...I - A S T R O N A U
T
...Ekscentrični
geniji
Nejake zelene boje proleća
odozdo,
Devičanska
belina zime odozgo.
Hoću da verujem da ima 13 godina ali kunem se:
Jedan nežni pauk dotakao je njegovo
čelo
I čvrsto
postavio bore smelog iskustva,
Gde nedostajuće oko stvara
zvezdu.
Nežne su i
gaje se kao mleko prijateljstva,
Te sveće bliznakinje iz prostora
legendi.
Njegov glas
je mek kada mi drži lekciju:
'Da, izvesno sam mukotrpno radio na sebi u skladu sa
zakonom.
Bio sam
malčice nametljiv u poslednje vreme.
Imate li nešto protiv da navučem
zasune?'
Smeši se
umorno ispečeno žutih zuba
Koji drže lulu od ilovače s dugom kragnom od
bambusa.
Mi smo
dvojica malih budista postavljeni vis-a-vis
Prema ovom snu o znanju koji traje do kraja
života.
U proleće 68.
posećujemo često ''Diogenov klub'',
I nijedan vrabac ne pada uzalud na
zemlju,
Gde sveća
čvrsto stoji u svom krugu. Sunce
Je visoko iznad hrasta i senka je duboka
ispod brestova.
Uzmi
bus 32 u Amazonskoj ulici. Nađi Violinsku ulicu
Gde je tvoj otac rekao da će se pagoda
nalaziti.
Ponesi
knjige kući sa zavetom o uvidu.
Poljubi vetar za zbogom pre nego što prođeš
kroz kapiju
I znaj da
se nikad ne možeš vratiti.
Žrtvujemo bogu reke dok pušimo.
Igramo šah i gradimo zamkove
Dok je još kratko leto na
putu
Preobraženo
figurama i sporom smrću
Do mesta gde senka pada poslednje dobre jeseni.
Nikada nisam razumeo šta je pošlo
loše,
Zašto si ostao
u svojoj sobi
Dok smo
svi mi ostali izašli da plešemo
I izgubili srce zbog sirena
buke
Jer smo odlutali
tako daleko da nismo
Više mogli da nađemo put do sobe.
Čujem da si još napolju
I da crtaš poznati lik u
četvrti
Tvojim
biciklom, tvojim masivnim obrisom
I pogledom koji ne želi da se sretne s
pogledima drugih.
Izgradio si bastion tamo
Gde smo sedeli u dimu i učili,
Eksentrični geniji bez
porodicâ
I
stvarnosti. Šaljem ti jednu misao,
Brate, dok pratim ćerku u
školu.
Greje lovcu
srce kada zna
Da neko
uprkos svemu čuva zakon.
...Astronaut
Zaboravili su me gore pošto je rat
prošao. Ponovo se počelo pričati o vremenu, a rastinje se željno dizalo.
Mršavi muškarci sa brdâ pošli su kućama i svojim ženama. Deca su počela
ponovo da se smeše snagom koja pokreće cveće, i tramvaji su se pojavili
u poplavljenim ulicama. Muškarci i žene prolazili su između stanica
svakog bogovetnog dana, i godine užasa i avantura, o kojima su trubaduri
mislili da će pevati sve dok je sveta i veka, postadoše zapanjujuće brzo
jedno čudnovato sećanje, zajedničko i pomalo bolno, nešto o čemu se
ćutalo u društvu, jer se niko nije precizno sećao i niko zaista nije ni
imao volje da se priseća.
Ne zameram im ništa. Opraštam im što
su zaboravili program, što nisu želeli da se sete i što su pustili
jednog ugašenog čoveka da visi tamo gore, uhvaćenog u najžešći vrtlog
orbite poput Iksiona koji se neprestano vrti u kovitlacu. Moje srce kuca
brže pošto su konačno došli, jer ko može podneti da se oseća
zaboravljen, ali ponekad kasno noću pitam zid i sebe samog, nije li
prijatnije ako bi se samo ugasilo svetlo.
Ne razumem njihov novi svet (boje,
pravce, buku), njihove pesme koje nisu istinske pesme. Ne prepoznajem
svoju ženu (leđa, držanje, način ustajanja). Ni svoju decu ne poznajem.
Njihove okrutne igre plaše lovca, sporog čoveka kojeg krstiše
Astronautom, i ponekad kasno noću pitam zid i zid odgovara: na račun
svih snova poznaćeš viziju.
...Lutalica
Napolju su ponori i vetrovi od kojih
se vrti u glavi,
Zveri bez drugog imena osim onog koje im ja dam
Sa zubima koji se zabadaju u
putnikov obraz
Do
umornog srca dospeva strah.
I uvek je vetrovito, izlazak sunca više
Upravlja ka zvezdanom brodu. Ovde
dole
Idem ulicom u
svetu koji liči na
Grad u vrevi pod vodom. Pričam
Ponosno mojoj stranoj deci
O šumi tišine i proplancima na
Veneri,
Dvostrukom
svitanju u senci Titana
I vrtlogu dve nautičke milje zapadno od Marsa
Gde sirene pevaju o čežnji za
rodnim krajem i nostalgiji
Dok um ne poželi da više ne zna
A sposobnost da se čezne ne
ishlapi.
Moja deca me
ljubazno posmatraju. Rado
Bi obradovala starca i slušaju
Sa trpeljivom skepsom
izmišljotine
Koje im
pričam o lutalici
Koji je video Hristovo lice u magli pored Saturna
I dotakao đavolovu kosu pored
Oriona
Gde je Buda
izvesno morao da provede bar jednu noć.
(Napolju nema noći. Napolju
je
uvek noć.)
Ne veruju u to. Ne veruju mi,
i ja se ne usuđujem da im kažem ko je to.
No, dobro. Dokle se sa
radošću
Prilazi
smrti. Gledam
Svoju
ženu i smešimo se jedno drugom.
Pišem sunčevo ime plavim
I delimo ovo
stanje
Dok
sređujemo stare fotografije.
Gasimo ovaj oganj života
I zovemo to sećanjem.
...More
tišine
Moj je život sada više od kiše
prašine
Ili mirisa
trave kada je vrt tih.
Vozimo se kolima do supermarketa.
Sreda je posle podne, malo pre
12
I moja ćerka
diktira svoje najluđe želje
Sa mesta u kolicima koja guram unaokolo.
Ima neke oštrine u biću stvari,
Jedna plava kesica kafe, žuti kolut
sira,
I držim oboje
čvrstom belom šakom,
Koja je mirna kao božanske slike izrezane u
kamenu.
Plaćamo to
što smo kupili
I
napolju na parkiralištu
Nebo se spustilo i smračilo,
Preti ili grad ili sneg.
Mrak provlači svetlo kroz bele
automobile,
I svet
čvrsto stoji na usporenom filmu.
To je ovaj odzvanjajući otkucaj
srca.
To je ovaj
divovski zagrljaj svakodnevice,
I uviđam da je ovo to mesto. To
Sam se ovde rodio da bih sada
stajao.
Ne shvatam tu
sporu dramu
Što su
buka i boje zaista bili.
Koliko mogu da vidim nema
Više ni ostatka haosa ni gladi.
Shvatam da nikada
Neću hodati po
Mesecu.
Nije mi bilo
skrojeno
Da budem ta
vrsta astronauta,
Ali
u kiši i slaboj svetlosti van bazara svakodnevice
Stojim na dnu Mora
Tišine.
...Nedostaje mu
čekanje
Ide mu dobro, kalendar mu je pun.
Ide na sastanak i ponovo ide automobilom, glatko izbrijan do beskožnosti
i obavijen u biljni parfem Faberžea, kada neko poziva telefon u njegovom
džepu. Neki nejasan glas, žena mislim, ali ne mogu biti siguran, a on mi
naravno neće reći ko je to. Mislim da li me se uopšte seća ili da na nas
druge još ozbiljno gleda. Ide na randevu sa šeficom marketinga i vozi se
crnim automobilom za sledeće pokazivanje. Mora da ide pre kraja, ima
sastanak s producentom ili treba sam da intervjuiše nekog. Napolju su
hladnoća i kiša. Može da se smrkne. Može da počne da pada
sneg.
Ide mu dobro, gledam ga sa strane.
Kladio bih se da nije video svoju decu ili se dobro naspavao otkada je
poslednji put bio na godišnjem odmoru i leteo sa celom svojom porodicom
koja se ne pegla do Malage, Velsa ili danske Zapadne Indije, odakle je
slao razglednice, i gde je, mislim, nalazio vremena za nešto drugo osim
da piše reportaže za večnost u Dablinu, Kanu ili Rejkjaviku. On putuje
samo u ''prvi svet''. Ne želi da ga vide mrtvog u Bosni ili
Ruandi.
Možda je on jedan od onih kameleona
koji se prilagođavaju svemu. Mislim da sramota ili zebnja nisu osećanja
koja više može da oseti. Možda mu je krv apsorbovala virus koji svi
opisuju ali niko ne objašnjava. Ne treba da me čudi ako ide samo napred
i stvarno tako govori zidu. Poslednji je tvrdio da ćemo se uskoro sresti
i preplivati bazen nekoliko puta pre nego što budemo porazgovarali u
sauni. Bilo je to pre nego što su ga videli sa ministrovom
prijateljicom, ali zamišljam da je mislio to što je i rekao: Nedostaje
mu da uzalud čeka na kiši na nekog ko ga voli, a taj nikako da
izađe.
...Ćerka
U mom detinjstvu stvarnost je bila
od trave
Okeana s
ružom vetrova
I
velike kade s peskom na dnu;
Jedna staza do šume udružila se sa suncem
Ljuljaška je rušila
horizont
I stavljala
svet na kocku u leto
U mojoj muževnosti uživanje moje
ćerke je
U
dodiru toplog aluminijuma
Previše sjajnog da bi se gledalo u sunce
Sreća ide sama s njom
Dok vetar peva u gelendere
I šapuće da je trava
stvarnost
Znam da je bilo više
vremena
Više života i
svetskih priča
Ali
ovo je sada što biram da se setim:
Ove dece sa dolaskom na svet
Ovih halapljivih dečaka i devojčica
u vrtu
Ovog nežnog
brodoloma u zelenom univerzumu.
...MRAČNO LETO
(PREDGRAĐE)
...U
leto
U leto table treba da se čiste od
boja
I stvaranje da
ponovo gori na filmu
Iznova ćemo zaposesti plaže milovanjem
I zauzeti okna kuća kao deca
(deca smo bili u podrumima
početka:
jutro nas je
poznavalo po našim biciklima i
svrgnutim pticama svakog dana
u nadi da će biti vetra preko viših
planina)
Stranice će čekati u sveže
odštampanim knjigama
Uvelo cveće se baca
I voda u vazama se menja
Kutlača će zameniti šake
Pesme koje sada pevamo odzvanjaće
drugim tonom
...Duboka
senka
Ovde je predgrađe još jedno
stanje
Polusan,
poluzaspalost, poluslika na
Toj stvarnosti koja beše u početku
Toj istoriji sveta koju sam jednom
znao
I kojoj nikad
druge nisam ozbiljno učio
Ovde ću ići ovog mračnog
leta
Nevidljiv osim
za one s očima
Duboka
senka će se setiti svoga brata
A sunce će me od tada
prepoznavati
I to će biti kraj stvaranja
zaliha
Pritisnuću
obraz o čelo
Na
magloviti porozni zid sumraka
I neće moja lobanja pući
Ovo mesto ne poznajem tek tako
Ovde sam počeo da
pišem
...Isti
čovek
Moji očevi su sahranjeni
ovde
Njihova imena
stoje na istom spomeniku
Kada mislim na reč jednoga
Čujem često glas drugog
Njihove oči i lica slivaju se u
jedno
Mršavi muškarci
sa cigarama i lulama
Naborani za više života
I slepoočnice su im visoke kao nebo u
maju
Stiskam mirne
šake
Sunčam se na
njihovom zlatnom osmehu
Moji su očevi došli u različite dane
Živeli su svako svoj život i
otišli
Ne upoznavši
jedan drugog do kraja
Ali kao čežnja i žudnja i smrt
I sećanje je takođe demokratsko
Imena se više ne
razlikuju
Postala su
za mene isti čovek
...Vrabac
Čovek je ovde bliži
nebu
I bliži
zvezdama
Ne volim
zvuk mesta
Ali znam
kako stvari funkcionišu
Posle kiše za mračnih dana
Hladnoća seda natrag
Kao inje u Božju bradu
Neki putuju u druge
zemlje
Drugi se brinu
samo za bolje vreme
Vratiću se tome
Kada mi se dan približi
Najmanji vrabac
Leti najdalje
I najjače pogađa kišu
Hvata se s njom u koštac svojim
kljunom
I probija
štit tamo
Gde su veće
životinje pokušale
I
pale. Možeš
Ih videti
kako leže u podnožju lestvi.
To je zato što je vrabac
Najbliži Bogu.
...Moj prijatelj koji
treba da umre
Sudeći po svim
stvarima
Koje sam
video i naučio na putu
Vreme upravo stiže
I kraj nije tako daleko
Neće biti sutra
Jedva da će biti i sledećeg
dana
Ili pak
prekosutra
Ali
iskoristili smo više od života
Nego što nam je ostalo
I ja ću nestati
U kući s mnogim
sobama
Gde igle i
sonde stavljaju u meso
A sama svetlost je radioaktivna
Moj prijatelj koji treba da
umre
Ispričao mi je
na kraju
Da će mu
više nedostajati bioskop
Od vremena i dana
Ali ipak najviše vrednuje poslednji film:
"Ima tako mnogo soba
Koje ne poznaješ
Toliko izuzetnih stvari koje činiš
s nekim
Tih
ponižavajućih nemogućnosti da se imenuje
Poslednjih pokušaja da obrnu tok
raka
Pomaže kada se
to gleda iz sale
Kao
što smo ti i ja uvek gledali film"
Nisam mu verovao
Mislio sam da me teši
Ali sada znam
da
Ću reći
isto
I moja žena i
moja ćerka
Će
razumeti
Zato sahranite moje srce u
Kastrupu
Pokrijte
grob stripovima u boji
I starim knjigama koje sam imao po dve
Zaboravi da sam te ikada
napustio
Uzmi me
ovde, ja sam tvoj sin
Uzmi me sada i napiši moje cifre
Na spomeniku sa imenima očeva
Po tome će me se
sećati
Trebalo mi je
dugo da nađem put
Ali
krenuo sam kući pre večeri
Trebalo mi je dugo da odrastem
Ali sam na kraju postao otac
...II - L E G
E N D E O O K U P A C I J
I
...Posle
škole
Mrak mora da je bio
Naročito potpun i
kompaktan
Gmizali su
u podrumima, na potkrovljima i u suterenima
Pored ognjišta začepljenih gorivom lošeg
kvaliteta:
Sama
ljubav bila je racionisana
I masne nalepnice smo koristili umesto butera.
Kažem ti, sine, bili
Smo pravi dečaci.
U arktičkoj zimi bez
milosti
Srce nije
poznavalo drugo do čežnju
I kasnije su svi legendarni ujaci
Koji su odradili svoje u tajnoj
vojsci
Čak i ujak
Leif koji je prešao neprijateljima
Bili smatrani mučenicima u bici na
Istoku.
Pričajmo još
malo, tata,
Kaži mi
koliko dugo.
Pili su tečnu čađ i sirovi
špiritus
Pušili su
piljevinu koja je varničila, duvan sa Fina
U predratnim lulama od svetog
drveta
Bilo je to
vreme bicikala i svet sirena
Zemlja je morala dole ako bi zatrudnela
A on je učio da se saginje pre nego što glas
postane dubok.
Kako
ti je bilo, dečko?
Šta si naučio?
Pesma je bila sentimentalna
higijena:
Bori se za
sve što voliš
...Moja mati, devet
godina, posle bombe
Postoji slika moje majke kako
stoji
Na ulici u
Reneu kada je bomba pala
Ima devet godina i plazi jezik
Koncentrišemo se izbezumljeno
Da bismo naučili pejzaž
ruševina
Iza njenog
bezobraznog smeška nalik isplaženom trolu
Ali detalji se stapaju
U toj svetlosti osmeh je
najjači
I ratno sunce
bledi u odnosu na njega
Sećamo se jedino
Tog čuđenja nad
rastojanjem
Nad time
što je vidimo živu
Kada je svet bio mlad
...Bestežinski
Zima je
Tetovaža mi krvari
I koža je kruta
Ali sanjam o pticama
I moru i suncu
Sanjam o tebi
Da se praćakam i udaram
Savršenu dugu preko
neba
Kao glatku ribu
u vatri
U jednom
nepopustljivom trenu
U kojem me more ne drži
Skočiću sa dna
I zaboraviti svet u svetlosti
Tamo gde nalećem
Svojim životom na
tebe
To me može
držati do vatre
Ja
sam kao Smokey Robinson
Ja sam sunčev sjaj u kišnom danu
Piću vino
Ješću meso
I smejaću se svom prevrtljivom
umu
Smejaću se kao
bestežinski
Svom
životu upravo ovde
...Legende o
oslobođenju
Iza garaže u Kastrupu
Kristijan je imao pravi nemački
šlem
Tvrdoglavi
suvenir njegovog poljskog oca
Koji je bio radnik u pivari
Žudeli smo za čelikom i obožavali
ga
Masturbirali
zajedno u špilji
I
zaklinjali da ćemo se boriti kao Battler Britton
I sanjao sam da sam dobio taj
šlem
Ležao mi je u
rukama, topao i gladak
I stajao sam u školskoj auli gde je sunce
Zabadalo strelice svetlosti kroz
treperavu prašinu
U
vibrirajućoj ošamućenoj tišini
Čelo mi je napuklo i mozak
Mi je iscurio u šlem kao krvavo
jaje
Čitali smo u državnoj
Brošuri svakoga dana
Ako rat dođe
Neprijatelj ne treba
Da nas nađe u
krevetima
Iskričavi
govori
Kubanski
signali
Blokada u
jednom radiju
Predgrađe 1962
Konjica od tikovine
Šarene zavese
Godina posle zida
...Pravi
dečaci
Skoro da sam sada kod
okna
Ponovo nosim
kratke pantalone
Zakopavam se dole silazeći čeličnim lestvicama
I nedostaju mi reči za sreću koju
osećam
Što se ponovo
prizemljujem u devedesetšestu
Pričaj mi još malo,
tata,
Kaži mi koliko
dugo.
Kažem ti, sine,
bili
Smo pravi
dečaci.
...III - R O K
O K O
Samo mi se nekako čini, Preben,
da je obeshrabrenost trenutno istetovirana svima nama.
Fleming Toft
...LOGOR
Ovo je logor. Epidemija je besnela
četiri dana i noći i poljske bolnice uzaludno se bore. I lekari se
sklanjaju od infekcije, kojoj niko ne može da da važeće ime. Gledamo
bolesne kako hropću i jauču u šatorima, koji su jamačno jednom bili
beli, ali sada dobijaju boju džungle i bolesti, dok poslednji ljudi
nezaraženi virusom razmenjuju umorne zabrinute poglede. Čovek je s one
strane samopožrtvovanja. Dozvoljeno mu je da povraća i da se
znoji.
Rez na pacijentov p. o. v. Vaša koža
je pokrivena gnojavim ranama i žutim čirevima koji liče na arpadžik.
Gledate negovateljice i preplašene lekare u skoro sakralnom i jasnom
odsečku vremena. To je veliki čas postavljača filtera: slowmotion
razvlači pokrete, kamera fokusira meko i čini ih koracima svetaca. Jer
pogled umirućih se čini hladan, hladna čvrsta ruka na čelu koje gori,
dok pogledi idu ka nebu. Ono je plavo oko sunčevog ovala, koje izgleda
da raste iz sata u sat, postepeno kao što vatra krvari. Zagađena voda
održala je život, ali poslednji kanisteri su sada
popijeni.
Rez na lice negovateljice u krupnom
planu. Kao prvo, ona čuje helikopter i gleda gore s nadom u očima. Zvuk
centripetalnog rotora raste, iz šatora teturajući se izlaze pacijenti i
liče na vojsku leproznih. Glasovi pevaju od sreće. Uprkos svemu molitve
su uslišene, nisu juče uzalud govorili varničećoj radio stanici. Kada su
se baterije konačno istrošile. Sa redovnim snabdevanjem, može se iznova
boriti.
Pompezna muzika iz neke uvertire
zamire, dok mašine zastaju u vazduhu. Serum može de preokrene i ono
nepovratno. Treba da se počisti u šatorima. Mrtvu decu valja sahraniti.
Ipak će biti razloga da se živi. I upravo tada, kada svetlo olakšanja
nalazi put i do najskrivenijih kutaka lazareta i prenosi se na oči
umirućih, dok napukli glasovi hvale Gospoda i ruke se pružaju k nebu u
zahvalnosti, upravo tada letelica oslobađa teret.
Vidimo ponovo logor odozgo i znamo
da eksplozija dolazi još pre nego što iznenadna tišina detonira. Kasnije
šalju ljude da poubijaju poslednje nevine i spale sve što se mora od
svedočanstava života i epidemije. Ovaj proces se vidi u potresnoj
montaži, skokovitim rezovima snimaka načinjenih ručnom kamerom iz samog
centra haosa. Posle čišćenja mašine se povlače, a kamera se podiže s
njom. Vidimo kako se dno kratera smanjuje na zelenoj zemlji, pre nego
što se džungla ponovo ne sklopi oko mesta. Tek tada voze najvažnije
ljude i znamo da film izistinski počinje.
...PRIJATELJICA
Moja prijateljica zove iz
Grčke.
Mogao sam da
čujem sunce u vrtu; sedeo
Sam u kancelariji postrance prema prozoru,
S kišom, saobraćajem i pet rupica
za svež vazduh
Koje
su devetorica muškaraca u plavom sa zadovoljstvom izbušila u
kamenu.
Čeznuo sam da
budem tamo. Nisam
Imao izbora. Skoro da sam mogao omirisati vetar,
I mogao sam je videti kako stoji
tamo s telefonom.
Sunce je bilo tako oštro, da je probijalo haljinu,
Koja se razapela u njenom
raskoraku.
Iza nje
sedeli su muškarci bronzane boje i pili mastiku u senci.
Nikada mi nijedan poziv nije tako
kidao srce.
Sinulo mi
je da starimo
I da
pogrešno koristimo jedni druge, dok još ima vremena.
Mogao sam da biram jedno od dvoga:
da zgrabim telefon,
Uzmem auto do aerodroma i odletim dole
Ili da sve promene definitivno
otpišem,
Da se
pomirim s mišlju da nikad više
Neću biti ljubavnik na suncu. Prvo sam se
osećao
Tako teškim i
komplikovanim da sam izabrao da izaberem
Ovo poslednje. Sada sam ovde,
Star
Odan, oko
ponoći, s kalendarom punim
Pokajanja i samoobmana. Jer
Šta vredi što sam te jednom
voleo,
Kada znam da
te više voleti neću.
(Sa danskog preveo Predrag Crnković)
*Bo Grin Jensen (Bo Green
Jensen) rođen je 1955. Napisao je veliki broj romana, filmskih scenarija
i pesničkih zbirki. Piše i pripovetke i eseje. Zaposlen je kao filmski
kritičar i novinar u listu Weekend Avisen u Kopenhagenu, gde i živi.
Objavio je više od trideset knjiga, među kojima su: Putevi ruže
(Rosens veje), 1998, pesničko delo nastalo između 1981. i 1986. (1392
strane!), za koje je dobio nagradu Udruženja danskih kritičara; Dan
za danom (Daf for dag), 1998, autobigrafski eseji;
Bestežinski (Vaegtlos), 1997, pesme i prozaide; Prvi pejzaž –
mitovi, heroji i moderne bajke (Det forste landskab – myter, helte
og kunsteventyr), 1999, zbirka eseja o junacima moderne pop-kulture, od
crtaća, evergrina, tv-serija ''Dosije X'' ili ''Zvezdane staze'', pa do
špageti vesterna Serđa Leonea, romana Stivena Kinga ili Konana Dojla,
sve do horor-serijala ''Osmi putnik''; Ples kroz leto (Dansen
gennem sommeren), 1981, roman po kojem je snimljen film; Tokom
godine (I lobet af aret), roman, 1983; Tragom belog zvuka (Pa
sporet efter den hvide lyd), rok eseji, 1983; Koliko znamo nebo je
plavo (Sa vidt vi ved er himlen bla), roman, 1985; Značenje
mesta (Stedernes mening), pesme, 1985; Nešto u mom životu
(Noget i mit liv), pesme, 1989; Ista reka dva puta (Den samme
flod to gange), pesme, 1990. Sve knjige objavio je Rosinante iz
Kopenhagena.
P. C.
