I Potop i slana
fotografija
Moto:
Sve.
1.
Znam,
čitaoca sablažnjava ako naiđe na tekst bez kritičnosti. Njegovi
roditelji i profesori i nadređeni i političari podsticali su ga na
kritički ton. Buda je rekao: ljubav je okov. Ljubav na evropski način:
kritika. Šta učini dečak devojčici koja mu se dopada? Povuče je za kosu.
Radost roditelja je potpuna: više ne treba da strahuju da će njihov sin
biti mamlaz, rođeno je Ja, biće neko ko će se brinuti o njima pod stare
dane. Evropski okov: kritika. Štirner je još mogao reći: svari ostiju, i
oslobodio si se od nje. U našem veku stvar stoji ovako: ništa ne
pripuštam sebi dok ne znam da je dobro. Nije slučajno što je Oto
Vajninger započeo stoleće u Evropi. Ako čovek u sebi pomisli na onaj
svoj delić za koji bi voleo da jeftino prođe kroz život bez ijedne
ogrebotine, koji bi voleo tako da dokrajči kao da nije ni započinjao
život, koji najradije stoji ispred ogledala, koji radije ne trči, samo
da ne zaudara na znoj, odmah treba da shvati zašto Vajninger odbija
ženu, kako je već on nazivao taj maleni delić u sebi.
2.
Učitelju, ako Učenik počne da protivreči,
neka napusti prostoriju! – Nema šta da se objašnjava u ovoj izreci
sufija, kao uopšte u pričama, mitovima, slikama i znacima baštine. Prema
Talmudu, san je sam svoje objašnjenje. San: ceo svet. A sve, celo
današnjem čoveku je malo. Ako želiš da mu laskaš, učini priču, mit,
sliku, znak, izreku, parabolu, san takvim kao on. Rastavi u delove!
Tumači, prilagođavaj svakodnevnim očekivanjima! Sve je dobro što
naizgled slabi snagu primera. Drevni čovek je bez treptanja gledao u
Sunce. Današnji čovek i lek uzima sa džemom. "Now we have to get back
the cosmos, and it can't be done by a trick. We can't get the sun in us
by lying naked like pigs on a beach." (Mi treba ponovo da zadobijemo
kosmos, treba da mu se vratimo, a tu trikovi ne pomažu. Mi ne umemo da
pripustimo Sunce u sebe, uzalud na plaži ležimo goli kao svinje.) – D.
H. Lorens.
3.
"Look forward, not backward!" (Gledaj
unapred, ne unazad!) – piše bezimeni srednjevekovni engleski mističar.
Niko se bolje od Kaspara Davida Fridriha nije pridržavao ovog solidnog
znanja baštine. U svetu obrnutog poretka vrednosti inače svako čuvanje
vrednosti liči na senku, na fiks–ideju. Pravi mistici su bezimeni.
Nepoznati.
U svojoj
sadašnjoj formi svaki svetovno iznuđeni postupak ometa osvešćenje, počev
od znanja doziranog prema parcijalnom gledištu, pa preko stupidnog
sporta do statistoidnog shvatanja. „Nije potrebna napetost, nego
osnova." (Bela Hamvaš) Naša kultura – koja nije Nešto, nego od Nečega,
kao što kaže Berđajev – bolesno traži novo, a u međuvremenu može da nađe
samo prividan spokoj u sličnosti, sistematizaciji i stabilizaciji. A
sličnost se može otkriti samo u odsustvu osnove, u nedostaku
degeneracije, u gladi za životom, sakralnosti. Krajnji koren modernih
estetika uvek treba tražiti u politici. Kao što je „laž jedina stvarna,
ne njena forma koja se kreće u okvirima apstraktnog moralizma ako reč
izdvojenu iz njenog tla postavimo pored drugih zbivanja" (Lajoš
Sabo–Bela Tabor), i ubica možeš postati samo ubijajući celinu,
zastupajući deo, diveći se sličnostima, gubeći tlo. Poricati se mogu
samo ograničenja. Otvorenost postoji samo za celinu.
4.
Narcis spada među one prilike grčke
mitologije o kojima nije sačuvana slika na vazi. Ipak relativno lako
možemo ostati verni njegovom duhu. Kada struk narcisa stavimo u vazu,
kidamo ga s korena. Uživanje gubimo u onom trenutku kada želimo da ga
pribavimo.
Narcis je, kao kritički umovi i razdoblja uopšte, žrtva svoje
drugostepenosti (ne–bitnosti). „Ni do tri ne ume da broji, kao što se
kaže." Tražio je nebo u vodi, ali je video samo sopstveno lice. Otvorio
se dualizmu. (Ko ovde vidi samo samozaljubljenost, njegova situacija je
beznadežna, i taj pitanje nepodozrivo bagatelizuje.)
Od tada je potreban ogroman napor
za to da bismo došli k sebi, da sem sebe i drugo vidimo u vodi,
ogledalu, u drugom čoveku, u svetu, i da otkrijemo da je „i za poletanje
jednog leptira potreban ceo nebeski svod" (Klodel) Od tada „u ogledalu
vidimo svoju smrt" (Kokto). (Zato je danas malo svaki primer, čak i
najgori, a ima ih u izobilju, i zato ako neko završi studije, a nije još
potpuno izgubio otvorenost prema bivstvu, zna već sve što ne želi, što
on ne želi biti, i što njemu ne treba. Još samo treba da se rodi i treba
da odustane od smisaonih konstrukcija u ogledalu. Svet ne iskusiti prema
dualitetima. „Dok veze ne kompletiram do tri, stvari nemaju svoju
stvarnost." (Bela Hamvaš) Naša umetnost, postupci, život pod znakom su
vrtloga. Ne red, ne mera, ne svetlost, ne odgovornost, ne znanje, ne
duhovno dostojanstvo. Dovoljno je ako ovde pomislimo na sliku Frensisa
Bejkona: Narcis gleda u vodu. Umetnost ostvarenosti. Priprema na
samoubistvo.
5.
Video sam jednog čoveka, dugo sam ga
posmatrao. Iskašljao se, ustao, pogledao kroz prozor. Kašljucao, ponovo
seo. Muvanje, zviždukanje, kijanje. Novine, maramica, ručni sat. Pali
cigaretu. Nekom nepoznatom postavlja učtiva pitanja. Smeška se i
čeka.
Ja sam
ambiciozan, znam. Ono što želim nije malo: smiriti se. Vedrina. Ne
nervozni simptomi i aktivnost. Ne umesto nečega. Biti tamo gde jesam. Ne
ponašati se zbog priče. Ne živeti zbog biografije.
Ne umem da stvaram probleme, ne
želim ni da ih otkrivam. Hoću da stanem na njih. Da hodam po vodi.
Jedino neću da pišem drame, ne umem da pričam u prostoru veličine
autobusa, sobe.
"Bolje je stanovati u maloj kući i diviti se zamcima, nego
stanovati u zamku i više se ničemu ne diviti" – kaže Raskin s
karakteristično evropskim dualizmom. Na ovom putu smisao i pravac stvari
jedino se katkada može obrnuti. (Kao što najnoviji neidentifikovani
leteći predmeti već iznutra "poručuju", a zovu se EIDS. Kao što je
najveći broj bolesti danas postao sujeverica.) Pa neka bude to za
umetnike plodno stanje i sama sloboda, meni je malo. "Ono što je odista
istina, i suprotno tome je isto tako istina" – govori se tragom istog
ovog linearnog mišljenja. Zaista, pored i ispod i iznad i oko istine u
svim pravcima sve je istina ako je fantazija čista, a centar izvan ja.
Ovde postaje jasno koji je jedini način na koji možemo shvatiti misao
Gurmon: "Užasnuli bismo se kada bi pred nas izneli u širokoj zdeli
različitu hranu od mesa do voća izmešanu sa supama, vinom, kafom, hranu
koja treba da predstavlja naša uzastopna jela; naš užas bi bio isto tako
snažan kada bismo videli odbojnu smešu onih protivrečnih istina koje
nastaju u našem duhu."
Dobro saznaš tako što ga činiš, loše tako što ga ne
činiš.
6.
Smisao reči nalazi se u nevidljivosti. "Ne
gramatika, već smisao reči" – kaže Sirano de Beržerak. Živim ispravno
onda ako sebe ne vidim. Po onome što je jedino važno prepoznajem svoju
zgroženost. Puštam je da deluje. Ne želim po primeru čoveka Čuang Cea da
je izbušim kako bih disao. Da sačuvam svoju osetljivost. "Kada
razmišljam, želim da ćutim i plačem." (Grgur Veliki) Ne želim da saznam.
Nema nigde. Prepoznajem po tome što ne želim da vidim. Nalazi se svuda.
Deluje. "Ukoliko ljudi žive, žive posredstvom Zena."
(Blajt)
Održavati budnim svest hijerarhije. "Samo viši nivo može
objasniti niži, nikada obrnuto." (Teodor Haker) Ako pomažem,
objašnjavam, branim, napadam, samo sam za jedan nivo snizio sve, odakle
je još teže ponovo videti izvor. Pomerio sam s mesta, kao bezlična
ličnost prihvatio sam bezmesno mesto. Od sakralne Celine u modernoj
književnosti, na primer kod Kafke, više nije ni preostalo ništa drugo
samo ovo objašnjenje, recimo: senka. Ja. Tako se može kružiti oko
izgubljenog središta. Tako dospevamo "iz humanizma do bestijalizma"
(Grilparcer).
Čuvam,
ne objašnjavam. Važan je stil sutre, na primer Haraklit. Ne odlomak, ne
magla, nego samo tako Celina. Ne–važno bez razmišljanja odbaciti zbog
jedino važnog. Sve vratiti na svoje mesto. "Ništa nije negativno što je
na svom mestu." (Bela Hamvaš)
"Svet je stvoren zbog izbora izabranog." A "ne može se
nekažnjeno malo hteti" (Lajoš Sabo–Berla Tabor).
Moram postati celovit, mit, kako bih bio
stvaran.
7.
U modernoj umetnosti obično je inspiracija i
stvaranje onaj trenutak kada umetnik posrćući počne da juri, i mlatara
rukama, pravi velike skokove kroz vazduh. Posmatrajući pak platna
Kaspara Davida Fridriha odmah se ispostavlja da ne treba pogrešno
razumeti ili zaboraviti znanje baštine, koje u svima nama živi, da bismo
mogli da stvaramo. Ne treba lebdeti, nego sigurno stajati. Ne treba nam
loša sloboda, nego dobra.
Fridrih se držao – slično egipatskom
slikarstvu – prirodih dimenzija čoveka i njegovih stvarnih potreba. Ako
u jednom smeru ne vidim, samo tada živim. "Small is beautiful" (Malo je
lepo) – kaže Fric Šumaher. Od kako ljudska glava nije "potpuna celina
lica", iza naših leđa uvek gori Sodoma i Gomora. "Plamen žudnje, plamen
mržnje i plamen bludnje. Plamen rođenja, starenja i smrti, plamen bede,
bola, patnje i očaja." Ostati budan. Svako stvaranje i postupak samo su
trag na putu ka Bogu. Ako nije posvećeno znanjem ako je za mene postalo
važno, već sam pogrešio, stao sam, okrenuo se nazad. Biću žrtva, kip
soli. "Ovde više ništa neće rasti." Iza mojih leđa slikar, fotograf,
kritičar. Ne treba dokaz, ni fotografija: "muž sam, ili supruga; majka,
prijatelj; bio sam na putovanjima i imao sam velike doživljaje, snažan
sam i zanet, ili sam imao velike gubitke" (Lajoš Presing). Ne treba se
mrdati, već živeti. Još bolje: ne ostaviti trag, već
delovati.
Ko nije
Bog, okreni mu leđa! (Diogen)
8.
Ni za šta, ni za kakvo procvalo razdoblje ne
bih dao ovu kasnu epohu apokalipse kada je konačno svakome jasno šta je
važno, i više uopšte nema strahovanja samo od spoljnih stvari, nasuprot
onome što se o tome obično govori. Danas smo prispeli dotle da je strah
od svega sasvim spoljnjeg dobar samo za sputavanje razrešenja, za to da
ja ne činim ono što je moj posao. Ukratko, nikada se ovako jasno nije
moglo smejati onome koji veruje da zna da vara. Danas živimo u lavri, i
važan je postao unutarnji život, jedino se računa ličnost. Treba
započeti preuzimanje slobode, ili najpre biti svestan šta je to, jer nam
inače "mnogo veća opasnost preti ako se eliminiše opasnost trećeg
svetskog rata" (Hajdeger).
U ovom trenutku zbivanja, naravno, igra samo onaj koji je, bilo
da zna ili ne zna, prinuđen. Dakle onaj koji je grešno nepodozriv. Onaj
ko igra – podrazumevajući pod tim svako držanje od samoironije do
fabrikovanja šlagera, od pričanja viceva do pretvaranja u stručnjaka,
svako htenje privida i ne–bića, dakle svega što se zadovoljava malim,
što sebe samo zatvara, a ne želi da preuzme sve, što iz dva ne žudi u
tri, već u jedan – taj danas trupka samo na grobu mrtvih (laži),
poravnava zemlju (Peter Breznjik). Naravno, odatle ne sledi samo da se
cilj umetnosti više ne može propisati da, kao što je još Gebels govorio,
proizvodi optimizam, nego stvar ovde odista postaje zanimljiva: jer
danas ni optimizam ni pesimizam, nikakvo –stvo nije dovoljno. Krajnosti
su u ovom značenju prosto izgubile svoj značaj. Danas je jedino važno
nalaženje mere (sredine, osnove), znanje i sloboda su postali
preuzimanje.
9.
Priču o Lao Ceu verovatno svako zna. Ono što
je iz nje ovde važno, i svakako treba pomenuti, jeste: granica. Svoje
poznato delo Tao te đing, kao što se kaže, napisao je na granici, na
molbu čuvara klanca Hanku. Zatim je zajahao pitomog bivola i on, koji se
u životu nije ni pomerio iz svoje sobe, zauvek je iščezao. Predanje
Blavackog zna za hiljadu njegovih dela, od njih je 999 izgubljeno. Prema
tome: jedno ili hiljadu. Sada je suština: granica.
Naravno, greši ko sasvim misli na
spoljnu granicu. Ono što znamo iz moderne umetnosti, setimo se samo, na
primer, poslednje akcije Rudolfa Švarckoglera, sve je takva spoljna
granica. Nebitno, ne može se realizovati, oslobađa demone i nepodozrivo
je praćakanje. Od čoveka se jedva može oduzeti manje od metarijalnih
stvari, podrazumevajući i fizički život. To je već svako morao osetiti,
ako ne drugde, a ono u velikim trenucima (kada je i gde je potpuno bio
prisutan).
Baština
govori o granici samo u onom slučaju ako spoljna granica bez ostatka
prekriva unutarnju, a obe u osnovi (Bog) prožimaju jedna drugu. "Ne
treba uvećavati broj nerealizovanih misli." (Bela Hamvaš) Treba
ostvariti minimalnu aktivnost. Problesnuti. "Ne–su–delovanje ili
prigušivanje ne mogu nastati." (Padmašambhava)
Pisati, prosloviti, pokrenuti se sme samo
kada se prispe na granicu. Rutinom se nema šta predati, nju treba samo
praktikovati, i svako je može pribaviti. Čekati čuvara i pitomog bivola
(duh). Ništa ne treba zadržati. Ništa ne preskočiti. Sve baciti. Ne
suprotstaviti se slikaru. Ostati suštastven. Odustati od kritičke
(refleksivne) napetosti. Dospeti do tri.
Veliki deo moderne umetnosti i nauke prinuđen
je da se razmeće svojim novitetima, senzacijama, mada se precizno može
pokazati da baština, to jest jedina duhovnost potiče s mesta polomljenog
dela, pogrešno shvaćenog ili poricanog, i u svojoj nepodozrivosti,
neznanju ume samo tako i utoliko da opstane ako se ogromnom brzinom
stalno udaljava od (eks)centra, i duboko ćuti o ukusu–spasenju koji se
krije u svakoj stvari.
Istina (Celina) – koju je čovek dobio na začelu vremena kako bi
je čuvao ("Vama dajem zemlju") – želi da je "prihvaćenu u sebe
proživimo" (Deže Jakabfalvi). Celinu treba čuvati, i to čuvati tako da
se otvorim, i kroz moj život, moje postupke problesne sve više
svetlosti. Ako neko želi da poseduje istinu, ili sam želi da deli istinu
– a to nikada nismo bolje videli nego upravo danas – onda počinje da
brblja i krade i da se jada i da jurca. Ako misli da sam svojom snagom
može da dovrši iskupljenje, onda ubija ljude na gomile, ili ih veštački
održava u strahu, neznanju i sekundarnosti.
Znači u današnjim okolnostima jedna je stvar
gotovo sigurna: ako neko prispe na granicu, od toga se, spolja gledano,
ništa ne vidi. "Onaj ko se onesvešćuje, misli da se sve vrti." (Ignacije
Lojola) Niko umesto mene, ja umesto nikoga.
Lao Ce, stiže na granicu Staro Dojenče, zato
što je postao "čist kao voda". Nema ništa što bi zapisao. Zapisuje. Ne
može da tegli. Shvata šta je to: čuvati. Odnosi nazad u
nevidljivo.
II Summa
tautologica
1.
Današnji zastupnik minimal–arta jeste onaj
moderni Noje koji nema vremena da sačeka poziv Gospoda, a ipak ne ume da
započne posao dovoljno rano. U svakom slučaju pogrešno shvata prirodu
stvari, ta neka mu neprimetno preko lica promine samo jedna prava misao,
život mu je već na tački ključanja.
Saznavši za projekat Tamaša Sentjobija o
standardu minimalne egzistencije odista se možemo osećati u Evropi
dvadesetog veka. Umetnik je u središtu sveta došao do rešenja, ako
sledimo njegove savete, svi se možemo spasiti na njegovoj
barci.
Šta je zadatak
drugoga, naravno ne znam. S moje strane dobro je ono na što ću najmanje
nasesti. "Bežao bih kao bez duše ako bi me neko potražio da mi učini
dobro." (H. D. Toro) Moja pristrasnost, greška, zatvorenost, predrasuda
uopšte javlja se u slici "meni dopadljivoj". Paja (slama) – kaže
Unamuno. Baciti, sve odbaciti. Iz romana opis predela, karaktere, iz
pesme rime, iz napeva ono što je umiljato. Nije potreban smer, već duh.
Ne dubina, nego problesak. Osećam, "umetnik zemlje" će me kad–tad silom
prinuditi da sagradim njegovu piramidu.
Po Alenu Finkelkrautu, celokupna umetnička
avangarda, koja je sanjala o tome da se potpuno oslobodi tradicije,
rođena je pod čarolijom Marksove velike vizije po kojoj se istorija
čovečanstva deli na dva dela: preistorijski (carstvo nužnosti u kojem je
čovek izručen nepoznatim zakonima) i na pravu istoriju koja započinje
proleterskom revolucijom kada čovek konačno ovlada svojom
sudbinom.
S ubeđenjem
i trezveno izjavljujem: čoveku, ukoliko je čovek, nije potrebno pouzdano
i egzaktno znanje. (Naravno, tome ne protivreči ni to što takvo znanje
do sada još nije pribavio, a nikada ga ni neće pribaviti.) Ali ono što
mu je potrebno jeste da to i dokuči.
Jalova žena je preklinjala Izraela iz
Koznice, neka se moli za nju kako bi rodila dete. Rabin se zamislio: –
Moja majka je dala ogrtač na dar Balu Šemu Tovu, isto to ga je molila.
Sledeće godine sam se ja rodio. – Hvala! Doneću ti najlepši ogrtač! –
zahvaljivala mu je. Magid je uz osmeh odgovorio: – Ne, tebi to neće
pomoći. Moja majka nije znala za ovu priču.
2.
Između prvog i poslednjeg trenutka nema
znanja. Život nije ispravljanje, nije razvoj, nije pronalazak, nije
pomaganje. Nema čoveka koji bi podneo dobrotu. Niko nema pravo na
skromnost. Život jeste: sazrevanje.
Sve napreduje prema sebi samom. Nema
sekularizovanog sveta. Svet jeste: religiozan. Sva odstupanje od
normalnosti (privilegije, titule, medalje, činovi) jesu kompenzacije
grešaka počinjenih na nevidljivoj strani. Odstupiti u prvom trenutku od
svega dobijenog (stvaranje) moguće je samo prema ne–suštastvenom. Svako
trenutno, merljivo i vidljivo dejstvo je isključeno. Scijentifički
proizvod, izmislila ga je nauka za dokaz i održavanje svoje nužnosti i
neophodnosti. Samo je nesporazum plodonosan. Pravci modernog mišljenja i
umetnosti svojom sudbinom razvijaju nesporazume koji se javljaju već pri
njihovom rađanju.
Groznicu, napregnutost, užurbanost, napetost, ludilo odbacujem
(žrtva), jer neću da kažem nešto što ne postoji. I ne odande gde ja
nisam. "Smisao života se sastoji u tome što je nerazumno reći da nema
nikakvog smisla." (Nils Bor). Život iskazuje samog sebe mojim
posredstvom. "Ko ne ume da dadne više nego što je dobio, polagano
počinje da truli." (Žorž Bernanos)
Na Istoku je karma, na Zapadu politika.
Karma: postajem jedno sa samim sobom, razvijam sve svoje mogućnosti koje
sam dobio, svet (Celinu) prenosim u sebe. Politika je privremeno i
prividno falsifikovanje karme. Onda sam silan (naivan), onda tražim
vlast ako više nisam ja sam. Ne postoje dve ličnosti koje bi u jednom
trenutku bile na istom mestu.
Nije potrebno odgađanje, niti isključivanje. Suprotstaviti se
zapetljavanju. Na strašni sud ne mogu da umesto sebe pošaljem
fotografiju.
3.
Ko svet probudi iza sna, neka ne računa na
smrt! – od Grka i Platona to je umesto Hegela mogao reći bilo koji
"moderni" mislilac. "Ono što je moderno, više nije to." (Dali) Ono,
odnosno što jeste: više nije to, ono na čemu je izgrađena celokupna
kultura, to jeste: Ja.
"Jednom je u prahaosu šerpa uhvatila sebe za dršku i pobrkala je
s nogom Boga. Može i sto puta zagoreti – od tada sebi pripisuje
stvaranje." (Đeze Hatar) Ono što u interesu egzistencije trajno stvara i
održava u nama nezadovoljene (čulne) zahteve – njihovo nestajanje
značilo bi i njeno nestajanje, koje uzduž i po uopštenosti (sistem,
stil, ustrojstvo, pravac itd.) vidi i organizuje svet, dakle ono što je
u nama moderno, i shvata Hegelovu misao, to je: Ja. Ono što koristi
svete stvarnosti u interesu plodnosti sopstvenog naučnog parcijalnog
gledišta (npr. psihoanaliza), čemu je svaka mistična i lična činjenica
samo tema za razgovor, to je u nama: Ja.
Ono što sakralno zatvoreni poredak (čovek) ne
razara, jer ne ume ni da ga dotakne, samo je prema njemu slep, time gubi
pravo duha, jer uvek, uvek više želi da kaže, to je: Ja.
Nema skeptičnog čoveka. Ko korakne:
već je vernik. Sumnja (poricanje, gordost, privrženost, iznenađenje) kao
i sve ostalo, samo je odstupanje od normalnosti: ispoljavanje. Reći
više. Nešto je pridodato. Ono gde sam i u šta sam sumnjao, tu sam i
utoliko poremećen: nisam prisutan. Deformisano vidim, privid i suštinu
ne na svojim mestima. Mesto korena je nevidljivo. Molitva: zahvaliti
nevidljivom što traje, što postoji. Celokupnim životom zahvaliti. Živim
zadivljen nevidljivim. Znati da je ono što vidim: simbol. Zalud. Još ga
nema. "Čovek: celina."
Ispoljavanje je dobila životinja. Logos je čovekov. Stanovati
pored Boga.
Ja može
nekoga postaviti na prazno mesto, ali čoveka (sakralna ličnost) time ne
može prevariti: tražiće patnju i bol kako bi mogao osetiti ukus
prisustva.
4.
Jezik: beskrajna tautologija (Vitgenštajn) –
čovek je stvoren prema slici i podobiju Boga.
Prispeli smo do kulture
ključaonice.
Zamišljenim upoznavanjem stvari koje se ne mogu neposredno
iskusiti naša situacija nije postala lakša. Danas svaka (opasna)
suprotnost pristiže iz njenog smera i oblika. "Svet smo lišili njegove
čari time što smo poništili udaljenost." (L. Klages) Ako kažem: čovek, a
ne umesto toga: „vreća puna starudija" (Jung), ja zbog toga još nisam
konzervativan, ili anahroničan. Svet i danas održava trideset šest
pravednika.
Ako nešto
gledam kroz ključaonicu, često zaboravim: da li sam napolju ili unutra.
Ja lično pak nemam pretenzija na onu neizvesnost i uzbuđenje, što ga
ovako postiže i znači veliki deo moderne kulture.
"Dobar umetnik uvek nešto petlja
oko svoga rajferšlusa." (Pati Smit) Da, tako se sve srozalo prema gore:
prema Prividu. Mistika je tako postala ono što se vidi spolja: prigušena
telesnost. Tako čovekov život oduzima ona umetnost koja uči rutini. Nema
ključaonice. To je kvarnost umetnosti: "deformisana senzibilnost koja je
zasnovana na individualnoj utakmici, na hijerarhiji vrednosti koja nam
je nametnuta i tako dalje" (Gombrovič).
Ne posredno, već neposredno. Lično. Ne
budućnost, već večnost. Svoje misli odrediti prema gore, prema otvorenom
prostoru. Ljubav koja je postala vidljiva: politika. Ako činim dobro,
onda ne znam ništa (vedrina). Osećati, ne govoriti. Granice se ne mogu
rasplinuti. Ako stojim tamo gde jesam, onda se ne vidim. Duh je samo
tamo gde se ništa ne vidi. Život postoji kao tkanje između
reči.
Kao što
"građani ne dobijaju svoja osnovna prava od države, nego poseduju svoja
ljudska prava" (Janoš Kiš), tako umesto "svako umetnik": svako je
čovek.
Moral:
nevidljiv. Nije stvar naučnika, ni umetnika, ni
stručnjaka.
Čovek je
u Celini slobodan.
5.
Mnoge stvari kojima me je učio Učitelj
razumeo sam tek mnogo kasnije. Jedna od njih: nestanak
pitanja.
– Uvek i u
svemu tražio si veliko, lepo, novo, značajno. Učio si od predmeta i
ljudi, od prirode i od žena. Odnosno učio bi: ako ne pitaš. Pitati
znači: nešto već znaš, misliš da znaš, i pitanjem ga odmakneš, držiš
daleko od sebe. Potrebni su bolest i katastrofa, kao kod većine ljudi,
da bi bar na trenutak ponestalo tvojih pitanja, da već ni za njih ne bi
imao snage. Drugi tada postaju religiozni, ti si video i oslovio mene
koji sam stalno tu bio. Naravno, srednje stanje je ubrzo minulo, jedva
si čekao da možeš pitati. Zanimalo te je sve, moje obrazovanje, moj
način života, moje iskustvo. Zato si pitao i pitao.
– Zašto me nisi
upozorio?
Učitelj se
nasmešio:
– Možda
danas više ne treba da tako nežno postupam s tobom. Ojačao si, uskoro
ćeš stići do prekretnice. Pitanja će nestati, ali svaka izjava će
zvučati kao da je pitanje. Mnogi se tokom celog života neće odavde dalje
maći. Potom će konačno nestati pitanja. Neće biti lepših ili važnijih
reči, odnosno svaka reč će biti podjednako važna. Budi spokojan. Jezik
nije gospodar čoveka. Pitanje nije ljudska mera. Nemaš razloga za
radoznalost. Ako te nešto ne interesuje, ne prihvataš to zajedno sa svim
posledicama, pogotovo ne zajedno s onim o čemu nemaš ni pojma, nastavi
dalje. Do sada su tvoje greške bile u lepom, jer si ih tamo skrivao,
sada će bar dospeti na svoje pravo mesto: u ono što ne razumeš, i što ti
se ne dopada. Ono pored čega prolaziš. Lagano se otvaraš, sve više
osećaš. Sve treba da pripustiš sebi.
6.
Dejstvo i vrednost su nezavisni. U jedinstvu
prvog trenutka ("Naka bude!") već je sve dato. Vreme, komunikacija:
pasti. Kultura razvučenog drugog trenutka.
Prispevši u Duh nestaju karma i politika
(Ja).
Ako još
znaš nešto, onda nisi tamo. Onaj ko nešto zna, zalud pita. Sve je laž
što ne stiže kroz onu prazninu koja jeste Ličnost.
Nauka: loš početak. Ne ume da se
suprotstavi iskušenju (Isus se sa stene baca u dubinu). Polazi od
negativnog kako nikada ne bi umeo prispeti do kraja.
Groznica, pomoć samo simuliraju
Celinu. Posle njihovog nestanka moguća je aktuelnost. Osećanje je tačno.
Ne iskorišćavati u praksi. Za ljubav visokog ne prećutati nisko.
Paradoks pustiti u srce.
Prividna protivrečnost:
tautologija.
Ispred
života ne bežati u tajnu, u dubinu, u pitanje, u književnost. U lepu
književnost (primarno): samocenzura.
Psić se igra sa svojim povocem.
Umetnost.
Crkva:
mesto štrajka glađu.
Celovitost si izgubio u reči. Opšte, ideja, vaspitanje,
iskustveni dokaz, zakoni, slika sveta, razoreno trojstvo.
Stvari jedva čekaju da ih
ugledaš.
7.
Slike Li Jung–Čija (Sve i Ništa, 5=0, 1+1=0
itd.), slikane šezdesetih godina i izložene u "Lisson Galery" u Londonu,
ali i njegove pesme i ličnost karakteriše, prema Giju Bretu, što je
došao i sa Istoka i sa Zapada, a istovremenoni iz jednog pravca.
Tri.
Onaj ko je samo
stigao do Atile Jožefa i – kao da se time zbiva bilo šta bitno –
spoljnjeg cenzora ("moj vođa") zamenio unutarnjim, njemu držanje Lija ne
može mnogo reći. Do smisla i pojma potpune oslobođenosti od stava bliže
je stigao bar onaj ko zna da je istovremeno s nastankom Manifesta
komunističke partije Henri David Toro realizovao Valdenov život. Što na
Istoku zvuči "ako je noć, sviće" – prema kardinalu Njumanu znači: ne
počinjimo uživanjem, nego Isusovim Krstom!
Oprezno treba koristiti velike reči, razume
se, jer ljudi jedva čekaju kako bi se uplašili. Velika reč Pola Rikoa,
na primer, jeste askeza: "Posredstvom intelektualne i moralne askeze
refleksija postaje pogodna da samosvest uzdigne do prvobitnog
odobravanja." – Pol Klodel isto to kaže jednostavnije kada tradiciju
upoređuje s čovekom koji hoda, čija jedna noga mora biti na zemlji, a
druga u vazduhu: ako su obe noge na zemlji, onda ne napreduje, ako su
pak obe u vazduhu, pašće.
Precizno shvatajući (ilustrujući) askeza je dakle:
hod.
Prisustvo:
ravnoteža. Baština: čovek.
8.
Težina i lakoća današnje situacije jeste: pri
rano probuđenoj svesti, ni na jednom njenom stupnju ne sme se
zaustaviti. Treba dospeti do najgušće tačke Ja, i tu sve odbaciti.
Neprimetno proći naravno, jer ako se još i to vidi, onda je to ili
prevara (ako čovek danas vidi da nešto usporava, bezuslovno misli na
policijska kola), ili ovde ostaje neko stojeći, truleći (pranje sudova,
rešavanje ukrštenih reči, umetnost protesta itd.). Ne stati, odbacujući
Ja do potpune osetljivosti. Dalje, dalje. Nije dovoljno izgraditi
zapećak od stava koji se procenjuje kao pouzdan, kao što sugerišu
proizvodi totalitarne logike (nauka, umetnost, religija itd.). Za svako
ispoljavanje se može reći: samo je jedno od. Strahuje za sopstvenu
zatvorenost: za loše, za malo. Za ono za što se uopšte može strahovati:
što nije dovoljno.
Ne
biti glupan vlasti, ne zatvoriti se (ludilo, maska, životinja, starenje,
žena, smrt).
Moj
učitelj je učio: ne strahuj za svet, za Zemlju. Niko ne ume da
prouzrokuje štetu u onome što nije on sam, što nije njegovo, ili nije
njegova tvorevina. Hibris.
Ako naiđem na masu koja je isuviše bučna: već sam ja
najgrlatiji.
9.
Drugi trenutak je doba odsutnosti Boga. Nije
on zbog samog sebe: to je otvorenost. Zatvoriti se: provocirati
(nevidljivo učiniti vidljivim, odnos dete–roditelj u svesti Boga,
fantastično i ironija u sistemima nasilja itd.).
Svako ljudsko delo dobija svoju snagu od
njegovog "Jesam". Tvoraštvo tvorevine: tautologija. A to da jeste
tautologija, samo Ja može reći. Iz smera prvi i treći (Celina)
tautologija znači: Logos.
Odbacivši Ja počinje da se realizuje drugi: čovek. Dolazi iz
prvog, ide ka trećem. Ako to zaboravim, ili zataškam: počinjem da se
plašim i želim da se svi plaše. Nešto, i sve više, spolja je dodano,
ravnoteža (čovek, zemlja) naginje se ka prividu. Ljudsko znanje je
spomen na prvi trenutak: prihvatam, krećem dalje, od toga
rastem.
"Pesma je
središte i nedostatak muzike." (Mišo) Tamo gde se minimum i maksimum
podudaraju, to je mesto tvorevine. Ako ispravno živim i kažem: slika
(Logos, tautologija). Svaka ličnost (slika, svet) gradi se odozgo.
Nevidljivo stiže, smisao ulazi tek u trećem trenutku. ("Istina jeste:
nebeska.") Ako dve ličnosti kažu istovetno, drugačije zvuči. Slike jedna
pored druge.
"Radosna
vest je u svakom slučaju drugačija i drugačija. O ovom istom svetu."
(Geza Pernecki)
Ovo
je „druga kosmogonija": čovek je odrastao u Logosu. Samo ga onda vidim
ako ga pustim u sebe. Ako pomaže, još nisam tamo. Ako govorim o njemu,
već o drugom govorim. (Vreme.) Jedan blesak. Ništa pre, ništa posle
njega. Ime koje Logos još i već može podneti: tautologija.
Ako se nešto dogodilo, ništa se ne
menja. Samo drugačije padaju senke.
III Čarobnjaku da živi ne
dopusti!
1.
Nikada nisam žudeo da budem bolji ili
gori od drugoga posredstvom sreće i talenta i marljivosti. Ispod ili
iznad razine svog pravog života ni onako ne mogu trajno da živim. Ako mi
je ponekad ipak izgledalo da se otvara način za to, time mi je – izgleda
– ponuđena mogućnost prevare, lažne egzistencije, propasti. Događalo se
da godinama čitam jednu knjigu dok ne počnem da je razumevam. Navikao
sam, ako pertle želim da zavežem tako da sam time zadovoljan, neophodno
mi je celokupno moje iskustvo – od nepoznatog Sokrata preko Natanaelove
smokve i Ševalove palate do neanalizovanog mog detinjstva i dalje – bez
izuzetka, u potpunom intenzitetu, skupa i odjednom.
Nije struktura jedan (određeni) par
plavih očiju, nego potpuni horizont, ne apstraktno mesto, nego: moje
mesto. Sve i svako drugi je više od mene: to je moje sopstveno mesto.
(Artikulacija: patuljak, nazuvši čizme od sedam milja, upušta se u
poteru za odbeglom princezom.) Jedinstvo: svima drugima nedostajem ja, a
meni svi oni.
Iza mog
najmanjeg pokreta nalazi se (kao tamna pozadina) moj celokupni
život.
2.
Strava je da ne mogu da podnesem ovo ovde,
zabrinutost, očaj, lupanje srca. Grč. Početak znanja, teorije,
poistovećenje s apstrakcijama. Izlaz iz raznovrsnih delova, greška
prilagođavanja situaciji takmičenja i dijalektičkom odnosu. Razdvajanje
stvarnosti i utopije, iščekivanje autoriteta, velikih ljudi. Slom pod
prosvećenošću, krutim sistemom, pod nagomilanim, strašnim
plenom.
Ličan
da budem, ili upotrebljiv.
Paziti da ne kažem bolje nego što jeste. Pasivna strana je
nepomerljiva. Stvaranje samo uz ostavljanje nevidljivog. Dopustiti da se
vidi. Kazujem a da ne razumem. Sve pretvoriti u sliku: dokrajčiti,
sakralno zatvoriti. Samo onda mogu da proslovim ako sam stupio u sliku,
gde sam ionako i svakako bio i jesam. Jedna od karakteristika modernih
pseudojedinstava (radni dan, razgovor, ne–organska ekonomija, film,
roman, balet itd.) jeste što nisu sakralno zatvoreni,
dokrajčeni.
Svako
neposredno sve dobija od Sunca.
Više ne ukida (ne skrnavi) manje. Samo se
ukupno postojanje može raz–deli–ti. Stvarnost je u ne–postojanju
(materija u duhu, oličina u kvalitetu itd.).
Ne: Da koje nije do kraja
domišljeno.
3.
Više
ne postoji opravdanje. Treba da pazim na ono što je uvek ovde i što je
sada, što se "nikada nije zbilo, ali je uvek bilo", to je ono Konačno
koje je uvek večno u ovde postojećem, poslednje svake reči–misli–čina,
predah, povratak duhu u sebi samom, posvećenje, ponovna veza s
izvornošću. Obavezan sam da činim dobro, to je sigurno, ali sopstvenom
ličnošću nikada ne mogu saznati da je to dobro.
Moja nezahvalnost prema svakoj vrsti sasvim
ljudskog stvaranja i mišljenja neiscrpna je. Ako čitam dugu studiju o
filmu, uskoro počinjem da se vrpoljim, i ako jedan predavač posveti više
od tri rečenice jednom jedinom predmetu, najčešće napuštam prostoriju.
Svoju omiljenu knjigu sastavio sam bar od trideset, i svoga Učitelja bio
sam prisiljen da sam izmislim od pet ljudi koji su mi umesto uzora mogli
biti braća, mada ih nikada nisam video.
Isuviše mi je tesan svet koji označava
nadljudskog čoveka, stara, tu par excellence himeru koja se nalazi u
ogledalu. Smisao, odnosno put prema jedinom važnom u mom ličnom životu
vodi preko svih stvorenih stvari i na njih pada okomito.
Onaj ko me voli zapazio je da sve
više čile moja učešća u raspravi i moja mišljenja s nezavisne pozicije.
Lične zamenice od tada bih mogao hrabro da zamenjujem. Kada sam otkrio
da je značenje moje misli i reči i čina jedino za mene samo istina, i
zalud sam i čekao da za bilo koga drugoga isto znači, moja se stvar
konačno raščistila i postala jednostavnija. Ne mogu da vidim ono što
nije u tome stvarno. Vredi govoriti samo o nečemu čemu bez uslova
priznajem moć nada mnom.
Ranije se govorilo: nauka ništa ne govori onome kome je srce na
svom mestu. Može se načiniti zamerka ovom izrazu, i tako dobrovoljno
isključiti sebe iz razumevanja. Više nema opravdanja. Šlager ne može
učiniti verodostojnim čak ni jedan čist život.
4.
Mogu da padam iz krize u krizu, mogu da se
nađem pred pitanjima života i smrti, mogu da nastanu važne odluke sa
stanovišta spoljnih okolnosti, mogu da se gomilaju moji problemi, a
nisam pribavio čak ni saznanje o istinskoj snazi života, o svemu tome
mogu ostati neobavešten. Mogu biti anahroničan (proročki), a proizvodim,
komlikujem duplikate, duale (umetnost – život, moda – uniforma,
zaposesti mazno, jeftino dati rang, lepota otekline, umesto ozdravljenja
svrab, umesto stvaranja reprodukcija, tautologija tautologije,
proizvoljni praznik i pravopis, dan predmeta–stvari–ideja, drugom
preporučeno i za drugog važno, uvek drugi i nikada ja, prema tomeznači
uvek i isključivo samo ja itd.). Reporterska egzistencija. Bivam
obesnažen, bežim, izgleda kao da ispravljam stvarnost, pejorativizujem
(: današnja gramatika).
Zato što nisu plakali i vrištali kada su izabrali ne–bivstvo, i
vidno su mimoišli smisao života, nasuprot tome jako su plakali i
vrištali kada im je s kola ogrebana boja.
Uvek ispočetka, uvek celina. Skupa znanje i
vera. Dete.
Samo onda
shvatam ako to usmerim na sebe. Ne kritikovati, jer još nije kraj.
(Jedino istinsko iskušenje. Svako pisanje mandale u prašini u prstenu
pismenih.)
Moje je: u
ispuštanju. Bez moći. Nije neosporan i ne dograbi. Daleko znači: isuviše
blizu.
Arhimedova
tačka: u meni.
Stvarnost: sve što je (bilo) uvek ovde, od mene konačno (ni za
trenutak) neće biti nezavisna.
5.
Na koncu ostadoše njih dvoje: pljuvačka i
uživanje.
Jer
ulazeći u autobus nakašlje se i kine i iskašlje u desni dlan, kao učtivo
naglašavanje svoga prisustva, pre nego što bi se brzo uhvatio, samo je
malo njih propuštalo. Jedinstvo čovečanstva nije bliže, ili dalje nego
što je bilo kada bilo, na tim sluzavim, skliskim, lepljivim držačima
(putovanje, komunikacija, opšta mesta, čitanje novina itd.), i tek
polazeći odatle, to se može (moglo bi se) ostvariti bez izbegavanja.
Postanje i celoviti čovek (njegovo izlečenje). Pljuvanje, koje je
ekumenski događaj svetske istorije, pljuvačka, gde nema načina za
prevaru, jer u njoj nisu razdvojeni sakralno i realno: ono duhovno mesto
gde se lažna misao i loš čin života, i večita mogućnost njihove ispravke
"usredsređuje jedinstveno katolički". Podjednako mesto pada fiksne ideje
kolektivista i individualista (egoista).
Bašta: nar i isop.
Katkada prsne krv: cvet kupine
izrastao na radost upadljive svetlosti. Smrtni umiru i vole. Istinska
radost ostala je ovde jedina veza s nevidljivim, tiha radost Da, ona
neizmerno malena tačka gde blesne ono što je od sveta
veće.
6.
Živa vera: smirenje u "Jesam". Dobri beskraj
koji pruža slobodu. Pohvala prefiksa negacije.
Sujeverje: razvodnjavanje. Poređenje,
dokazivanje, estrada, revija, recenzija, vojska, korist, romantika,
reklama, epidemija, dramatizacija, sumnja. Čovek nije
pisac.
Imena gradova
i lica ako ponestanu, ponovo započinju.
Stvaranje novih reči. Neboder: crkva.
Današnji „proboj granice": bezgraničnost pustinje.
Bezverje zahteva
plodnost.
Slavljenje
smrti ("slučajnosti"), oduševljenje. Računanje, planiranje, osiguranje,
lišavanje kvaliteta.
Oslabljena, razvodnjena, artikulisana stvarnost.
Verbalizovan (samo racionalizovan)
prizor, verbalizovano osećanje, samo racionalizovan svet.
Film prekraden iz muzike, pozorište
prekradeno iz književnosti itd. Mešati, komplikovati,
bežati.
Konferencijski život, stipendijski život, novelistički život,
umetnost taloga od kafe itd.
Suvišna ograničenja, nerazumna i unapred neodrživa pravila,
održavati samo umetničku (samo naučnu itd.) vezu sa
svetom.
Ontologija:
"onaj ko ima, daje mu se, onaj ko nema, od njega se uzima i ono što
ima".
7.
Svetlonosac: samo đavo može biti. Izvan
jedinstva. Povučen. Nema svoga bića: za sebe samog
jeste.
Celina
se ne može –isati, –irati.
Biti neuhvatljiv na površini. Ostati u neuporedivosti. Istina:
veća je od mene. Služim joj. U njoj sam. Do sada sam stenjao pod njom,
sada isto to činim slobodno (sa znanjem).
Tako sam čuo: taman je i mračan svet onome ko
njime želi da napuni džepove, blistav je i svetao onome ko to ne
želi.
Suprotstaviti se pojavi ideja.
Ne dopustiti izgled
ispunjenosti.
Negativno samo može biti: leteti. (Po cenu vagine pokrivene
metlom.) Pravac: magija. Ako se prilepiš: pospešuje u tebi
ne–bivstvo.
Suprotnosti (na krugu) neposredno jedne uz druge. Najdublja
(poslednja) tačka svega: Drugo. U sebi samom ne voleti sebe sama.
Odmeriti do kraja: izvornost se pretvara u nezatamnjeno
iskustvo.
Međusobno suočene: lažne figure. U samom sebi samog sebe.
Unutarnjost koja se nosi spolja: idol. Charitas inordinata. Bušna
zastava: nije u znaku slobode.
Smisao je uvek treći: nesamerljiv među
suprotnostima (malen i moćan), prostor mu pruža slobodu. Trojstvo: lično
(neposredno).
Svet:
"pomoćna konstrukcija".
Relativizacija jeste zbog trećeg.
8.
Posredstvom poricanja jedinstva stvarnosti
nastaje snaga.
Lažna moć: žudnja koja se usmerava ka artikulaciji, primarnost
artikulacije. Strah budi nedostatak bivstva.
Kriza vere: iz izopačenih primera
vaspostaviti istinu.
Egzoterika hoće da je svako razume: želi isuviše
malo.
Jedan pripada
onome kome treba. Nema suprotnosti.
Prvo postoji drugo.
Snaga: epigonstvo. Epigona može razumeti samo
Učitelj.
Degradiranja, falsifikovanja ne mogu dotaći u meni neposrednost
zova ("callos") Jedan. Moju osetljivost. Forma: važnost izvornog
stvaranja u ličnosti. Presuti se u nešto što je veće.
Pasivan otpor. Šetnja. Nuž–nost.
Vraćanje duši.
Moj
izvor. Carstvo tišine.
Jedini pravi autoritet se ispoljava preko tišine. Smisao, večno
svemu nedostajući, kao posledica se ne može iskusiti u duhu (vatrom
plane). Jedinstvo (ostvaruje se) u nežnosti.
9.
Sloboda ptica nije u lažnom
pevanju.
Miris,
začin: već ne i još ne.
"Koji ovim svetom žive, kao da ne žive" (Prvo pismo Korinćanima
7:31), „Onaj čije je ne–znanje, njegovo je i znanje" (Kena upanišada,
II:3) itd. – Žive i ne žive. Oboje je podjednako stvarno i istinito.
Ovde započni!
Od
težine ćeš biti živ i lak. Jedino je ljubav: težina.
U ljubavi je prazno mesto
poslednjeg trena.
Od
vremena novog Adama čovek je savršeno sređen, individualizovan i potpun
– kao što Lorens kaže –, više nema potrebe za promenom, njegov broj,
nasuprot starom 7, jeste 12, celo–vitost mu se više ne može
simbolizovati, broj 13 je kod Hrista na nebu.
Šta smo izgubili i stalno gubimo dok konačno
ne zaposednemo ono što je oduvek naše: to se – pukom dobrotom – ne može
saznati. (Ne može saznati u meni "onaj koji s tobom
govori".)
Potpunost
dobija samo zaljubljeni (poznavalac).
Čitalac dedukuje (realizuje).
Postoji jedan jedini paradoks: Sve.
Nema više. Ništa nije zasebno. Sve treba da kažem.
NE IZMIŠLJAJ ČOVEKA!
Miris, začin,
boja
I Između Začela i Kraja: ovaj
sadašnji tren je jedini koji raspolaže određenjem
značenja.
II
Postoji jedan jedini zamajac, a mi smo ga dobili prilikom Stvaranja, mi
stvorenja, svako.
III Čoveku kao celini ne priznajem nikakvo njegovo
razoreno gledište.
IV Zajednica od početka nije prestajala da bude u znaku
totema.
V Postoje samo problemi akcenta.
VI Treba odbaciti pokušaj utopizacije
eshatologije, pustiti stvarnost da se ispolji.
Svet, svet, svet,
svet, svet, svet
I Prvi trenutak pripada
prihvatanju.
II Ko je bez prazne tačke: nije identičan sa samim
sobom.
III Ma
koliko želeo, čovek ne ume da stvori haos.
IV Lepa književnost: potraga za
sarksom.
V
Svaki današnji prizor jeste plen profanisanog „trećeg
oka".
VI
Čudo se ne može apstrahovati. Svet: dodatak.
Ličnost kao
sluh
I Jedino se Objavljenje ne
može naći u duši.
II Par excellence objekat: (žudnja)
nestvaranja.
III Duh je danas od mirisa.
IV Večito će ostati čovekov
najuzaludniji pokušaj da se kreće u znaku Kraja.
V Probijajući u grč sapeto
ispoljavanje: ono sve više postaje vidljivo.
VI Naša osećanja već su zauvek
zaražena Hristom.
MIRIS, ZAČIN, BOJA
"Samo ono što već
imam,
za tim
žudim."
Rabin
Pinhas iz Koreca
I Između Začela i Kraja: ovaj sadašnji
tren je jedini koji raspolaže određenjem značenja.
1. Svako u svakom trenutku
izgovara ono što večito traži.
2. Da smo od Boga dobili
obećanje, neprekidno to dokazujemo hiljadama nepotrebnih pesama i
slika.
3. Intelekt ima poslanje od
sebe sama.
4. Greškom obično
razrešavamo.
5. Moj ukus se mnogo popravio:
umesto Platona danas bih već svakako izabrao Bosvela.
6. Analogija:
krstolika.
II Postoji jedan
jedini zamajac, a mi smo ga dobili prilikom Stvaranja, mi stvorenja,
svako.
1. Sve se vrti oko toga: da ne
poželim ono što ne mogu da ne–poželim. Neka budem imao snage da ne
stavim nogu na onu malu tačku koja ne može ne–postojati.
2. Stil je plod griže
savesti.
3. U muzici volim samo ono što
sluša moje ne ja.
4. Postoje ljudi i događaji
koji su rođeni kao dokaz da služe svakovrsnim budućim
konverzacijama.
5. Čovek ne treba da gleda
oko sebe kako bi video gde živi, potpuno je to suvišno. Tačno tome
služi predsmrtni trenutak, i to je sasvim dovoljno.
6. Duh pred stvarnošću kao
katastrofom pokorno "povija glavu".
III Čoveku kao
celini ne priznajem nikakvo njegovo razoreno gledište.
1. Trenutak nije večan, nego
je otvoren prema večnosti. Stalno su prisutne dve
aktuelnosti.
2. Danas je čak i za
vegeterijanstvo potreban gurmanluk.
3. Iskustvo: imitiranje
glasa.
4. Samo jedna stvar zavisi od
mene i ni od koga drugoga: odlučio sam da neću svakoga
plagirati.
5. Nesamostalnost je obavezno
samostalno otkriti.
6. Kolporter čita zato da bi
se mogao derati.
IV Zajednica od početka nije prestajala da bude
u znaku totema.
1. U središtu lavirinta nalaze
se tvorevine mirisa.
2. U prostoru između
ljudi sve je inspirisano posredstvom sopstvenih
nedostataka.
3. Kob đavola:
bezuslovna vera u čoveka.
4. Etika se završava
ispred drugog lica jednine.
5. Mislilac treba da se
pridržava svoje neplodnosti.
6. Moramo pohitati, odjednom
će postati nesigurno, sve oko nas i u nama pretvoriće se u istorijsku
činjenicu.
V Postoje samo
problemi akcenta.
1. Teorija se može izgraditi
samo po cenu falsifikovanja Imena (JHVH).
2. Za mene je danas jedna od
najtežih lekcija podneti učtivog buntovnika.
3. Naše doba uopšte nije doba
brzine, jer na pokretnim stepenicama gotovo svako
juri.
4. Nadomestak je bolji
od pravog.
5. Daj mi da nekažnjeno mogu
da tražim „izgubljeni raj": neka se od svega ne rodi umetničko
delo.
6. Samo ćemo onda krenuti ako
umemo da započnemo na proizvoljnoj tački.
VI Treba odbaciti pokušaj
utopizacije eshatologije, pustiti stvarnost da se
ispolji.
1. Dramatizacija: resentiman
protiv Hrista.
2. Ne treba dopustiti da se za
samopožrtvovanog ne rađaju sve povoljnije i povoljnije
mogućnosti.
3. Tanka nit vezuje umetnika
za religiju: žudnja za slavom čini ga zainteresovanim za život posle
smrti.
4. Koga interesuje sudbina
njegove domovine, najmanje što on zaslužuje – a to je prinuđen da
prizna, čak je obavezan i da očekuje – jeste: da bude
prećutan.
5. Žrtvujte mujezina
Asklepiju!
6. Bog – pars pro
toto...
Svet, svet, svet,
svet, svet, svet
I Prvi trenutak
pripada prihvatanju.
1. Kroz otvor koji je probila
dužnost poricanje započinje izgradnju.
2. O jednoj jedinoj stvari
možemo imati saznanje, pouzdano je. Ali da bismo to umeli da dovedemo u
vezu s bilo čim drugim, isključeno je.
3. Treba da živimo, treba da
se borimo, stvari ne mogu da nam se ne događaju; iz proricanja saznajemo
zašto.
4. Kao neposredni nastavak
jednog Sioranovog aforizma treba pročitati celokupnog sv. Tomu
Akvinskog.
5. Kao što su za
karakterologiju u prvom redu neophodne životinje, biljke i kamenovi,
isto tako za antropologiju Bog.
6. Kao i kao da: mnogo toga i
mnoge samo ove rečce spašavaju.
II Ko je bez prazne tačke:
nije identičan sa samim sobom.
1. Zbog Začela kao
falsifikovanja izvora izgleda da duga premošćuje provaliju između još
(ne) i već (da).
2. Poslednji hiljaditi deo
Atlantide bio je Nacionalni park.
3. Ne treba ništa da
zapamtimo. Sve ćemo još videti.
4. Onaj ko pazi na red želi da
živi pre svih za trenutak.
5. Vreme: zahtev
povratka.
6. Ni savršeno, ni pogrešno
objašnjenje nije dovoljno: ako iz prvog slova izvedeš svet – nije bilo
neophodno prvo slovo: ne može biti dva sveta.
III Ma koliko želeo,
čovek ne ume da stvori haos.
1. Problemi ekologije počinju
već kod aktovke kojom se ne može rukovati. Ako nismo čitali prve
retke Tore, onda to sve priziva viziju atomske katastrofe. Zbog
prevremenog ramišljanja Kraj se stropoštava u našu sopstvenu
savest.
2. Svaki apsurd je obveznik
normaliteta.
3. Vrhunac dizajna:
ekskrementum.
4. Pravi zasnivač svake ortodoksije
jeste jeretik: onaj koji više nije ovde.
5. Za metodično bavljenje
određenim misliocima nedopustivo je da budemo u
tamnici.
6. Sve i ništa: asimetričini
su. Nerazrešiva težina u rešavanju jeste ne
spljeskati!
IV Lepa književnost:
potraga za sarksom.
1. Prizoru se uvek bez
izuzetka priključuju reči, i obratno: zato se do sada još ništa nije
dogodilo.
2. Ko je sklon da svoja
osećanja izrazi rečima, on je počinio trovanje krvi – u
mislima.
3. U svojim slabim trenucima
želeo sam da se orijentišem u svetu: pomoć su mi u tome pružili samo
predmeti moje istrajne mržnje, na ljubav nikada nisam
računao.
4. Umetnik bi voleo da samo
neposredno od Boga prihvati poverenje.
5. Prilikom buđenja uvek
obećavam da me jedan nacionalni jezik neće namamiti u teoriju ili
u poigravanje rečima.
6. U onome koji me sledi
sustići će me moje zablude.
V Svaki današnji
prizor jeste plen profanisanog "trećeg oka".
1. Posle Hrista svaka divota i
dubina na sasvim prirodan način u prvom redu je sama sobom
prazna.
2. Dosada je jedini ekonomičan
akt.
3. Na nenastanjenom ostrvu
imaćemo jednog jedinog drugara, i neprekidno će nas zapitkivati: šta
bi poneo sa sobom?
4. Za preživljavanje
istoričara–naučnika, istoričara umetnosti i ubice podjednako je
neophodan blef teorije saznanja: bez svoje prošlosti ne bismo bili
isto takvi.
5. Naročita opasnost slike
Božije nije antropomorfizam, nego teomorfizam.
6. Misao:
preterivanje.
VI Čudo se ne može
apstrahovati. Svet: dodatak.
1. Jedini duhovni čin koji je
iskrsao tokom istorije sveta: zabrana u zakletvi. Čovek je jedini znak,
zalud čeka više njih, ili bi zalud želeo da stvori još nekoga izvan
sebe. Danas je par excellence duh okovan lancima, uzetim u strogom
smislu, za nepatvorene eshatološke kategorije (Obećanje, Sloboda,
Zajednica, Praznik itd.).
2. Ono što bi se moglo
poricati, ne vredi; što bi vredelo, ne može se.
3. U svojoj drugosti još
nikada nismo stigli iza formulo–likosti.
4. Ako čovek danas nešto
smatra istinom, onda je pre ili kasnije pokušava predstaviti
simboličnom.
5. Izmišljena figura:
prazno ostavljeno mesto u svetu (u ličnosti).
6. Raznovrsni sistemi znanja
zaboravljaju da u prvom redu i iznad svega ne smemo da grešimo tamo gde
ne znamo ili ne možemo znati ništa.
Ličnost kao sluh
I Jedino se
Objavljenje ne može naći u duši.
1. Poezija:
nacionalizam.
2. Nema ko da izrazi dejstvo.
Neka bar uslede za dopadanje od prodatog broja one karte koje su ipak
plaćene: mi smo jedino imali karte.
3. Svako bi voleo da čuje ono
što hoće: uči strane jezike.
4. U svakom slučaju kada smo
uopšte znali nešto da kažemo tačno smo prećutali polovinu
stvarnosti.
5. Fantazija: štedljivost. I
najfantastičnija forma: samo složena. Mongolski monah je rekao: večito
živi bogovi su prosto stupidni.
6. Šteta je što čovek tehniku
koristi samo kao ogledalo. Voda se bar mreška.
II Par excellence
objekat: (žudnja) nestvaranja.
1. Nema dve
suprotnosti.
2. Naše mogućnosti su jedino
neiscrpljive u našoj malorekosti.
3. Između Boga i čoveka:
predeo.
4. Tiranin se brine o tome da
nešto ne bude odmah i da se čak u punoj meri može
zaboraviti.
5. Istraživanje kosmosa i
sajens fikšn se uzajamno falsifikuju.
6. Mi već samo
radikalno znamo da se dvoumimo. Naše dvoumljenje ne može
rezultirati istovremeno s više bogova.
III Duh je danas od
mirisa.
1. Borba za vlast odvija se u
slici (melodiji).
2. Na našu nesreću uvek smo
najbolji baš onda kada nas neko ili nešto s nečim drugim
upoređuje.
3. Samo je samoća:
zarazna.
4. Samrtna postelja: mesto
čitanja obavezne lektire.
5. Jeretičnost bez izuzetka
uvek ima realan uzrok. Samo što je uzrok: ona jedina
transcendencija koja je poznata posredstvom čoveka.
6. Svaki naš tren koji danas
provedemo na koncertu, izložbi, u pozorištu, bioskopu, u crkvi i na
plaži, može se smatrati ponudom koja je učinjena za milione dece
koja gladuju.
IV Večito će ostati
čovekov najuzaludniji pokušaj da se kreće u znaku
Kraja.
1. U ovom trenutku sva naša
slavoljubivost nalazi se u posrednosti, i ne može se zameniti nikakvom
neposrednošću. Središte: Začelo. Ovde je svako neposredno obraćanje
stvorenju: tajna.
2. Posle potopa nije više
posebno nužna sveta vodica.
3. Čovekov postupak našao je
mesto u svemiru koje je zacepljeno prošaptanim zmijinim
„hvala".
4. Ono u što odista niko ne
veruje to je: protivrečnost sebi.
5. Ko bi se brinuo o vremenu
ako ne bi bio stalno prisutan greh?
6. Kvalifikacija
dualizma jeste ono što je u njemu izvan tautologizma.
V Probijajući u grč
sapeto ispoljavanje: ono sve više postaje vidljivo.
1. Ovde i sada čak i izjava
koja raspolaže najbleđom pouzdanošću (stvarnošću) proročki je
naglašena.
2. Po jednoj jedinoj stvari čovek se
razlikuje od drugih stvorenja: sposoban je za to da govori u ime svojih
neprijatelja, čak i onih koji su mu nepoznati i koje je sam
izmislio.
3. Nismo smeli da prekidamo
svoj krik kojim smo prihvatili dolazak na svet.
4. Kraj života već počinje u
novom nizu. Crtica se vezuje za njega.
5. Kada čovek gradi sebi kuću,
nedvosmileno je samoubistvo onaj jedan ugao odakle će se
naslonjen odgurnuti.
6. Molba: hipostazirana
molitva. Dubina je izvrnuta unutarnjost svemira. „Zar ne rekoh:
istražujte tohu!"
VI Naša osećanja već
su zauvek zaražena Hristom.
1. Čovek: jedini pojam
koji nismo pribavili praznim uopštavanjem. Nasuprot tome svaki drugi –
npr. đavo, žena itd. – pribavljen je kao sekundaran, iza njega ne stoji
nikakva stvarnost.
2. Naša je tužna obaveza da
kritikujemo u prvom redu gledište koje traži obračun za neizvršene
zahteve postavljene prema nama samima.
3. Razumevanje je krivo
razumevanje.
4. One stvari koje danas ljudi
pojedinačno i posebice žele da postignu – pripisujući im značajnu
vrednost – čak nisu ni relativne. Samo sve skupa mogu biti:
malo.
5. "Treba" i "može" se
podudara: na koncu sve postaje nadomestak boga.
6. Bar trideset godina nije
bilo posle Hrista.
MASOVNA
SREĆA
1. Teološki pozdrav.
Ono što ovde izgleda smisleno, to se sekularizovalo iz onoga
dana.
2. Gnostička upotreba jezika:
pronalazi nešto nepostojeće, jedino je u stanju da krene iz jedne vrste
pogrešnog ništa–pojma. (Nikome ne pada na pamet da kaže nešto što drugi
već pretpostavimo zna – kaže Ortega. Huserl kaže da se sudovi koji
spadaju u više intelektualne sfere ne mogu zbiti bez izraza. Šolem pak
da bismo bez nade bili prepušteni praznini. Kant kaže da bez znanja niko
ne može postati filozof.)
3. Nezakoniti momenti
mišljenja, poistovećivanje. (Verovati u Boga znači što i videti: život
ima smisla – kaže Vitgenštajn.)
4. Lažni paradoksi potpunih
izjava: neetično je stavljanje etike pod znak pitanja; stavljanje etike
pod znak pitanja nije moguće zato što je čovek etičko biće; postoji neko
ko je neetičan, a to je ne–čovek. Bez ovoga i ovoga nije moguće ovo i
ovo; ovo i ovo nužno je ovako i ovako. Svaki završeni izraz jeste
samokritično bivstvo. (Etički bolesnik odgovoran je za svog lekara:
ostaje bolestan.)
5. Etika, logika: odnos prema
samom sebi. U jezik je uključena protivrečnost. Prispevši u etiku duh
iščili. Sve bude u svemu. Vazduh. Bog.
6. Ljudsko stvorenje: jedan
drugi čovek u čoveku (moda). Tautegorija: reč i ono što ona "znači".
Samo onda postoji ako je izgovorim, ako je ne izgovorim, nema je? Duh
iscrpi svaku vezu: nemam odnos prema postoji. Gradimo
pticama.
7. Rasipanje vere: verujem da
ono što postoji takvo je kako jeste (ljudi smo, moralna
bića).
8. Ono što ne postoji, rasuto
je. Prorok vidi ono što ne postoji?
9. Suprotnost je moralni pojam
(ukotvljen je u statistiku). Rađanje morala: moraš ga izreći! Šta
je suprotnost jednoj protivrečnosti?
10. Stvarnost se upoređuje s
nekim nepostojanjem.
11. Pitanje ne može biti
strogo zatvoreno u jezik.
12. Znanje treba odvojiti od
poleta "svako zna". Ono što svako zna, znamo i mi: to je naša
prva zabluda. Danas se i nedostatak znanja može nazvati korišćenjem
znanja.
13. Reci ko si, i ja ću ti
reći!
14. Da li bismo uopšte umeli
prosloviti ako ne bismo hteli da promenimo ceo svet, ili bi nam se
odupro jezik? Pravednik je simboličan? Hoće da
preobrati?
15. Ništa ne postoji od
Stvaranja. Isključeno je da umem ne–gledati. Jedna ruka ispisuje
na tabli formulu sveta.
16. Ispričan san nije
san.
17. Dalje podstičemo sebe
pretpostavkama.
18. Ne može se dospeti do toga
da čovek nešto kaže. Sama reč objašnjava. Ne možemo se roditi, jer ćemo
se roditi kao proroci.
19. Tako kritikujemo nekoga i
nešto da to ne znači ništa (naime, govorimo ono što je potpuno
istina).
20. Autobiografski
zahtev. Često nuditi svoje bližnje onim što nije moje (mesto u
autobusu).
22.* Identitet je osnovni
elemenat prelogizovane etike. Protiv mene se bore filozofskim metodama i
u najsvakodnevnijim situacijama. Prelogizacija etike je strah od
hristovske slobode.
* Upozorio sam
autora da je izostavio aforizam broj 21, mogu li da pomerim samo ostale
brojeve kako bi se greška otklonila. Ne, odgovara autor. Aforizam je
"ispao u printovanju, a ja ne čuvam rukopise. Tako da - ukoliko se kod
nekoga ne nađe - rukopis treba ovako ostaviti, dakle posle aforizma broj
21 sledi aforizam broj 22."
23. Jubilarne godine su uvek
kratke.
24. Imam i ideal, a neću ni da
ga realizujem.
25. Kada nam ništa nije padalo
na um, onda je uvek bilo reči o tome budite čisti, pošteni, pokušajte da
živite srećno.
26. Umnožava se deoba
brakova.
27. Svako čeka da mu se neko
obrati, i da on može da bude drugačiji nego pre? (Razumljivo: vrtlog
duha.)
28. Pored "živeti" ne treba
"hteti živeti". (Blagosloviti što je blagosloveno, prokleti što je
prokleto.)
29. Treba i verovati u veru,
ili je dovoljno samo verovati? Da li je svet jednokratan, ili dvokratan?
Ako ne bismo znali da vidimo jedni druge, ne bismo videli
ništa?
30. Jedan poljubac između
dvoje ljudi još niko nije video.
31. Kada neko počini nasilje,
obraća se mom srcu.
32. Život je dovoljan samom
sebi.
33. Nema nečega što se
jedino može „izvući na lutriji"?
34. Nesigurnost između
ti–kanja i vi–kanja: upoznaj samog sebe!
35. Ulepšavanjem,
osmišljavanjem jedne polovine sveta mislimo da sam svet postaje naš.
"Molimo vas da u sopstvenom interesu zatvorite vrata za
sobom!"
36. Ako uspem da se smirim,
time već do krvi uvredim petoro ljudi.
37. Primeri nas
sustižu. Šta viče Heraklit s brda?
38. Peti nije ušao, ali je
čitao. Nije trebalo da uđe, jer je čitao. Ne može da uđe, jer je čitao,
i ostali. (I ušao je, i čitao je?)
39. Pozdrav teorije
saznanja. Svaka naša rečenica bi značila nešto, ako bismo pre
nje rekli: ovako govori JHVH.
KAMENJE GOVORI – A I UČENICI
Jedna jedina rečenica se ipak može
napisati. Posle duge šetnje, ako drugačije ne ide, čovek olakša sebi:
sve protivrečnosti su bile zajedno, kao pre greha u svemiru, zatvorio ih
u rečenicu. Ali piše i drugu rečenicu, koja protivreči prvoj, samoj sebi
i svetu. Protivrečnost počinje da grize čoveka, počinje da siče i da se
sablažnjava. Piše treću rečenicu, i izbija svetski rat.
Da Leo Poper nije razumeo Karla
Krausa, to je sigurno. Rekli smo ono što jeste, i verovali smo da smo
nešto rekli. Rekli smo istinu, i verovali smo da imamo mišljenje. Više
od svega volimo sopstvene protivrečnosti, eto. Da li je Kraus razumeo
Popera? Ma kakvi. Ono o čemu se ne može govoriti, o tome se ne može.
Svet se vrti od zavisti protivrečnosti.
Ne treba pisati više. Aforizam je jedina
realna šansa protiv svetskog rata.
(S mađarskog preveo Sava
Babić)
POGOVOR
Ništa ne znam o njemu. Kažu da živi u
Pečuju, slika i piše, ali retko. Ali da je pročitao sve što je važno,
vidi se. Nema objavljenu knjigu. Rukopise sam dobio od njegovih
prijatelja. Ovo malo. Sve sam ih odmah preveo. Očito je da malo piše, a
mnogo misli. Sve je proceđeno, svedeno na minimum, možda ispod minimuma.
Mini–eseji. Čak samo misli. Jedna kratka rečenica. Verovatno bi bio
najzadovoljniji kada bi to mogla biti samo reč, možda slovo. Još bolje
glas. Esej kao aforizam. Trebalo bi ga
upoznati. S.
B.
