G L A S O V I V l a d i m i r   K o p i c l BESKRAJNO; DETE; IME; KLISURINE

BESKRAJNO

Kazao je to tako, kao da kaže: Nikako
kraj ne postoji, nikad, i mi drhtimo beskrajno,
kao težina vrtloga u papuči plesačice 
kad strgne telo sa sebe kao razjaren vepar
koji padne sa neba i počne da se leči,
ne vremenom, već odmah:
razumom, smislom, ćutanjem.

Tako je rekao, kazao, kao da govori nikom.
Mi nismo bili u sobi, ali imamo zapis,
upisan u množinu, koja ne kaže ništa.
O čemu? O početku.
O čemu i on govori jer ne postoji kraj.


DETE

Dete leži u sobi, ne zna za ovaj vek. Ipak,
kada se probudi, ispije vodu i limun.
Limun pluta po bočici kao mrtva planeta:
mrtav je, isečen, isceđen ali osveži dete
ko spisak mogućih očeva. To niko ne vidi
ne čita, iz knjige ili sa usana, jer limun
skupi usne a knjiga zatvori vek.

Tako, dok voda teče, dete uporno raste.
Ono hoda i čita i sasvim napusti sobu,
kao što sadržaj knjige, pročitan,
zauvek ode u svet. Utom
i vek je isceđen, sasušen kao planeta,
i nešto sveže se nazire kako pluta uz svest.

Tu je i skoro je jasno, kao odraz u staklu,
ali to nije stvarno: stvarnost spava u sobi.


IME

Vreme piše po telu sve one bivše stvari
kojih se telo, dok leži, skoro nikako ne seća.
Ta knjiga raste i raste, kao sve što se piše,
kao što trava raste, kao što ruka se pomeri
i tako pozdravi dan a tamo ničega nema:
kao da je isteklo, kao niz ruku, po dlanu
kojeg se telo još seća, jer se drži uz njega.
Ono stoji i leži i mirno prihvata vazduh
čak i kad pluta, lebdi, jer ne može drugačije
sve dok se zove živo, dok prepoznaje vreme,
one sate i časove kojih se možda i ne seća,
ali to nikada, nikome, neće i ne zna da kaže.
Zapravo, neko to kaže, ali taj nema imena,
tu tanku, nejasnu granicu što deli vreme od tela.


KLISURINE

Video sam dve ribe kako nekuda plivaju. Pored
je raslo drvo i njegova je senka
padala ravno po vodi. Ribe to nisu znale, 
ali su baš tu prišle, nestale,
tako da više ih ne vidim.
Lep, ne zaludan trud da se prikrije pokret,
da se zakloni živo, zaštiti od rastakanja
koje, sa licem nevolje, uvek dolazi spolja,
čak i kad mu je senka već duboko u vodi,
mada u nju ne zadire: samo se s vodom spaja 
da uroni u ništa, da tako zakloni živo.

Položeno i uspravno, jedno je drugom prišlo
u svome sitnom svetu u kojem nema razdvajanja,
gde i bez stvarnog dodira sve što je blisko postoji.
Tako postojim i ja, uronjen u taj predeo
iz koga u visine srljaju kamene litice
čim se živo i neživo odmaknu malo od vode.
Dva zida stena se gledaju, nikada da se spoje,
a da pri tome i ne znaju šta znači postojanost,
šta znači teška reč procep i ime - klisurine.

...Sićevo, avgust 2001.