1/ Splitsko pitanje i
posledice
Za Josipa Broza Tita sam, svakako,
morao znati oduvek. Rođen sam 1965. godine; stvari su, tada, naprosto
bile takve. Ali kad prebiram po pamćenju za momentom u kojem je začeto
moje istinsko zanimanje za njega, u svesti mi se neizostavno vrti
pitanje koje sam u sedmoj godini života – jednog toplog, prolećnog dana
1972. godine – postavio majci, za ručkom po povratku iz
škole.
"Mama, ko će doći na Titovo mesto kada on ode", zanimalo
me je. Hteo sam, zapravo, da kažem "kada on umre", ali se nisam
usudio. Bila je to jedna od onih stvari koje se, u to vreme, nisu
izgovarale naglas.
Pa ipak, moje pitanje nikako nije bilo bez
osnova. Te godine doselili smo se u Split gde je otac, kao mornarički
oficir, prekomandovan iz Pule u kojoj smo se moja dve i po godine
starija sestra i ja rodili i živeli, sve do tada. Bilo je to vreme
Titovih kontinuiranih i dubokih političkih kriza. Maspok, koji je
protekle godine bio u punom zamahu, ove je već bio prošlost, ali je tu,
u Dalmaciji, za razliku od Istre, tenzija i dalje bila stvarna. Vojska
je bila u punoj pripravnosti, a kako smo mi živeli u vojnom naselju
Blatine, nešto od svega toga moralo se preliti i do
mene.
Međutim, saslušavši me pažjivo, majka se samo blago
nasmešila; nije dozvolila da je moje pitanje uplaši ili zbuni svojom
nenameravanom heretičnošću. Zamislila se na trenutak, pa kratko i
pravoverno uzvratila: "Edvard Kardelj."
Neobično ime, koje sam
tada čuo po prvi put, ostavilo je na mene ogroman utisak –
"Ed-vard-Kar-delj", mrmljao sam u sebi, kako bih bio siguran da ću ga
zapamtiti, "Ed-vard-Kar-delj…" – a saznanje da postoji neko toliko bitan
da može da nasledi Tita, samom Titu je nepovratno oduzelo veliki deo
moći, i on se naglo srozao u mojim očima. Čak je i naslednikovo ime,
tako "kraljevsko" kakvim sam ga doživeo začuvši ga po prvi put, odavalo
izvesnu prednost u odnosu na krajnje pučki kvalitet Titovog imena,
Josip Broz. (Sa druge strane, Kardelj nikada nije imao
prominentan nadimak poput Titovog, ali meni se čak i to tada činilo više
kao prednost nego kao mana.)
"Ali, naravno, Tito neće nigde
otići, ne znam samo odakle ti takve ideje", nastavila je majka tonom
koji mi je poručivao: sve će, videćeš, biti u redu, mada je,
takođe, mogao i da znači: dosta glupih pitanja, jedi tu supu
sada. Moja majka je oduvek bila šampion neodredljivosti.
A
meni je, najiskrenije, bilo potpuno svejedno. Tito je, sada sam to dobro
znao, bio prolazna pojava, baš kao i sve drugo na ovom svetu. Slegnuo
sam ramenima, stoga, i srknuo supu, ali – bila je već
mlaka.
Potpuno u skladu sa mojim novim
saznanjem.
2/ O Dobroj godini i Velikim
boginjcima
Svet je, uostalom, te sedamdeset
druge, bio pun daleko zanimljivijih stvari. Bila je to dobra godina: na
Blatinama su se pojavili prvi televizori u boji, dečak iz susedne
zgrade, čiji su roditelji već kupili najnoviji model kolor-televizora
"Gorenje", naglo je porastao u mojim očima, otac i majka su, po
sestrinoj i mojoj molbi, odlučili da televizor u boji ne spada u naše
trenutne prioritete, i nas dvoje smo tugovali neko vreme, ali smo, bez
obzira na to, te godine svakako živeli daleko udobnije nego pre, u
potpuno novom, prostranom, modernom i funkcionalnom stanu na šestom
spratu blistavog solitera, jednog od onih koji su na Blatinama ranih
sedamdesetih nicali kao pečurke, a i finansijski smo stajali znatno
bolje nego u Puli, jer se, zahvaljujući očevom unapređenju, prekomandi,
ali i toj krizi sa Maspokom tokom koje se vojska čvrsto i nepokolebljivo
držala svog vrhovnog komandanta, njegova plata praktično udvostručila.
Iz Splita ga pamtim kao prisutnog, raspoloženog i prilično
zainteresovanog za sestru i mene. Često nam je kupovao različite poklone
(od svih, najdraži mi je bio onaj kaiš od tvrde, štavljene kože na čijoj
je velikoj kopči bio ugraviran pravi kolt u visokorealističnom maniru),
ali, daleko važnije sada mi se čini to što smo tu, u Splitu, oca viđali
redovnije nego u Puli. Nisam sasvim siguran da me sećanje ne vara, ali
kao da je on gotovo svaki put bio sa nama kada bismo odlazili u naše
redovne nedeljne ture: najpre u restoran, i to najčešće kolima, negde
van grada, pa potom u bioskop (Taj ludi, ludi auto i Žandarm
na izletu bili su moji omiljeni filmovi te godine) a onda na kolače
ili sladoled. Potom bi usledila večernja šetnja rivom pre odlaska kući,
a taj specifičan nedeljni, i što se mene tiče karakteristično splitski
umor od najčistijeg hedonizma, koji sam osećao po povratku u stan,
pamtim do dana današnjeg kao verovatno najslađi umor u
životu.
Upravo u to idilično vreme izbila je čuvena epidemija
velikih boginja u Beogradu. Delom šokiran delom opčinjen, posmatrao sam
svet oko sebe, koji sam do tada smatrao za stabilan i nepromenjiv, kako
bruji i podrhtava prolazeći kroz sve faze suočavanja sa strahovitom
bolešću. Jedno vreme nije se pričalo ni o čemu drugom izuzev o
epidemiji: variola vera šaputali su ljudi, i sve se u tom šapatu
jasno razabiralo, sva njihova briga i sav strah, variola vera,
bila je to nova reč za mene pa sam je šaputao i sâm, već dovoljno velik
da razumem da bi daleko bolje bilo da nikada nisam ni morao da je
naučim. Organizovana su masovna pelcovanja, dok su novine i časopisi
neko vreme bili ispunjeni zastrašujućim fotografijama obolelih, čijih se
lica i tela prekrivenih krupnim crnim krastama i danas sećam sa užasom i
tugom. Pa ipak, bio je to neverovatan poligon za dečiju maštu, i svi
moji prijatelji, uključujući i mene, bili su naprosto opsednuti "Velikim
boginjcima", kako smo nazivali nesrećne obolele, kad bismo ih, za
potrebe igre, sebično preobražavali u zle zombije.
U takvom
stanju duha, malo je prostora ostajalo za kreativno bavljenje Titom.
Njega su nam ionako redovno servirali u školi, u višestrukim dnevnim
dozama i na obaveznom zlatnom poslužavniku.
3/ Tito, moj
komšija
Pa ipak, da je Tita nemoguće zadugo
držati na rubu interesovanja uvideo sam već u leto te iste godine, kada
smo se iz Splita (gde smo proveli desetak kratkih ali prilično
intenzivnih meseci) preselili u Beograd. Budući da smo dobili
dvoiposoban stan na prvom spratu vojne zgrade u samom srcu Dedinja, on
se, prirodom stvari, ponovo našao sasvim blizu samog žarišta moje
pažnje. Postali smo, takoreći, komšije. Osnovna škola "22. decembar",
koju sam pohađao počev od drugog razreda, bila je, na izvestan način,
posebna među školama. Zahvaljujući relativnoj blizini Titovoj kući u
Užičkoj ulici kao i Belom dvoru na samom vrhu Bulevara oktobarske
revolucije (a najveći deo njegovog privatnog i političkog života u
Beogradu odvijao se upravo između te dve tačke) često smo, i sa velikim
zadovoljstvom, gubili časove kako bi, u koloni dva po dva, sa titovkama
na glavama, pionirskim maramama oko vrata i papirnim zastavicama u
rukama, bivali sprovedeni do trga kod Železničke bolnice ili poređani
uzduž Bulevara oktobarske revolucije, kako bi obezbedili simpatičnu i
veselu gomilu za Tita i već nekog od živopisnih državnika koji su ga
redovno posećivali. Zastavice smo sakupljali, moja kolekcija se u
međuvremenu rasula, ali sam sasvim siguran da ih neko i dalje pažljivo
čuva. Učestvovali smo i na sletovima za 25. maj, redovno, iz godine u
godinu, u onim neobičnim koreografijama o kojima su od nas – učesnika u
raznobojnim trikoima – mnogo više znali oni koji su ih pratili sa
stadionskih tribina, ili na tv-u, a najbolje, naravno, Tito koji je
besramno uživao u tom pompeznom samoveličanju, udobno zavaljen u svojoj
svečanoj loži.
Jednom prilikom, moralo je to biti 1974. godine,
odveli su nas ispred same Titove kuće u Užičkoj ulici, uz objašnjenje da
ga treba ispratiti na jedan od njegovih protokolarnih majskih reizbora.
Tamo su nas rasporedili uzduž uzanog pločnika, tačno preko puta duge
metalne kapije sa čije su obe strane mirovala dvojica gardista u
svečanim uniformama, sa zlatnim širitima i belim rukavicama. Pionirski
predvodnici su nam tada podelili zastavice a naš žagor je zamro u trenu
kada se kapija bešumno otvorila. Gardiste je to navelo da se ukrute u
mestu, a pred nama se ukazao prizor dvojice svečano odevenih motorista
sa snežnobelim kacigama na jednakim HarleyDavidson motorima,
između kojih se kretalo neverovatno veliko, crno vozilo otvorenog krova.
Očarani i zaslepljeni, tek smo koji sekund kasnije, iza uniformisanog
vozača sa šapkom na glavi, uspeli da razaberemo Tita i Jovanku, udobno
smeštene na kožnim sedištima. On je bio odeven u ekstravagantnu uniformu
pastelnih boja koju kao da je kreirao Iv Sen Loran; ona u elegantan
liht-plavi kostim jednostavnih linija, sa šeširom istovetne boje čvrsto
nataknutim na vrhu njene famozne punđe. U gomili kojom sam bio okružen
tog se časa osetilo snažno strujanje, a kad nas je Tito pogledao i
mahnuo nam, u čemu mu se već sledećeg trenutka pridružila i Jovanka,
nešto kao da je puklo među nama.
Bilo je to poput lavine ili
stampeda: potrčali smo prema vozilu, prema Titu, nas stotinak, zahvaćeni
tim snažnim talasom kolektivnog oduševljenja. Haos, koji niko nije mogao
da predvidi, pa ni da spreči, dogodio se u trenu. Naši nastavnici – i
sami opčinjeni tolikom blizinom Tita da su mogli da prebroje ondulirane
narandžaste lokne na njegovom temenu – nisu učinili ništa da nas
zaustave. Kada smo okružili vozilo, koje se ukopalo u mestu, gardisti na
motorima (koji su jedva održali ravnotežu) i stražari (čija je jedina
dužnost bila da stoje nepokretni) našli su se potpuno zatečeni ovako
neočekivanim razvojem situacije. Mada ne i Tito i Jovanka. Zadovoljno se
smešeći, pružali su nam ruke, blagonakloni prema nama onako kako samo
bogovi umeju da budu.
Plutajući u gomili koja se naprosto valjala
oko automobila, stiskao sam svoje zastavice u jednoj ruci, dok sam
drugom nastojao da dosegnem Titovu šaku. Sećam se kože na njegovoj
nadlanici koja je, sparušena i isprskana staračkim mrljama, provirivala
između ruba rukavice i besprekorno uštirkanog rukava sa manšetnama. Kada
sam konačno dosegao njegovu ruku, prste sam položio upravo na to mesto.
Titova koža je bila neprijatno suva, ni topla ni hladna, kao
impregnirana. Stresao sam se od iznenadnog gađenja, ali prste nisam
pomerio. Ako sam već tu, rezonovao sam, onda hoću kontakt sa pravim
Titom, pa makar i neprijatan, a ne sa bezličnom teksturom njegove
rukavice.
A kada sam, kasnije istog dana, prepričavajući taj
doživljaj pred roditeljima i sestrom, dodao i izmišljeni dijalog koji
se, navodno, odvio između Tita i mene (slagao sam da me je pitao kako se
zovem i u koju školu idem), oni su spremno poverovali u tu priču.
Zadovoljno su se osmehivali. Ne, moja nuklearna porodica, u to vreme,
zaista nije imala ništa protiv Tita, baš ništa protiv čitavog tog
samoupravno-socijalističkog načina života. Nisam, tako, ni ja. Bio sam
ponosan i opčinjen, imao sam svoju priču o Titu koja je bila delom
istina delom laž, ali nije me bilo briga, bila je moja, i to mi se
činilo kao više nego dovoljno. Bio sam slep. Nisam uviđao da sam naseo
na famu – ali to je nešto što mnogi nikada ne
uvide.
4/ Isterivač
đavola
Osećaj obožavanja koji me je obuzeo
tada, pred sam kraj trećeg razreda osnovne škole, bio je tako
intenzivan, tako težak, i lepljiv poput vilinskog praha, da je trebalo
da prođe neko vreme dok ga se nisam u potpunosti otresao. Zato i nije
čudno što je za tom, možda kratkotrajnom, ali zato izuzetno burnom i
slepom idolatrijom, usledio nagli porast negativnih emocija prema Titu.
Uživanje koje sam destilovao iz škakljive mogućnosti da budem zloban,
čak nemilosrdan, prema njemu, bilo je ogromno, ali ipak nije moglo da
zamaskira činjenicu da je taj moj novostečeni nihilizam bio jednako
slabo zasnovan na racionalnim, ili barem meni samo razumljivim
razlozima, koliko i bezuslovno obožavanje koje mu je prethodilo. Prošlo
je još puno vremena dok nisam shvatio da sam ga odabrao kao vrhunskog
predstavnika svih ličnosti koje sam doživljavao kao uzurpatore mog
detinjstva, svih tih figura od neoborivog autoriteta, školskih tetkica i
domara, nastavnika i psihologa, lekara, zubara, kasirki iz samoposluge,
komšija, pa i roditelja, svih visokih zidova, dakle, kojima je tužno
ispregrađivan beskraj moje potencijalne slobode, koji sam naprosto morao
da ponovo osvojim. (Tako je otpočela moja borba.)
Jedna od stvari
koje su me najviše fascinirale te 1974, pa i tokom sledeće 1975. godine,
svakako su bile one, gotovo svakodnevne, vesti o filmu Exorcist
na čijim je bioskopskim predstavama u Americi redovno dežurala hitna
pomoć zbog pojave masovnog onesvešćivanja od straha kod publike. Isto će
se ponoviti i kod nas, doduše nekoliko godina potom, kada film konačno
stigne i u jugoslovenske dvorane, pod nazivom Isterivač đavola. A kada
sam u školu doneo isečak iz Ilustrovane Politike na kojem se nalazila
crnobela fotografija stravično iskeženog lica one, đavolom opsednute
devojčice, i pokazao ga Peci, svom najboljem drugu u to vreme, on je
takođe bio fasciniran. Ne skidajući pogled sa njenih užarenih očiju i
iskeženih, balavih čeljusti, predložio je da sliku zalepimo sa druge
strane Titovog portreta koji je zauzimao centralno mesto na razrednom
panou. Pristao sam, uz osmeh. Sama pomisao da na poleđinu odlučnog
Titovog lika zalepimo jedno sasvim drugačije lice, do
neprepoznatljivosti unakaženo zlom (to najužasnije lice koje je
bioskopska publika ikada imala priliku da upozna) izazivala je u nama
salve glasnog, pakosnog smeha. Stoga smo se zadržali u učionici tokom
velikog odmora kako bi svoju nameru sproveli u delo, a našoj histeričnoj
sreći naprosto nije bilo kraja kada smo, po povratku ostale dece sa
odmora, shvatili da devojčice, sve do jedne, vrište i beže pravo u
ženski toalet kada im otkrijemo kakvo se neprijatno iznenađenje nalazi
sa druge strane portreta voljenog sina svih naših naroda i
narodnosti.
Eto koliko je jalov bio taj moj rani
nihilizam!
5/
"Nihilist"
"The boy
looked at Johnny/ Johnny wanted to run/ But the movie kept moving as
planned."
Patti Smith, 'Horses', 1975.
1977. moje odrastanje ušlo je u
kritičnu fazu. Te godine počeo sam energično da se migoljim iz već
okraćale košuljice svog detinjstva. Bio sam dvanaestogodišnjak, zreo za
promenu, otvoren prema svemu, spreman da se fasciniram. Gledao sam
levo-desno, užurbano i sa iščekivanjem, želeo sam da verujem u nešto,
voljan da prihvatim šta god prvo da naiđe. Zato smatram za elementarnu
sreću što se, upravo u tom periodu mog života, pojavio pank. Ščepao sam
se za njega obema rukama, istim pokretom zauvek odbacivši sve istrošene
relikvije svog detinjstva, Tita među njima, pa i detinjstvo samo. I
držao sam se grčevito, ne puštajući, onako kako se fudbalski navijač
drži za tim kome je do groba odan, idiot za političku stranku čiji je
član, izmučena, nesigurna ili preplašena duša za mogućnost spasenja kroz
veru.
Ničeg erotičnijeg na čitavom svetu za mene, u to doba, nije
bilo od izgleda ranih londonskih pankera. Posmatrajući prve fotografije
ljudi iz te scene (gde je naprosto sevalo od belih pramenova, čudnih
frizura, isplaženih jezika, zihernadlama izbušenih ušiju, noseva ili
usta, puno crnog krejona oko očiju, lanaca i psećih povodaca, narukvica
sa nitnama, zakrpa, kože i gume) koje su stigle do mene dosta pre same
muzike, uzdisao sam u dubokom uzbuđenju. Bili su samo publika, pa ipak –
zvezde nad zvezdama, svi do jednog, potpuno ravnopravni onima na bini.
Pored toga, nalazili su se na mestu dešavanja, u uzbudljivom Londonu,
dok sam ja sedeo u dosadnom Beogradu i samo čitao o svemu tome sa
knedlom u grlu, provodeći sate i sate nadvijen nad loše reprodukovanim
fotografijama koje sam analizirao do najsitnijih detalja, ponekad i sa
očevom lupom u ruci. Jedno mi je bilo sasvim jasno od samog početka:
između njih i mene, zjapio je ogroman, prazan, nepremostiv prostor. Oni
su bili punks a ja sam mogao da budem panker ako tako
želim, što sam prihvatio, mada svestan koliko je to već unapred bedno.
Jer, ja sam se napajao sa dalekog izvora, i na veoma indirektan način,
dok su oni izravno učestvovali u stvaranju nečega toliko moćnog u svojoj
kreativnoj ali i samorazarajućoj suštini, da je iskorena menjalo sve oko
sebe, izazivajući snažne vibracije koje su dosezale sve do mene, pa i
dalje, mnogo dalje.
Moje držanje prema roditeljima je preko noći
postalo hladno i drsko, moj inat jači od mene, u školi moje ocene su
vremenom bivale sve niže i niže, vladanje daleko lošije nego pre, moja
nezainteresovanost za sve to beskrajna. U sedmom razredu osnovne škole
razumeo sam da će moje školovanje trajati upravo onoliko dugo koliko se
mora i ni dan preko toga, kao i da ću svoje puteve potražiti sam. Poput
krtice, već sam planirao da otpočnem sa kopanjem sopstvenog tunela.* Sve je u meni vrilo i brujalo od velike promene
kroz koju sam prolazio. Moja omiljena odeća, u to devičansko doba panka,
bila je prevelika košulja na pruge i traljavo vezana, izgužvana, stara
očeva kravata, ili olinjali džemper na v-izrez sa rukavima koji su
visili skoro do kolena, i ojačanjima od kože na laktovima i ramenima
pričvršćenim zihernadlama, uz farmerke iscepane na kolenima i dupetu, i
ofucane patike (tek kasnije će na red doći kožne jakne, mrežasti
džemperi, kripers cipele, armbands i drugi samosvesni detalji
jedne supkulture koja je prebrzo počela da parodira samu sebe). Moja
kosa – do nedavno loknava i srednje dužine – sada je bila svojeručno
ošišana kratko i veoma nemarno, a sećam se i da sam jedno vreme, potajno
od roditelja, koristio Pips umesto dezodoransa.
Otac
nikako nije odreagovao na tu moju naglu i korenitu promenu (pitam se šta
je o svemu tome mislio), ali bi majka, kad god bi me ugledala, prevrtala
očima, i nemo ali bolno uzdisala, dajući mi time na znanje koliko se
duboko ne slaže sa mojim izborom garderobe i sveukupnim novim
izgledom.
A ja sam baš želeo da budem grozan. Jer mene je
pank osvojio onako kako su me nekada osvojili Veliki boginjci, ili
Devojčica opsednuta đavolom, onako kako bi mogli da me osvoje i svi
drugi marginalci i čudovišta na ovom svetu, kao sušta suprotnost onoj
glorifikovanoj, "čistoj" ideologiji čiji je glavni predstavnik i
neumorni promoter bio upravo Josip Broz. Osvojio me je, dakle, kao
Antitito, i to u svojoj najčistijoj formi.
6/
Smrti
A Titov kraj se neumitno bližio, kao
da je bio direktno uslovljen upravo mojim postepenim ali upornim
gubljenjem interesovanja za njegovo postojanje i sudbinu. Tih godina,
ubrzano je stario i venuo. Istina, uspeo je da nadživi svog mogućeg
naslednika, Kardelja, ali se, veoma brzo po toj smrti, njegovo zdravlje
tako naglo pogoršalo da je smešten u bolnicu, iz koje se nikada više
nije izvukao. Najsavremenija i najbolja nega stajala mu je na
raspolaganju, ali se pokazalo da ništa od svega toga nije davalo
rezultate. Kako je njegovo stanje bivalo sve gore, prešli su i na
radikalnije metode. Odsekli su mu nogu zahvaćenu gangrenom, ne bi li ga
nekako izvukli, ali bilo je već sasvim jasno da mu nema spasa. Ja svemu
tome nisam posvećivao previše pažnje. Baš me briga, bila je moja
filozofija, u to vreme, a ujedno i zgodan, jedinstven odgovor na sve.
Tito umire – pa šta?
Pa ipak, premda se nikako ne bi moglo
reći da je došla naglo, njegova smrt u proleće 1980. godine, proizvela
je talas ekstatične histerije širom čitave SFRJ. Neprestano sniman
kamerama iz reportažnih kola i vojnih helikoptera, Plavi voz je vijugao
raznolikim predelima tadašnje, "Titove", Jugoslavije, pronoseći njegove
"posmrtne ostatke" od Ljubljane gde je izdahnuo, sve do Beograda gde će
biti sahranjen, poput anđela koji sa sobom odnosi mrtvo telo Boga-heroja
preminulog samo da bi vaskrsao ponovo pred onima koji u njega budu
dovoljno snažno verovali baš u času te najteže sumnje, donoseći im
veliku istinu o večnoj slavi, koja će im svakako pripasti ukoliko
njihova vera ostane nepokolebljiva. Voz je napredovao brdima i dolinama
naše domovine, a svuda na njegovom dugom putu ispraćale su ga grupe
ljudi koji su, mirno, oborenih pogleda, stajali pored pruge, ili ispred
svojih kuća, na poljima ili mostovima, sve dok se džinovska zmija ne bi
sasvim izgubila iz vida. A kada je Titovo telo napokon stiglo u svoje
odredište, u prestonicu, ogromna masa ljudi našla se na beogradskim
ulicama, plačući neutešno. Isto se nastavilo i narednih dana, tokom
masovnih mimohoda holom Savezne skupštine gde je kovčeg sa njegovim
telom bio izložen, sve do Titove sahrane u Kući cveća, pa i nakon
nje.
Tih dana smenjivali su se kiša i sunce po sasvim
nepredvidivom nahođenju; bilo je pravo beogradsko proleće, prevrtljivo,
podsmešljivo, nimalo zainteresovano za taj glomazni obredni ritual, ali
to nije sprečilo mnoge da u njemu učestvuju, a nije ni moglo – stvar
uopšte nije zavisila od ličnog izbora (izuzev ukoliko niste, poput mene,
bili odlučni da izbegnete tu obavezu, bez obzira na moguće posledice) –
kolektivi na svim nivoima, od škola do preduzeća, bili su zaduženi da se
pobrinu za to. Tako je sačinjena jedinstvena pijeta sastavljena od
čitavog kola sa socrealističkog murala: pioniri, srednjoškolci, studenti
i napredna omladina, radnici sa radnicama, seljaci i seljanke,
direktori, sekretarice i kafe-kuvarice, učitelji, nastavnici, profesori,
kuvari, pekari, mesari i kelneri, kasirke i šankerice, umetnici takođe,
pa vojska, mornarica i avijacija, čitava paleta podoficira, oficira,
generala i admirala svih rodova, potom birokrate u sivim odelima,
partijski funkcioneri sa značkama i širokim kravatama, čak i vrhunski
strani gosti koji su u neverovatnom broju doputovali u Beograd da bi
prisustvovali činu Titove sahrane – svi su se ujedinili u propisanom
javnom bolu, i plakali zajedno, a njihovi jecaji dizali su se do neba,
praćeni zavijajućim, odjekujućim zvukom fabričkih sirena.
Bila je
to moćna masovna slika. Pa ipak, emotivno ali i fizički neupletenom
vinovniku, koji je sve to posmatrao sa strane, morala je ujedno biti
suluda količina očaja sa kojom su, tim upornim jecajima upućenim ka
nebesima, svi ti učesnici, miste, pozivali Tita da im se javi, da im dâ
znak, da učini nešto. Mada, niko im nije odgovarao. Bilo
je trenutaka kada bi se buka utišala ali tada bi nastupilo osluškivanje
koje se svima moralo činiti još daleko strašnije pa nije prolazilo dugo
pre nego što bi jecanje i zavijanje i kukanje i lelekanje ponovo
otpočeli.
Otelotvorenom i preminulom Bogu bi svakako priličilo da
se pokaže u tom času, ali Tito to naprosto nije bio u stanju da izvede.
Da su njegove moći nikakve i da on uopšte nije božanstvo već samo
proizvod naše kolektivne neuroze, u najboljem slučaju jedna vrsta
smooth criminal-a među diktatorima svog doba, postalo je još
jasnije kada ga je, umesto bogomdanog Edvarda Kardelja, nasledilo
bezlično rotirajuće sedmočlano predsedništvo. A da to posthumno
razočaranje bude kompletno, čak ni ime njegovog prvog formalnog
naslednika – Cvijetin Mijatović – nije zvučalo nimalo
kraljevski.
*
Nije li, uostalom, svaki nihilist samo krtica pod
zemljom? On večito preti da će iskoreniti planinu koja se nadvija nad
njim, ozbiljno tvrdi da ima misiju, čak i plan, ali zapravo ne radi
ništa osobito: samo rije sopstvenu vijugavu stazu. Poput krtice,
žrtvovao je vid da bi sačuvao egzistenciju, i zadovoljan je trampom. Ma
šta uzvikivao, ma koliko ljut da se činio, on ne traži ništa osim
slobode da se do mile volje bavi samim sobom. A ponekad čak ni to.
Ponekad on, naprosto, ne traži – ništa. (D. German Gervas Diez, El
Heroe Barbado ó un Topo Subterraneo, str.
24)
