PESNIK SLAVI LJUBAV
DIERDREA I NAISI
I PRIČA O SVOM STRAHU
Deirdre i Naisi su živeli
sedam
Godina, i
nijedna teška nereč ne pade
Međ' njima; jer je njihova strast
Bila neustrašiva i telesno
lepa
Kao životinjska. A na kraju našli su
smrt
Zajedničku. Ali
mi koji poznajemo
Tu
strast i znamo da je izgorela
Sama u sebi, u ludilu, kada je žar
U telu jednog prošao,
Mi znamo da su Deirdre i
Naisi
Izabrali da
umru oni umesto svoje ljubavi
I tako stvorili enorman presedan.
I otiđoše u smrt bez
žaljenja.
Voljena! Za
manje od sedam dana
Rekosmo jedno drugom teške reči
I lečismo duboke rane novim
ranama,
I mada je naša strast bila
lepa
I telesna kao u
divljih zveri;
Ali ne
neustrašiva;
Jer smo
živeli u svetu
Mučenika, u bolu, i promuklo stenjanje
Postade samo od sebe teška
reč
Od bespomoćnog
užasa zbog tebe,
Draga, da bi mogla otići
Ili da bi se tvoja strast mogla
ohladiti.
ODBEGLA
MLADOST
Odbegla mladost!
Za petama su joj,
Love je zajapureni
Hrtovi sa zvoncima oko
vratova.
Veliki Lovac
Na zadatku
Pomno ispituje, i hladnokrvno,
Mirno, svoje ruke.
ŽIVOT U
BEKSTVU
Uvek u bekstvu! Ti hladnokrvni
prozorski
Senzualisto. – Da,
Ništa: dete u igri, čija vika,
Tanak glas jedne večeri u
aprilu,
Šunja ti se u
um; daleke zene,
Čije
zrelo promišljeno bledilo
Ispod drveća, divlje i panično te
šiba
Bespomoćnog;
ništa od toga
Ne može
zaustaviti tvoj beg u tamu
Marselj, luka rudara,
Luka Psihe, Anime, gde ona,
uzaludno
Umorno –
opijeno – letargično
Kao gasna lampa jedne tihe, pozne noći
Treperi na granici života i
smrti,
Sjajno bleda,
dolazeći ti u susret.
Da, dolazim!
Vlažne, pozne večeri
Divlje osluškuješ
Krik papirnih vrpci,
I veo puta
Kiše što lije
Hita u bujicama
Preko tvog pogleda.
Drhtiš!
Pesma matrozâ
Prolazi žurno
Neustrašivo pozvana
Kao rekvijem
Jednom životu
Življenom – tako da kažemo
–
Na
veresiju
I prekinutom bekstvom;
Uvek u bekstvu
Čuješ sada
sekunde
Grme kao šljunak
Sa zajedničkog puta
Kovitlaju se
iznad
Prividno
mrtvog groba.
Blaga belina jezera i
hladnjikav
Dah vlage
u široko otvorenu maršrutu
Čiji se dahtaj vidi u slabom trzaju i stenjanju
Iz tupog – i zapenušanog mora –
smrznuto
Bledilo
preko tvog čela i miran
Dah pomeraju nepokretnost senki
i usamljene krike – krike u snu dvoje
zaljubljenih,
Iz
večne nostalgije tela.
(S norveškog preveo i beleške
napisao Predrag Crnković)
Kles
Jil (Claess Gill, 1910 - 73), objavio ukupno trideset četiri pesme
u dve zbirke Fragment magičnog života (Fregment av et magisk
liv), 1939. i Reči u gvožđu (Ord i jaern), 1942. godine. U
početku odbijen kao "bizaran", danas se smatra jednim od utemeljivača
norveškog modernizma. Za života postao mitska ličnost, zahvaljujući
stalnim obećanjima da će objaviti nove pesme, i svom burnom životu u
kojem je bio popularan pozorišni glumac. Na uticaj Jejtsa i Malarmea
ukazuju kritičari.
