi ovi velegrađani mnogo
blatnjavi. I svi ti traže ribu za džabaka, a kad ih odbiješ uz zvanični
cenovnik, dure se i prete da ćeš od blata da ih praviš čim ti okrenu
leđa. Sve se to rodilo jebući sopstvenu kevu! Moj dvogodišnji plavokosi
Pablo još nije ni svestan kol'ko je posebno dete; taj se iz posebne
strasti ispilio. Eh, u vreme kad me Karlito otkrio, mogla si da se
provedeš bogovski, čak i da zaradiš, ne samo za halter i hulahopke, već
i da uštediš, da šalješ kući izdržavanje samohranim roditeljima ili
neudatoj, brljivoj sestri. A kada sam se posle snimanja TV-spota za
crveni dud, prošetala Getevej bulevarom – sve fenjerašice su mahale
toki-vokijima, i brbljale o zaštiti od manijaka, zaštiti od makroa,
zaštiti od trudnoće, zaštiti od federalaca, zaštiti od kandidata za
guvernera. U moje vreme, dobro mešanje i uski pičić bili su jedina
zaštita. I niko nije ni pomišljao da te siluje kad možeš mindžom da mu
ga otkineš, a noktima otfikariš. Tako je odvajkada bilo, al' kol'ko sam
mogla da vidim ponudu, sada je naopako stanje. Nije ni čudo, Karlito je
dig'o ruke od El Pasa; raširio se po okolnim državama, i ovde ga samo u
barskim pesmama pominju, i to više onaj njegov smaragdni bugati nego
pištoljčinu, brke i maksivoja. Zloba serucka i pevucka svoje; a šta je
hipodrom bez glavnog pastuva nego prostrana štala. I tako, i pored želje
da ga izvedem u poučnu šetnju, nisam imala bogzna šta da pokažem mom
dvogodišnjem plavokosom Pablu. Nije imalo kome ni tašna da se otme, eto
našta je spala velegradska štrafta. Pomalo sam se i zabrinula, šta da
kažem detetu kada me pita zašto velegradske fufe zaboravljaju da su žene
i očekuju od mušterija da sami sebi dignu noge i naguze ćurak? Zato sam
se obradovala kada sam videla veliko, svetleće obaveštenje o
Međunarodnoj izložbi sitnih životinja. Na putu za Kongresni centar, gde
su te životinjke bile smeštene na stan i hranu, pričala sam mom
dvogodišnjem plavokosom Pablu, kako su njegovu kolevku kojoti čuvali jer
sam morala da berem pasulj da bih Karlitu platila alimentaciju. Tek da
znaš na čiji pupak si zasela, balava kučko! I ispričala sam mu kako mu
se jednom kondor posrao na glavu da bi ga zaštitio od federalaca iz Doma
za zapuštenu decu – niko mu takvom nije smeo da priđe, niti da izvrši
inspekciju, i dete je ostalo sa mnom. Od tada ga redovno mirišem
losionom za posle brijanja koji mi je Karlito poklonio na dvaestrećem
rastanku. Morali smo da stojimo u redu da bismo kupili ulaznicu, pa smo
usput pazarili šećernu vunu, čokoladice od čilija, i jedan
magnum-plašljivac koji radi na dizel i gumene metke, a zgodan je za decu
jer su ga napravili da liči na pištolj za krečenje. Moj Pablo mu je
odredio kalibar i pre nego smo ušli u salu sa životinjama. Tek da znaš
na koga si trepavicom zamahnula, bezuba kučko! I dobro da sam mu kupila
tu velegradsku igračku! Čim smo ušli jedan suklejdža mi se navrzo na
struk; pipka me ko da sam ja izložba, a ne gost. Taman da mu
prilepim jednu, da mu napravim novi razdeljak, a on će tugaljivo: "Ebeš
li nešto, sestro". Oborio glavu, zabuljen u nešto dole, jal' u zemlju,
jal' u moje sandale. Meni došlo da ga s onom rukom što sam je za
šamaranje pripodigla, zagrlim i metnem na grudi. Šta ću kad mi je
srce veliko k'o sisa. A moje sise, bogami, mogu još da posluže. Od
Pablovih prvih zuba očvrsnule i zaloptale se, Karlito mi kazao da "štrče
ko veprove kljove", a on zna da proceni kvalitet kao niko moj!
Međutim, kad onom stuženom rekoh cenovnik, on se napravi lud, poče da se
trlja o mene na kvarno, samo mi dahće u uvo a ne govori kolko bi platio.
Kad to spazi moj dvogodišnji plavokosi Pablo, ritnu ga u cevanicu i
smesti mu magnum-plašljivac pod bubrege. Ovaj jauknu i suznih očiju se
zablenu u smrknutog Pabla, poče da ga propituje da l' ima neku lektiru,
i da l' puno čita, jer on je pisac i piše poučne knjige za dečkiće. Tu
ti meni sinu da je i ovaj iz tvoje ergele, jebala vas "meleska
kniževnost" da vas jebe! Zaboravi on na moje sise, i moj struk, i moje
uvo, sav se ustremio na Pabla, lepo vidim kako mi merka dete! Nije bila
prilika da vadim moju triesosmicu, pa ti ja uzmem zalet i ritnem ga u
drugu cevanicu, a Pablo mu zavrne ruku kojom ga je dirao po plavokosom
čuperku. Ispade tvoj kidnaperski pisac veći plašljivac i od pištolja na
vodu! Pablo pojuri za njim da isproba kako lete gumeni meci, al' zadrhta
detinja ruka i neki crni petao oseti metak umesto pisca. Nastade
kukurikanje, kokodakanje i svakojako zvocanje, te odvukoh Pabla da gleda
zečeve, da se smiri i isproba igračku na neku zgodniju metu. Metak,
makar i gumeni, bolje se oseti u krznenu mešinu nego u koščato perje.
Dugo smo vrebali priliku, bilo je puno dežurnih u uniformi, a i onih
koji su motrili bez uniforme – verovatno federalci iz Doma za zbrinute
životinje. Na kraju smo digli ruke od ispaljivanja, vabili smo podgojene
zečeve, i udarali čvrge onim naivnijim što su hteli da se druže, ili da
se ogrebu za štanglicu čokolade od čilija. Slikali smo se pored neke
ćosave žabe koja se prerano izlegla pa nije postala iguana. I gazde
sitnih životinja su imale svoj cenovnik, ej! Ceo svet u ovom gradu je
golema uzimala-davala-bezgotovinska pizdarija! Ha, velegrađani misle da
poslovni ljudi dobijaju pičku na veresiju, ponovo mi je sinulo pred
očima. Od tog bleska nisam videla glavnu predstavu na Međunarodnoj
izložbi. Pablo me cimao prema odeljku sa akvarijumima, ali tamo se već
napravila gužva. Čulo se dranje i vrištanje, pljuskanje vode, neki su
dozivali Boga, drugi su navijali. Dok smo se probili kroz uzbuđenu masu,
federalci su već napravili obruč oko akvarijuma u kojem se voda crvenela
i talasala. Uspela sam da vidim krokodilski rep, i otfikarenu nogu kako
slobodno roni. Noga je bila ljudska, sudeći po modelu pantalona i obući.
Ostali smo dok nas nisu oterali. Bar da se zabavimo kad smo već platili
da uđemo. Tek na izlasku sam čula da je u akvarijum upao neki ovdašnji
pisac, rekoše ga Pedro. Ponadala sam se da je to onaj tvoj. Ako
jeste, Gutieres će uskoro imati društvo. Jedino mi žao što se Pablo i ja
nismo slikali uz tu krokodilčinu. Ovako moram da secam dete čak u
Luizijanu da vidi kako se to radi u hladnoj vodi. I nije neka
sekiracija: kad malo razmislim, ti si prevalila mnogo duži put – da bi
se dočepala mog dvogodišnjeg plavokosog Pabla. A jedino čega ćeš se
dočepati biće zadimljena cev moje triesosmice, jalovice belosvetska.
Nemoj da brineš, ne dam te ja krokodilima, ni svim piranama Pekosa i
Nuasesa. Gledaće me tvoje knjiške oči dok pravim gozbicu od tebe.
Majčinsko je pravo na poslednju suzu.
.....Perdita
Durango
