...Sto godina kasnije
Pošto sam letimično pogledao
devojčicinu fotografiju, više nisam želeo da slučaj s njenom
halucinacijom uvrstim u zbirku. Čak i brz pogled bio je dovoljan da u
polurazgolićenoj devojčici na podnim pločicama u javnom zahodu na nekom
od trgova ili u nekoj od podzemnih železničkih stanica u Berlinu vidim
svoju ćerku. Video sam to tako neočekivano i mimo volje, da sam smesta
odvratio pogled. Plavokosa, s dvostrukom jeftinom narukvicom na desnom
zglavku, u kaljavim čizmicama, ta mrtva devojčica ipak jeste nečija
ćerka. Noge su joj do šolje, u kabini, čija su vrata širom otvorena,
pantalone otkopčane, grudi obnažene, u stranu iskrenuta glava joj je već
izvan kabine, a ona je kao prilegla. Pored nje, na podu, opušak,
zgužvani papirić, pod njenim plećima nemarno savijen meki džemper, a s
druge strane najlonska vrećica sa špricem.
U tom smrtnom času,
19. jula 1977. godine, još niko nije znao da li je Babeta S., zvana
Babsi, pastorka poznatog pijaniste, ubijena, ili se ubila, ili se
nehotice usmrtila prevelikom dozom heroina, koji je uz to mogao biti
prljav, presečen nečim gorčim od mlečnog šećera. Po rečima njene starije
prijateljice Livije Plurabele S., četrnaestogodišnja Babsi joj je
prethodnog dana, dok su bile na bejbi-štajgi gde bi uradile mušteriju za
deset maraka, ispripovedala svoju viziju. Ufiksana je od zore, u društvu
sa svojim dečkom Andreasom, zvanim Ace; i dok puši cigaretu, kao da
gleda film nečijeg ubistva. Ubistvo se odigrava u kabini nekog toaleta,
izuzetno čistog, a pri tom, mada u blizini ima ljudi, niko ne čuje
pištoljski prasak, ili ne shvata da je u pitanju pucanj. Ubica se iz
pokrajnje kabine, preko šolje, popeo na pregradni zid, i pucao žrtvi u
glavu. Babsi je ubicu videla veoma razgovetno, mogla je da ga opiše,
prepoznala bi ga, rekla je, bez dvoumljenja. Livija Plurabela S., koja
će i sama, ubrzo zatim, naći smrt u svojoj osamnaestoj godini, izjavila
je da je Babsi, dok joj je pričala, silno drhtala i neprekidno zverala
okolo kao da ubica može svaki čas da iskrsne pred njima, pa i nju ubije
kao neželjenog svedoka. Ko je žrtva, kako izgleda, muškarac ili žena,
nije umela da kaže. Na trenutak je pomislila da je to ona sama, i da je
njena halucinacija izazvana jutarnjim metkom droge u neku ruku
smrtonosna. Uvek je tvrdila da je vidovita, pa da joj se to sad sveti.
Znala je, međutim, da žrtva ima tesne veze s magijom i sa iskustvima
putovanja u onostrane svetove, s onu stranu smrti. I to je doprinosilo
da u svojoj viziji žrtvu najpre sagleda kao sebe, budući da svakodnevno,
kad god se do koske, kroz centralku, nasvira gudrom, kao da zajaše konja
i putuje, tako flipnuta, tamo kuda je konjina sama vodi, izvan sveta. To
zna, tu odlepljenost od života i smrti, ali... Nije bila potpuno
sigurna. Neka magija je svakako u pitanju, ali javljalo joj se da je ona
spletena sa ciklopedijom erosa, da je tu i neki Đordan Bruno. Tu
"ciklopediju" i tog "Đordan-Bruna", i tu vrstu magije, Babsi nije znala.
To ju je pokolebalo da u žrtvi nepobitno vidi sebe. Ciklopedija erosa,
još nekako, ali oko Đordan-Bruna se nije snalazila, ni da li je to
ubica, ni da li je žrtva, ili... ili... Najvažnije: žrtva je, putem
erosa, magije i onostranih putovanja, držala u rukama sudbinu
ovosvetskih moći, poznavala je jezik božanskog stvaranja. Da li će
stvoreni svet biti proigran, kao da je zavisilo od nečijeg života ili
smrti u toaletnoj kabini. To joj je bilo jasno kao da je ogromnim
slovima napisano na nebu nad Berlinom, i tako će biti i, izjavila je
Livija Plurabela da joj je rekla Babeta, "sto godina kasnije, nikako
drugačije".
Toliko je Livija Plurabela čula od Babsi, i bila je
uverena da je Babsi ubijena, ovako ili onako, i više nije nimalo
sumnjala u vidovitost svoje prijateljice. U jedan mah ju je Livija
Plurabela, sva zbunjena, mahinalno zapitala: "Iz koje ruke?" Govoreći o
ubici koji puca, Babsi je bez premišljanja odgovorila: "Iz leve. On je
levoruk. Pucao je iz veoma malog pištolja, i to samo jednom." Od tog
momenta je Livija Plurabela apsolutno znala da nema laži. A što se tiče
Acea, Babsinog mladića, koji je možda takođe znao iz prve ruke za njenu
viziju, on se nedugo zatim, prema policijskom izveštaju, ubio
prekomernom dozom, uz oproštajno pismo u kojem nije bilo ni reči o
problematičnoj halucinaciji. Verovatno je i on imao svoje halucinacije s
kojima se nosio.
A moja je bila neopisiv bol kad sam se, u
fotoarhivu berlinskih novina, suočio s prizorom mrtve devojčice u
zahodu. Taj bol mi nije dopuštao da stvar zapišem. Držao sam taj teret
sve dok se on naglo, 1991. godine, nije uvećao do nepodnošljivosti i
prinudio me da ga podelim. Babetinih "sto godina kasnije" izgleda da je
strelovito prohujalo.
U kabini muškog odeljka toaleta na čikaškom
univerzitetu, 21. maja 1991. godine, metkom u potiljak, ubijen je
profesor Joan Petru Kulijanu. Kad sam čuo za zločin, nisam pojurio u
Ameriku da bih ga ispitivao. To je vreme kad na Balkanu počinje, s
nedvosmislenim nagoveštajima, raspad jedne države, a u njoj su mnogi od
nas već taoci zloslutnog znamenja koje osluškujemo kako bubnja pod
zemljom. Mogao sam sebi reći: eto ubistva, a evo i katastrofe, kao da je
već tu. Da odem i kopam po upravo odigranom zločinu, izgledalo mi je kao
bekstvo od zločina usred kojeg sam se nalazio i čije izvršenje je
uzimalo zalet. Ali, radoznalost ponekad ne napušta čoveka ni u samrtnom
hropcu. Zašto i ne bi imala svojih prava kad je reč o tome da li će svet
biti proigran ili neće, kako je to nekad nesrećna Babsi "jasno videla"?
Radoznalost je govorila da bi, s obzirom na dosluh vidljivog i
nevidljivog, ishod katastrofe ovde mogao da bude utvrđen tek tamo, u
jednom od američkih klozeta.
Istovremeno, Amerikanci mi, svakako,
ne bi na poslužavniku ponudili svoju čuvenu zelenu kartu, pa još i da
njuškam po slučaju na kojem već radi njihov Federalni istražni biro. Tu
zelenu kartu je Kulijanu baš dobio nedugo pre smrti. Mogao je slobodno
da putuje. I sutradan je zaista trebalo, nagovoren od sestre time da je
sad kod njih sve u redu, da leti za Rumuniju odakle je, desetak godina
pre, morao da pobegne kao subverzivni element kome nije bilo života i
rada u Bukureštu. Pod stalnim nadzorom rumunske tajne policije tokom
sedamdesetih godina, čak je, pošto ga je prijatelj uverio da će biti
zaštićen, da će moći da putuje i uči, pristupio Komunističkoj partiji.
Telefonirali su mu i rekli da je učinio "veliku grešku". Naročito ga je
na zubu imao izvesni kapetan Državne bezbednosti, Securitate, poznat kao
kapetan Uho. Razumljivo, ekspert za prisluškivanje.
Ukratko, sve
je manje bilo mogućnosti da odem preko, a ovde sam morao da
ostanem.
Tako sam, naposletku, istragu jednog od davno
najavljenih zločina pratio tek izdaleka, s kašnjenjem, i
izokola.
Ostao sam i video zlo izbliza. I Kulijanu se, posvećen
izučavanju religija, s posebnom naučnom naklonošću prema astralnim
religijama, bavio zlom i njegovom pojavom u svetu. Bio je naučnik,
odličan znalac okultnih filozofija i, po temperamentu i privrženosti,
takoreći šaman i šarlatan, ali koji je odbranio tri doktorata i tečno
govorio šest jezika. Opčinjen spregom obreda, fantazije i moći, umeo je,
već u Americi, kao šaleći se, da na privatnim seminarima i u intimnom
krugu priređuje satanske rituale tobože za razbibrigu. Jedan od
najomiljenijih profesora u školi Divinity, u čikaškom univerzitetskom
kampu, došao je, kao izgnanik, na poziv da zauzme mesto na katedri svog
učitelja Mirče Elijadea. Studenti su ga obožavali.
Kad je ubijen,
Joan Petru Kulijanu je imao četrdeset i jednu godinu. Rođen je 5.
januara 1950. godine, u Jasiju, u porodici uglednih i proganjanih
intelektualaca. Kao student u Bukureštu, govorio je protiv vlasti. Nikad
nije prestajao. Izdavači se nisu usuđivali da objavljuju njegove naučne
i književne sastave. Često su mu nepoznati glasovi pretili. Ali, on nije
odustajao. Nastavljao je i iz izgnanstva. Čak je, i pošto je
komunistički vođa Nikolae Čaušesku bio svrgnut, smatrao da se nije ništa
značajno izmenilo. "Gorka zabluda", pisao je povodom novih rumunskih
vlasti i iste tajne policije. Prećeno mu je i dalje, obećavana
smrt.
Bacao je tarot-karte i gledao svojim studentima šta bi im
se moglo desiti. Držao se ljubavi, ne zalazeći u mračnija polja, ali kad
već govoriš o ljubavi, govoriš i o ostalom, govoriš o životu i smrti, i
o životu posle smrti. Povest kako su ljudi prošlih vremena predstavljali
taj posmrtni život, bila je, ionako, jedna od njegovih studijskih tema.
A sa svojom verenicom Hilari Vizner, studentkinjom s Harvarda, zgodnom
naučnicom u istim oblastima, mlađom dvanaest godina, napisao je, između
ostalog, priču "Jezik stvaranja", o jeziku kojim se Bog služio
stvarajući svet.
S dovoljno ludila, mogli bismo znati istinu. Ne
očekujte, međutim, od nje suviše: nije sama, nije jedina.
Nije li
to romantični gnosticizam s Mrtvog mora, tamo gde su polovinom
dvadesetog veka nađeni spisi koji su predstavljali izazov hrišćanskoj
crkvi i njenoj ideji istine, i koji su nudili, tumačio je Kulijanu,
drugačije verzije već prihvaćene, kanonizovane Biblije?
A ludilo
mora biti svakodnevno, kao sanjarenje. Mislio je pri tom na fantaziranje
bez kojeg bismo sagnjili iznutra. Mislio je na izmišljanje koje nas vodi
do zbilje kad nemamo uopšte ili kad nemamo dovoljno realnih podataka. To
je uključivalo i erotsko ludilo, i ludilo izazvano putem magije i,
uopšte, okultnih znanja. Kulijanu je očaravao. Znanje je kod njega očito
bila prirodna pojava. Negde je povukao nit, a onda je odjednom iskrslo
tkanje, zaboravljeno i sve neobičnijeg tipa, i počelo je da se para, pa
dok bi trepnuo okom, znao je stvari za koje bismo inače, da ih se
dokopamo, morali da potrošimo vremena i vremena po arhivima i
bibliotekama. Pročitao sam njegovu knjigu Eros i magija u
Renesansi, u kojoj je najprisutniji Đordano Bruno, mađioničar
memorije. Malo je onih koji su tako mnogo znali o tako mnogo stvari i na
tako mnogo jezika, tako da je mnogima to izgledalo kao neizmerna varka.
Nisam specijalista, ali sam zinuo. Dobro, učen rad, i delikatan,
sačinjen sa strašću koja ljubav čini prozirnom, kao što je proziran
Novalisov plavi cvet, taj cvet-žena, ali dok ga čitate, bivate sve
obuzetiji tajanstvom koje ste možda u nekom dalekom ili drugom životu
neposredno iskusili od erosa i magije. Istovremeno, taj romantični plavi
cvet mogao bi, kao lično predosećanje večnosti, biti i neka neizlečiva
bolest, ili barem tumor za koji još nije pronađen lek. Onda su došli na
red i Kulijanuovi ostali radovi, sit sam se načitao, ali nisam uspeo da
otkrijem nešto što bi pouzdano ukazivalo na to po čemu bi ubistvo u
trećoj kabini toaleta u univerzitetskom zdanju, u takozvanom Svift Holu
čija bi fasada da bude gotska, pokrenulo katastrofalnu lavinu i moglo
biti presudno za istorijski tok. Umesna je pretpostavka da me to
nadilazi i iziskuje nekog ko bi više bio nalik onome koga više nema. Taj
likvidirani zagovornik gnostičkog znanja, morao je znati da su gnostici
na život gledali kao na pobunu, kao na stalnu sabotažu vladajućih
Bogova, tih neznalica, ali efikasnih neznalica. Ubica je ušao u kabinu
pored treće, popeo se na šolju, bešumno se naslonio na pregradni zid i
pucao ispruženom rukom, samo jednom, s rastojanja od pola metra (18
inča).
Pištolj je bio malecni, damski. Mogla je to biti i žena,
jer takav pištolj, kalibar 0.25, staje u žensku torbicu. Nije lako
pogoditi iz takvog pištolja na tom rastojanju, a potom i ne overiti
egzekuciju. To deluje u isti mah izuzetno profesionalno i izuzetno
neprofesionalno. Kulijanu je dobio metak iza uha. Po zaključcima
analitičara FBI, ubica je bio levoruk. Oni koji su čuli prasak, oko
jedan čas posle podne, nisu poverovali da bi to uopšte mogao biti neki
pucanj. Ubrzo posle zločina, na faks u žrtvinom stanu, stigla je poruka
od rumunskog kralja u emigraciji: "Vaš paket je došao, ali bio je
otvoren i prazan. Šta ste poslali?" Ko to zna?
Ubistvo profesora
Kulijanua ostalo je do danas nerešeno. Najpre je, rekao bih, slučaj
smišljeno zaturan, sve više je ćutano o njemu, a onda je gurnut u
zaborav, na koji smo, konačno, manje ili više svi osuđeni.
S
druge strane, možda je Babsi videla dalje od svih, možda valja biti
oprezniji i sačekati njenih sto godina kasnije, i tek tad bismo
mogli znati da li je u pravu, a da za to ne pitamo heroinski prah.
Ionako je ovde upleteno suviše tajnih sila. Pogledajte letimice još
jednom i videćete da ništa što izgleda jednostavno ne dopušta i da bude
jednostavno.
...Dupla vizija
Nećemo pogrešiti ako pretpostavimo
da je o šangajskim blizancima objavljen već dobar broj prikaza i
studija. Otuda, koliko god slučaj izgledao čudesan, nema smisla zalaziti
u celu priču koja se ionako može naći drugde sa svim potankostima,
gotovo kao naučna fantastika.
Pre nego što se ograničim na
najnužnije, vredi istaći u kakve nas nevolje u istoriji može dovoditi
pojava blizanaca kao takvih u svetu. Zgodan primer daje nam jedno od
gnostičkih predanja. Bogorodica Marija nije rodila tek jedno dete,
bezgrešno začeto. Pod jaslama u vitlejemskoj štali, porodila je dvojke,
dva dečaka, jednojajčana blizanca, baš kao što su i šangajski. Umesto
jednog, rodila su se dvojica Isusa. To nije bilo predviđeno, nije se
uklapalo u Božji naum. Ali, Bog snuje, priroda odrađuje. Svetom duhu se
omaklo. Premda svedržitelj i svemoguć, Tvorac to nije opazio ili,
verovatnije, primetio je i, podjednako svemilostiv i božanski okrutan,
pustio da stvari tako teku: uostalom, samo je jedan dečak mogao biti
Hristos. Šta god da je Bogorodica pomislila kad je u produženim bolovima
videla da se pomalja i drugo dete, jedan od zaključaka joj se sam
nametnuo: događaj je očigledno izmakao kontroli, i trebalo je smesta
nešto preduzeti. Nije do nje bilo da žrtvuje, i ne bi bila žena niti
izabranica da se odrekne jednog od blizanaca, pa je naprosto jednog
prećutala i sakrila. U tom joj je išao naruku strašan metež izazvan
planskim ubijanjem novorođenčadi koje se u zemlji odigravalo te i idućih
noći. Jezovito, ali drugog izlaza nije bilo.
Radi zaštite,
obojica dečaka, po izgledu apsolutno istovetna, dobila su ime Isus i
odgajana su na dva suprotna kraja zemlje. Obojica su Božji sinovi,
obojica s Božjim darovima, obojica su propovedala i činila čuda, među
kojima je i to, sad razumljivo, da je Isus mogao biti na dva različita
mesta istovremeno, ali samo je jedan Hristos, iskupitelj. Bilo je
nemogućno da oba Marijina sina budu s mesijanskim pozvanjem i s nalogom
da izbave svet. Ta vrsta crnog humora se, ipak, ne može pripisati Bogu.
Ali, ko je to mogao znati? Ni anđeli ni vragovi. Od smrtnih ljudi,
nijedan. Nema traga da je taj uvid ikad poklonjen čak i ma kojem proroku
ili magu. Ni fizički nikad nije mogla da ih razlikuje, majka. Kako bi
onda Marija uopšte znala koji Isus je Hristos, ali čemu i da nagađa;
umesno je pretpostavljala da se to ipak zna tamo gde treba da se zna.
Ukratko, posle trideset i tri godine, jedan je raspet i sahranjen. Koji
od njih je ustao iz groba više nije izvesno. Raspet je, recimo, Isus
koji nije bio Hristos i iskupljenje se, u stvari, nije ni desilo.
Prevareni smo, a da to i ne znamo. Prevaren je ceo hrišćanski svet. Po
tome, ne samo što ostala hrišćanska otkrovenja, nepriznata, nisu
istinita, nego ni otkrovenje Jovana s Patmosa nije osnovano. Poenta
vizije je propuštena, izgubljena. Možda je u tome i bila Božja
promisao.
Tužna je, i prerano počela ta zima. Hong Hui Čeng i
Kong Hui Čeng rođeni su u zimsko jutro, 13. januara, 1938. godine, u
Šangaju, velikoj i važnoj kineskoj luci na obali reke Huangpu, pritoke
Jangcea, i nadomak ušću Jangcea u Istočno Kinesko more. Otac, nepoznat.
Morao je to biti neki od japanskih oficira, s visokim činom. Verovatno
iz štaba korpusa zaduženog za masovne egzekucije po okupiranoj Kini. U
Nankinu su kineski zatvorenici u talasima masakrirani. Oficiri su svojim
trupama naređivali da benzinom polivaju žene i decu, i pale ih žive.
Odrasle muškarce i dečake žive su zakopavali.
A majka? Jedna od
šangajskih leptirica. Nije isključeno da je bila Ruskinja iz Harbina.
Zapravo, Korejka ili Kineskinja oteta iz škole u Nankinu još kad je
imala trinaest godina, i prisilno regrutovana od strane Japanaca, kao i
hiljade drugih devojčica u to vreme i u tim krajevima, radi pružanja, u
iznuđenoj funkciji bludnice, seksualnih usluga vojsci božanskog cara iz
Tokija.
Šta se uglavnom dešavalo s devojkama po kojima su
defilovale divizije, s pukovnicima i generalima, napojenim šampanjcem i
viskijem, nije teško pogoditi. One koje bi zanele ili čak rodile,
pretežno su uklanjane. Da li je majka blizanaca, u pogodnom sticaju
okolnosti, preživela, da li je izmakla ili bila pošteđena, nema
podataka. Teško je reći da jeste. Naravno, i tako rođenoj deci sudbina
je odmah bila zapečaćena, još sigurnije nego njihovim majkama. Deca bi
istog časa, ne okusivši za života ni kap vode ili mleka, bila
likvidirana.
Hong i Kong su, međutim, rođeni spojeni bočno, sa
svim udovima na broju. To je bila njihova sreća ili nesreća. Rođeno je
"čudovište". "Nakaza" je bila medicinski izazov, kako je rekao jedan od
vojnih lekara koji su se tad zatekli u Šangaju, profesor Suzuki,
japanski velikodostojnik, blizak carskoj porodici. Zahtevao je da budu
prepušteni njegovoj neuporedivoj veštini. Udovoljeno mu je i on je
zaista spretno izveo operaciju razdvajanja, prerezivanjem ključnjača i
ramenih kostiju. O svom poduhvatu sastavio je, u naučne i vojne svrhe,
prilično opširan hirurški izveštaj propraćen ilustracijama. Takoreći
krunsko delo tadašnje japanske operativne medicine, zahvaljujući
ambiciji i oholosti jednog lekara koji će im dati i imena, utetovirana
na podlaktici, Hongu i Kongu je, makar privremeno, podaren život.
Njihovo razviće je u svakom pogledu, uz uključenje raznih eksperata,
bilo nadzirano. I o tome su sastavljani redovni izveštaji, čiji sažetak
je obelodanjen posle dvadesetak godina u jednom od tokijskih naučnih
časopisa na engleskom jeziku.
Kod blizanaca su utvrđene izrazite
telepatske sposobnosti. Mogli su međusobno da komuniciraju ne samo kad
su u različitim sobama nego i s kraja na kraj grada. To je otvaralo
široke mogućnosti, i ne samo u vojnim stvarima, naročito ako bi te
sposobnosti bile negovane i uvećane.
Sva znanja koja bi im bila
prenesena, usvajali su kao da piju vodu. Neprestano je izvođen opit da
se i Hong i Kong istovremeno podučavaju na različite teme da bi,
konačno, bilo ustanovljavano da obojica znaju sve, jedan od njih
besprekorno bi znao i ono što bi bilo saopšteno jedino drugom. Tako su
učili uvek dvostrukom brzinom. Kad su napunili šest godina, savršeno su
govorili, osim japanskog i engleskog, nemačkog i ruskog, takođe
mandarinski kineski, korejski, taj, i većinu istočnjačkih jezika.
Vladali su hemijom, fizikom, matematikom i medicinom na doktorskom
nivou.
Još kao odojčad, bili su kadri da pogledom pomeraju sitne
predmete, čak i lakše stolice. U petoj godini, jedan od njih bi, samo
pomislivši, mogao da u susednoj sobi – u koju nikad nije bio ušao i gde
se nalazio njegov brat – izvadi nož zaboden u ploču stola i njime pogodi
tačno u određenu metu ili čak u mesto u koje bi mu brat tek letimice
pogledao. Takvoj demonstraciji udružene telekinetičke i telepatske moći
bilo je strašno i prisustvovati. Pa ipak, japanskom osoblju nije na
pamet padao rizik. Valjalo je čuvati i vaspitavati Honga i Konga kao
vrhunsku vojnu tajnu, kao oružje bez premca koje će, kad se detaljno
bude izučio njegov mehanizam dotle da se dá reprodukovati, poklonici
uručiti na dar živom bogu, stasom omalečkom, zaštićenom usred Tokija, u
carskoj palati. Uočeno je da izvanredna svojstva kojima su se blizanci
odlikovali, tokom vremena, bivaju neprestano sve jača.
Kad je,
naposletku, početkom 1945. godine, kod sedmogodišnjih blizanaca
nepobitno utvrđeno da im je urođena i moć predviđanja događaja, doktoru
Suzukiju je dodeljen najviši carski orden kao najzaslužnijem za ceo
projekt sa šangajskim čudima od dece, šifrovan pod nazivom Hirohitovi
leptiri. Hong i Kong su preseljeni, preko mora, u specijalan
institut u Hirošimi, podignut uz sam budistički hram Drvo
života.
Prema obelodanjenom rezimeu, istraživački izveštaji
iz dosijea Hirohitovi leptiri bili su iscrpni, ali ne i višestrani. Po
svemu sudeći, opiti s blizancima zanemarivali su aspekt morala i
senzibiliteta. Tek uzgred su zapažene nepodudarnosti u raspoloženjima.
Kong bi bio govorljiv, veseo i razigran, a u tom istom času Hong je bio
ćutljiv, ozbiljan i melanholičan. Dok bi jedan bio u dubokom snu, drugog
je mučila nesanica. Ako bi jedan u slast jeo kolačiće od pirinča, drugi
bi ih, gadljivo, pljuvao. A već sledećeg trenutka, sve bi bilo obrnuto.
Kad bi jedan dosoljavao komadiće ribe, na pitanje drugog zašto šećeri
slanu ribu, odvraćao bi mu: "Pazi da to nije šećer. Strihnin, bato!
Hoćeš malo i ti?" Ličilo je na šalu, ali to niko sa strane ne bi
prozreo.
Mada su obojica uvek znala šta onaj drugi sanja, nikad
nisu sanjala isto, niti u isto vreme. Kong bi sanjao ranije ono što je
sanjao Hong, koji bi nešto drugo sanjao ranije od Konga. Ni u svojim
igrama nisu mogli da se slože, pa se tako najčešće nisu ni igrali
zajedno, ako ne računamo uzajamno upućivane otrovne šale. Japanski
eksperti nisu o tome previše brinuli. Štaviše, kao da su previđali
mogućne posledice varljivosti i neusklađenosti u senzibilitetu svojih
zamorčadi. U izveštajima su ti upozoravajući elementi spominjani tek u
naznakama, bez isticanja i odgovarajućih zaključaka. O eventualnim
moralnim stavovima kod blizanaca, njihovom emotivnom razvoju, nije bilo
ni reči.
To je moglo biti fatalno. Tuda se fatalnost i potkrala,
putem istraživačke jednostranosti. Kad je Hong 1. avgusta 1945. godine
ispričao da je video višeminutni blesak, oslepljujuću svetlost, i kako
Institut gori, kako gori ceo grad i razleće se, kako gore ljudi, kako im
se meso ljušti s kostiju, kako veje crn i ružičast pepeo iz pečurke
nadvijene nad gradom, i da će to biti uskoro, osoblje se našlo u teškoj
nedoumici. Laknulo im je tek kad je, tri dana kasnije, Kong to isto
video, ali je naglasio da je u pitanju grad Nagasaki. Dotad su blizanci,
kad bi iznosili svoja predviđanja, bili veoma precizni i uvek se slagali
u predviđanjima. Ovog puta su obojica jednodušno odbila da kažu datum,
ili ga doista nisu znali. Pošto dovoljnog slaganja među njima nije bilo,
osoblje se osećalo umireno. Mora da je greška. Budući opiti, što se tiče
moći predviđanja, moraju biti još stroži i selektivniji. A kad su
blizanci, 5. avgusta, najvrelijeg dana te godine, videli kako se jedna
ovca umnožava, i pojavljuju se dve iste ovce, i videli kako se zec
umnožava, i pojavljuju se dva ista zeca, i videli mačku kojoj su
nadenuli ime Alburo-Rehtoši-san kako se udvostručava, i pojavljuju se
dve iste mačke, Alburo i Rehtoši, i videli kako se udvaja bela koza s
crnim mrljama u konturama japanskog ostrvlja, i pojavljuju se dve koze
iste kao u ogledalu, najpre je profesor Suzuki neuobičajeno iznerviran
pročistio grlo i odbio da uopšte haje o tome. Hong i Kong videli su i
izvesnu ženu, po imenu Naomi-san, istrajno tvrdeći da je to njihova
majka, kako se umnožava i pojavljuju se dve u vlas iste majke, i svakoj
su u rukama po dve oveće tegle u kojima su zgrčeni jedan ili drugi
blizanac, svi apsolutno isti, jer Hong i Kong su isti i isto su biće.
Pošto novi opiti još nisi bili pripremljeni, za ovu viziju, bez obzira
što su blizanci prvi put bili duboko saglasni, niko nije mario. To je
pribeležio jedan od pomoćnika i, uz ostale izveštaje, priložio u dobro
obezbeđenu i zaštićenu arhivu.
Sutradan, niko više u Institutu, i
nikad više, nije imao priliku da prouči blizanačke vizije iz tih
dana.
Uz poslednju pretpostavku da su šangajski blizanci tačno
videli, mogli bismo reći da će ubuduće sve biti rađeno u duplikatu, pa i
u triplikatu, u stvari, u koliko god želimo primeraka. Ali, zar to ne
spada u zakon prirode? Zar to nije i njena preporuka? Što je broj veći,
veća je i verovatnoća da će opstanak biti uspešan. Tako se smanjuje
uzaludnost nekog procesa. Mnoštvo je takoreći jamstvo da vrsta neće
izumreti...
Moglo bi biti, takođe, kad se osvrnemo, da se i
priroda, u slučaju Isusa iz gnostičke legende, ipak striktno pridržavala
božanske odluke. Nije bilo nekontrolisanog krivotvorenja, svi prepisi su
podjednako originalni kad ne postoji samo jedan jedini original.
Poznajući nas odlično, Tvorac je tajno odredio, da ne vidi zlo, da mu
sin bude u duplikatu, za svaki slučaj. Ako smo prevareni, bilo je to s
višom namerom, zbog vizije koja do daljeg mora ostati neviđena i
nedokučiva, iako naslutiva.
...Ujed
Polovinom maja 1991. godine, u
Adelaidi, bodra devojčica Pinči Mekeri (čija je majka, takođe Pinči,
nekadašnja plivačka šampionka na 400 metara prsno, a otac, Piter, otišao
u London s drugom ženom), stara trinaest godina, sanja da ju je za vrat
ujeo Drakula. Nekad se vojvoda Vlad Cepeš iz transilvanskih šuma,
žestoki borac protiv otomanske najezde u petnaestom veku, udružio s
mađarskom groficom Eržebet Batori, rođenom sto godina posle njega, ali
čiji je zamak bio u istim šumama. Zloglasna grofica, koja je obožavala
žene, podmlađivala se kupkama u moru krvi od tri stotine mladih devica,
i tako je vojvoda, u veselom ženskom društvu, prilično beskrvnom, bio
ustoličen u vrhovnog vampira poznatog po nadimku svog oca Drakul,
Zmajević.. Drakula je ujeo Pinči za vrat, u žilu kucavicu. Izjutra je
majci ispričala san. Na vratu je imala crvenu pegicu koja je iščezla
tokom dana. Nije zapamtila iz tog lošeg sna ništa osim ujeda i reči koje
je vampir rekao nekom sebi iza leđa. Većina je bila na engleskom, a
nekoliko na nepoznatom jeziku, verovatno vampirskom, pomislila je
devojčica tokom jutarnje partije tenisa s majkom, pokušavajući, dok je
servirala, da poluglasno ponovi te njoj nerazumljive reči.
Ako
se vrati, nema nam opstanka. Zna stvari, i svi ćemo biti uklonjeni iz
istorije i s lica zemlje, oteraće nas u pakao na hiljadu godina. Nema
oklevanja, brate moj, Konstantine. Un cartuš dupa ureke!
Tako
je glasila Drakulina poruka. Zvučala je kao zapovest za uništenje. Mimo
svoje volje, prevela ju je kao očistiti da ne smrdi. Prevod je
sumnjiv, ali značajan.
Saznavši za tu anegdotu, sportski novinari
su je obelodanili kao dobar, mada zbog sujeverja smešan znak u plivačkoj
karijeri juniorke, s poukom: Valja se boriti kao da nam se radi o
glavi.
Dosetio sam se da pogledam u rumunski rečnik. Dobro
sam ubo. Un cartus dupa ureche! Nerazumljive reči su značile:
Zabij mu metak iza uva! Izraz cartus, osim kuršum,
može idiomatski da znači i
zub.
