NEKADAŠNJE
DEVOJKE
Staromodne devojke te
Nisu se stidele svojih
noga.
Nosile su samo
suknjice na falte
I
volele samo jednoga.
KUĆA PREKO
PUTA
Pored malog teškog
mora,
(koje pljuje
svetlost i so),
našao
sam kosu i kuću...
Našao sam - skoro sve.
Takođe i gracije u vrtu,
Kamene stepenice, luk od
jasmina na ulazu.
Čak
i sivi novembarski dan
Šumi u njem' zelena akacija.
Od onih sam koji
nalaze,
Čas kuću čas
dno mora.
Bilo da
gubim ili dobijam,
Nalazim nove stvari.
Kuću preko puta,
Vode sam takođe našao,
Te koje sada k večeri
Stoje tako naročito
istkane.
Ovaj daleki sused s druge
strane
Preda mnom je
svaki dan
Od svetla
skriven senkom
Možda
bez ijednog pokreta na licu.
Šumi kada se "Skinfeltangen",
Susedno imanje, umotava
U novembarski zalaz
sunca;
U zlatnu kožu
bezimenosti.
Pored ambisa, i hridi od crvene
stene
Nalazi se moja
kuća, spartanska
Od
kamena još iz empira,
Ali ipak tako jasno viktorijanska.
Krmani celim krajem i solidna
je
Na tom mestu je
još od doba jedrenjaka.
Kuća preko puta,
Pak, nije ni iz jednog doba.
Kuća tamo na
"Skinfeltangen"-u
Nevidljiva je celog dana.
Ali ta zgrada od bele tkanine
Koja izranja iz sunčevog
zalaza,
Da, paleta
belog pliša
Ne od
drveta ili opeke
To
je pritajena smrt,
Ali s jedrima crvenim kao ruža.
Čak i kišno veče kada se
more
Preliva u
kosmičkim trudovima,
Stoji svetlo, u svim bojama
Duboko u sumaglici palete,
Da, jer sve što oko
zna,
Samo je ruina
aveti.
Ali u tami
stoji usijani
Sjaj
svetiljki i žar vina.
Žute i srebrnaste trake
palacaju
Povremeno
preko crne vode.
Mesec premešta bele figure
u crno-beloj šahovskoj igri.
Težeći duhovnom miru
Osvojio sam sistem,
Kuću sa hiljadu
svetiljki
Sve
hrizantema do hrizanteme.
Nadzemaljski bela je
svetlost,
Retka u
vlažnoj noći,
Čas
crvena i zelena, nagoveštaj čarobnog sjaja
Iz podzemnog blaga.
Kuća preko puta jeste kuća sasečenih
zraka,
Paleta
zdrobljenih harfi,
Plamenih sveća i tragične opijenosti.
Mogu probuditi sve tiho i
usamljeno
U mojoj
kući uz lojanicu na radnom stolu,
Ali moj blizanac u duši
Traži sjaj, žar,
trnce,
Sve što
isijava iz te
Kuće
preko puta,
Paletu
svetala, dah pritajene smrti,
Olupinu broda sa jedrima crvenim poput ruže.
Mogu se nagnuti nad moju
Bibliju
I šapnuti:
Osvetli mi put i povedi me, Hriste.
Preko puta, pak,
Šapuće Faust u uho Mefistu.
Mogu upaliti svetlo u
sali,
Mogu piti vino,
napraviti bal...
Kuća
s druge strane
Stoji
ipak s hiljadu sveća!
(S norveškog preveo i beleške
napisao Predrag Crnković)
Gunar
Rajs-Andersen (Gunnar Reiss-Andersen, 1896 - 1964), peva o gnostičkoj
Sofiji, Animi, na prvi pogled u romantičarskim suprotnostima
(kopno:more, zima: proleće), ali danas ga, po rečima Haralda Bejera,
vidimo kao jednog od vesnika modernizma u norveškoj
poeziji.
