I L U M I N A C I J E B o r i s   E l v i n I R E A L N O S T

Kakva bi veza mogla da postoji između jedne punoletne devojke iz Nju Jorka, knjige Olam, štampane u francuskom prevodu u ediciji Plon, liste agenata nemačkog admirala Kanarisa, šefa nacističke špijunaže, i sudbine mlade Judit Polgar, na osnovu koje bih, na šahovskoj tabli, mogao da izmerim njen talenat sa čuvenim Bobijem Fišerom, zvanim Božija Senka?

Pa ipak, onaj ko je čitao Danila Kiša, može da uspostavi vezu u ovom neredu. Naravno, pod uslovom da se drži uputstava. Hoću da kažem, potrebno je dati mašti na volju, i ne smatrati odmah da je to sve nemoguće. Ma koliko da imaginacija radi u korist istine, pisac nas predupređuje, pa nema razloga da se ne prihvati i ono na šta nismo navikli, budući da su u XX veku neuobičajene i nesvakodnevne stvari gamizale po mnogim putevima na zemlji. Realizovane su najhazardnije spekulacije, najriskantnije pretpostavke; istorija veka je postala traktat o neistini, bazirana na verodostojnim dokumentima u koje nema sumnje. U takvoj situaciji nije nemoguće izmisliti događaje i uspostaviti odnose među njima, a takođe ni to da će ti izmišljeni događaji nakon toga početi da liče na one stvarne i zvanične.

Danila Kiša nisam upoznao '60-tih godina kada smo se rukovali, nasmešili se jedan drugome i razmenili nekoliko reči o poslu književnog sekretara, poslu koji je on obavljao u "Ateljeu 212" u Beogradu, a ja u "Teatru de Comedie". Bio je veoma mlad, veoma visok, koščate građe i sa talasastom kosom; pričali smo o tome kako smo birali predstave za repertoar, kako smo ponekad pronalazili odgovarajuću, kako smo se ponekad prevarili, o tome šta se događa sa tekstom na sceni koja je sve vreme otvorena ka nepredvidivoj budućnosti, o tome kakvo se brašno melje u ovoj vodenici koja toliko iscrpljuje. Sigurno da je ono osnovno ostalo nedorečeno. Ni jedan od nas nije se usudio da govori o tome. "Protokolarni" razgovori. Mogu se još nazvati i "razmena iskustava". Da li smo zaista mislili tada na pozorište? Danilo Kiš je bio u punoj snazi; javljao se na telefon koji je neprestano zvonio, premeštao papire sa jednog mesta na drugo na žutom radnom stolu, palio cigaretu o prethodnu; dim, glumci koji ulaze i odlaze, talog iz šolja, alva sa tanjirića i ogledalo na zidu, okačeno previše visoko da bi reflektovalo nešto svetlosti u svom kristalu. Nismo se razlikovali u mišljenju, ali nismo ni bili bliski. Oprostili smo se preznojani, obojica krišom posmatrajući časovnike. Njegove knjige pročitao sam mnogo godina kasnije i tek ga tada otkrio. Da se nastanio u Parizu, gde je 1989. umro od raka pluća, saznao sam iz novina. Informacija se pojavila pored rubrika "Novosti za one koji ne guraju ruku u vatru" i izveštaja sa bala gospođe Valmi, viđenim okom jednog nemačkog mondenskog hroničara. Mislim da je to bilo 1991. Ili, možda, 1992.

Jedno novo jutro. U svom sam stanu, u papučama; poštar mi je doneo gomilu publikacija na koje me je pretplatila rođaka iz Nemačke – sada ih žedno prelistavam. Zavesa lako podrhtava iznad kalorifera, vetar udara u prozore, u biblioteci iza mojih leđa jedna polica ispušta slabašan zvuk. Prelistavam stranice časopisa jednu za drugom i odjednom imam utisak da posedujem nove dokaze kojima podržavam stavove Danila Kiša. I pošto ne znam na koja dnevna ili nedeljna izdanja je u tom trenutku pretplaćen pisac, niti koliko brzo funkcioniše pošta na drugom svetu, žurim da mu saopštim šta sam pronašao prelistavajući "Le Monde", "Spiegel", "Le Nouvel Observateur", "Die Welt".

Njeno ime je Regina Vinder. Naklonjena je onima koji se žrtvuju za siromašne i izgubljene slučajeve. Saznavši za zemlju koja je stavila tačku na samovolju i koja teži da ustanovi pravdu na zemlji, oseća se dužnom da deluje brzo. Nakon što se upitala kako da najbolje ispuni svoju misiju, dolazi do zaključka da treba da krene tamo, u SSSR. Šireći samo u SAD reči novog jevanđelja, ne bi postigla mnogo. A, na kraju, mogla bi biti mnogo potrebnija u hramu religije koja je sposobna da spase svet. U Moskvi je primljena raširenih ruku, ali – pošto je to mlada Država koja mora da se brani od eventualnih neprijatelja koji se prerušavaju u prijatelje – biva poslata da radi u bolnicu na periferiji metropole. Ovde pet godina daje injekcije sifilističarima, menja zavoje, nosi posude. Ipak – nije li tako? – nije preporučljivo da socijalizam sebi daruje poverenje u bilo koga, jer, savršenstvo ne može biti uspostavljeno u sam osvit rođenja. Eto zbog čega se nije pobunila – nije se obeshrabrila niti rekla sebi da iskušenja kojima je podvrgnuta imaju za cilj da ispitaju njenu vernost – smatrala je da sve to predstavlja proces kroz koji treba da prođe jedan početnik. Zapravo, postaje zamišljena zbog špijunaže, nepriznavanja drugih, a naročito zbog vladavine straha, poniženja, pokoravanja opitima. Kada je na kraju 1938. shvatila da je ono što vidi svojim očima zaprepašćujuća istina, vratila se u Ameriku, gde govori nešto o krvavoj maskaradi, protkanoj strahom i delirijumom. Ali, više je niko ne sluša, niko ne želi da čuje izmišljotine jedne lude. Sada Regina Vinder sanja drugi san: želi da ima dete. Za ulogu prenosioca genetskog nasleđa odabira, 1942, Džerarda Fišera, zapaženog hemičara, čoveka visokog čela, koji govori malo i kratko. On je pobornik vegeterijanstva, obožavalac Svedenborga, zainteresovan je za metapsihičke fenomene, koji mu omogućavaju da na opskurnim sastancima za okruglim stolovima, uz pomoć magijskih postupaka i duhovnih koncentracija, uđe u vezu sa pokojnom suprugom. Nakon što je, u jednom trenutku inspiracije Džerard Fišer ispunio svoju obavezu, Regina Vinder ga odbacuje. Ako ćemo verovati glasinama iz štampe, sin – rezultat tog sjedinjenja - trebalo bi da je Bobi Fišer, budući svetski šahovski šampion. A, ako bismo razmatrali lik Džerarda Fišera, on bi mogao da bude istovremeno i Kanarison, špijun iz Kanade i SAD. U svakom slučaju, ovo ime figurira u arhivima CIA i vrlo je moguće da je naučnik do duboke starosti, strasno i uspešno, vodio fabriku hemijskog oružja u Libiji. Na osnovu skorašnjih otkrića bivšeg arhivara KGB–a, zaključuje se da je Džerard Fišer (alias Dmitri Mitriusov) bio, u stvari, izaslanik Kremlja.

Jedan od dvojice autora knjige Olam (koja na jevrejskom znači i "večnost" i "ljudi") jeste Mark Zborovski. Rođen u Ukrajini 1917, beži u Lod, a potom u Pariz. Ovde svoj hleb zarađuje klešući nadgrobne spomenike na jednom groblju i služi kao čovek-za-sve u jednom tranzitnom hotelu sa Place Pigall. Istovremeno, da bi zadovoljio duhovni mir, radi za NKVD u dvoranama Sorbone (gde se ubraja među najbolje studente etnologije) i kleveće veliki ideal o univerzalnoj pravdi. Prema nekim informacijama, Mark Zborovski je bio privrženik, ili je to bio barem dotle dok nije uzeo učešća u smaknuću, u jednoj pariskoj ulici, sina Trockog, sprečavajući prenošenje krivoverja na naslednika. Sigurno je samo to da stiže u SAD 1941, gde najpre radi kao majstor u jednoj fabrici fine mehanike, a potom predaje antropologiju na Harvardu.

Nije isključeno da ga je Regina Vinder možda ipak poznavala. Čak je verovatno da joj se čovek, poput njega, bistrog uma i vrlo obavešten, predstavio ističući svoja brojna dostignuća koja su dovela do trijumfa boljševizma, hvaleći se sopstvenim uspesima: sadržajem fascinantne kutije pune čudesa koja vode u budućnost i zasenjuju je toliko neverovatnim čudesima - jer je on, Mark Zborovski, ipak izdanak siromašne i ugnjetavane porodice, koja je prenosila iz generacije na generaciju razornu nostalgiju. U svakom slučaju, na osnovu prijave potpisane inicijalima R. V., zbog koje je profesor antropologije sa Harvarda nestao pred licem Komisije Mek Kartija i propadao šest meseci u zatvoru, proizlazi da je autorka ove prijave živela u SSSR između 1933. i 1938. i čini se da se zaklela da će se usprotiviti velikoj halucinaciji kojoj je žrtvovana.

Marta 1993. Bobi Fišer, kome je Svetska šahovska federacija zabranila da igra u inostranstvu, odlučio je da se tome usprotivi, tako što će se na teritoriji bivše Jugoslavije, za skandalozno malo novca, suprotstaviti nikom drugom do Judit Polgar, kćerci Marka Zborovskog, iz njegove prve ljubavne avanture. A da bi priča bila potpuna, štampa je tvrdila da je Juditu Polgar i Bobija Fišera zbližila averzija prema politici; oboje su smatrali da je borba na poljima na kojima nema sučeljavanja suprotnosti, u stvari, sumnjiva.

Dok sam, pre nekoliko godina, pisao prethodne redove, u mislima mi je bila zbirka pripovedaka Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča. Tada sam zaboravio da definišem da li se susret između dvoje šahista zaista zbio ili možda i nije. Plašim se da sam sebi dopustio da u meni prevagne stariji stav – odbojnost prema tipu ljudi koji je meni u potpunosti neshvatljiv. Nerazumljiv. Taj tip ljudi karakteriše sposobnost da poseduju više ličnosti skrivenih jedna unutar druge, koje pri tome skrivaju svaka svoj identitet. U tom spektru prepoznaje se ilegalac, prikriven u anonimnom službeniku, dendi koji bezbrižno traga za dobrim provodom, siroti mediokritet koji vapi za mrvicom poštovanja i razumevanja, autoritet nametnut profesijom... Takva višeslojna ličnost snalazi se u svakome od njih podjednako lako i samouvereno. Odnosi između ovih ličnosti zapetljavaju se veoma lako. U stvari, oni svoj unutrašnji život ne dele ni sa kim. Osoba igra ulogu običnog smrtnika, boravi u sredini u koju može lako da se "infiltrira" kako bi svoju okolinu vukla za jezik, ucenjivala i manipulisala njome. Superiorni faktor diktira sve to, a pritisak se vrši u ime nekog nejasnog cilja. Takođe, takva ličnost je spremna i na žrtvovanja, što je podstiče da samu sebe smatra pripadnikom elite. Veštinom maga postiže svoj cilj, udružuje se sa kontradiktornim i prljavim ljudima, zanoseći se varljivom nadom da je nasilje, sadržano u ovim protivprirodnim kompromisima, neće potresti. Pretvara se, laže, povlađuje, zavodi, ograničava samu sebe, koristeći se nekim pomalo hipotetičnim oruđima glumaca, ubeđena da će na kraju uspešne misije ponovo postati neizopačena ličnost. Ipak, kako sam pročitao u romanima Džozefa Konrada, Grejema Grina i Džona Le Karea, više puta iskrsne trenutak kada se postavlja pitanje da li vrednosti zbog kojih je podnela žrtvu nisu, na svoj način, u stvari, prikrivanje tuđih ciničnih interesa. Ličnost takođe zna da će, ranije ili kasnije, biti likvidirana bez ikakvih skrupula. S druge strane, usavršavajući sredstva pomoću kojih bi se mogla preobratiti, a pomoću kojih bi mogla potčiniti i iskoristiti drugog, ona ce na kraju ipak preživeti dramatična preslišavanja same sebe o tome kako je bila zatrovana, kao i pitanja sopstvene »vrednosti«. Iz nekog razloga, ovaj zaista dramatični trenutak, u isto vreme je i trenutak naslađivanja zbog izazivanja opasnosti i hodanja po tankom ledu; ljutnja zbog izmanipulisanosti postaje podsticaj za osvetoljublje, zbog toga takva ličnost menja tabor ili dezertira, a pošto je proganja svetska policija, iz iskustva svesvetskog nemorala pokušava da, sa što manje žrtve, preživi. Suština čitave ove priče je u tome da, ne snašavši se previše dobro u onome što svetsko iskustvo pruža, biva prinuđena da u knjigama traži put ka nevidljivosti; da ne ostane u zabludi, tako da špijunski romani, životne tajne nekih agenata, "tajni dosijei", postaju izvor iz kojih uči kako da izbegne ovakve situacije.

Moram da istaknem da sam se, čitajući stranice "Le Monde", "Spiegel", "Le Nouvel Observateur", "Die Welt" vezao za jednu rečenicu Tomasa Mana, a to je da se ne dešava sve svakome. Obični avanturisti koji beže iz neke udobne kuće, gonjeni željom za intenzivnim životom, živeći pri tome bezbrižno, slobodno i odvažno, veruju u svoju srećnu zvezdu, ubeđeni da će im se sve ostvariti - upravo oni uspevaju da isplivaju iz ovakvih nezamislivo složenih situacija, da ih pobede i da budu ovenčani slavom. Da li su to egoisti koji ne brinu ni za koga? Ne, Regina Vinder, Mark Zborovski, Džerard Fišer (alias Dmitri Mitriukov) pripadaju porodici hipnotisanoj doktrinom koja im je obuzela sve nade, a za koju su ubeđeni da služi kreiranju istorijske volje. Imaju osećaj da su otkrili ono što nije otkriveno drugima i, kao deo nečega što smatraju superiornim, sigurni su da putem askeze ustanovljavaju nove načine za ispoljavanje vere. Njima je bitno da ne popuste pred činjenicama, jer bi to bio znak slabosti, ništavnosti, što bi ih obezvredilo. Članovi ove porodice su robovi poput onih sa "političkim libidom", koji je isto toliko iracionalan kao i kod onih sa naglašenim seksualnim instinktom. "Žrtvovanje za čistu utopiju i revolt protiv korumpiranog društva" predstavlja, po Arturu Kestleru, odlučujući činilac koji predodređuje njihovu zaslepljenost. Neki sve do smrti ne uspevaju da se oslobode robovanja idealu, dok drugi, poput Manesa Sperbera, isuviše kasno napuštaju borbu priznajući da su se upustili u "rat protiv idola koji kradu dušu sopstvenih obožavalaca". Na kraju dolaze do zaključka da se "iz revolucije izlazi kroz samo jedna vrata, a i ona se otvaraju ka ništavilu"; nemali broj njih tek tada otkriva sopstveno slepilo i ljutito se bore, poput Borisa Suvarinea, protiv varki i zločina koji su izvršeni u ime opsena, provodeći ostatak života u iskajavanju grehova iz mladosti, pobijajući postojanje "tekovina ugnjetavanja i licemerja" sa čijeg trona upravlja Staljin. Najzad, neki, kao na primer Ernesto Sabato, koga je poslala direkcija Komunističke partije Argentine da se u Moskvi obučava za profesiju revolucionara, na vreme shvataju da padaju kao žrtve privida socijalne pravde. Ipak, to nije put samo pojedinih intelektualaca. Dokaz za to je i Julius Krebs, poznat kao Žan Valtni, koji u svojoj autobiografiji Bez partije, bez granica govori o svom životu. "Mršav, izgladneo, okrutan" mornar, napušta rodnu Nemačku sa osamnaest godina; obrazuje se u Lenjingradu pod nadzorom Kominterne, u službi je međunarodnog proletarijata, radi po evropskim lukama i na brodovima pod različitim zastavama; hapsi ga Gestapo; simulira da je pristalica hitlerizma; oba totalitarizma ga smatraju sumnjivim; postaje zatvorenik mnogih zatvora od Berlina do Moskve da bi sa trideset i tri godine ponovo služio fikciji; uspeva da pobegne u SAD ostavivši pod nadzorom suprugu koja nestaje u nacističkim tamnicama, kao i sina koga "čuvaju" u specijalnom "orfelinatu" Trećeg Rajha.

I tako, trag svih ovih sudbina prati knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša. Junaci knjige su bića koja su se, sa vatrenom iskrenošću, posvetila jednoj himeri ili su pak imala istorijsku nesreću da na sopstvenoj koži dožive ostvarivanje ubistvene fantazme (ponekad čak jedni te isti), pri tome imajući nezamislivo okrutnu sudbinu. Drugačije posmatrano, knjiga u sebi nosi notu patetike, i zaista tako deluje u naizmeničnom smenjivanju ekastremnih situacija prepunih eksplozija, senzacionalnih efekata, koje pisac ispraća sa gorkim osmehom. Osmeh je sačinjen od samilosti i sarkazma. Usmeren je ka dezastruoznoj lakovernosti pojedinih prestupnika koji se nadaju, ali i parodiraju svaku takozvanu državu socijalne pravde gde je sve vredno čuđenja ali i istovremeno ne postoje pravi razlozi za to.

Gould Verskojls je još jedan takav primer: on je protagonista jedne od pripovedaka zbirke Grobnica za Borisa Davidoviča. Verskojls je nesrećni Irac koji se pridružuje španskim redovima u borbi protiv Franka. On se nada da, upozorivši komandanta da šifrirane poruke bataljona stižu u Moskvu i da tajna sovjetska policija želi da "stavi ruku" na ključne položaje republikanske armije, čini dobro delo. Međutim, komandant bataljona ne shvata da čini fatalnu pogrešku kada to poverava svom zameniku, ne mogavši da poveruje u istinitost ove informacije. Ni dvojici Gouldovih ideoloških ispitivača, koji ga otimaju i transportuju brodom u SSSR, a koji su bezumne pristalice komunističke crkve, ne prolazi kroz glavu da će, kada jednom stignu na odredište, biti uhapšeni i osuđeni na isti broj godina zatvora kao i "otpadnik", jer su tokom surovih saslušanja mogli i sami da se zaraze njegovim argumentima. Priča se samo na izgled dešava u Dablinu, jer se njen tok nastavlja u Barseloni, potom se seli na lađu Vitebsk – Ordžonikidze, nastavlja se po zatvorima i logorima i završava u stepama Kazahstana, nedaleko od granice sa Kinom, u Karagandi; nakon jednog neuspelog pokušaja bekstva, Gould Verskojls izdržava iscrpljenost i mučenja kojima su podvrgnuti "izdajnici", ali sopstvenom istrajnošću uzaludno troši snagu egzekutora.

Kišovu knjigu pročitao sam 1986. Tada od Svetog režimskog pisma nije ostalo ništa osim retorike koju ni njegovi sveštenici nisu uzimali za ozbiljno. Služba je održavana reda radi, dok su sveštenici na sednicama saučesnički signalizirali očima, ali, represiju je i dalje vršila direktno Sekuritatea, ponekad na najnezamislivije načine. Eto, samo nekoliko meseci pre nego što me je očarala knjiga Danila Kiša, deset ili dvanaest muškaraca u civilu, glumeći prirodnu ljubaznost i samo po sebi razumljivo poštovanje prema meni, na čelu sa javnim tužiocem, naoružani nalogom za pretres, preturili su mi stan ovlaš i tako reći sasvim površno, pod izgovorom da je jedan bivši stanar još 1949. sakrio zlato u zidu spavaće sobe. Prestupnik je inače bio uzoran građanin koga je bilo teško razlikovati od drugih. Nosio je istu pedantno održavanu odeću i preživljavao istu preporučljivu dosadu. Čitava glumačka ekipa je maestralno odigrala ulogu indiferentnosti prema onome što čini više rutinski nego iz duše. To je trebalo da bude samo obična formalnost za aktuelnog stanara kuće, a oni su imali nameru da istovremeno budu i ubedljivi i neubedljivi. Poruka meni upućena bila je ipak ta da sam ušao u njihov "objektiv". Dok su glumci ispijali crnu kafu koju je moja tašta pripremila, komentarisali su meč Steaua – Dinamo, sanjivo gledali po sobi, okretali skalu na radiju slušajući program ali ga ne čujući, "njegovo gospodstvo" je (tako su se obraćali onome koji je igrao ulogu delinkventa) prelistavao jedan broj lista "Le Nouvel Observateur" iz koga je mnoge stranice iskinuo cenzor. Njegova ćutnja je davala neobičnu punoću predstavi koja se, poštujući slovo i duh komada, završila nakon tri sata u delovanju nekog aparata za detektovanje metala, koga su šetali po zidu ukrašenom reprodukcijom engleske gravure na kojoj su tri graciozne gospođice sa suncobranima, jedna drugu pozivale da se popnu u crni elegantni fijaker koji su vukla četiri sura konja, kojima je upravljao kočijaš u elegantnoj livreji. Zavesa je već polako padala, kada je pukovnik zatražio da pregleda biblioteku, u kojoj se, zbog moje neopreznosti, sakupio priličan broj knjiga za koje bi bilo pametnije da nisam ni čuo. Čitao im je naslove, praveći se da ništa ne primećuje i bez arogancije, bez skromnosti, savetovao mi je: Politiku treba ostaviti na brigu političarima, intelektualac treba da gleda svoja posla, inače mu vetar neće razviti jedra. Ne slažem se da intelektualac ne treba da se meša u poslove gde mu nije mesto! Nakon toga, odsutnog izraza zapalio je cigaretu, obuzet savršenim oblikom kolutova dima koji su se penjali ka tavanici i tiho uzdisao kao da se sa tim plavim krugom izgubilo nešto najbolje iz njegovog bića.

Još uvek pod uticajem farse–upozorenja, gonjen strahom i zaprepašćenjem koji su mi isprevrtali utrobu, protresan navalom nervoznog smeha, dostojanstven u nesigurnoj ravnoteži, sa utiskom da je sve san koji neko drugi sanja, bacao sam podozrive poglede oko sebe (gde li su stavili mikrofon?) i preživljavao knjigu Danila Kiša sa posebnim intenzitetom. Osećao sam kako snažni i neverovatni podsticaji mogu vratiti čoveka na zemlju!

Inače, priča o opstanku predstavlja fantastičan motiv još u njegovim prvim delima: Bašta, pepeo, Rani jadi, Peščanik. Čak i na ovim stranicama naziru se zlo i očajanje, a svet je prikazan kao podjednako nastran i opasan, dok onaj koji gleda i koga gledaju počinje da se čudi, što dovodi do toga da se dominantna želja, emocija i nemir u potpunosti spoznaju. Slika sveta je u tim knjigama ipak ako ne jasna, a ono u svakom slučaju predskaziva, naročito zbog toga što je dete – opsenar, koji sve obelodanjuje i po mračnom platnu povlači azurnu liniju, udahnjujući događaju pomalo fantazije, misterioznosti i poezije. Međutim, iza svega toga nailazi se na rane. Mislim pri tome na bolna poniženja koja je doživela porodica junaka, mislim na sećanja na pogrom i u prvom redu na opsednutost očevim životom i smrću.

Danilo Kiš je sin mađarskog Jevrejina i jedne Crnogorke. On ne može da zaboravi da je njegov roditelj, obavezan da nosi žutu zvezdu, trebalo da bude streljan a posle bačen u Dunav, ali kako je rupa probušena u ledu reke bila zatrpana leševima, bio je ostavljen da satima čeka svoj jezivi svršetak. Međutim, puštaju ga da se vrati kući, da bi nakon izvesnog vremena bio deportovan u Aušvic gde mu se gubi svaki trag. Ovaj nestanak, beleži pisac pratio me je u detinjstvu i mladosti. Enigmatika nestanka ljudi čini nukleus mog dela. Predstavlja jedan od osnovnih fenomena XX veka. U romanima Danila Kiša, otac nosi ime Eduard Sam. Pisac ga predstavlja kao pobunjenika ili ekscentrika, tužnu varalicu ili posednika grandiozne vizije, mudraca ili bezumnika. Sigurno je samo to da ima strpljenje anđela i u samoj kalvariji; strpljivo čeka da se kroz sinovljevu odanost, preseli u književni raj.

Možda izgleda da postoji mnogo toga što razdvaja prve romane od Grobnice za Borisa Davidoviča, da je posredi drugi problem, drugi umetnički postupak. Ali, kao što je Danilo Kiš rekao u knjizi Čas anatomije: razlika u pisanju je mnogo manja nego što je dozvoljena, a između Eduarda Sama i Borisa Davidoviča postoje brojne skrivene veze. Uistinu, jedan je buntovnik čiji je interes vezan za egzistencijalni plan, a drugi je takođe buntovnik, ali on deluje u društvu. Obojica isključuju "karijeru", oni i u patnji i u opozicionoj borbi ostaju solidarni, uporno odbijajući da žive kao konji ili poput mrava. Ne mogu da pređu preko konflikata između sebe i sveta a da pri tome svako sebe ne smatra za čoveka. Kao što je poznato, Grobnica za Borisa Davidoviča je izazvala čitav niz neprijateljstava, jer je knjizi dosuđeno da se odvoji od nacionalnog specifikuma, i Čas anatomije predstavlja odgovor Danila Kiša na nečuvenu hajku pokrenutu protiv knjige, kojom je pisac ipak dokazao da ona nije ostvarenje izvan dohovnog prostora jugoslovenske književnosti.

Do knjige Čas anatomije došao sam mnogo godina nakon što se prvi put pojavila. Bio je to period u kome je politika, izvikavana na ulici, navalila u kuće, počela da preti starim prijateljima, izazivala glacijalne tišine među kolegama, kada je podizala ton u toku predavanja ili seminara, iscrpljujući emotivnu energiju. Jedan od predmeta polemike jeste bratoubilački rat u Jugoslaviji. Kako piše Predrag Matvejević, tamo su se uzdigle visoke barijere između naroda i konfesija, koje je samo mržnja mogla da prevaziđe; navala neprijateljstava koja liče na previše dugo sakrivanu porodičnu tajnu. Godine 1993. pisac je već pet godina bio mrtav, a kontroverza u vezi sa Grobnicom za Borisa Davidoviča je već odavno ugašena. Što se tiče Danila Kiša, on više nije bio ni Jugosloven, ni Mađar, Jevrejin niti Crnogorac. Postao je jedan od protagonista kulture sa srpskohrvatskog životnog prostora, poštovan u celom svetu. Među knjigama koje su mnogi koristili kao zasune na prozorima protiv metaka, nalazila su se i njegova dela. Inače, otvorena je nova perspektiva njegovom književnom ostvarenju, perspektiva koja ne dopušta čitaocu da zaboravi irealnost koja je, po Horheu Luisu Borhesu, preduslov za umetnost.

(S rumunskog prevela Daniela Popov)